Употреба речи какав у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Онде је и остао, сиромах! А какав беше! Хе, мој брате, ја ти онакога већ нећу за живота узјахати!... На вашару сам штетовао на кожицама, код куће, опет,

Побратим ме је једва дочекао... Сиромах, није знао какав му горак напитак доносим... Ижљубимо се и поздравимо, као што давно невиђена браћа чине...

— Ох, Милисаве!... драги мој!... И они се наново пољубише. Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа... Нико га двапут није уживао...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ево какав је христјански бог кога Христос проповеда. Напоље дакле између свих поштених и паметних народа лукаве лисице, које са

Ко је какав, рад би да су и други таки. Чивути турски и пољски срде се на немачке Чивуте и држе их за јеретике што ови свуд наоколо

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава

У две речи велику науку содержава. Немој ништа почињати ни предузимати пре не|го довољно не расудиш и добро не сазнаш какав ће чему последак бити.

Ови му каже своје намјереније. „Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује од мене, пак ме видиш какав сам ти. Хyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица.

Он им каже да зида град. Кадон оде те се сакрије, | онда један кос, љубобитнији од других, пођеда види какав је то град, пак се ухвати. Птицоловац притрчи, закоље га, пак с њим у торбу.

Примечаније Ја добро памтим какав сам у детињству био, и по томе и по другој деци судим; што сам у оно време добро чуо и научио, много ми је у животу

Ако ме и други ред обмани, јошт већа му хвала; моја је кривица што га се нисам чувао знајући га какав је.” Обманшчик себи највише вреди, ибо кад и чистосердечно што буде мислити, неће му нико веровати.

Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с комшијама живи. У египетскому отачнику стоји написано да у ливијској

ако си здрав, за здравље ти иште; ако ли си болестан, за болест ти иште; ако ли донајпосле умреш, и за смрт ти иште. Какав си да си, и гди си да си, на овом ил' на оном свету, ништа он то неће да зна, то је њему свеједно, он иште те иште.

Зато у сваком претпријатију потреба је добро на ум узети: с ким имамо дело, ко је ко, и какав је, и како се је досад с људма владао.

“ — „Е, то је много!” помисли старац. „Кад тебе сав свет за пса припознаје, ти ваља да си прави пас, какав си да си, не може на ино бити.“ Стовари с себе јаре, забаци га негде у међу, пак се врати да што друго купи.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Овде је и тесно, и ниско, и уско! Сада видим како је мишу у тикви! Можда је ово бунар? Какав бунар! Мáло је ово да би било бунар! У најбољем случају, могло би бити ћуп! Како је пространо, могло би бити и цев!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓ парњака у годинама, него ћеш све долазити међу

Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити?

И то могу слободно казати да у нашој нурији, — сва села која цркви у Бранковину иду — нико на какав други суд није ишао нити је кавге било.

Јербо како се какав муселим или кадија покаже као велики глобар, а он се договори са кнезом Грбовићем и Бирчанином, па покупе и обуку

по с неколико кметова дођу у Ваљево и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине прешао какав паша, или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или што друго плаћали што

дођу у Ваљево и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине прешао какав паша, или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или што друго плаћали што се мора на сву нахију

Кад се на Рељином Пољу покупе кметови, сваки из свога села доведе, ако му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које

ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше? Не криј се, не бој се, тврда је вера, пре ћу ја умрети него ви.

Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђо̓, скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада).

Не верујем да је који смео остати, већ ако какав врло престарео, да са̓рани ону тројицу посечени̓. — Ето, шта у своје време важи паметна строгост: погубити тројицу за

Но подаждите.” 25. декембра увече питао сам Недобу има ли какав одговор од Булгакова. Недоба сказал да нема јоште никаквога. 24.

Недоба сказал да нема јоште никаквога. 24. декембра рано око 9 сати одем Недоби и питам: има ли какав одговор, — каже да нема, но да одем код Булгакова да га сам упитам.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо.

Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића.

— Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре

Затим примети пандуру ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ — почне свој рад... Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом.

Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан задовољно осмехну кад виде где Ђука

— А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!... — Нити бих вам узео ја мит — прекиде га капетан.

по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема каких бургијаша итд.

— учини Милун и мало се замисли. Видело се да га је нешто веома заинтересовао Среја. Звао је и он сам врло добро какав је Среја — је ли вредан и поштен или није; али тек опет је распиткивао.

Каже — нема, не да. — Не може бити. — Боме може, Видаче — рече Милун стишавши се мало. — Ето какав ти је тај твој красни Среја! — Откуд мој? — Па ти си ми га и натентао на врат. — Зар?

Милунова и Срејина погодба и парница ушла је већ у причу по околним селима. И сад, кад људи хоће да кажу какав крајњи каишарлук — рећи ће: »Најмио Милун свирача!« ШИЛО ЗА ОГЊИЛО Ћир Трпко не продаје више ни бозу ни кокице.

— Ви ћете ме већ и у томе поучити како да се владам. — С драге воље... Добро би било да јој најпре понудите .какав поклон, тако, какав добар прстен или иглу дијамантску... — Хоћу... Него како би се то набавило по густу њезином?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски. Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему

Обично је свршавао сам с појединцима. А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега опет морају срести хајдуци, па да би не знам шта било!

Заврзан се одазва лавежом. Лавеж се опет зачу... Харамбаша спусти оружје и насмеши се. — Сигурно какав глас — рече. Не потраја дуго, а иза грма се указа човек. — Дева — рече Јован. — Шта ли нам носи? — Нешто има!...

— Додијало нам свима! Не можеш сербез вечерати од њих! Овде смо ти на ударцу као на гујиној рупи. А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и нешто друго! Не смеш чељадета у кући задржати.

Па, још како се брине о моме Лазару!... А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!... Па још какав је то кућанин!... Ето, ја!

— Ниједно да се није макло! — продера се он. Које од чељади беше почело какав посао, оно се закаменило на њему... Алекса је седио оборене главе, гологлав и расплетен.

— рече, па се опет спусти на диван... „Не... не може!... Никако не може!... Тај поп!... Као какав чобан што чува своје стадо, тако он чува своје Црнобарце... Још ће ми и Ивана вратити!” — Нећеш, попе!

Врата клепнуше. После пола сахата кмет Јова беше пред Турчином. Озбиљан, миран, стојао је он као какав светитељ. Крушка је секао оком. — А је ли ти? — Чујем, ефендија. — Шта се то ради по Црној Бари?...

Не може ни попа да се нагледа, јер он је слушао тако пажљиво разговор Станков као да то говори какав старац од сто година!... — Мука сам се намучио, мој попо, мука!...

Он поче причати приче. Али весеље пресече. Више се не чу ни песме ни пуцња. Изгледало је као да су се скупили на какав договор. Попа устаде иза совре и зовну Станка. — Ноћас ће сигурно бити каквог окршаја? — упита он. — Ти то знаш.

— Шта ћеш? — Што се год може урадити! Ашов и сикиру у руке!... До мрака се овај народ мора склонити ма под какав било кров!... — Добро, Станко! — рече Суреп и изиђе из колебе... Напољу се чуо његов глас како одјекује заповеднички.

Али кад га невоља отргне од њега, па се после врати — тек тада осећа све... Као какав мили, стари познаник, тако те поздравља оно високо слеме и онај димањак с наткровом.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Јер ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа. 2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас.

Јаој, оне очи! — Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави.

Али не!... Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама? Дошло ми чисто да плачем! Какав један „систем”, какво „филозофисање”!

Сећам је се као детета, сећам као — жене, али — не моје жене! У какав се мађионични, сањиви, срећни поглед склапају оне њене пусте очи! Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео?

— А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство!

— Зар си повратио?... — трже се. — Зар ти је већ оправљен сахат? — Оправљен! — каже он. — А какав ти је то ланац? — Ланац као сваки ланац — каже он, али некако мекано, није да се издире.

— Купио сам! — А та шубара? То има само у Миће казначеја. — Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.

Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац: исти онакав какав је пре бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да у се погледати.

Међер си ти неки мудрац! Па ваљда не седе свиње у механи? Читалац ће се врло огрешити ако помисли да је то Благоје какав чангризало — боже сахрани! Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања.

— Какав је то коњ, управо кобила! Мајстор метнуо једанпут један сандук — овако оволики — не знам шта је хтео! А она: ђем на зуб

А какав си ти, море, човек? Зар си се ти нашао с оном... оном... Малко ућута. — Оном... једном.. Зар ти да ми растуриш кућу?

Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет. Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Увек се извуче из малера, па да је не знам какав. А ту је мислила на онај случај кад је Његово Преосвештвенство Владика правио каноничну визитацију по својој епархији,

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам.

— Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз. — Хоћете л’ дозволити да вас мало одменим? — пита путник. — О, молим...

Иако је пазио на себе и достојанствено се понашао, ипак је пропадао међу комшијском децом као какав невешт педагог. Врло су га често секирала деца из комшилука кад изађе на сокак, тако да се обично морала и сама

— Ту и силне кокошке са својим петлом, једним дугачким грлатим клипаном, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном калом. Он један, а оне толике! Праве мормонске фамилије!

Требало би, да је среће, да је пример селу, а он се осушио већ од те несрећне љубавне чежње као какав провансалски трубадур.

Од те коже је направила и припасала лепо пáтку кожну кецељу, па сад изгледа у њој као какав пинтерски калфа. Сад се лепо влада, и сви су с њим у кући задовољни, а нарочито поп-Спира.

« Ах, какав би то красан пар био да се узму! Он леп, висок, а она лепа и мало нижа; али жена и треба да је мало нижа, то је много

Па још кад се узму испод руке, изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце какав цегер, па га вуче кући. Тако је мислила у себи гђа Сида, па прекиде сама паузу.

Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива. Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати? Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла.

тужбама комшија, насртао је и на живину, давио комшијске пилиће и вребао голубиће, а конабио младе голупчиће као какав стари пензионер.

« Он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и

Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.

И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница.

Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба, већ одвојено, на земљи, у какав кут, ћошак. ИИИ ЉУБА И НАЗА Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу.

Знала је: да какав је он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је

је: да какав је он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град. А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла.

А често и бије га. Сви су се надали да, какав је био пре Таја, да ће он варошанку одмах отерати од себе. — Али он, не само што је није отерао, већ се није ни тужио.

И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне. И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу

— Не толико да се здрави, колико да га виде, чују пролазници и ако је испред њега какав камен, јаруга, довикну му, опомену га, те да он то обиђе, не спотакне се, упадне.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“. И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје.

Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати. — Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења. Зове их сутра на ручак, такође и Чекмеџијића.

— Тако исто и Белкић распитује за Чекмеџијића! Већ све зна какав је и како му стоје акције. Многи су Љубу покудили, али он неће све да верује, па мисли: кад се Љуба једаред ожени, све

— То је лепо, ал’ опет није за почетак добро. — Дакле, научите ме ви, какав почетак! — Видите, управо да вам кажем, то је била од вас погрешка што одма’ у почетку нисте матер у руку љубили.

— И вама ништа не фали; изгледате као ’раст, па какав сте у образу леп и румен! — Ви ђаволите! Хтели сте, ваљда, казати да изгледам као слепачка тиква, кад се смешите.

— Та да, само да смо обоје за једно петнаест година млађи. — А шта нам фали? Ви изгледате као бубрег, а ја како какав младић. — Баш као младић! — Па добро, мада нисам као младић, ал’ оно бар као ваш пар изгледам. — Ту имате право.

— Шта је то „отр шос“? — То је „другојачије“. — Па зашто не кажете тако? Ја сам мислио да је какав Бечлија пред вама отргао шос крило од капута. — Ви сте смешан господин! — Молићу, ја сам само господар.

То је белајдигунг да ви моје писмо дирате! — Опростите, нисам хтео читати, но само да ви— дим какав је то леп папир; на њему су лепи голубићи намалани! — То не сме нико видити!

— Верујте ми, што год говорим, из срца говорим. Ви ми лежите на срцу — баш ми лежите на срцу као какав шаранчић, па се по њему праћкате, зато ми срце нема мира. — Ха, ха! — Немојте се смејати! Ја искрено мислим.

— Ни разговора. — А Зашто? — Прво, ја њу нећу, а друго, она мене неће; а и није за мене; њој да је какав барон. Шта мислите, чика-Гавро, баш да пође за мене шта би’ ја с њом радио? Где би’ клавир и та канабета пометао?

Дакле, спремимо се. Оставимо их нека путују. Фрајла Варвара размеће карте, хоће л’ какав младожења доћи. Гледа у карте.

— Та, добро вам носим, фајн ђувегију са проводаџијом. Припремите ми алвалук, ако буде што. — А какав је то ђувегија? — Фајн; могао би врајли син бити. Знам да се она неће кајати, а ни он, јер блага имате доста.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све. — Какав опстанак. Мислите ви Русија би допустила...

слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени? — Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле.

Потпуно неспособан за пажљивост и страшно растројен, он је осећао да никад не би могао успоставити какав било ред од оних безбројних.

У до врата седео је господин са оном нарочитом кутијом међу коленима и оним обичним изразом готовости да отпочне какав било разговор, а до Јуришића искрпљена девојка са већ исушеним шкрофулама и погледом стално управљеним кроз прозор,

Све је у томе да се сав овај каламбур у глави једанпут овако рашчисти, па да човек онда тачно зна на чему је. Јест, какав је скандал цела та глава и тај мозак кад ево две године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са

Ето има и те крви мајчине. Сад, какав сам ја качамак ту испао? Ја уочавам и разбирам овде неке састојке и секцирам али ништа не могу тачно да одредим, само

И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове.

Африка

је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често

Позната је јединствена упечатљивост црначког мозга, који иначе није способан ни за какав аналитички или дедуктивни напор.

Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао. Величанствени пљусак, какав скоро стално наилази на брод кад се овај приближи Екватору.

Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не види више ништа до

Креште и лапарају на сав глас. Покрети су им научени од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама, узвикујући: „Ију, ију, шта кажете!

тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити божанству.

пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

Мислећи да би се тако понашао у другим околностима какав прави политичар сигуран у своју победу, ја не одговарам одмах да ли пристајем или не.

И поред мучења, није хтео рећи какав их је обред гонио да убију и поједу жртву. Издао је пантерску кожу у коју се облачио, и нокте које је намицао на прсте

Ја сам два-три пута споменуо да бих волео да видим какав там–там те вечери, и Н. је желео да ме одведе у црначко село, али тако да Швајцарац не дозна да он и тамо има

Ја сам у једном крају тад био као какав краљ; тражио сам злато; овај црнац дошао је да ме служи и сваку моју реч слушао је као пророштво.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу? ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика. ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар?

) Што ћиш ти код мене? ПЕТАР: Та шта вичете тако, нисам ја глув! Ено неки људи чекају тамо на врати. Не знам какав разговор имају. ЈАЊА: (Тој шпекулација.) Господин нотариус, имате воља да идите у вашу кућу?

се имам, но познато је да се тек таква љубов као знатна почитује и у три части романа издаје гди је бракосочетаније на какав год начин припећено било. Што је више овакови пречага, ви знате, то је пријатнији роман.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Тај човек је био – иако је била врућина – сваки дан, у дугом, плавом капуту, какав се у то доба носио на Рајни и у Лотарингији, и падао је у очи издалека.

Трифун у то доба није био овакав какав се беше начинио. Био је то кршан, дрзак, коњаник, са очима које су се сјале као месечина, кроз коју пролази црн облак.

Дед јој је – викао је Божич – богати воскар Деспот, Деспотович, члан танача, у Будиму, па ће дати мираз, какав наше фесаре, мајку им њихову, иначе, немају!

Његова жена смејала се на то и причала Павлу, какав је Валдензер умео да буде, пре четрдесет година, на коњу! Нису хтели, јер је био сиромах, да је за Валдензера даду.

Као веселог човека. Био је тако весео у кругу своје фамилије. А данас? Никад га неће видети онаквог, какав је био јуче. Сретног у кругу своје фамилије. Никада.

Пролазници, по улицама, иако је било лето, били су, ноћу, ретки, па је капетан свега два‑три запиткивао. А дрзак, какав је у опасности увек био, питао је, не за Копшу, нити Флајшмаркт, него за Ротентурм и Бургвахе, дакле баш за стражу.

Па нека бирају. Писао је да је, за Петра и Ђурђа и Трифуна, набавио лепог, златног, гајтана, неколико рифова, какав видели нису.

А кад га Ана упита, какав им је то род, Ђурђе јој довикну, пре него што је Трифун, сиромах, могао, да одговори: „Еј Анко моја!

Сећао се да је, на то, скочио, и да је опсова („какав накит, коме накит, душу ти женску?“). Зар је она мислила да му, ваљда тим накитом, купује чизме и нову, хусарску

зажелела од првог тренутка, кад је био ушао у њена кола, био је за њу доживљај, каквом се више у животу није надала, и какав није ни очекивала, ни разумела.

Питао се, у себи, опет, шта га је снашло. Он није могао знати, ко је, и какав је, Вишњевски, ни колика је његова моћ, колики његов утицај у Кијеву, али му је, код Волкова, било речено да пази како

Он их је, каже, познао, иако их никад није видео. Онакав шешир, какав госпожа, у тим колима, има, нема овде у Токају. Нити официра, који јаше, на седлу, онако.

Теодосије - ЖИТИЈА

А овај мy исприча све по поретку пустињачком, какав је заједнички живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и самотан, усамљенички живот оних који

А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав нас је ужас снашао? — Камо се деде господин наш?

Нисам ли јуче по земљи пузио на коленима и штакама, а сада прав и без сваке сметње ходам? Какав је ово ужас са мном? Не знам да ли сам то ја.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака.

Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и

Јавиле су се организаторске способности као и јака склоност за радом. Покушајмо да покажемо какав је садашњи менталитет Шумадинаца. Главне психичке особине.

Уз рђаве степенице пењемо се на исти онакав чардак какав је код свих кућа подримскога варијетета, и из њега се улази у „кућу“, кадшто и у собу. У кући много чега нема.

који је био у Црној Гори дуже времена, причао ми је са веселошћу у којој је било хумора — иначе ретког код Бугара — какав су утисак на њега оставили Црногорци, поносити и осетљиви на образ до крајности, уз то са претензијама великог

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

последње доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал. ПАВЛЕ: Јесте ли ви такво писмо написали?

И зар то може тако да буде? Зар то може како ко хоће? Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону: ко је мртав, тај је мртав. Код нас, међутим...

(устаје): Хвала, господине, и кад год вам затребам, ја вам стојим на расположењу, било да што напишем, било да вам какав користан савет дам. СПАСОЈЕ: Хвала! ЂАКОВИЋ: Не желим више да вас узнемиравам. Збогом, господине! СПАСОЈЕ: Збогом!

ПАВЛЕ: Разумем, да, разумем, али шта ћете, тешко је наћи ма какав излаз који би за вас био подесан. СПАСОЈЕ: Има га, и ви да сте којом срећом дошли право мени, ствар би већ одмах,

ПАВЛЕ: Радознао сам какав? СПАСОЈЕ: Ми смо казали: разговараћемо искрено. Дакле, рећи ћу вам. Ја имам један врло добар план, по коме ни ја ни

ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени? СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите? ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем.

ЂУРИЋ: Шта вели? СПАСОЈЕ: Он не само што не пристаје ни на какав споразум него још и проширује своје нападачке намере. ЂУРИЋ: Прети?

Ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини. Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без приговора, али награда, то би била увреда.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене. Станика је говорила да Недин отац

- рекох смејући се, а Рашида одговори да то није за смејање, данас је важан дан: корњача је подсетник на тај дан. - Какав дан? - у узбуђењу прескочих два гроба одједном, а онда стадох. Рашида је ћутала окренувши главу од мене.

Било је хладно и без мириса и ја га бацих. Рашида је и даље ћутала. - И ти још не знаш какав дан? - откравила се на крају, затим рекла да је то једна значајна годишњица. Двонедељница, у ствари.

На њих би морали понети неког као Грета. Тај бар не би цркао до Венере или Марса, а ако тамо нема људи, замисли какав би се сој у току еволуције од Грете направио! Говорио сам јој још и о рибизлама преко! — Не лажи!

— Не знам, мама. Не питај ме, не знам шта бих хтео да постанем, не знам какав бих желео да будем. Можда сам мало онако, а можда сам и кукавица.

Чудно је било мислити да неко ко је већ читаву вечност под земљом болује од кијавице, али Рашида рече да је за дечаке какав је Емилијан сасвим нормално да их спопадају којекаква чуда.

Осећао сам како ми се сви мишићи на телу опуштају. Били су то тренуци спокоја какав сам осећао само у води. Лежећи на леђима гледао сам жуту ружу сунца како окреће небо око себе, и обале с мирисом

— Шта мислиш какав бих ја био кад бих био коњ, Рашида? — приближио сам јој се и сада смо пливали упоредо лењим замасима руку.

Било ми је јасно да ће то трајати дуже и опустих све своје мишиће. Сада је могао да почне и почео је с оним какав је он био у мојим годинама.

Бићу! Појурих према гробљу, а Саша запањено слеже раменима и направи известан знак руком на челу. Знате већ какав су знак способни да направе пацови његове врсте, није потребно да вам објашњавам. Немам времена за то!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког штапа.

Соко, иди мало оног бољег вина пошаљи, па и кафе. Госпођа Сока изиђе; она је њега разумела. Кад је господар Софра какав договор имао са странима, онда је госпођа Сока морала напоље ићи, а знак је његов по погледу примала. — Шта има новог?

— Како ти се допада, Јово, садашњи свет? Је л’ каква је разлика између пре и сада? — Те каква разлика! — Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити.

Је л’ каква је разлика између пре и сада? — Те каква разлика! — Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити. Сад за мито можеш све добити.

Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа. Када би јој господар Софра куповао какав адиђар, прстен или штогод у косу, то није волела много ситно камење, по један, али леп, све је вољу имала на

Господар Софра је хтео да га начини правим газдом, какав је сам он био, да буде од њега „слеме” куће, да, кад умре, његов Пера води стару његову кућу.

— рече Софра. — Плачу па још да знају што смо ту прекужили, умрле би од стрâ’ — упадне Кречар. — Какав стра’ — кад смо победитељи? — примети Чамча, па опет отпоји „Возбраноје”.

Из каквих земаља ту људи нема. Од силних шатра, кола, из далека мислио би да је какав велики логор. Робе свакојаке, све на избор. Два-три дана само ходају по вашару, распитују, гледају робу.

— Несрећниче, туђиш се од свога дућана, а тај је све вас од’ранио. Да постанем богзна какав спа’ија, опет овај дућан не би опустио; да све изгубим, тај ће ме ’ранити.

И што је чудо, имао је и нарав Дон-Кихотову, као што ћемо видети. Да је какав, значај му је мушки, не као у Шамике. Особито одговарали су лицу марцијални велики бркови.

Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’

Свирао је један марш, али са таквом тачношћу, таквом енергијом, да би помислио то је какав „квартет”. Тако је још даље свирао, док му падне на памет да треба одлазити. Прва посета не сме бити дугачка.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Затим, не надајући се злу, дође брату онакав какав се био растао, зловољан, пакостан и жут. И брат га дочека невољно – остарео, измењен.

и његове очи, уста, као неко биље и сазвежђе које није могла да заборави све док јој се, у мислима, не појави онакав какав је сад: кривоног, подбуо и тежак, као буре.

духне, па да он потрчи без обзира, преко брда и река, на све стране, не питајући ни колико бола тиме себи наноси, ни какав ужас за собом оставља, ни у какво лудило пред собом залази.

Успомене на све то Исаковича, оваквог какав је био сад, гломазан, и аљкав, нису нимало обесхрабриле, нити надуле. Он се тог човека сећао као неког накарадног

и, збиља, виде Аркадија, у води, пред собом, како лежи раскречен, раширених руку, мртав, под биљем и муљем, онакав какав је био оне вечери, тамо, у даљини, код Штукштата, несахрањен, кад га два сељака нађоше и, дохвативши га за ноге и

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“⁸ Девојка која жели да сазна какав је изглед њеног будућег мужа (момка), најчешће извесним разноврсним магијским поступцима настоји да га призове у сан

Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива, када устане ујутру на какав светац, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ Божијом јакости, сунчаном сјајности, и јуначком милости

Било какав контакт труднице са овим опасним, „нечистим“ животињама могао би имати за последицу преношење њихових негативних својст

Осим тога, Бог је почео стварање света у понедељак, па је и зато добро да човек, по митском узору, започне какав значајан или замашан подухват управо у овај дан.

рођака и пријатеља „не смије ни једно заспати: јер други једва чекају да га огаре, или да му пришију штогод (какав дроњак, или читаво ћебе), за хаљине“, вели Вук.

„Гдје који у попрет метну какав рог, јер кажу да вјештица особито бјежи од смрада овога“, пише Вук. У Босни, на Покладе (увече) ставља се стари опанак

Када се први пут види дете, оно се не сме хвалити, већ га треба кудити речима: „Пи, какав је гад“, „Ружан ли је!“ и сл.

³⁰ Тачно се зна и какав треба да буде положај детета у колевци. Првих четрдесет дана дечја глава окренута је ка истоку, а никако не сме да

„Не ваља се“ да дететове пелене остану празне (док се, на пример, купа) јер се тиме слути да ће дете умрети, а може и какав демон да искористи ову неопрезност родитеља па да се у њих усели.

⁶⁹ Негде при стрижби жене певају посебне, обредне песме.⁷⁰ Кум детету дарује дукат или какав други новац, затим капу и венац (које дете носи следећих недељу дана), а негде и овцу.

(Вук, бр. 1212) — За рана се познаје у којој води може сир бити. (Вук, бр. 1389) — Из јутра се види какав ће дан бити. (Вук, бр. 1623) — Младо се дрво савија. (Вук, бр. 3043) — Прут док је млад ваља га савијати. (Вук, бр.

(Вук, бр. 6249) — Добро се прољеће из рана познаје. (Вук, бр. 976) — Види се у младости какав ће ко бити у старости. (ЛМС, 1861, књ. 103, бр. 41) — У јунцу се во познаје. (Љубушак, НБ, 1888, бр.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

исише отров, него одлучише да крену брже и да се докопају неког села, варошице или макар друма, где би можда наишли на какав камион и превезли професора до болнице.

да се попуши једна цигарета, а професору се поврати боја, и још кажу да су видели како је устао из мртвих исти онакав какав је био пре него што га је ујела змија, а старац је и даље седео и гледао некуд према оним љубичастим брдима у даљини.

– Нема ко да га скреше. Сиромашно смо место. – Има ли сервис за кола? – Нема. – Има ли бар какав аутомеханичар'? – Нема. – У реду! Где је телефон'? – У пошти. – Ко ће да ме одведе тамо? Платићу… – Не вреди.

—Молим? — рече Чиле. —Лекари кажу да се деци на овој висини за недељу дана промени крвна слика. Погле какав ваздух. —Шта вреди кад после опет морају да сиђу доле... —Нешто мислим, кад би човек... — рече Поп.

Затим скиде заштитне наочари и стресе снежну прашину са косе као млад пас. —Какав ваздух! — уздахну Поп палећи цигарету. —Може да се пије... —рече Чиле.

Шта ти је? Није ми ништа. Нисам укључила тон. Онда сте ћутали и гледали телевизију. Онда су се вратила деца. Какав је био филм? Онако... Онда је неко телефонирао: Како си? Добро сам. И ми смо добро.

« Али, не. Ћутала је. — Какав је фазан? — упита жена. — Сјајан! — одговори. Сада је стајао наслоњен уз стуб покрај колица са колачима.

Ко зна на какав ће га тежак посао вратити због ње? Увек је кварила све што би такла у његовом животу. Надзорник је био већ над столом

је често залазила, готово прерушила у мушкарца; открили би њену мимикрију већ неколико тренутака пошто би стигла у какав учмали градић да продаје књиге.

У какав је то кошмар изненада запала? Зар сви наталожени векови европске културе и цивилизације, чији су опипљиви докази лежали

Матавуљ, Симо - УСКОК

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!?

Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град!

Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој.

препирка, јер Крцун, Перо, пристав, Анђе, Горде и оне три претржнице тврђаху да су га виђали, али се не могаху сложити какав је на очи! Прекиде их кнез, викнув: — Ха, ђаво ве позобао и са вашијем принципом, е не видите е мрче и снијег замете!

Ту је предњачио Јоко Драгов... Крцун објасни Јанку: — То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа! — Соко, богме! — настави Стево.

Можете мислити какав је умор савладао те људе! И ми бјесмо мртви сустали, а притиште мркла ноћ. Кад би пред зору, чу се поклич: „Ха, на

неће, ваљада, бити тешко по њеком послати писмо на дубровачку пошту; наћи ће се, ваљада, и њеки од трговаца которских, какав пријатељ црногорски, на кога би могао стићи одговор.

— Е валај си згодан Катуњанин! Као да си никао и растао међу нама! — Може бити на око, али ко зна какав сам по срцу?

— Гле, и то је могло бити! — рече смијући се Јанко. — А реци ми, молим те, какав је човјек овај садашњи гувернадур, како му је име? — Вуко Станков!

, па се гроф Јâн у час преобрази у Јанка Јоковића Његуша. Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића!

На глави му бјеше камилавка, риђа му брада покриваше груди, а какво му бјеше рухо и оружје најбоље пјесма описује: „А какав је од Острога бане, За пасом му двије пушке мале, О рамену дуга брешка виси, О бедри му дуга гадарија, До пола је

И питаше се: бјеше ли збиља тај Долћи њеки идеалиста, са дјетињом вјером, или какав пробисвјет, необузданијех прохтјева, каквијех бјеше пуно у осамнаестом стољећу!?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: То је добро. ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти.

Ајде, сад иди! (Девојка одлази.) МАТИ (сама, код огледала, намешта се): Само да је какав честит младић. Девојка ми је у образу лепа, лако ће му се допасти, а нога се и не познаје. — Куд ми се деде човек?

- уверићете се, то јест, свашта доста. Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше.

А ја сам чула нешто. МАТИ: Од кога си чула? КУМАЧА: Та већ говоре сви. МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра. Баш сам задовољна. КУМАЧА: Но, то ми је особито мило.

МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане? ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато. МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити. ДЕВОЈКА: Могућно је да ћете ви један учинити изјатије. МЛАДОЖЕЊА: Ви ћете се уверити.

(Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења!

МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења! Узми, то јест, што је најлепше и најскупље, па ето ти. (Девојки.) Није ли тако, то јест.

Је л’ ти је сад по вољи? ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат! МАТИ: Пак је бар и господин. ТЕТКА: Јошт какав! МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши. ДЕВОЈКА: Ах, да ме љубе у руку, и да ме зову милостивом госпојом.

ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово. ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти. МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете? ОТАЦ: Него ти мариш. МАТИ: Али кад је човек проси? ОТАЦ: Је л’ био овде?

МУЖ: Молим те иди гледај посао; не тандрчи толико. ЖЕНА: Зар ти мене не милујеш? МУЖ: Е, не милујем! ЖЕНА: Ах, какав си био кад си био младожења! МУЖ (смеши се): То ти памтиш! ЖЕНА: Како си ми лепо правио кур. МУЖ: Знам, знам.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Но какав год јој значај придавали, чини ми се да није добро приписивати јој важност посебног жанра. Оно мало добрих дечјих песам

Васпитна намера ограничила је замах и снагу и једном генијалном уметнику какав је био Толстој ( 1828—1910), у Кројцеровој сонати на пример, па се не треба чудити што, вођени њоме, недаровити дечји

Узнемирих се: ко се то поиграва са мном, и са мојом опсесијом? Написах писмо уреднику. Какав је то начин, зашто ми подмећете оно што нисам написао?

Њихова књижевност рачуна с неразвијеним укусом широких маса најмлађих, настојећи да га, таквог какав је, задовољи. Обично се каже како ове књиге треба да подстичу дечју машту, да продубљују дечју осећајност и снагу

Као какав дежурни песник, спреман да се у свако доба дана и ноћи одазове на позив. Овакав однос према поезији, срдачна расприча

Свет је заносан зато што је такав какав је: Онде поток, Онде цвет; Тамо њива, Овде сад; Ено сунца, Ево хлад. Толиком здрављу, толикој радости и

то губљење срца и суза, одустајање од чудесног пута којим смо на почетку живота кренули, прихватање живота „онаквог какав је” — никаквог, загађеног, непостојећег Да до тог отрежњења дође, једанпут ће се потрудити злобни пољар, други пут

је или фантастична, или нема никаквог смисла; склоност ка фантастичном је наша витална потреба: у свету онаквом какав „заиста јесте” не би се, једноставно, могло живети.

Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког пролећа однекле добатрга и сам какав субенаст човјек, обично дечачина, па ради џабе или за малу пару.

Сељак се прену и застаде. Сутон се хвата, још је пустије него обично, а глог је ту, осамљен и тужан као какав човјек. (Пријатељи) Земља се даје чулима као исконска радост и усхит: сваки камен је белег њене дуге повести.

То су тренуци кад се реченица распева и разуди, кад јој се дода какав прост но добро нађен украс („прозирна поплава млаког михољског лета”).

Ко зна какав је дрхтур, које преливање боје натерало самарџију да пређе у шапат! ... У шумовима природе највиша је утеха до које се

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ево писма. ЖУТИЛОВ: Не помаже вам ништа. 8. СКОРОТЕЧА, ПРЕЂАШЊИ СКОРОТЕЧА: Молим, оћу ли какав одговор добити? ЖУТИЛОВ: Одмах. Ви долазите из Бечкерека? СКОРОТЕЧА: Из Бечкерека. ЖУТИЛОВ: Шта је ново тамо?

ШЕРБУЛИЋ: Зло није, него... СМРДИЋ: Шта је, дакле? ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо војводину. СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју војводину издао. ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У целом његовом писању има известан добродушан, срдачан тон. Онакав какав је био у животу, природан, кротак, питом, човекољубив, такав је и у свом писању.

нико није певао, и у српску поезију уводи нов правац, псевдокласични, који се у Европи стао ширити после Обнове, и какав је он нарочито нашао у мађарској и руској књижевности XВИИИ века.

приключения, Карловац, 1833) — књига фантастична, пуна претеривања и измишљавања, у којој се он сав открива онакав какав је: »комични тип сујетнога списатеља, или непоправна прецептора и морализатора, или гладна и амишна књижевника« (Павле

на витешке романе, исмејавао фантастичне и сентименталне романе врсте Милована Видаковића, све старинске »романџије« какав је и сам из почетка био.

Он је у првом реду световњак, владар, Србин, мислилац, па тек, у другом реду и формално, црквени човек. Онакав какав је он чини згодан прелаз од црквеног владара ка световном, од владике Петра И ка кнезу Данилу. ДУХОВНО ОБРАЗОВАЊЕ.

а његова ђеца од њега; простак пак све је рад да остане као што су му и стари били, а његова ђеца као и он што је. Какав би јадан и жалостан род људски и овај свијет био да су сви људи остајали онаки као што су и њиови стари били!

«, и пише тако пламеним патриотским стилом какав се само може наћи у најодушевљенијих омладинаца. У својој снажној песми Алла Далмазіа велича он Србију, као ретко ко

Он се ослобађа ранијих утицаја и сав се окреће народној поезији. Дубоко националан, сиров Србијанац старога кова, какав је остао целог живота, ушавши потпуно у романтичарске идеје које су одговарале његовој правој природи, он сасвим пада

Јакшић, песник, није гледао свет онакав какав је, но кроз вео својих песничких илузија, са висине својих песничких идеала.

Он је ту описао људе какав је и сам био, идеалисте пре 1848, приказујући и цело то доба и цео тај нараштај. Једном у свом књижевном животу он је

то време бављења прозаичном политиком и живота у позитивној Енглеској, он ништа није заборавио и ништа није научио. Какав је био када је као млад лицејац у пастирску фрулу свирао београдским улицама, такав је остао као оседео државник и

Али у заплетању интрига он уме да изнесе и типове, да дâ лак и пригодан дијалог, онакав какав се одиста говори, чак и да пружи малу слику свога доба, управо новосадског друштва на крају омладинског покрета.

Милићевић, Вук - Беспуће

да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужног весеља над животом ма какав био; заћуте неродне оранице, зауставе се и престану да се окрећу витлови, док Уна пролази мирно и спокојно.

Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом, чисто не вјерујући. Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? .

Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. — Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« И онда изиће с предлогом. »Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било...

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!

пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива.

ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ лепо видети какав је Јова био као домаћин. Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару.

седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран! Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише.

онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле. А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога.

Левом руком направи пола »ферта«, а десну с пиштољем диже увис и испали. Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде.

— Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао, него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало. — Ама ти баш палиш, прико?

код куће је више читао или помагао Каји у кујни, кад је ова била добре воље, и зато му писаћи прибор и није био богзна какав.

наравно.« — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав песник какву своју драму у пет чинова на шездесет писаних табака у целини да му је прочита.

Изгледао је отприлике као какав од оних јадника у шпитаљу кад му сипају у шољу какву смандрљану медицину. А он опустио руке међу колена, ћути и гледа

Их, какав си! А да ти читам Сановник, а ти би на ручак заборавио!« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће мирно у гробници лешкô.

Хеј мој сине, какав ти бејаше, Какве л' Турком јаде удараше, Та не бејах ни ја кукавица, Ал' он беше наша перјаница.

Опет зборе, али за крајину, И спомињу нешто о Турчину, И о крвци што ће да се лије — Да л' ће бојак да се какав бије?

Ал' где не би тужна јадна била, Какав ноћас санак је уснила: У сну њојзи сунце помрчало, Па с' на земљу доле саурвало, А кром војна њезино срдашце И не

Коњик ближе — ох сад га познаде, И мучнија мука га спопаде, Позна Мирка, слугу Рајковога, Ма какав је за милог му бога: Вас у крви, а сетнога лица, Једва свога што с' држи коњица, Шинуле га гује наопако, Гојко

“ Па задрхта, и сва се затресе: „Ал' опета — ал' да како буде — Какав хајдук — куд залутах тужна! Какав млађан не, не смије бити.

“ Па задрхта, и сва се затресе: „Ал' опета — ал' да како буде — Какав хајдук — куд залутах тужна! Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?

“ — Овдје ријеч други глас прихвати: (Други, брате, ама какав тужан, Од милине и од туге живе У хајдука срце затрепета.

Јуриш пети — јао какав ти је! Сам Мехмед-бег пред Турке излетје, Гњеван бјеше, па кâ гуја цикну: „Јао Турци, бруко и грдило!

32. А преко реке подижу се горе, А више горе гледај, какав шар! Вечерње када сунце простре море, Облачак никак' му не квари жар, О сретно тако, сретно, гледај, море, Ужива

гледни, Није л' тако кâ сам рекâ: Све ка врати гледи једни, Није л' канда кога чека; А то ко ће друго бити Него какав кицош вити? 9.

он јој сину, Засени јој очи младе, Кроз срце јој срећа мину, На груди му сретна паде, И леп јој се заче данак, Какав досле још не био, Кô најлепши какав санак, Ма се брзо изгубио; Учас неста луче медне, Притискоше тмине ледне.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

ПЛАВОГ СЉЕЗА БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи.

и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту...

— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала.

Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук. — Па кад ме је она питала. — Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

цркава и џамија, то су обично штокакве јаруге, кланци, провалије и раскршћа гдје обноћ воли засјести докони ђаво, или какав његов рођак и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без

Јуф, гром га убио! Па онда је око сваког млина згуснут неки врбик, алуга и расперјане раките, а у близини је и какав шумарак, обично љескар, па све то наводи на саблажњиве мисли чак и усред бијела бјелцата дана.

Несигурна умјетничка срећа, држ овамо—држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмечом. Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке.

— Бестрага му глава, још нек се само појави какав светац у фијакеру, а каква су времена изишла, нисмо ни од тога далеко.

Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког прољећа однекле добатрга и сам какав субенаст човјек, обично дјечачина, па ради џабе или за малу пару.

Као да чита дједове мисли, и Веселица завречи с друге стране огњишта: — Какав драги ајдамак у шаке, па по голој старки ожежи, ожежи! Ето ти њему најбољег лијека.

Он само поиздаље гвирну у цртеж и мирно рече: — Какав брат Раде. Видите да је некакав светац. — Раде, Раде! Та имаш ли ти очи, ноћна тицо личка? — инатио се самарџија.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Да стави тачку на твоју каријеру! ХАСАНАГА: Ко? Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажеш у концу? У чешљу? Какав ти је то Алах? ХАСАНАГИНИЦА: Онај једини. Бог муслимана, хришћана и птица...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ископо? Шта хоћеш тиме да кажеш? Како то мислиш: ископо? Како се то изражаваш? Какав ти је то речник? Молим те, да се разумемо: ем си и сама хтела за кадију, ем је прави коленовић и сојевић!

Ако имаш нешто, сутра ћемо. ХАСАНАГИНИЦА: Ко да ти видим страх у рукама. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Страх? Какав страх? Дуго смо причали, много пушили. Кад много пушим дрхте ми руке. Проћи ће, само да преспавам.

А шта би на то кадија? Да није неприлично, мислим лично за њега, да са свадбом свраћа код жениног мужа? Знаш ти какав је свет. То може да се протумачи. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кадија присто. Сад долазим од њега.

Наше је да стојимо пред вратима, и да сијамо колко можемо. Наше је да оставимо утисак, — не знам ја какав; кад нас је ага овако облачио, ваљда је знао шта хоће. АХМЕД (за себе): А што баш ја да саопштим?

СУЉО: Биће боље да га пошљу у жито. ХУСО: А што у жито? СУЉО: Такав какав је — за вране страх н трепет! МУСА: Ћути-де! Као да чујем таламбасе! Богами, јесу таламбаси! Ево сватова!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи

Опет ће доћи. Ох, а шта тражи? (Ма да је знала.) Што је не оставља већ једном? А да каже мужу — не сме. Јер, какав јој је муж, и крв би потекла... А овамо опет с њиме се виђа; говоре, он јој долази, и муж јој не зна зашта је све то...

Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала! НАШ БОЖИЋ Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава.

Чим оде мајка на пазар, затварам собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић! Ех! Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе!

што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина... већ колики му је и какав је порастао... Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете.

Бојале су се да јој због тога, тих њиних посета, мешавине, не би какав рђав глас изишао, чуло се што „лошо“. Али и сада, кад би оне дошле, она није излазила из собе; остављала мајку да се

И зато кућа им је изгледала као гола, празна. Нигде ништа. Тек у какав кут поњава, асура. Полица никад уређена. Око огњишта столичице за седење, неке изваљене, неке бачене чак испод наћава.

Једва је чекала да дође субота, какав празник и да му изиђе на гроб, изнесе за душу, и сита, до миле воље, да се наплаче. Целе је недеље била мирна.

— предусрете је. Аница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи. Сигурно богат, имућан. — Добро, добро, нане: који је?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Бледа звездо, јадна селе, какве су те силе смеле, те си тако јадна Тужна, мученица, божј'а сужна, какав бол у теби сјаје, ко у теби вечност траје, ко се каје?

„Погле, пашо, што се дело на врх горама? — Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!” Ал' у цури све силније зла се буди свест.

Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л',

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад се иза тога сна пробуди и дан сване, а он дозове синове своје и приповеди им какав је сан уснио, па им рече: — Децо моја, не жалите труда ни блага, него потражите ту воду; ако да бог те је нађете, то

Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: — Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?

Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах какав је био и пре. Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни.

За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека. Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млека? — Па то је наш татко! — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан!

Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво.

На то Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па га сави управ до земље; па онда рекоше Марку да он

ми друштва, — наруга се старац, скочи на Таригору, те га добро излевуша, па га стрпа пода се, те сједе на њега као на какав сточић, и опуца све сам што је овај био спремио за њих тројицу, па откаса на свом зецу даље.

Онда рекне џомет тивтизу: — Хоћемо ли сада твојијех десет гроша трошити, док испане какав крсмет? На то тивтиз одговори: — Како смо потрошили твојијех четерест гроша, мојијех ћемо десет још лакше.

Он жалостан захвали бога, п рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: — Какав занат зна царев син? Везир се упропасти: — Бог с тобом чоече! како ће царев син знати занат?

Они су мислили да ће то за говедара бити највећа срећа и дика што му царски син узима кћер, а он пита какав занат зна царев син!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра!

) МАКСИМ: Ти си скот! СОФИЈА: Шта ти је сад? МАКСИМ: Да те стиснем за гушу, па да ти кажем шта ми је. Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли?

СОФИЈА: Шта ти је сад? МАКСИМ: Да те стиснем за гушу, па да ти кажем шта ми је. Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити.

Кад се псовке не боји, све је друго бадава. КУМ: Ја сам, фала богу, пронашао један лек. МАКСИМ: Какав лек, кажи и мени, тако ти вере! КУМ: Свакојако сам се мучио и кушао, не би ли се поправила.

МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек. КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам. Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже?

Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек? КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на ртењачу и ода ио

СОФИЈА: Онако, као што ти желиш, не могу, него ћемо тражити други какав начин. МАКСИМ: Један је начин, да све на себе примиш. СОФИЈА: Иди збогом, како можеш то и помислити!

4. КУМ, ПРЕЂАШЊИ КУМ: Помози бог и опет! МАКСИМ: Да немаш какав нов лек, куме? КУМ! Засад немам, а нећу ни тражити, док не видим најпре како ће дејствовати овај што имам.

МАГА: Ето мрзи ме. НИКОЛА: Та иди, дртино, еј, куку леле! 10. ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Какав је то аларм на сокаку? МАКСИМ: Какав аларм? ЈЕВРЕМ: Опколили људи кућу, као да ће на јуриш да је узму.

НИКОЛА: Та иди, дртино, еј, куку леле! 10. ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Какав је то аларм на сокаку? МАКСИМ: Какав аларм? ЈЕВРЕМ: Опколили људи кућу, као да ће на јуриш да је узму. МАКСИМ (гледи кроз прозор).

ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек. ИСАЈЛО: Е, он је доктор философије. МАНОЈЛО: Па? Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити?

ДОКТОР: То показују и моје књиге. ШАЉИВАЦ: Тако велики дух мого је имати сам Аристотелес. Да нећете ви бити какав потомак Аристотелев? ДОКТОР: То није, јербо сам ја Србин.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала.

ПЕРСИДА: Донешене су и неке дивље патке. ПЕЛА: И то је добро, Персо, и то је добро. ПЕРСИДА: Оћемо ли какав похерај, милостива госпођа? ПЕЛА: Како не би, гледај ти ње сада. Него, штогод од шећера. ПЕРСИДА: Разумем.

Него кажи ти мени оћеш ли са мном на бал? СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју? СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Па, професионални шетач какав сам ја, мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете

Мислим, ваше приче и све остало: то ме збуњује! Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате?

То је, укратко, прича о томе какав је човек био деда Гаврило. Али, вратимо се нашој старој кући, коју је на једвите јаде подигао још после онога рата,

Како ће вам само изаћи на нос! Колико ћете само пута устајати по ноћи као какав месечар и мењати пелене, а кад успут одвојите око на чукарац, а њега нема па нема; колико пута ћете само да цмиздрите

Баш мени! Како да изађем на улицу и погледам свету у очи! Имаш ли ти можда какав предлог? Увукла сам у своју стару писаћу машину марке „Адлер“, наслеђену од покојног деда Гаврила, чист лист хартије

“ Какав пљесак? Пљескавица таква и таква! И тако се испоставило да је мој геније од оца, излазећи да купи цигарете и новине,

Успех није богзна какав — само неки ситниш. Матори узима лову и постројава нас као камиказе пред последњи лет. После команде „мирно“ и „на

Јер, ако нисте никада глуварили по киши, заиста не знате какав рај представља једна обична гајба с грамофоном и плочијановићима!

кући и стан нам израња из сумрака лажне отмености, го као жица без изолирбанда, без боје, мириса и укуса, тачно онакав какав је већ десет година, испреграђиван и искрпљен, зашивен на сто места, а ипак тако некако наш, то јест мој, да ми сузе

Седи и смешка се тајанствено, онако швалерски. „Три грозда“ захватила блага паника! Ако је Аца Кец, онакав какав је, успео да дође до женске, онда је улом погледу стварно наступила инфлација. Смак света!

Црвеном оловком подвучена је три пута реч: НЕИЗОСТАВНО! Али, шта да се ради? Матори неће ни да чује за било какав састанак! — Да ти право кажем, Анчи — ескивира он читаву ствар — унесреће ме некако те афектације од родитеља!

“ — на што суленце са Аде одговори као из топа: — Море, какав алкохол на празан стомак! Дај ми киселу воду! Не могу а да вам не истркељишем и случај Зокијевог стана, који су

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право!

АЛЕКСА: Опет си заборавио: алат чини занат. Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер. Какав је газда, онако ћемо се и владати. Ако буде девојка у кући, знаш како треба.

А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице. МАРКО: Та, богме, теби да је какав из румана. Но ништа. А шта ћемо с прстеном? ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице. МАРКО: Морамо га натраг искати.

И какав ангел указа ми се изненада! Како ме занесе, какву ми срећу донесе! Може ли бити већега шчастија него од таковога ангела

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

у дому бијелом живјели сложно, шапа уз крило, другарства таквог на свијету цијелом нити ће бити нити је било. Какав је Мачак Пјетлићу друг знало се шумом уокруг.

ЈЕЖЕВ ОДГОВОР Диже се Јежић, делија стара галамџијама одговара: „Ма какав био мој родни праг, он ми је ипак мио и драг. Прост је и скроман, али је мој, ту сам слободан и газда свој.

“ КРАЈ Шта даље беше, какав је крај? Причаћу и то. Послушај! Крвника вука, јадна му мајка, умлати брзо сељачка хајка.

“ О цару глупом казује Тоша, па тек што причу сврши, упита Жућу: „Чујеш ли, друже, кукуруз неко крши?“ „Какав кукуруз, ћути будало, то цврчку пуче танко гудало!

“ „На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав — други и трећи.“ Чудом се чуди наш доктор Јан: „Какав болесник?! Јел троспратан?!“ „Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоо-парка.

Посада се чуди листом са пилотом и радистом: „Какав ли је ово дека?!“ Уска врата, широк деда, гурају га ко медведа, озноји се чича сав.

“ Најзад, богме, с много муке — држ за ноге држ за руке! Какав терет! Није лак! Убацише деду, врага, а он само запомага: „Дошао је свету смак!

Скочисмо брзо, помоћ се тражи, страх нам поједе век: „Прикане Јоцо, брзо нам кажи, какав ти треба лек? Да се на бољку изврши атак да л миш помаже слеп, од мечке сало, од жабе батак ил неке сове реп?

“ Од тога дана делија стара изгуби славу мудрог лекара, руга се данас и врана с коца какав је лекар Јоца. Чак је и кришом, низ мутну реку, пустио апотеку.

Ко је, какав, на шта личи чова? За ким ти се ваља крадом вући? Је л' босоног ил' има опанке? Ти га, богме, мораш и обући.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

писмо Генералисиму где ћемо му објаснити какви су солдати у Белмонтеси, а он ће бити задовољан што ћемо им ми показати какав треба бити! — Али је читаво језеро између вас. Биће вам врло тешко водити тај рат. — Ни најмање.

И цветови као да играју под летом пчела; као да једни дотрчавају под њих, да други у страху и ужасу беже. „Какав мислим у себи.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

Па каква жеља, какав сан Заноси наше груди, Кад ново доба, нови дан, Годину нову буди? Положен лежи бритки мач, И штит и копље сјајно — Ни

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Очекујем нови сабор к њему иде можда та девојка што носи чаброве с водом и казује како се зове биље какав труд и звонак говор далеко ли је Ариље?

се копљем врло рату орни северњаци вредни и учтиви затим Словен у сопствени корак заплетен Монгол диже хорду какав промет и на ком нивоу!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком. МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашу породицу. АГАТОН: Губитак, него!

ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он. АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те!

Раније их нисам никад ни видео. То су обично људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и зађу од адвоката до адвоката и по цео дан дрежде пред вратима

ТАНАСИЈЕ: Па јест', ал' ето, кад ће већ Агатон... ВИДА: Па оно по теби, какав си, може ти Агатон и главу појести. Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па

Видим онога Агатона, зашао са Симком по кући, цуња на све стране. Рекох, ако Агатон спази овај сервис... Знаш га већ какав је, а има пик на сребрне ствари. САРКА: То је истина! (Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони.

Нека је далеко од нас, ал' биће да су то неки духови. АГАТОН: Нису то духови, Сарка, него будилник. САРКА: Ју, какав будилник? АГАТОН: Па тај што седиш на њему.

АГАТОН: Има, има таквих закона! ПОЈАВА ВИИ ТАНАСИЈЕ, ВИДА, ПРЕЂАШЊИ ВИДА (тргне се): Ју, да није ово какав договор? Да се ми вратимо ако сметамо?

ПРОКА (очајно): Па доста, бре брате, са тим укрштеним питањима! САРКА: Даде ли ти бар какав укрштени одговор? АГАТОН: Знаш како је, није ми одговорио, не могу рећи да ми је одговорио, али сам му извукао једну

АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви. ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење. ТАНАСИЈЕ: Био је то, браћо моја и сестре моје, један обичан зеленаш.

ПРОКА: Па знаш како је: друкче је било јуче, а друкче данас. ТАНАСИЈЕ: Не видим зашто: покојник какав је био јуче такав је и данас. ПРОКА: Јесте, не кажем да није, ал' јуче смо ми били друкчи!

И ја му кажем: Како можеш, пријатељМато, тако што и помислити кад смо род? – а знаш шта он каже? Вели: „Ама, какав род, ти си мени девета рупа на свирали!” Замислите, безобразник један, он мени да каже да сам девета рупа.

ДАНИЦА (заплаче се): Сиромах отац! СИМКА: Бог да му душу прости! АГАТОН: Какав честит човек; тешко ће се још један такав родити! СИМКА: Тешко, бога ми! АГАТОН: Па кажем ти...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Помоћник нишанџије... возар. — Који? — запита потпоручник. — Шта га питате? — упаде капетан. — Видите какав је смолав. — Средњи? — запита потпоручник. Резервиста развуче уста у осмех и процеди нешто у знак одобравања.

— Добро... Слушај, када се сврши коњопој, уреди строј за вечеру. Прва моја дужност... Враћам се шатору и мислим, какав оно беше поступак. Строј... па молитва. Око тога нешто беше... Треба командовати „капе скини!

Сада, он поседа обалу. Наредите да се одмах ископају заклони за људе н будно осматрајте мост. Ако приметите ма какав покрет на њему, не чекајте моју команду, већ гађајте одмах. Ја ћу бити на осматрачници.

Усплахирено се погледасмо, а топовођа Траило му добаци: — А вала, какав си баксуз, и то може да нас снађе... — Али ја, поднаредниче, реко тек онако... — Ајд марш!...

Шта бих радио?... А угледаће ме сигурно, јер тек ваљда не постоји неки зид иза нашега фронта. И све више увиђам у какав сам глуп положај запао, и не својом грешком... Махнуо човек руком и рекао: ето у том правцу!

Он ми тада рече да је наш командир премештен, а на место њега је дошао заступник. — Какав је као човек? — Знаш... довео је једног коња, који бије и предњим и задњим ногама.

Зарадовасмо се овом брежуљку, да бар имамо какав видик пред собом. После пола часа батерија скрену узбрдо, зађосмо лево и испред једне врзине застадосмо.

о безначајним стварима. Тек он погледа у своје чизме: — А, богати, какав сам!... Подеране чизме, исцепане чакшире, згужвана јака. А знаш ли какав сам био пред полазак?... Лафф, са два ф, бато!

Тек он погледа у своје чизме: — А, богати, какав сам!... Подеране чизме, исцепане чакшире, згужвана јака. А знаш ли какав сам био пред полазак?... Лафф, са два ф, бато!... Кад изиђем на корзо, све ме девојке мезетишу...

— А што ћу ти? — Знаш... страх ме... — Па оћеш да ти ја, жена, чувам страх. Какав си ми ти војник! — Ама, и да џакамо мало. — Ево, џакамо сада... — Али... онако насамо...

А сигурно има нешто што није у реду, што су они можда прикрили од њега, да му се после смеју. Сем тога, какав би он старешина био, ако ништа не примети. Заустави се насред штале и погледа свуда около себе. — Шта је оно?

— Господине капетане — рапортирао је дежурни батеријски официр — на фуражним колима нестао точак. — Какав точак?... Коме је он требао? — говорио је изненађено командир. Потом се одмах уозбиљи. — Јесте ли предузели штогод?...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама, под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора...

И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије... И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни

како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.

Је ли, Гојко ? — Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи!

гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер.

Нову официрску капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак.

хе-хе-хе ?... Какав вам је ово колега? — Одличан учитељ и веома добар друг, одговори Љубица озбиљно и одлучно, па видевши да се писар

— Кад не би требало да се једе и живи, одговори она смешећи се. Али треба зарађивати хлеб. — Хлеб ?... понови он ; какав хлеб ! Зар још и о томе да се бринемо. Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо. Све да вам спремим.

Отпусти децу кућама, па застаде пред чичом и погледа га слободно, право у очи. — Бога ти, ко је ово... какав је овај писар ? — Хе, братићу, па господин Пера... знам га. — Питам те онако... какав је човек ?

— Бога ти, ко је ово... какав је овај писар ? — Хе, братићу, па господин Пера... знам га. — Питам те онако... какав је човек ? Он нешто много прети учитељима. — Прети ја. Шта ћеш му — сила је велика.

Баш ће бити да се њему смеју. То га опет збуни. — Какав си то друг, болан... Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му писар — Заборавих...

понови Гојко. Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи. Какав ми је био први дан школовања, такав ми је био и последњи: све једно исто...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Па дозивље свога слугу, вјерна Николу: “О Никола, вјерна слуго, је л’ ми какав град, Је л’ ми бољи, је л’ ми љепши него Цариград? Је ли љепше испиргани него Пирин град?

Сви орачи и копачи, Ој додо, ој додо ле! И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49. Какав јунак гором језди: Носи сабљу у зубима, Носи кишу у очима — ој додо, ој додоле! СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50.

Њој говори млади младожења: “Што ме гледаш, драга душо моја?“ — “Ја те гледам, суђен господару, Какав ћеш ми сада наук дати, Како ћу ти мајци уговети.

која има боре бостан - лубенице и диње бошчалук - дар, обично од једног пара рубља, увијен у мараму (бошчу), какав најчешће дарива млада брекиња - врста шумског дрвета чији се плод једе (Сорбус торминалис) брод - пловно средство;

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: А ти немој да будеш тако безобразна! СОФИЈА: Овако више не може да се ради! ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам какав је ово репертоар! ВАСИЛИЈЕ: Шта ти сад одједном смета репертоар?

СИМКА: Стрељаће га, ако буде имао среће! ВАСИЛИЈЕ: Ако буде имао? А ако не буде? СИМКА: Зар ви нисте видели какав траг оставља иза себе онај батинаш Дробац? СОФИЈА (с веранде): Василије! Нема их ни у сандуцима!

Вода неће, гас неће, ракија неће! СОФИЈА: Је ли могуће? ДРОБАЦ: Погледај какав траг остављам... СОФИЈА: Не прилази ми! ДРОБАЦ: Сад ме се бојиш. СОФИЈА: Не бојим се... Бојим се!

ДРОБАЦ: Какво мјесто? Стеничњак? Осињак? Гујињак? Бубашвабињак? СОФИЈА: Боже!... Па и ти си човек! ДРОБАЦ: Какав човек? Човек, а завидим вашки што је ваш! Па је ли то човек? СОФИЈА: Ако мислиш да будеш човек, баци ту жилу!

И пред људима, и пред иконама! Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже! ДРОБАЦ: Споља мјесечина, а унутра мрак и смрад. И ваља ми по томе мраку и смраду тумарати..

Са десне стране, на сцену улазе Дара, Томанија, Гина и Благоје.) ДАРА: Шта је глумичице, оде ти драги? СОФИЈА: Какав драги? ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

гитар зазвони, од песме што плаче и воли, сву воду, звона, и маске, тамо, ноћ толико заболи: да ућуте и питају тихо, „Какав је то Славен био, на Риви деи Скјавони?

1920. СУМАТРА Сад смо безбрижни, лаки и нежни. Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече, знамо да, негде, неки поток, место њега, румено тече!

Сви су се чудили какав сам се вратио, а и ја сам се томе чудио. У болници на Ријеци наилазио сам на многе од оних са којима сам некад тако

Са својих прозора, у болници, видео сам Учку. Тада сам, први пут, осетио и наслутио да ми живот неће бити онакав какав сам ја, да буде, желео, него да ме носи ветар судбине, који има неку мрачну снагу.

Требало је београдским општинарима купити боље цилиндре, и рећи им какав се жакет облачи пре и какав после подне. Једни ће рећи да понављам старе ствари, а други да сам социјалпатриота.

Требало је београдским општинарима купити боље цилиндре, и рећи им какав се жакет облачи пре и какав после подне. Једни ће рећи да понављам старе ствари, а други да сам социјалпатриота.

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, маишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.

И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он. А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„Какав му је оно орден?“ — упитам пандура. — „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ — одговори он озбиљно и

— Извините, господине министре, што вас прекидам... Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње. — Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ

— Знам, молим те, али не иде, није тактично! — опет ће први. — Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним лудима, шта ли?

— Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да баш заиста наступи какав срећан случај.

Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, — разуме се, према њиховим

Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом: — Гле, странац неки! — и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га

Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност. — Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу

Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости! — Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?! — Није сваки дан Бадњи дан...

неке, упорне, дотерују везане. — Какав је ово збор? — питам једног. — Ко ти га зна! — одговори ми равнодушно. — Ваљда није опозиција? — Опозиција!

— Е, сад је већ сасвим. Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га

” Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све. Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Којешта! Марко и лист! О, што ме луге којекакви лудаци! Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Али је све то ништа према ономе, какав је капитал правио његов »подручни персонал« од те чудне понизности. Зовну на пример изјутра његовог љубимца,

— на сваком месту њега су очекивали и бојали га се: и сељак за плугом чешће се освртао и бојажљиво погледао на какав шумарак близу себе; и калауз трговачки с неколико дуката у џепу ратосиљао се живота, кад је полазио на пут; и

тек онако... моћи ће поднети... Капетан, без сумње, закључи да се нема чему надати од њега, па ваљада мисли у себи: »какав си ти — таква ти и пушка!

поче одмах да преза од жбуња, почесмо да се осврћемо око себе и да очас управљамо пушчану цев онамо, откуд се чује какав сумњив звук, или се види гушћи заклон.

нож, револвер, — све оно што је задавало страх на живу човеку, сад стоји без значаја, без циља, као да је обешено о какав обичан предмет. Однекуд искрсну капетан, а за њим стотине људи. Све се то гомила и успиње, да види уништено страшило.

Настаде тајац у целој вароши. Изгледа као да је какав див изашао пред нас и метнуо прст на уста, и ми сви завезасмо. Цветко казанџија остави рад, па оде у кафану и стаде да

— Лакше, лакше за име божје! викну ми он. Стадох, ал’ не знам шта да му кажем. Откуд он овде? Помислим да то није какав нов колега. Али би онда он требао да ми се престави, а међутим његово понашање показује, да је он овде на свом месту.

Њега је знао цео наш округ, а знала га је и већина наших манастира. Ко ти није добио од њега какав паметан савет, или ретко семе, или чуо занимљиву причу из његова путовања, или дознао да има места где не ору ралицом

Тако је мислио чича Пера целога пролећа и уз то радио своје послове. Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога

Њега обоје воле, у то није сумњало, али шта ово они чине? Какав се то нов живот увлачи у кућу, нешто необично и страшно! ... Ах, како је било лепо од пре... док не дође она тета! ...

Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе. — Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску

не знам, вала — поче домаћин, Домишљајући се, ваљ’да сад први пут, да ли је у свом двадесетогодишњем раду имао какав необичан догађај. — Ха! — узвикну он после краћег мишљења. — да ти причам о једном ревизору. То је заиста занимљиво и.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме!

ЈЕВРЕМ (више себи): Паметни, брате, ти новинари. Пишу, читају и разумеју сами себе. (Гласно.) Какав беше наслов томе чланку? ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”. ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме!

'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се

'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују изборни спискови, дај овамо Срету; ако треба жалба на

Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је... ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње!

Треба ослухнути. А ко држи кључ од тих врата? ЈЕВРЕМ (вади га из џепа): Ја! СЕКУЛИЋ: Ако, ако, то је добро... Овај, какав оно дуван пушиш ти, газда-Јевреме? ЈЕВРЕМ: Мек, мек дуван пушим.

Твој Секулић”. (Престрави се.) Ето ти сад! Откуд сад наједанпут да се скупи цвет грађанства? И какав говор, откуд мени говор? (Збуни се и устумара.) Иди, Младене, чекај, немој да идеш.. (Чита писмо.

Бог нек нам је на помоћи! СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај. СПИРИНИЦА: Та какав обичај, то је одушевљење! СПИРА: Немој да се мешаш кад ја говорим.

ПАВКА: Знаш да ме је срамота од света што је затворен дућан. ЈЕВРЕМ: Па нека је затворен, светац је! ПАВКА: Какав светац? ЈЕВРЕМ: Па избори. Зар то није светац? ПАВКА: Није! ЈЕВРЕМ: Гле!

ДАНИЦА: Е, то ће зависити од владе! ИВКОВИЋ: Реците ми свој план? ДАНИЦА: Има ли отац прилике да држи још какав говор у случају да буде изабран? ИВКОВИЋ Па... имао би. ДАНИЦА: Кад... Где? ИВКОВИЋ: Па...

Ово је 113 динара рачун. ЈЕВРЕМ (узима рачун натраг): Какав рачун? МЛАДЕН: Па за пиће и музику. ЈЕВРЕМ: Ама, какво пиће? Оставите се сад пића!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ПОСЛЕДЊА 96 ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ ПРИПОВЕТКА ГЛАВА ПРВА Из које ће читатељ лепо видети: ко је и шта је и какав је Срета, јунак ове истините приповечице. У дотада мирном и скровитом селу...

браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве америчке републике). — Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима!

Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко

жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и који су му све непријатељи.

Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

Па још кад узме под мишку какву књигу, па се упусти у какав разговор, а у разговору све уплеће стране речи, а погледаш: на њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га

А и сам ћата је обично у тим приликама накитио и послао какав допис; послао у Новине које су орган тога округа у коме кује у звезде издашност ћир-Ђорђеву и износи благодарност

— рече Сретен ударајући гласом на последње речи. — Ама, бог с тобом, господин-учитељу, какав слуга, кад је оно власт! Слуга је пандур, а капетан је власт једна!

— Ама, учо, бог с тобом, какав чир! — И ти се, кмете, нађе да мене тамо њему зовеш! Мене и то њему?! — Ама не зовем те њему, него мени! — Свеједно!

Кад је све ово накитио, стане размишљавати какав потпис да метне. Сети се да је на последњих неколико дописа потписивао јунаке; сад се реши да узме за псевдоним једну

И њега је макнуо неко из политичке мржње, макнуо га какав политички противник његовог госе. Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне диференције у политичким погледима

заслуга за то исто неблагодарно село, јер је не само оплеменио целу живинску расу у том селу, него ју је и умножио као какав старозаветни патријарх. И све је то заборавио неблагодарни свет, па чак и оне силне и красне кајгане!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Од пустоши и досаде завеса се наборава: У какав се то бездан спустих у тражењу заборава? Много спавам, каткад сањам госпу једну милоусну, А и будан кад сам, често

” А Магда ће: „Сажаљевате мангупчину, Тражите му какав-такав алиби, А то у мени буди мучнину! Ако му подрежем нокте, да ли би Повели га, лађом, на пучину — На Атлантик,

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

што наиђе после првог, наставља своје путовање и задржи се у другој води на коју наиђе, и то тако иде по реду, као кад какав командант распоређује своје трупе по коначиштима и пребивалиштима.

Оне толико хитају мору, да кад је какав пролаз недовољно широк тако да успорава кретање масе, један део јегуља се издвоји од главне масе и прелази преко

А по Архимедовом закону, ма где се у води налазио какав чврст предмет, он је изложен вертикалном воденом притиску одоздо на више који је једнак тежини телом истиснуте воде.

Научни материјал, који је »Цхалленгер« донео с пута, био је тако изобилан и од значаја, да су тадашњи светски научници какав је, на пример, био Агасиц, стајали запрепашћени пред тим богаством, не могући веровати да је све то скупљено и

Али, тако би исто било и онда кад би се јегуља метаморфозирала у други какав створ, у облику кога је она можда и била хватана, али се није знало да то није ништа друго но негдашња, сад

поред њене невероватности, говори и то што, кад би она одговарала фактичном стању ствари, морао би се кадгод ухватити какав прелазан облик између првобитне и трансформисане јегуље, што до данас никад и нигде није било.

»У тај мах сам, посматрајући призор, зажалио што се ту није нашао какав добар сликар да сними сцену коју смо имали пред очима: индијанце који су, са својим моткама и харпунама, окружили

и друга по којој она продужава и даље живети у морским дубинама, било онаква каква је, било метаморфозирана у други какав морски створ, можда и у какво морско чудовиште.

Било је очевидно да је мрежа запела за неки јак, а непокретљив предмет вероватно какав стари потопљен једрењак зароњен у муљ) и да је то нагло зауставило брод.

до Њу-Фунлендских вода, где су екваторијалне воде већ јако ослабиле, а хладне воде им се стављају на супрот као какав зид који их зауставља, разбија и не да им ићи даље.

да иде управо на наш прозор, гибајући лагано своје гломазно ваљкасто тело за које би се у рату могло помислити да је какав торпед. Ако не промени правац, може бити свачега. Али...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

И ПОСЈЕДАШЕ С ЦРНОГОРЦИМА, СВИ МУЧЕ И ГЛЕДАЈУ ПРЕДА СЕ. КНЕЗ ЈАНКО Које сте се јаде скаменили? Што разговор какав не почнете, но поспасте и позамрцасте? ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки!

ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ. СКЕНДЕР-АГА Ја се чудим, лијепе ми вјере, какав даваш приговор, владико! Видије ли суда од два пића, али капе за по двије главе?

Каква вјера да се с овом мјери? Какав олтар ближе неба стоји? КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили,

РИЏАЛ ОСМАН Какав фишек на поклон везиру, самовољни кавурски хајдуче! Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе

КНЕЗ РОГАН Причај штогод, Драшко, од Млетаках! Какав народ бјеше на те стране? ВОЈВОДА ДРАШКО Какав народ, питаш ли, Рогане? Кâ остали — не бјеху рогати.

КНЕЗ РОГАН Причај штогод, Драшко, од Млетаках! Какав народ бјеше на те стране? ВОЈВОДА ДРАШКО Какав народ, питаш ли, Рогане? Кâ остали — не бјеху рогати.

ВОЈВОДА ДРАШКО Гледах, брате, као тебе сада. СЕРДАР РАДОЊА А бјеше ли какав, аманати? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше човјек те од средње руке; да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат од урока.

Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови! ГЛАВАРИ СЈЕДЕ ОКОЛО ВЕЉЕГА ГУВНА И РАЗГОВАРАЈУ СЕ, ДОК ЕВО ТИ ТРИ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ

Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио? ПОП МИЋО Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш? Какав наук, такво и читање! Да сам има бољег учитеља, те бих и ја данас боље читâ. Кâ је, да је, о њему се бавим.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

За сваки народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало крвника, насилника сменити, знало

строгости, опет и најсиротија и најудаљенија у родбини није била заборављена, јер је свакој доносио са тих путовања какав поклон и сваку ма чиме обрадовао. Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено.

А када би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога?

А опет увек, чим би му се указала прва прилика, гледао је што пре да оде на какав пут, тобож по трговину. Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања, али ипак

се од бола, јада, срама и несреће, окренула се и, пре | но што је он изашао, она ушла у кућу, и тамо, ко зна где, у какав кут и полумрак срушила се плачући и грцајући. Али ипак знало се да се то никада не сме дознати. Ни родбина, нити ико.

тамо у селу код својих синова и снаха, где је била као неки старешина, јер јој муж умро, али, чим би дошла субота или какав празник, одмах би овамо до њих долазила, увек доносећи по нешто а највише брашна, масла и сира, од чега би после Софки

Софка, још онако мала, бити у гостима; код које ће што дуже остати и бити гошћена и чашћена, и то толико као да је она какав стар чов|ек.

Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави, и никада се више к њима не врати.

Никада се није она, као друге, стојећи на капији и видећи како јој се какав мушки приближава, по обичају, сакривала иза капије и, тек када онај прође, онда да вири за њим.

и због тога она имала, као остале матере за своје кћери, кад остану тако саме, да се боји чега ружнога, да тада можда какав мушки...

Тада обично одмах предузме какав посао, какав тежак и чувени вез. Загреје се, зарадује. Сва се унесе у посао. Целог дана не дижући главе ради.

Тада обично одмах предузме какав посао, какав тежак и чувени вез. Загреје се, зарадује. Сва се унесе у посао. Целог дана не дижући главе ради.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри.

И бели мир. РОДНА ГРУДА На крају, ипак, дође један дан Кад човек не жели више да се бори, Кад му дух затражи какав виши плâн Живота, — дан тужан, и празан, и знан, Кад све бива једно, јер се све прегори.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Милица му принесе бардачић и купу. „А, гле!“ удари се сердар дланом по челу, „а камо нам ускок?“ „Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!

изгледа и — како је одјевен, то ти ја не бих умио боље описати но што га (њега истога) описује народна пјесма: „А какав је од Острога бане! „На његову дебелу дорину!

„Знаш што Вира! ја ћу да идем к њему!“ рече Јан, блијед у лицу али прегаочким погледом и гласом како би какав јунак рекао прије но ће јуришати гдје зна да ће погинути. „К њему!?

Рана се почела затварати а изнемогао је јако... Нека још мало почине па ћемо... Успи дјевојко, чашу вина у какав чист судић па примакни к огњу нека се угрије... А ђе ће бити она моја торба?“ рече и стаде се обазирати по кући.

“ „Но, уврже се на ујчевину, мој Иличковићу“, прихвати онај стари смијући се. „Да га видиш какав је, би испросио по свијета ш њим, штоно се рече.“ „Слаб, што ли?

Докле цура не приспије за удају, о томе се ни говорило није. Знасмо какав је Кићун Радојев, па се надасмо е ни његови неће тражити да се Стана замакне.

крста; сребрена Владичина брада и цијела му глава трепташе у свјетилу, тако да им се призре као с неба послани какав светитељ. „Приступајте, али без оружја!“ викну им. Звоно опет зазвони.

Разумије се, (у оно вријеме) бјеше обријан и носаше перчин, као и сваки други Црногорац. Да је какав извањац, невјешт црногорским обичајима, бануо у ту кућу, па видио тога кршног Црногорца, са двије леденице за пасом, и

То све знаду Црногорци. Какав, дакле зазор, рашта?... Није, богами, но част, јер ћемо имати зета с којим ћемо се поносити... Да-ну, шта кажеш на то!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Одговори се, у Срему, кад ко запиткује: ко? Крвав испод коже. — Одговори се у инату ономе који пита: ма какав си ти човек, болан? Прву, средњу и последњу (чашу). — Одговори се кад ко пита: колико си чаша попио?

— Штети је човек вазда дужан. — Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи. — У злу се човек гледа какав је. — Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола.

— Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи. О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика. — Добар изглед добру дворбу твори. — Дјевојку лице удаје. — Одјећа не чини човјека човјеком.

— За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт. О ПОЧЕТКУ — Ко започне, његова се броји. — Какав почетак, така и сврха. — Златна сврха злати и незлатан почетак. — Зао почетак, а гора сврха.

— Свак’ је себи први брат. — Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче).

Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити. Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица. Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама.

Ова се пословица у доста случајева може приуподобити, а особито кад ко има какав дугачки посао свршити, пак теке што га почне да га ко упита: у које си доба?, а он одговори оно. Помоз’ бог, зла жено!

Дошав у прво село, упита: „На што јашем?“ — „На јарца“ — одговорише му. — „Какав јарац, кад је ово хат? Хиљаду гроша плаћа глобу то село“.

4) ЗАКОПАНО БЛАГО 1 Где у земљи има закопанога блага, ту се често ноћу јавља пламен онакав какав је пламен од ракије кад гори.

Кад се цар пред господом стане хвалити какав је лијеп град начинио, вила га прекори да он то без ње не би могао учинити; цару на тај укор буде тако жао да удари

БАБА—КОРИЗМА У Рисну, на чисти понедјељник обуче се какав момак у женске хаљине и начини се као ђедова баба, па носећи на рамену седам штапова (седам недеља поста) и за собом

Ево и за чаушем... (какав је да је, наш је), дош’о њетко и донио њешта: мрвицу круха, залогај смока, од комарца пржена ребарца, од мушице

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?“ Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат?

Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син!

неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.

Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: „Имаш ли, | мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?

Овај син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: „Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво.

” Свекрва кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: „Е кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом.” Па се онда договоре шта ће радити.

” Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

” Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши | за дуго почине под једнијем великијем каменом, па почне да куша срећу у штапу.

” и он се у они час стресе и проврже се човјеком какав је и био. | Ондар му калуђер рече: „О Хришћанине! Хришћанине! покај се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали

” Те уложи да копа земљу, али с неким страхом да не би опет чуо какав глас оздол. Копајући и изгрћући земљу, кад ли — засја му се нешто као да му све жраке сунчане у очи синуше, кад ли што

цар јединицу шћер, преко мјере лијепу, па од више силе и ње љепоте прогласи у свијет: који се младић нађе дај | погоди какав биљег има ова ђевојка и на којему мјесту, да ће је дати њему за жену и да ће му дати половину царства свога, а који не

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

а не чини заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави какав беше.

А пиће уобичајеном чашом по закону да се пода. Ако ли се слави какав празник некога од братије, то нека буде са знањем игумана и тада да се не чува ово правило за вечером, него како

Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице? Какав ли ћемо његов глас слушати, праведницима ли које прима у царство небеско, или грешницима које шале у вечну муку?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар? СТАВРА: Лепо ти човек каже: пар екселанс! ИКОНИЈА: Види ти њих!

Гута куће, гута људе, гута главе! Паз да и тебе не прогута! ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав! Да уђеш, да ти се не виде ни блокеји, акамоли круна! ПРОСЈАК: Само се ти надимај, само граби!

Имају одличне шкембиће у сафту! Зашто да нема шкембића? Телетине? Има и телетине; и брашна. Који Макензен? Ама какав Макензен? И не каже се министар војни, откуд вам то, него државни секретар за народну одбрану!

ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! ЦМИЉА: Манијаке сам сасвим друкче замишљала! ИКОНИЈА: Ма какав манијак, будало! Кажи ми ко ти је отац! ЈАГОДА: А и то ти је посебна прича! Мами умро муж у заробљеништву...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш...

ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је... ЈОВЧА док га нисам оженио тобом, ја сам знао какав је, али сада ти треба да знаш... И синоћ пролазим поред чивлука и видим да је тамо нешто мењао, неке штале премештао.

АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати...

ВЛАДИКА Остави, Јовчо. ЈОВЧА (љуби му руку): Благослови! ВЛАДИКА Де, де. Какав теби благослов! Теби не треба. Бог ти је и иначе дао све што желиш.

ЈОВЧА (плане): Каква »прилика«? Какав »муж«? Ко за њу муж?! За мене нема зета! ВЛАДИКА Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш.

Ја више не могу да издржим. Цео дан спремам, стрепим да ће сваки час да се врати, рупи, и да одмах, знате какав је, не почне да нас бије и грди. А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем.

ТОМА Не смемо, не смемо ни ми. Бојимо се. Говоре комшије и други да га огласимо за »онако«, у манастир какав да га водимо. Али још не смемо. СТОЈНА А, не то, газдо! То, луд, није. Није још. А и грехота је.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Но, за не изоставити ниједно опстојатељство које може имати какав год сојуз с воспитанијем, нека ми се опрости да се мало натраг вратим.

” Свак ласно може познати какав је ови савет био, како га и сам сад познајем; но онда ко ће луду дати памет? Моја глава, напуњена будући пустињами

Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш.

Нипошто и никако! Ја ћу девство моје хранити, анђелом ћу подобан бити! Ево, браћо, људи, какав сам вам ја онда светац био!

Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио. Маленица псује и ружи Јању, говорећи, који му враг рече баш у време такога смеја

Ко жели монахом постати, ваља да је савршена возраста, поштена и непорочна житија, или да је науци сасвим.предат, или какав занат полезан да зна и да је вредан не само себе сама препитавати, но и другима помоћи.

Ја кажем да имам три грошића од они[х] што ми је последњи пут мој тетак дао (а да је знао на какав ће ми и[х] пут дати, не би ми и[х] дао).

једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио. Какав му је то старац, срам га био!

Колико сам те ја познати могао, ако се ти ученију не предаш, ти ћеш жалити што си се покалуђерио; ти ниси ни за какав други посао него за књиге.

” Зил[отиј]: „Као какав ревнитељ [х]оћеш да ти говорим? Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као под уларом остаје,

Мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати. Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достојинства, не иштем богатство; желим и иштем вашу ползу и исправљеније.

Ово ми предложеније мило буде и пођем сутрадан с Атанасијем видити какав је то ту нашега епископа колегијум (зашто нас зову Вла[х]е). Дођемо ту.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Колико је хладно, није обукао буковички, „аљак“, но се огрнуо њим, а једну руку ставио иза оружја. — Какав је ово заврзан ако бога знаш!? — вели Срдар. — Одакле си ти? — Ја! Је ли?

Не велим да би ти мога изневерити нас, али, ка бојим се да Срдар како не нањуши, па да те не искуша. Ти знаш какав је он... — Ајде, прођи се предикања! — прекиде Мачак, па крену пут мађупнице.

Бојали су се да би Букар могâ устајати по ноћи! Јер, видите, какав је да је, јопет имам највише вире у његака. — И ја! — вели Блитвар. — И ја! — потврди Вртиреп. — Меника је зло!

— Види се, да су имали ришпета, јер је брадат, кâ какав њиов калуђер! — рече Вртиреп. На другом и на трећем олтару свете Вићентија Перејра и Рока бијаху безбожници

Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире. Али Бакоња не хајаше за та ријечи, него узе сухе хаљине, па се склони иза врата да

проводио хајдуке, него то је могао учинити који други слуга од онијех што су прије Стипана служили, по свој прилици „какав притајени ркаћ“. А што се тиче Букара, сви су били већ увјерени да је погинуо.

— И, ходећи, Бакоња му исприча све измјене које ће настати и своја надања. — Једино ми је за мисâ какав ће ми бити нови гвардијан, а биће цигурно Вртиреп, а он, знаш, не гледа нас липим оком, нас Јерковиће...

— Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена... Манастирци се згледаше. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? — пита харамбаша. — Бија је висок, сув, велике главе, очију сири’...

Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он! — вичу пандури. — Какав Тодорина?... Који Тодорина?... Шта је тај Тодорина?... — Тодорина Дракчевић из Г...

Штавише, кад га једном Вртиреп запита: — Шта је, оче Брне? Да није... онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори: — Моја је памет, фала богу, здрава, а ја се не морам исповидати: шта ми је!

Могу бити коњушар, ако не ништа друго. — Какво бижање, какав коњушар! Шта све булазниш! — рече Срдар, водећи га. — Ниси ти за то рођен, него да будеш мисник и да другима заповидаш.

“ Још недјељу дана трајаше врдање по манастиру, јер су прековођани доносили кљук и кукурузе, па се поврати ред какав бјеше завео Тетка прије бербе. Кад Бакоња први пут поведе Мачка и Бујаса ка стрицу, та двојица не бијаху мирна срца.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету. КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати опет неку реч

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Имају. Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш. — Није. — Па какав им то Божић може бити, кад, кажу, немају божићњара! Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени.

А да ли сам сигуран да су то заблуде? Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину. Свеједно какав је живот што га они кроје.

А овом левом, Ђорђе, левом не може нико ништа. Ни ти, ни Бог. Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има. Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе.

Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има. Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули. — Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе...

Аја стојим у њему и благо ми око срца. Понекад запева. Глас му није био богзна какав, али се видело да мушко пева. Не даде Бог да његово остане за њим.“ Три су јој детета од њега умрла од болести.

„А што је Мени лако?“ Андра му је осетио дрхтавицу. „Син ће да те ишчупа. А ко ће нас?“ цикао је пред плач. „Какав син! Ја немам сина!“ „Твој Вукашин, владин посланик. Он је на другој страни. За сваки случај.

То дрвеће које је Тошић засадио никада не рађа. Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има!... Поштапао се, лупкала је калдрма, а он је са сузама у очима извиривао иза углова као да је

Тек у затвору га је упознао. Имао је времена да се чуди: како то да он раније није знао какав је човек Аћим? Знао је, иако о томе њих двојица никада нису разговарали, да је Аћим туђом руком убијао своје

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула.

Истога трена овоме ниче репина! Другом и рогови и реп. Јој! Јој! Међу лудима плану смех. — Гле, какав си! — насмеја се пријатељу пријатељу. — Гле, колики су ти рогови, ах, хах! — А колика је твоја репина?

— Видите колико вас је! — талас се окрете лево, затим десно. Каква дивота! Какав сјај! Баш је будала што није раније напустио сеновито морско дно: шареније је, мирисније, лакше се дише ту горе.

Гледали су некадашњег кржљавка. То више није било пиштаво, беспомоћно птиче, већ галеб какав се на галебовој стени никада није родио.

Јео је и јео цар Жуто Ухо, а дворске даме лизале прсте, узвикујући: — Какви рачићи! Какав сос! А тек торта? Погледајте! Сву ноћ је трајала гозба. Сву ноћ су свирали дечаци једва се држећи на ногама.

Пред њим је био врт какав се ни у сну не виђа, пун светлости, пун мириса, пун једва чујних гласова птица. А у Врту ружа. Једна једина. Златна.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Из те се собице отварао поглед на Дунав, ушће и на Земун, какав није могао ни замислити. У издуженим светлостима летњег заласка, озарено пространство неба, река и равница расклапало

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

XЛ ИИ ПОНОЋ Поноћ је, У црном плашту нема богиња. Слободне душе то је светиња, То глуво доба, тај црни час... Ал' какав глас?...

Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази. Ил' крадом облак иде на више? Ил' болник какав тешко уздише? Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?...

Јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа. Ј. Дучић ЦXXXИ ГОЛГОТА Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Када сам их довршио, морадох размишљати како да га створим жива пред собом. да бих у томе успео, морао сам измислити какав догађај или лични доживљај у којем би он, као главна личност, одиграо своју улогу, а њоме ме упознао и са својом

Упознао сам средину и прилике у којима су живели. Да бих сваког од њих створио жива пред собом, измислио сам какав догађај у којем би он одиграо главну улогу и њиме упознао читаоца са својом науком.

„Таквог вештог и поузданог помагача какав сам постао није било лако наћи, и зато сам могао по довршеном послу да бирам свог новог господара.

за резултат цео број или неправи разломак, нећемо том мером никад моћи хипотенузу тако измерити да добијемо опет какав цео број или разломак. Њена права дужина не може се, дакле, никад претставити таквим бројем.

Одједном се из оних облика осу плаха летња киша, а преко облака се разапе дивно обојена дуга као какав засвођени мост који је спајао један врхунац планине са другим једним.

Ту се налазио само један стари, полуслепи рибар, Милон по имену, који не беше више способан за риболов, али се, лукав какав је био, одлично разумевао у продаји рибе и умео да подвали сваком купцу. „Где су рибе?“, загрме номофилакс. „Нема их!

Номофилакс се са својом пратњом попе на једну малу узвишицу обале, одакле је, као какав војсковођа, могао да посматра цео ток риболова. Он га затече баш у његовом завршном стадиуму.

Њихов вођ уздисаше и рече полугласно: „Праведни боже Посејдоне! Грешан какав сам, заслужио сам својом бесмисленом лажи ову твоју олимпијску чикарму“.

код сваког човека бива при најмањој телесној нелагодности, а нарочито болести, поремећена, како се смрћу угаси као какав пламичак“. Демокритос га слушаше пажљиво, па га упита: „А како и чиме мислиш објаснити испољавање и дејство душе?

Раскошно зданије, степениште и капија Акрополе, у пуном сјају своје лепоте, застраши га. Ту је пред њим стајао као какав просјак који се приближио господској палати, али нема храбрости да у њу уђе.

Он ме подучаваше и у астрономији“. „Он је и астроном, и то у најбољем смислу речи, онакав какав треба да буде“. „А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко.

Он ме подучаваше и у астрономији“. „Он је и астроном, и то у најбољем смислу речи, онакав какав треба да буде“. „А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Како ли ћу затећи побратима? Како изгледају снајка, деца? Боба, свакако, велика девојчица? Али какав сам ја човек, како сам могао само да чекам толике опомене, па тек сад да пођем у ову посету коју сам своме дивном и

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели.

Али ме он зграби: — Седи... марш... седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости? Нећемо се постидети, побратиме.

То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно,

Прошло је од тада неколико дугих месеца, а ја ни о чему другом и не мислим. Све што ме тиштало то је: да пронађем какав било посао или измислим какав му драго разлог па да понова одем у Вујановац.

Све што ме тиштало то је: да пронађем какав било посао или измислим какав му драго разлог па да понова одем у Вујановац.

на огромној рохавој глави, кратких и кривих ногу, кроз које би се, кад стоји у ставу „мирно“, без муке провукао какав дебељко да се не очеше, толико је пространо О што га оне праве, у старом преправљеном копорану са масном, некад

Јест, зашто тако јетко говориш, шта је то с тобом, зашто си ти такав какав си? — Не разумем шта о себи имам да говорим. — Збиља не знаш? Е онда ћу ти ја рећи, ја ћу те објаснити...

„Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме...“ И Петроније Свилар, неспособан да повеже мисли и да њима управља по својој вољи,

Оне ноћи није се могло даље, морао сам рећи (какав чемер растанка!) јаој збогом, сва пријатељства, све симпатије, сва побратимства, све љубави моје, збогом, збогом свима!

Ох Боже, зар је све оно било витло? Ох Боже, тридесет и пет година! Ох Боже, какав сулуди, какав вихорски низ нејасних догађаја, какве бескрајне маглуштине, какве маске усред оне безумне олује ужаса

Ох Боже, зар је све оно било витло? Ох Боже, тридесет и пет година! Ох Боже, какав сулуди, какав вихорски низ нејасних догађаја, какве бескрајне маглуштине, какве маске усред оне безумне олује ужаса којом сам тако

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Такви људи није ред да имају дјеце. Поред свега другога, још и зато што та дјеца бивају отприлике оваква какав сам ја. А то није добро. Не, такви људи никако не треба да имају дјеце.

Под старост, дуго послије мог одласка од куће, у опћем расулу породице, одселиле су из мјеста. (Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће

(Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје

свечаним пригодама, кад се славио дједов начелнички јубилеј, о великим светковинама, или кад би у мјесто бануо какав високи гост. И још у једној прилици: код смртног случаја у породици.

Болничари су пограбили кревет и изнијели га. За њим је остала празнина. Позамашна, четвртаста — таман онаква какав је био кревет.

Јер малограђански сентиментализам мора да сваки осјећај веже за какав материјални предмет. Без те материјализације, без тог тривијалног оваплоћења, грађанину осјећаји исклизају из прста,

је, ето, неопходно потребна: прави, чистокрвни грађанин не носи у срцу ништа, ама баш ништа: осјећај нефиксиран за какав физички предмет постаје пука сјена, и човјек убрзо почиње да сумња у ре- алну опстојаност свог оцјећаја, ако је

оставити крају и подухватити се, удруженим снагама, у један велики, врховни напор да се она побиједи, да се превлада. Какав ће бити и у чему ће се састојати тај напор, из каквих ће тамних дубина нашег бића шикнути та нова шимера, из каквог ће

Да ниси можда још и даље дрзнуо? Смртнику ускратих да сагледа свој крај. А какав ли му лијек за то нађе ти? Његову груд напучих слијепим надама. О, благодат си силну дао човјеку!...

Или их се сјетимо у великим размацима, блиједо и без особита одјека у нама, а и то најчешће тек на какав вањски потицај.

) Пожурио сам се да пишем Алди још с пута. Најављивао сам јој свој повратак о божићним празницима. (Какав ненадни преокрет, и какво нагло усрећење!

кроз наслијеђене схеме и оквире, кроз освештане форме, свјесно непозната и нетражена од умјетника, упркос њему. Какав ли је чар, и какву мутну, дубоку снагу онда имала!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.

Но сад је лако. Овај ће проказати остале. — Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан... Мучно да ће он што одати. — Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно.

што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.

Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уверен, као у себе самога. А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без

Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем

— А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. — Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај

плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био... Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао...

Истина, шта си јела данас? — Шта ћу јести?... Хлеба... Знаш да је пост. — Какав пост? — Божићњи, зар не знаш... Хоћу да се причестим, кô и остали свет.

Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. XXИИ Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... Кога год видиш, сваки

»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем , али нећеш!...« — Јеси ли спремио какав посао ? Сад нам свима треба.... — Треба, истина је. Али како ти мислиш... као пре?

крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао загрејане живце ...

— Ти знаш како пролазе они, који раде против моје воље... Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле његове страшне речи.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није

Увечер када оде спавати, зовну она робињу што улази у ашчиницу, па је упита: — Ти улазиш у ашчиницу, знаш ли има ли какав јабанџија тамо?

Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах какав је био и пре. Испродаје све што је спечалио, па си штурну у свет да печали колико хлебом да се храни.

За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека. Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млеко? — Па то је наш татко. — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан!

Свекрва, кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: — Е, кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом. Па се онда договоре шта ће радити.

Кад дође дружини, исприча им чудо невиђено. — Бе, — вели — какав је јунак он, још су већи јунаци дјеца. Чим мене угледаше, скочише на панту, хоће кућу да сруше на ме, а једни кроз

Најмлађи се слуга сјети нечем, те ће им рећи: — Не бојте се ви! Какав свијет? Ја ћу њега пропити, па ће нам све ајлуке платити.

Нато Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па га сави управ до земље; па онда рекоше Марку да он

ми друштва, — наруга се старац, скочи на Таригору те га добро излевуша, па га стрпа пода се те сједе на њега као на какав сточић, и опуца све сам што је овај био спремио за њих тројицу, па откаса на свом зецу даље.

Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он опаки мајстор, него је ђаво.

Он жалостан захвали бога и рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме изведеш и оставиш под јелом више извора.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

У најмању руку, свет је овај злобан; Узеће вас на зуб — пошалица ту је, И ко може знати какав удес кобан Најближа будућност спрема вам и снује.

ИИ О томе куда скоро имам ићи, И какав мени гроб поднебље крије, Да ли ће дух ми из тела се дићи, И где ће бити када мене није, — О томе ево ја не мислим

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Редовно моја направа ради онако како сам и замислио и резултат експеримента је управо онакав какав сам планирао да буде. За двадесет година није било ниједног изузетка. А зашто би и било другачије?

конструкцију, већ сам само репродуковао слике онакве какве су ми се јављале у машти и рад мотора је увек био онакав какав сам и очекивао. Почетком 1888.

Пошто нисам успео да добијем било какав доказ у прилог тврдњама психолога и спиритиста, доказао сам на своје потпуно задовољство, аутоматизам живота, не само

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

пре ових догађаја, а која је довела до уједињења Немачке, изазивала је код Немаца право беснило где год би наишли на какав отпор, сличан овоме у Прагу.

У једном налету ветра одлетео ми је шешир са главе и све што ми је остало да је покријем, био је један црвени фес какав носе Срби у Босни. Само провиђење ме је спасло да и њега нисам продао у Прагу.

Његово знање географије није било тачно, што сам открио знатно касније. Међутим, ”жутокљунац” какав сам био ја, све је то прогутао и то са задовољством.

- Овако ружан какав сам, не могу играти улогу твоје ”виле” додаде он, мислећи на своје обогаљене прсте и тетурав ход, - али ћу радо бити

Од васпитаног и духовно оријентисаног човека какав је био Билхарц ово је био велики уступак! Џим, који је био велики презбитеријанац, радовао се што сам изабрао да

И ја сам у томе гледао повољан знак за будућност ове земље. Какав је духовни див морао бити Линколн, мислио сам, када и сам Бичер помиње ово име са великим поштовањем.

Моја напетост се смањила за неколико октава и нисам бурно реаговао на било какав подстицај. Схватио сам, на пример, да Срби у Војводини могу још увек мало причекати на своје национално и политичко

На то је она мудро одговорила: ”И ковач омекша челик пре него га закали. Ти си баш такав какав треба да будеш за коваче у Кембриџу.

Очекивао сам да ћу видети научника који личи на песника или сањалицу, али то није био случај. Изгледао је тачно онако какав је и био: обичан и доброћудан Ирац.

” Какав изванредан пример богатим људима на које је циљао Тиндал! Видећемо касније да овај апел није остао без одзива.

” Какав добар изговор да бих се забављало са девојкама и момцима у Кориу и уживао у њиховим младалачким лудоријама! А уза све т

Нивен из Кембриџа, уредник другог издања Максвелових великих математичких трактата, никад није хтео да ми објасни какав је био Максвелов одговор на питање: ”Шта је светлост?“. То није учинио ни Тиндал.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу. Света је на обали све то мање. Још пролази какав самац и брзо одмиче.

Јад и невоља! — заврши нагло. —Па си га болесна оставила? —Нисам од обијести. Понешто се опоравио, но не може ни на какав посао. А радиша је... Све потрошисмо, највише за љекара и љекарије... Двоје нејачади остало с њиме.....

И мал'да не, послије неколико времена, бијаше јој свеједно ма какав одговор да дође, а на махове мишљаше да ће то све тако проћи, да се Спасоје неће на женидбу ни одлучити.

—Јесу тсподари им... Видио сам једном те један и удари једнога невјешта... А мени зачудо, као мислим: какав је то војник кад се пушта тући? — и живље погледа дјевојку, као да му је она нечему крива.

Иди, чека те на двору Павао! Плећат је и јаке шије... — и, љутит, гони је од себе. — Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам.

Тражи ти оно твоје женетине... Пусти мога човјека у миру! —Није он човјек као други људи... —Какав је да је — мој је! —Анђо, жено, дријеши ме! — освести се Павле и трзну животом. — Хоћу, Павле!

Из тих мирних улица одједаред избио би на какав трг пун људства и шаренила. Ишао је непрекидно и није се осећао замореним. Свугде на путу прати га живот и смрт!

Иво Полић завиривао је у сваки угао, гледао, стрепио, и као какав злочинац враћао се опет на најзлогласнија места. Чинило му се да гаји кости несретника, да чује њихов јаук,

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

А мислим да не треба посебно наглашавати какав је утицај имала и данас још има психоанализа у целокупноме систему идеја нашега времена и посебно у уметничкокњижевној

Матићево бомбардовање окаменелога говорног низа и ослобађање ритма и мелодије које меморише, на пример, обичан исказ какав је Нашто ми ове очи? А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи?

Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него почетни простор наше културе, почетни у староме, средњовековном значењу: где је нешто почело, то му је и почело.

„Сирова“, међутим, или „дивља“ та култура никако није. За најопштије разумевање једне културе важно је знати какав је у њој типичан однос према времену и простору. Та питања нису апстрактна, као што на први поглед може изгледати.

И то се померање нарочито добро види кад дође до дубљег књижевног прелома или чак до правог преврата, какав се код нас десио на уласку у двадесете године.

Уз то код Диса нарушавање изгледа спонтаније, будући да се не ослања ни на какав песнички програм какав су, доцније, авангардни песници готово редовно подразумевали.

Уз то код Диса нарушавање изгледа спонтаније, будући да се не ослања ни на какав песнички програм какав су, доцније, авангардни песници готово редовно подразумевали.

пренатално стање подсећа на један мали, индивидуални, али свакако модерни – и чисто песнички – мит о изгубљеном рају, какав се и код Диса наслућивао. Његово наличје чини нам се значајнијим од његовога лица.

Нико се од нас не може потпуно одужити свом ужем завичају, као ни своме народу. Али треба учинити бар нешто: дати ма какав принос.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао. АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио. ЖИВКА: Ију!...

ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор! ЖИВКА: Па не, ал' кажем. ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему.

ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!...

ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета! ЧЕДА: А је 'л' те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи? ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет. ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић.

И ја још сирота хоћу да научи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а он, какав је, могао би опсовати оца и самоме енглеском конзулу. Напоље, битанго, вуци ми се испред очију!...

Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет. ДАРА: Он је чиновник, мајка! ЖИВКА: Море, какав чиновник! Час у служби, а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо?

ЖИВКА: Ама, немојте ви „не верујем да је такав”. А какав ће да буде него такав! Зар никад нисте чули ма шта тако о њему? ПЕРА: Нисам, бога ми!

Где си, бога ти? ЧЕДА: Ја? Код адвоката. ДАРА: Шта ћеш код адвоката? ЧЕДА: Ишао сам да га питам: постоји ЛИ какав закон по коме се удате жене могу удавати! ДАРА: То ниси морао ни да питаш. ЧЕДА: Како да нисам морао?

АНКА: Је л' треба да свуче капут? ВАСА: Ко? АНКА: Господин зет. ВАСА: Какав капут, брате? АНКА: Онда је то друга ствар коју ви имате. ВАСА: А је ли он код куће? АНКА: Јесте!

АНКА (долази). Молим! ЖИВКА: Шта радите ви, забога, Анка? Ви ми много нешто отежете, као да је то бог-те-пита какав тежак посао домамити мушког у собу.

Сасвим то може. Запиши, ујка-Васо: једна државна шума да се посече, јер, напослетку, какав би то министарски рођак био ако не би имао права бар једну шуму да посече. ЖИВКА: А ти, Саво?

ЧЕДА (гледа га и мери са свих страна): Дакле, ти си то, обешењаче један, а?!... Гледај га, молим те, какав трбушчић има, лоло никарагуанска! (Тапка га по трбуху.) Ко би то рекао! А ја сам те сасвим друкче замишљао.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Још мање се води рачуна да и језик пишчев, ма какав он био, чим је ушао у састав књижевног текста, заједно са тим текстом добија променљиву вредност онако како се мења

врло пажљиво читати; друго зато што граматичка грешка на композиционо кључноме месту представља пример за анализу какав се само пожелети може.

). Нејасноћа је, према томе, искрсла због употребе једне у суштини доста сложене форме какав је неправи управни говор.

Спонтан какав је у свему био, Станковић је и овде поступао не онако како теорија мисли, него онако како је сам осећао да у књижевноме

Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање“.

А „доле”, подно вароши, међу сељацима, на свадби се не штеди чак ни „снаја, стрина, ујна или какав род”. Најзад, од двеју околности које су одлучиле јунакињину судбину једна је управо то што је свекрова телесна

Стога се она и везује за тако ломне, тренутачне појаве какав је „неки глас” у циганској песми, „отргнут звук” у свирци.

њу и њену мајку напустио, родбина је окружава претераном пажњом: „као да је она”, примећује с извесним подозрењем, „какав стар човек”.

Други се пример налази у тој истој, Х глави. Софки се овако саопштава ко јој је младожења, одакле је, какав је: тетка - „као што је ред и обичај” - уопште се њој не обраћа, него позива још једну рођаку да тобоже у кухињи

прибојавајући се, ишла је ближе, уз ону страну пута где су били зидови, улази од махала, јер отуда би се чуо покаткад какав глас, из које куће видела светлост, док с ове друге стране све се губи у пустоши“.

Главни јунак коме та свест припада добија приближно исти онај привилеговани положај у роману какав у Нечистој крви има Софка. Самој Нечистој крви, која се 1910.

Може се посумњати да је у њу положен ма какав унапред смишљен план, и да је заснована на неком строжем поретку. А ипак, она је прецизно грађена као целина.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама. Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур. Расипао новце лакше но што их је задобијао. Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину.

у Пећи, а кад би затребало — позивао је оружане најамнике као какав средњовековни полунезависни властелин. Уколико се више спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто

посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уз сваку чашу лепше но какав најправославнији Рогожњанин. А Леденичанин је већ имао на Души више од тридесет Турака!..

И по свима сељачким прописима стаде га дворити и појити како то приличи као да је какав прави странац. Само је прву чашу Милоје попио онако како то раде православни сељаци: нагао је лагано и гутао гутљај за

Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!...

— Ћути нијесам ја више Милоје! — Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди...

као и многе богате сељачке домаћице и срећне мајке које су пожениле и разудале, она плавно корачаше низ ледину као какав арнаутски барјактар.

Колика штета што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!.. Вујана снажно прозбори: – О, Каримане побратиме, не омрзни се!.

Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав Србин доћи отуда... из Солуна... Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина...

Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту. Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и нагрђено. У кући ни пред кућом ништа није остало.

понети н погнати, Немци су обрисали: што нису могли или им није било по укусу, изнели су и упропастили огњем и кваром какав земља није памтила: бачве са пићем и каце са купусом и зимском љутиком поизваљане у двориште, расуте и раздробљене

Било га срамота од жена. Замисли, изгледао је као какав Бугарин... С јадом стигао у Цариград, о којем се толико И пева. Кад оно у зли час. Нигде ни феса ни Турске.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

63 ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... 65 У ГРОЗНИЦИ... 67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК... 71 ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО 73 КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН 75 ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И

Ја барем чврсто Верујем у то. КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН О преносу Бранкових костију 10 јула 1883. Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо

има; То је право дато и нам’ песницима, И што гробу рекнеш то се прима само, Та гробови знају да им не ласкамо. Какав је венац што ти на гроб мећем? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Хи, хи хи!“ — Ја знам, моја високопочитајема госпоже, да би пет пути више прену. мераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бал издао него на Покондирену тикву, али што ћу: кад ме је строга судбина на књигописање опредјелила.

ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије.

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је тео за пединтера стати. ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу? ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство.

Имате ли вољу удати је? ФЕМА: То је моја једна жеља; али, знате, да ми је какав ноблес! САРА: О, ма схèре, имам вам једног младожењу, то вам је младожења, у Паризу нема таковог.

Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? — Не, не, жао ми је, ал’ не може бити... Кој враг, какав је то пандур? ЕВИЦА: То је Јован. МИТАР: Јован, пак шта се тако наружио?... Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10.

САРА: Ја ћу њу таки довести. Она је јамачно у кујни, уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје

САРА (Феми на уво): Мало света има наша фрајлица. ФЕМА: Не могу да говорим од једа. Јесте ли видли какав ми компламент даје? САРА: Да иј оставимо саме, он ће њу јамачно дотерати, те ће јој се усладити нобилитет. ФЕМА: Ху!

САРА: Е, није него јошт штогод, ви не знате какав је био Вулкан, пак шта је фалило вашој Венери? Јести и пити, мон фрер, јести и пити, то је љубов; маните се ваши

ФЕМА: Мекарабл, ја ћу таки ребарбараса справити. САРА: Право, право! (На уво.) Али оће ли младожења какав дар добити? ФЕМА: Алабунар, од мога покојног мужа остало је доста ствари. (Начини смешан комплимент и отиде.

ПОЗОРИЈЕ 10. ЈОВАН, РУЖИЧИЋ. ЈОВАН: Врашко печење, кад сам се једанпут курталисао. Али какав је ово грабанцијаш? Изгледа канда је по Банстолу путуњу носио. РУЖИЧИЋ: Кого иштеши горјашчими очеси твојими?

ЈОВА: Е, а знате како мије покојни мајстор... ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин. САРА: Он говори о вашем супругу? ФЕМА: Да!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

1957. АРИЉСКИ АНЂЕО Анђеле горки празнине и снаге, Кад указа се сунце какав није Свет, где невољан јаче ћу волети драге, Док плод посејан у паклу на небу не сазрије Ако намере добре срце

болести тако потребне мом тамном жару када покушам да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно у пуном песма коју сви знају и да је нико не испева да се нико не издвоји да ниједан град не

Гаси само злонамерне ватре, сунцу ни у чему није супротна. Какав страшан склад између риба и рибара које подједнако воли.

Краков, Станислав - КРИЛА

Широка разапета крила дрхтала њима од среће. Још су две такве жуте т довале у ваздуху. — Какав смели вираж... Одједном се хука истопила. Тишина тешка, страховита. Чуло се како звижди и крцкају везе на апарату.

Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати? Лако је њему са коња причати. Гунђајући Мија принесе устима грлић. — Потпоручник. Какав је то безобразлук? У — у, — командант се ухвати за главу, — ја говорим а ви пијете. У — у... На своја места...

Жене су пред улазима излагале своја тела у кратким кошуљама. Па само би се по какав пијани матроз или стрелац из Сенегала одважио да унутра уђе. По угловима, под багрењем, били су фотографи.

Жена га је смешећи се гледала, јер још није чула то тешко и дугачко име. — Кајмакчалан, 2525 метара... — Какав сте ви леп дечко... Болничарка га је помиловала по прљавој коси.

Њихове су стопе остајале девички читаве по прашини. Нико није улазио у њих. За тренут би се под њима кроз какав пролом расуо цео Солун, и они су гледали како гмижу прљаве кућице, лудују високи минари, и далеко по заливу блистају

Петровић, Растко - АФРИКА

је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често

Позната је јединствена упечатљивост црначког мозга, који иначе није способан ни за какав аналитички или дедуктивни напор.

Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао. Величанствени пљусак, какав скоро стално наилази на брод кад се овај приближи Екватору.

Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не види више ништа до

Креште и лапарају на сав глас. Покрети су им научени од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама, узвикујући: „Ију, ију, шта кажете!

тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио пркосити божанству.

пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

Мислећи да би се тако понашао у другим околностима какав прави политичар сигуран у своју победу, ја не одговарам одмах да ли пристајем или не.

И поред мучења, није хтео рећи какав их је обред гонио да убију и поједу жртву. Издао је пантерску кожу у коју се облачио, и нокте које је намицао на прсте

Ја сам два-три пута споменуо да бих волео да видим какав там–там те вечери, и Н. је желео да ме одведе у црначко село, али тако да Швајцарац не дозна да он и тамо има

Ја сам у једном крају тад био као какав краљ; тражио сам злато; овај црнац дошао је да ме служи и сваку моју реч слушао је као пророштво.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: Неће! ГЛАВАШ: Добро, Исаче; ти кад верујеш, А ти се с Вуком данас преруши. Какав ћеш облик на се ставити? Према потреби гледај, удеси! Кô дервиш, хоџа?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Черњајев.« Овај ми телеграм даде повод да према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.

И иза нашега и иза турскога стрељачког ланца виделе су се сабијене колоне, где су прилегле земљи и заклониле се за какав шумарак или забрдак, којих је било доста по бојноме пољу.

имала је доминирајуће положаје и била је час турску артиљерију, час колоне, које су се као потпора склониле у какав шумарак, а час и сам турски стрељачки ланац.

А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г.

професору наше војене академије и васпитачу тога осетљивога колена, али це тако исто сећам, како је у сличном случају, какав се десио са пок. Велимировићем, поступао пок. мајор Паја Ђорђевић — (шта га их је покојних!) — вршњак Велимировићев.

А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење.

И ципеле су му свукли, лице му је накажено, не може да се позна ко је, али се види да је неки Европејац — можда какав Енглез, можда Маџар, а можда и Пољак...

и данке са Србије скидале би турске паше, турски везири, султан, а овај би се кукавац вратио онако исто го у Азију, какав је отуда и дошао, и аргатовао би тамо и даље, као што је и досада аргатовао, да израни своју породицу и плати велике

Баш до мене, увијен у шињел, прућио се по голој ледини доктор Владан, па кркти, дува и шиче као какав парни казан. А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја,

поседнуту, и наједанпут ми би криво зашто да овако глупо изгинемо, те упитах Комарова прилично осорно: шта ово радимо? какав циљ има ово наше тумарање пред турском бојном линијом?

Сви се насмејаше овој игри речи. — Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго.

Иста опасност, а како разно расположење! Откуда то? Је ли ово већ свикнутост на ватру, или безбрижност очајања? Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе.

Тргнуо сам се. — Шта вам би? — пита ме ордонанс. Погледао сам своју ногу и почех да се пипам. Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење.

А сад, како је онај трећепозивац заплашио Бога, ко зна колико ћемо још ратовати. — Какав трећепозивац? — запитао сам га. — Не знате?... Нисте ли чули за причу зашто смо отерани на Крф? Рекох му да знам.

Смрт је дакле овде свакидашњи догађај. Ишли смо кроз читав сплет саобраћајница, као кроз какав мравињак, и нађосмо се опет пред једним лагумом.

И ја труп! — пред њу. „Господине пуковниче, стање ратно!“ Капетан Радослав се заценуо и кроз смех вели: — Какав си, добро је ниси „дрпнуо“... — Море... било би свашта. Слушајте само... Она нешто одговори. Ах, била је изванредна.

— лупи Бора шаком по столу. Онда се диже. Очи су му биле влажне и закрвављене. — Немој да му пркосиш... видиш какав је! — шапну Радослав ветеринару. — Ви, дакле, имате бојеве метке?... Пуните пушке! — командовао је капетан Бора.

— Гр-р-ру! Драгиша се трже. — Ништа, ништа, не бој се! — умирује га Лука. — То гађа „Виљем“. — Какав „Виљем“? — Заробљена немачка хаубица од двадесет сантиметара. Ево је овде, испод нас, у шумарку, — Одвикао сам се.

Рањен је, па му је једна нога укрућена. „Бре, какав си... Слушај, одмах да си набавио одело. Овај свет полаже много на спољашност.

Он настави: — Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета: — Хоћу да вас питам нешто... Имате ли какав ваш талисман? Ја необично волим да то скупљам. — Талисман! — питао сам се и нехотице се пипнух за џепове.

Рекли су ми како су и они такође добили позив. Разговарамо уз пут како је неко од наших направио сигурно какав изгред, те нас командант места позива да нам одржи говор.

— Ето... — Јеси ли био у рату? — запита га наш вођа, иако је било очигледно да је он још млад. — Какав рат! — и окрете стидљиво главу на другу страну. — Колико ти је година? — Седамнаест.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

А какав ли леп Геѕеллѕцхафт Беи Фрау вон — синоћ би! Све је било ту беіѕаммен; Вече беше ангенехм; Играло се — али ја ти Бијах

И овој је истина, лепото девојко! Но кад би ти знала какав ти је Гојко, Како ти је младостан младожења стари, Како љубов кипи и сердашце жари, Вала би ми рекла: — ,Опрости ми,

Под венцем и ти, млада, Дочека данас све, Али не као нева Свате кићене. А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд?

а у оба издања рђаве Каулицијеве штампе стихови су отиснути тако рђаво да се заправо и не види да су стихови, још мање какав им је типографски облик Рајић — на то иначе осетљив, као што барок и тражи — желео лати.

Спремио за штампу др Никола Радојчић. Сремски Карловци 1914, 18—9) пише о иришкој куги и следеће: „...какав је страх и ужас народ трпио, довољно изјаснити се не може.

на тој свечаности пре приказа Стеријине трагедије Бајазит или Светислав и Милева певала ова Видаковићева песма, а ево какав утисак је оставила: „Но тко би описати могао” — казује дописник — „оно усхићеније које се на лицу сваког

”, узвикује одушевљени Рајковић; „та ни 1880. не пева се у нас лепше! да је ту песму, не велим какав Абердар или иначе који стиходеља, но да ју је баш и сам од главе до пете поета, Змај-Јован Јовановић отпевао, смем

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна

— Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи.

На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан.

— поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује.

— Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више приближујемо, Стевица све

Одмах до пинте сједи Симеун Ђак. — Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? — упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

— упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру. — Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

— Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.

„Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили... какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'.

“ Препаде се 'оџа и попе се на мунару. Ја одја' ата и дадо' да га водају, па се онда, кô какав кесеџија, крену' силовито кроз сокаке и мáле. Све мртво ко гробље.

— Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте! — Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде! — чуди се и крсти онај за кацом.

— Оно нам је — вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. — Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, Бог и душа, ударô у страну, ама није му замјерити: остарио је.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако!

Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми!

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио. ЈЕРОТИЈЕ (издере се на Јосу): Па шта чекаш, брате, пусти га нека уђе. ЈОСА (оде).

Па онда! МИЛИСАВ: Онда морамо извршити напад. ЈЕРОТИЈЕ (препаде се): Какав напад? МИЛИСАВ: Кад стигнемо сви на своја места, ви ћете, господине капетане, да нам дате знак звиждањем.

Десет година сам ја провео у школи. Да сам на робији толико година провео, ја бих научио какав занат. И то, нисам ја учио као што данашња младеж учи — годину дана, па хајд' у старији разред.

БОКА: Ама, шта ви говорите, господине? Какав колац, какав куршум, нисам ја ништа крив! КАПЕТАН: Добро, синко, ја сам покушао лепим да те приволим, но кад не

БОКА: Ама, шта ви говорите, господине? Какав колац, какав куршум, нисам ја ништа крив! КАПЕТАН: Добро, синко, ја сам покушао лепим да те приволим, но кад не пристајеш, кајаћеш

Ако си муж, ако си отац и ако си власт, а ти помажи! КАПЕТАН: Ама, какав је то лом? АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући! КАПЕТАН: Гле, разбојника?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

века у српској књижевности остала су практично само два језичка израза: славеносрпска мешавина и народни језик какав је увео Обрадовић.

Дечанског (око 1405) као великомученика, потпуно у традицији бугарске Трновске школе, у строго хагиографском маниру какав у Србији никад није негован.

После много година у сасвим другачијим приликама Константин је остварио онакав књижевни лик владара какав је зачињао Данилов Ученик.

Сложене структуре, раскошне имагинације и затамњеног смисла, та поема открива друкчијег Бранка од оног какав је у већини других песама, што се говори о разноврсним могућностима овог песника који је своју судбину сам најбоље

Разлике су динамизовале књижевни живот. Стари узори почели су да губе на вредности. Уместо водећег часописа, какав је био "Српски књижевни гласник", појавило се више нових, најчешће кратковеких, али са својим засебним, међусобно

У позној збирци Тражим помиловање (1964) највише је дошла до изражаја главна њена особина: она је песник света какав јесте, и добар и зао (за који тражи помиловање), а не какав би могао или морао бити (према једном царском законику). Д.

дошла до изражаја главна њена особина: она је песник света какав јесте, и добар и зао (за који тражи помиловање), а не какав би могао или морао бити (према једном царском законику). Д. Максимовић је несумњиво најпопуларнији српски песник 20.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња. То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?...

Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише? Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него матери: — Младене, треба ми (то и

ђак, а оно да је највреднији, најтачнији у чаршији, када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је и покрај свега још једнако била и бројала се међу прве куће.

А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је.

да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је. И Младен је био такав.

Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и

И та његова памет, тачност требала је и ради њега и ради његове мирноће и спокојства; и тај његов труд да буде какав треба задуго, замного, за три, четири, више година, с дана у дан, био је потребан да се никад не би заборавио,

комшилуком, чаршијом и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

А сада, сасвим узет, ни за какав посао, увек чист, бео, седи тако цело преподне код Младена. И чисто поносит што Младен тако ради, напредује у дућану,

не хтео да седне, свршавао на брзу руку, све из бојазни да он, такав човек трговац, због њега не задржи се, не сврши какав свој велики посао, као што су сви његови послови, и после не потужи се: »Ама не могах, дође ч̓а Марко и омете ме...

А као да је предосећала да, ако њу не узме, сад се не ожени, какав је он, никад више неће се оженити. А опет, као увек, бојећи га се, не смејући ни за шта да га пита, а најмање за то,

улагивање, тражење прилике да му учини и тиме нешто га обавеже, да би и он њих доцније, јер се већ види колики ће и какав велики трговац он бити.

Ако је какав намет, порез, кулук, па ако има да се откаже, како да се одговори паши. Ако каква ствар има у меџлису, с Турцима, да

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

То се ради овако. Кад какав човек или чељаде дође близу до места на коме зидари раде, мајстор узме п. и кришом њоме измери чељадету сенку; по томе

Мијатовића, стара Српкиња, која живи у највећој беди и пере туђе рубље да би зарадила за хлеб, неће ни за какав новац да дâ своју саксију са б., али кад је сазнала да је б.

извади па се наопако баци на место где крава лежи, говорећи: какав б., такво виме; како се у тору б. преокренуо, тако се у крави млеко преокренуло (Караџић, 1, 1899, 207).

као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд! Тако раде нпр. и Турци у Скопљу, ГНЧ, 24, 1905, 280) и на Спасовдан (ЖСС, 124).

На њему бораве демони који су у стању да пошаљу болест. Уочи младог уторника врачара однесе под какав г. у пољу малу погачицу, вина, воде, соли, цвећа, коњску потковицу и клинац, и заклиње демоне на г.

— Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва. Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?

и ускршња свећа, може се из ње убити вештица (Караџић, 3, 186). Ако човека ноћу прогони какав нечист демон, нека се, ако може, склони у п., и демон му неће моћи ни да приђе (ЗНЖОЈС, 6, 149).

Према томе, на сваком трну и у сваком трњаку може, евентуално, бити по каква душа луталица, која је ту на ко зна какав начин доспела. У вези с тим може се разумети једна наша религијска забрана.

има изузетно место (у многим приликама) од рођења до смрти (од бабина и повојнице до сахране и задушница) — какав је случај у Сретечкој жупи (ГЕИ, 9—10, 121) и другим крајевима.

(СЕЗ, 86, 98), а »нарочита моћ у мађији плодности приписивала се обредним колачима одређеног облика« (ГЕМ, 37, 167) — какав је, на пример, ђурђевдански шупаљ колач, помоћу кога се и врача и гата (чобанин музе стоку кроза њ да би имала млека,

уз то дотакне руком део свога тела, »дијете ће добити на истом дијелу тијела знамен или знак који ће имати исти облик какав је имала и та храна« (ибид., 152; упор. СЕЗ, 19, 88).

Ћипико, Иво - Пауци

— Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!...

А Раде једва дочека, па одврати за сестру: — Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш... Какав си ти човјек кад жена од тебе бјежи? Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. .

Дјевојка не хтједе да се поврати кући ни на какав начин. Знала је да се у вароши сазнало и да се о њој говори, па остаде у граду на газдине трошкове.

Још рибе било би се нашло и у телу, но Мрсе је није хтио продавати ни за какав новац. „Да је дам оном гладном Талијану, ча је доша' из врага да се наји наши труди?!

Господа се натисну уз ивицу пута, с једне и с друге стране. — Видите, какав је то ред, господине начелниче! — опази господин управитељ и погледа на свога старјешину.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с

Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном кожом. Не знам какав би изглед Прохор тражио за писмена човека, знам толико да овај просто не би смео да изгледа као ја.

је за непријатеља тај пут до Куле био горак, он је и за пријатеље представљао мученичко искушење, а за слабог старца, какав је био Макарије, поготово. Јелена Било је мучно.

Припреме су потрајале пола године и за све то време Јевђеније се гостио у Кули као какав краљ. Није било лако пронаћи црног јарца без иједне беле белеге, још теже девицу која ће драговољно пристати да

Боже какав је то био призор! Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке.

Не тежимо за таштом славом. Не изазивајмо један другога! Не завидимо један другоме! Браћо, ако и упадне ко у какав прекршај, таквога ви духовни исправљате у духу благости! И пази на самога себе да и ти не будеш искушан!

Ја сам га, у ствари, мрзео. То је мој највећи грех. Нисам могао да га прихватим онаквог какав је био: жучљив, мрзовољан, ташт, бахат, надмен. Јелена Доротеј већ шест недеља не долази на Кулу.

пола печеног јагњета и уз то искапио пуну тикву јаке вратимљске ракије и поред свега тога остајао на ногама, као какав храст који одолева свим олујама. „За ово треба буре“ — говорио је и задовољно се пљескао по големом трбуху.

био голема брката сподоба, крвожедна људина која закоље противника па после олиже сабљу, никако није био онакав какав је стварно био — преплашени себар кога је његов властелин покупио са њиве, тутнуо му у руке копље којим овај никад

прст баш у Кирчу и ни у кога другог, јер му се чинило да је младић снажан, здрав, сналажљив, отресит и бистар, онакав какав господару и треба. Тако се Кирча нашао на Кули.

Леп рат. Да напрежем мозак не бих ли проникао шта смера један ушљиви бедник. Да га победим, па шта? Какав плен могу очекивати. Гомилу смрдљивих кожуха, неколико искрзаних и зарђалих мачева, тољага и буџа од дреновине?

Какав плен могу очекивати. Гомилу смрдљивих кожуха, неколико искрзаних и зарђалих мачева, тољага и буџа од дреновине? Какав је то рат у коме немам никаквих других изгледа него да најурим у бекство шаку одрпаних сметењака и стрвинара који

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је!

У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе, Пруживши дуги, црни врат, Док близу њега мирно

ОРГИЈЕ Немати нимало мира - та то је доиста псећи! Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи, А ти га учтиво прими, па онда овако кажи: „Господин на дому није, и тек ће увече стићи, Па,

Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде: Лало, затвори врата, па кажи

„О крива Дрино! Ти си красна река (Ниси ни бурна ни луда, да речеш). Ал' какав бол те гони издалека, Те тако криво са тутњавом течеш? Несрећна љубав да л' и тебе гони, Те плавиш пола и обале росне?

По какав пропали племић, Ил' бекрија свирач, са шпадом и гитаром, Друштво је његово било. Јер он је волео песме, А њих је скитни

Пастири дањују лети и састају се оде: Седну, подвију ноге и онда разговор воде О стоци, времену, храни, ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Рана и блага септембарска ноћ се спустила, а на обема обалама Дунава трепере безбројне светиљке Будима и Пеште. Као какав фантом гледа ме та двоимена варош из таме, и буди у мени безброј успомена.

Кретање дуж временске осе почиње, историја Београда одиграва се преда мном као какав филм који се одмотава унатраг. На аутентичном попришту видим како војске средњеевропских сила прелазе Дунав и Саву,

Тако, сада изгледате као какав млади Атењанин. И ја сам се оденуо. Добро урањен, глатко избријан, личим, са својом бујно проређеном косом, више на

наш посланик о чему смо онде већали, ја му не знадох одговорити, нити могох задовољити љубопитство његове госпође какав је онде био мени тога дана.

Мене заголица грло и нос и прохте ми се да се напијем каве и напушим дувана као какав турски паша. То сам и радио. Са димом дувана и мирисом каве излетеше кроз отворени прозор стид, очајање и бес.

станују сада страни људи, али је његова главна зграда, а нарочито њен горњи спрат, са својих седам соба, исти онакав какав је био у моме детињству.

Искрчио сам један део шипрага на дунавској обали, да нам туда, као кроз какав вентилатор, Дунав пошаље своју хладовину.

“ - „Будалаштине!“ Тихо поцрвене у лицу, поче тешко да дише, доби напад беса, какав су његови помоћници морали често да искусе.

човековог, ја могу, мојим астрономским рачунима, тачно одредити положај покретних небеских тела на звезданом небу, какав је био у самом тренутку рођења, то јест могу да саставим хороскоп тог човека. И из тог хороскопа читам његову судбину.

Он јој је обележио границе каменим стубовима, на којима је био исклесан лик Сунца, исти онакав какав је стављен и на ово модерно здање.

Оне нам казују: онај танки слој ружичасте светлости који се као какав пурпурни плашт обавио око цара Сунца, и који се зове научно хромосфером, то је Сунчева атмосфера усијаних газова.

Путем рационалне механике, ја се упознах и са небеском механиком и заљубих се, млад какав сам био, у ту науку. Обузе ме жеља да са њом надопуним свој харем наука.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та

Станковић, Борисав - ТАШАНА

кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући.

(Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам..

И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости!

(Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе

Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну зли језици...

КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је

Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх? Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.

) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх? Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.) ТАШАНА (за себе): Не треба, нико ми више не треба.

Па да не треба каква молитва, какав парастос? ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти. КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи.

ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала?

СТАНА (ставља софру испред Ташане и Мирона): Нисам од њега могла, снашке. Знаш га какав је, бојим се доћи ће и код нас у кујну, и тамо све прегледати, све поклопце са лонаца поскидати — па сам морала

Узми, једи. Мораш, дедо. Ево чак сам и земљани тањирић наредила да се купи. Исти онакав какав смо имали некада, као деца.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Нико не зна какав је мој живот, али пакост тера своје... Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима

Такав какав, гос-Тоша је имао правилан нагон да иде у колектив, јер је то био једини начин да постизава оно што му годи и импонује

И он већ младић, али сасвим другога и свога кова. Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола.

И он већ младић, али сасвим другога и свога кова. Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола.

А Јулица, то је оно што је мој отац говорио: да неко може да бира ко ће и какав ће бити, а неко не може. Баш је тако с Јулицом. Ту се две крви нису могле слити. Сада је нешто нарочито крв вуче мајци.

Гле, опет почела киша. Ух, какав ми је амрел, сав се усукао док сам боловала. А бадава га и отварам: прска одгоре, прска одоле, меси се блато на блато.

— Види-дер, Јосо, јесу ли у предњем сицу моје чизме, па ако јесу, окрени лево у кукуруз, да видим какав је тај американац. То је Љубин проналазак. Бајаги ситан, али чест и сладак, да га живог једеш.

спарушавају се, празне се, пропадају материално и здравствено, да време једва стиже, једва траје толико колико да се какав такав успон живота оствари и да бар један пас породице прође. Изђикају људи као трава, и увену као трава.

Кад господин жупник каже, ваљда и вреди тај фабрички инжењер... Него, реци ми, богати, какав свет живи у тој земљи у коју се спремаш? Говори ли се тамо швапски? — Говори се француски. — Не говори се швапски!

Настала је сад сцена дирљива и топла. Са својим Швапчетом госпа Нола је прошла кроз један тренутак какав се у њеном животу више поновити неће. Сирота госпа Нола! Није слутила како је тешка и велика ствар бити мати до краја.

се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек, стално пред очима... Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје.

Јова је прешао на неки чудан посреднички посао, из капије у капију. Није носио мустре, или какав каталог, него је углавном прискакао у помоћ у оним трагичним или трагикомичним моментима кад људи губе главу, кад се

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Нађе ли се пак какав Диоген, који ће ме сожаљивати што сам и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија

философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не разбирајући какав је предмет истог разговора.

Да је какав стихотворац у исто време у том селу живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би

« Роксанда ништа не одговори, и наш учтиви путник узме је под руку и пође даље. Кад се какав прост момак у коју девојку заљуби, он тражи свакојако прилику да јој се допадне, помаже јој у сваком случају и једва

је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

— Какав је леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад

Сад га победитељи добро вежу и с тријумфом (шкода што није какав поета био, могао би лепу оду составити), дакле с тријумфом у замак уђу. Ком делу вино и јело није оскудевало.

гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

Истина, ја добро знам какво бреме на уска моја рамена полажем. Знам какав је терет магарца једног достаточно описати, и ако једнакост карактера нешто мало и одлакшања прави, то опет ово

« А зар белило лепо стоји? Но шта је ова господична хотела чути? »Ја сам хотела питати како се у месецу венчавају, какав дају привез, какав им је цвет.

Но шта је ова господична хотела чути? »Ја сам хотела питати како се у месецу венчавају, какав дају привез, какав им је цвет.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ако живот човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам

била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам

Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав облик какав се ниједном модлом не може постићи, на страну још што су једва после одлепили тесто са мене.

Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу. Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но

Разуме се да смо најрадије играли оно што се око нас дешавало. Ако би наишао какав циркус, одмах сутрадан ми смо се превртали, крхали столице, секли конопце разапете за сушење рубља, изваљивали бурад

— ставља свој предлог Хезис. — Не мора се бар мучити да сврши школе. — Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке! — упада комшија бакалин.

А онако лепо је бити професор, то признајем; деца му скидају капу, родитељи чија деца уче школу љубазни с њиме и, какав год одбор да се бира, мора и професор да буде члан одбора.

опште одобравање, једино је мој отац вртио главом, бавећи се упорно својом првашњом идејом, да би ме требало дати на какав занат који би ме смирио.

На тај начин одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржање постигнем ма какав успех. А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови

се из гласа да разумемо, иако нисмо разумели, јер најпосле, ако се и допусти да се једна свастика придружи жени, али какав би изгледао, на пример, грешни директор банке са трбухом од натраг у оној цифри где се уз жену прикључи још пет

А не само што су била страховита, већ налазим да та имена нису била нимало владалачка. Какав је то краљ, молим вас, који се зове: Узпртезен, Чандрагупта, или можда Кудурнагупта?

могао те речи употребити ни као цитат у каквом политичком говору, као што је то ред да се у политичким говорима наведе какав латински цитат, јер кад бих рекао на пример: „Господо вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Дакле, Немци су. Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. — Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету.

И сваки је користио своје право пуном мером. Па и сами Италијани су почели увиђати у какав су незгодан положај доведени. Наиђосмо на једно мало место. Фијери се звало.

Командант види најзад шта нас чека и шаље извиђаче да поново извиде има ли какав пут позади батерија, како би у случају нужде могле да одступе.

Извукао сам револвер. У последњем часу сену ми мисао: можда бих у продужетку ове јаруге могао наћи какав излаз. Ободох коња, који је био преморен, и сав изубијан. На крају налазио се сув поток.

Каква је то била спрема!... Каквим смо се надама заносили!... А какав жалосни свршетак дивизиона, и то после свега три дана!

То ти са Кожуха треба све да видиш... — Јест. — А од Сокола настаје даље кајмакчалански масив. Соко се диже као какав бедем и он ти заклања даљи видик. — Ево, имам карту — упаде потпоручник Светислав, и завуче руку испод јастука.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И то је све, И шта би више! Опело, црква св. Марка, Саучешћа примају до гроба уцвељени. Какав је данас диван синуо дан: На сунцу се расцветале све руже, Живот Ј о в а н а неки је далеки сан, Из чамца гледам како

Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан. Битка је добијена, Добоши звоне: Пам, пам!

И цео свет виче! Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоактивитет међ космичким елементима.

напуштају ме ствари, И моја приврженост, за њих, са њима да одлази, Само дубоко плави круг све даље што се шири, И какав бледи одблес даљином што пролази!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао. Али, како да пружи руку кад зна какав ће бол нанети Цвету? Како да убије Месечев Цвет?

Бар за војника мудрост не треба! Иде он иде, млад и леп: удовице га и девојке на кафу позивају, какав живот! Чак га је већ и страх да ће иза војниковог лица провирити ђаволово почео да напушта, кад залупа добош, затруби

Узалуд су је мамиле звезде, узалуд је наговарао Месец да се одмори. Какав одмор! А онда баш кад се сунце рађало, угледа Капљица знано место и на сувој гранчици пустињске биљке један цвет.

У истом часу искочио је из јајета мравић другачији од све остале мравље деце. — Гле, какав је! — узвикнула је мравица-бабица. — Је ли мрав?

Већ следеће недеље забуне није било: крилца су се претворила у крила. Бео мрав! Крилат мрав! Какав ужас! Савет стараца донесе одлуку да се Белко искључи из племена. Нека се настани негде у близини, али нека живи сам.

И нигде ни брата, ни друга. Уз следећи брежуљак једва је успео да се попне, а био је то брежуљак какав се за мравињак само желети може. Али, чему мравињак, ако у њему никога немаш?

— Не брини, Сребренка! — дотаче дечак моћни врат рибе и гледајући је право у очи пресече ножем мрежу. Какав ли вртлог сад настаде! Ко ће кога: мрежа Сребренку, или Сребренка мрежу да победи?

Али, није то више Софроније стар и у дроњцима, вем млад и враголаст какав је некада био, с месечевим рогом заденутим за шешир. Изненада, Старац осети како му под стопалима шуме таласи реке.

Ту ћеш ми бити женик! Луда мала! Какав младожења? Зар не види да је стар и да му око сувих цеваница ветар игра? — Погледај се!

ВАРАЛИЦА И СМРТ Био једном један Варалица, али какав! Сто царевина да прођеш вештијег нећеш наћи. Је ли чудо што потече прича по друмовима да би се и месец, да је мало

У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био! Од немоћног гнева кључала је вода, у комађе се претварала стена ношена бујицом у долину.

Како потиштено ћутао покушавајући да се сети њеног лица и младића који јој га је с ружом поклонио! — Гле, какав јахач! — засмејала се девојчица. — Још је смешнији од тебе!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо.

: »Митка је тој, викав, на чорбаџи-Арсу брат!«... Па зар мене да убијев... Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два ђула рâна! Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао? „Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија.

У клици га налазимо већ код Константина Филозофа: опадати тако великог јунака и родољуба какав се показао Милош, то у ствари значи издајнички поступати.

онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“. Какав замах и откос!

И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко, онакав какав је у песмама, никад се није покорио.

А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, тј. какав велики старјешина турски изиђе с подоста момака у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину

Његови одговори после тога одишу топлом непосредношћу не очевица (какав може бити гавран), него рањеног учесника. — У другој песми образац није поремећен никаквим смањивањем, ту гаврани

А какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града, све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради; кад поглед

То може да буде и подсмешљива сцена која показује какав изгледа жгољав човек под рухом и оружјем великог јунака (у песми Женидба краља Вукашина): Што Момчилу било до

То је позната црта феудализма. Али како се та црта јавља у песмама, какав је тамо идеал вернога слуге, у ком смислу је тамо оцртана његова верност?

Тај мотив онакав какав је у феудализму — стар је колико и патријархат (а у другом виду јавља се и раније). Он је обрађен и у тако старим

“ Лита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу, какав бјеше јунак у сватов'ма што највеће отвори јунаштво?“ Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода, ту не

А какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града, све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради; кад поглед

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ од сутрашњег дана креће да „купи

Први се на видику појавио Ђоко Потрк. Јурио је друмом као да га вија рој пчела, бијесно псето или какав Глигорије црквењак с тољагом на рамену. — Стој!

Завиривао је у живицу, чачкао по околном жбуњу и звјерао за птицама као какав проскитани сеоски мачак, лукава бескућна мачорчина, која само цуња и гледа што ће здипити на земљи, испод земље и на

Прут није ништа помагао, јер је магаре просто било оклопљено гвожђем и дрвенаријом као какав средњевјековни витез. Зато Стриц попаде с њега ону колску руду и распали га свом дужином — крр!

— Може ли какав комад лима? — упита Стриц. — Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо. Боље би било да извучемо какву саргију

тише, а кад се коначно потпуно смирио, он зачуђено погледа око себе као да се буди иза сна и буљећи очи запита: — А какав је ово неред? Ко је срушио таблу, ко је бацио разредницу? — Хи-хи-хи-хи! — зацилика разред.

Гдје би онда могли да буду? Кад се први пут сјетио Прокина гаја, само је одмахнуо руком. — Какав Гај? Тамо не смијем ни ја због дрекавца, а откуд би се тек дјеца усудила.

— А мој се брани камењем — рече једна стрина. — Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез.

— Нијесмо ми више дјеца. Ми смо већ дјечаци — одговори Јованче мрштећи се озбиљно као какав одрасли. Стриц мало поћута па опет живахну: — Шта мислиш, шта ће Николетина радити с оном пушком?

— У-ух, што је врућина! Види ли се какав дим на Лисини? — Нема га још. Читаво јутро пазим, али... Чек, чек, шта је оно, погледај!

— Гледај га само какав је! — шапутао је Јованче — Их, кад ћу ја онако ... Николетина одједном уоштри поглед баш у ономе правцу гдје су се

По читаву ноћ чуло се из колибе његово гласно хркање као да дише какав стари змај. Рано ујутру дизао се и кроз шумски сумрак тапао према изласку из Гаја.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

»Нађи једну ћерамиду и узми је к себи, пак метни је проћу себе, те изриси ти на њој град Јерусалим са свим начином, какав је год споља и изнутра; учини му изокола шанце и метеризе од куд ће се на град стрељати, и вашине под градом упиши

« А она одрече како је удовица и нејма свога мужа. Ал' о свему вешти зналац, исказа јој ту њен живот какав је. Право, рече, то говориш како вам закон Мојсеов заказује да нејмаш свога ти венчата мужа.

Поиска да га имаду к њему довести да га види откуда је и какав ли је човек. И каде га преда њега доведоше, та га цар и распита је ли он којигод мајстор и што ли зна пословати; зна

И она му рече: — И врло ме познаје. И кад се пробуди, не може да се домисли какав му је то сан био дошао, и што ли од тога хоће да изађе, на смрт ли, на живот ли.

А грађани кад изнутра видеше што се сви напољу, какав се бој учини с мало друштва њихова, врло се ослободише и сви се поигравајући развеселише, те сваки дан чете, чете на

РАЗГОВОР О ПОСТУ И ПУТУ Трговац: Не знаш ти, оче, што је и какав је пут. Ми на путу нигде не згревамо свога срдца. Ходећи, путујући по туђи вилајети, у туђој земљи, међ незнани људи,

Дигни де се једанпут, те отиди у Свету Гору, или тамо у који руски велики манастир да видиш њихан начин какав је и научи се од њих апостолском учењу, спажању очима, језику здржање; тело преволи на метанисање, чист разум, памет

вас то не би се покусио изрећи: »Море ти, звекане, не дотичи се к мени, ја сам чист и свети отац, а тко ли је такав какав сам ја?« Молимо се, уделите и нама мало од те ваше светиње, да нисмо сасма ни ми оскудни.

« Да издамо приличном оно што му је прилично. Какав је партиг, таква му се и комора одређује, јерно у цифрасту комору ђубре се не товари. Отето, оно је проклето.

Кад је која кућетина без врата, свака хавет унутра улази и онде шуња. Ко да зна човека какав је изнутра? Високо су небеса, А тешка су наша телеса. И видећеш грешну двоколицу Да претиче сву правицу.

На лудост се много што-шта одбија. Кад се једнога (хлеба) наједе човек, други му не ваља. Какав но дошао, такав и отишао: ни сит ни чист.

Прогласник је страховит, ја какав ли је пострашнији му посилач? Колико овај тек блиста лицем те ми дор очи засењује и не могу да га згледам, то с каквим

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску башту и уживао у призору описаном у песми.

А тек по одајама! Какав раскош и какво шаренило! Ћилими пиротски и ћипровачки, ангорски теписи и сандуци седефски стамболски пуни свиле и

Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада не би жалио ни времена ни пара да се провесели и проџумбуса мало с друштвом.

Ручао би како кад, некад код куће а некад — и то чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад је што боље зготовљено, ишао би Мане кући и ручао с мајком.

и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала.

Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав голем! — на врата?! Та си узнем оној сикирче, па и по катанци, па и по сандаци!

па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану. А обично и најрадије стану на какав басамак или камен, — једно да боље виде, а друго да изгледају веће.

А кад се сретну, а он се учини као да је и не види, па хита крај ње као да му је богзна какав посао за вратом!... Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио се у посао, мислиш и на

И да Манулаћ није био онакав какав је, да није једнако чувао дућан и седео пред дућаном и с оцем се разговарао, Мане би га ма како изазвао — како је љут

И сад, какав је био Ђорђија, такав му и син Мане, тврдила је тетка Таска и уверавала Зону. А то се помало могло и веровати, јер

и што има да збори? — вели Дока. — Бре, како то збориш? — викну ужаснути Мане. — Какав „голем нишан“?... — Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли? — Ама јок!

— Може, ама спроти себ’ прилику. — Запамти, хаџијо: „Свет је овај као какав мердивен, — један се качи, а други па слази“, — та и с вас чорбаџије такој си је.