Краков, Станислав - КРИЛА
Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради. — Ћути, ћато, стари бунтовниче, какву смрт нам припомињеш...
Сунце је било за све прљаво тог дана. Није било довољно светлости. Дим је грозно гушио сушичавог Казимира. Кашљао је, бацао згрудвану крв из плућа, а осећао је бол туђих рана. Велика љубав ширила се из њега.
Нешто се десило. Ускоро, док су четири војника копали у ноћи јаму за угљенисане кости, и погребно звонили ашовима, Казимира су спуштали везаног под стражом доле ка јарузи. Борове шуме се црнеле на месечини.
XИВ СТУДЕНТ СА ПЛАВОМ БРАДОМ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Стрељали су Казимира. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Револуционарни сеизмографи бележели су све нове потресе.
Смрт је била свугде и на сваком месту. Казимира су спровели у пуковски штаб, пред којим није било двобојне заставе. Дуге мршаве руке биле су му чврсто везане.
Стрељали су Казимира. Када су у дубокој јарузи запраштале пушке, студент судија чупао је ретку коврџасту браду, и очајно ридао у празној
Није више мислио на стрељаног Казимира него на страх од смрти. — Убићу се, рекао је, и то је записао у свој нотес. У њему је писао још дуго и то су све биле
По дану је спавао под стеном буђен само треском експлозија. На Казимира је заборавио, непрекидно пио коњака, и увек мислио на самоубиство.
Искупљали се ордонанси, посилни и телефонисте. Нека нарочита радост је све оживела. Није било само Казимира. Али је још раније успут путовођа са башликом испричао Душку смрт писареву.