Употреба речи како у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

“ И гле, несрећници! Кад видеше како им зликовци на хиљаду комада раздераше заставу слободе, клонуше духом и тражаху — смрт; ал’ место смрти, место тужне

Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти

Био сам у биткама. Видео сам дим и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање танади, рику топова... Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба. Видео сам јунакâ.

О, знам те ја, ти, неблагодарни народе! А има ли Србина да те не зна? Векови протекоше како по дубини срца нашега ријеш и сваки корен у њему, из којега би сјајнија будућност изнићи могла, својим оштрим зубима

Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем. Каткад би преседео по читав дан, гледајући пажљиво сваки повлак кичице моје.

оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале мученике преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје

Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост... Гледала сам младића како страсно љуби и мирише још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу последњом снагом

На гранама дрвета што су пред кућом засађена била, не беше ниједнога листа. Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже:

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху

Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе. Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. — Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?

Једанпут сам опекао уста, ха, ха! Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена! Ха, ха! Чусте ли га, поштена!

Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: „Доћи ће дан, доћи ће и час освете! Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају облаке љутитога неба!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Но преимуштество их над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.

Јотам, син пророка Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала себи цара. Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио

Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*1)

јоште врућа из гњизда тече, бедни лисичићи плачевне гласе дајy, а орао им ноктима утробу депе и кљуном им очи вади. Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може.

По случају тааа ветар дуваше: упали се орлово гњиздо, спадну доле орлићи, полак попржени. Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала

Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити

познајеш, и непријатељи се с силнијим од тебе, а навластито не примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио пријатељи.

2 Орао устрељен Орао сеђаше на једном високом месту, обзирући се не би ли што себи за ручак уловити упазио. Но, — како се често случава — ко друге| лови, и сам уловљен буде, и ко за туђом вуном пође, сам острижен дома дође.

” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу. Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче.

Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

онога искуснога политика папу Ксиста да је, пре него папом постане, све погрбљен ходио и на чаршаву од мреже ручао; а како ти га учине папом, исправи се и укочи боље него иједан кардинал.

„Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не

хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара из овог мирисног неба гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у лобању цара лазара ковиљка ћерка милисава и стојанке поживе шеснес година

плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту целу пометњу ствара јој стани крикни немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у гроб цара лазара 1957. ЂАВО НА СЕЛУ 1.

суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не мирише на њену дојку и уво Мој вранче, показо бих ти како се спава НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ Ког жутица, ког срдобоља, ко од секира, ко од сабаља, на исто се свима хвата: у

Није ти ово ни радост сиромаку, а камоли цару! а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли!

С чорбом по прслуку, са шталом у глави, знам ја, винопије, како вам је било! Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино!

ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва

И чујем како на фуруни зуји чајник, мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча,

И чујем како на фуруни зуји чајник, мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча, чији син излази у пролетњи дан, ведар, плавичаст, капу и капут баца

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

године постао војвода). Како се Србија наново побунила, он пређе у Србију, и књаз Милош учини га одма војводом, но он јуриши са Дринчићем на Дубљу

Турци из Палежа и Уба побегли су били, како смо страже почели чувати. Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на

” (Но Турци пређе тога, како су видили да ће рат започети, дозвали су кнезове и кметове, узели од њи’ коње и пратиоце, те су сва движима добра, а

” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље

” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље видити како Ваљево гори. То је било на наш Чисти понедељник 1788.

онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље видити како Ваљево гори. То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара].

Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући. Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју

И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?

Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?

Његова дружина сва прсне и којекуда разбегне се, па тако и они што су се у села била разишли, како чују да им је старешина погинуо, поплаше се и сви побегну у Видин к Пасманџији, који се још пре тога осилио и од

Порез је био 7 и по до 8 гроша на по године како је у хатишерифу; сад везир подигне порез на 15 и на 18 гроша на по године.

к њему, по обичном поклонењу постоје мало турског обичаја ради, пак им заповеди те сви поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!

По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ

По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на

По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.

једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо.

Е нећеш, бели! — Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! — дере се Рака. — Чујеш, Симо!

Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: »Хајде«, вели, »рекао Рака да осечете потру...« Сад скидох и ту беду с врата!

Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака. Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра. Поранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће — хоће преко ливаде доле

— Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура.

Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Хвала вам, и... праштајте!... А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас

Лепо верујеш да му се молитва услишава. То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда...

Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио. Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац. Савете је давао озбиљно, укоре благо... А свакад је говорио истину...

Па какви родитељи опака и деца. И данас ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче...

И вуче их све дотле док се Турчин не смилује и не рекне: — Доста! И толико понижавање, и опет се отрпи!... Како може да се трпи?... Мора се!... А зашто? у селу је живео субаша. Па ко је тај субаша? Да објасним.

На стази се сусрете са Маринком Маринковићем. Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога. — Бог ти помогао, честити ефендија!

Криво му што га тако брзо прозреше. Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи... Ћутећи дођоше до хана.

Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако како у цркви прихвата свету навору. — Е, мој Машо, мој драги брате!... Нијесам ја за ова посла.

— Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати. — Ја бих прво попу подвикнуо!... Он први треба да ме позна! — рече Маринко.

Турчин је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лено ишао за оним колутима... Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!...

И чисто гледа очима тај лом. И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и... која се не да ничим исплатити...

Кадар је био на чету ударити... Иза једног грма — према њему — појави се човек. Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица

бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно. Како ли је срећна душа која знаде Бити свет за себе, кô звезда небеска, Бачена у свемир што самотна блеска, Док светова

Ноћас ме кроз мрак, као Гавана, На раскршћима маске вребају. Како су тамне ноћи звездане, И страшне замке празних путања! Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања.

Како су тамне ноћи звездане, И страшне замке празних путања! Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања. ПЕСМА Ноћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим.

Како су тамне ноћи звездане, И страшне замке празних путања! Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања. ПЕСМА Ноћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим.

ТАМА Иза јабланова још ни сад не жути Задоцнели месец. Још са црних трава Дува тамни ветрић. Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава...

Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један! Вај, док се, све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом.

Љуби, љуби силно, увек истоветан, У љубави само ти ћеш јасно знати: Како мало треба да се буде сретан, И сто пута мање да се вечно пати.

У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!

Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно? Па како то ипак боли неизлечно Кад сврши сневање, и празно, и ташто...

САТИ Како брзо живим! Како сати дуги Пролазе, кô беле птице. Нит знах само Чим су повезани један дан за други, Нити кад запита

САТИ Како брзо живим! Како сати дуги Пролазе, кô беле птице. Нит знах само Чим су повезани један дан за други, Нити кад запитах: зашто све, и

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Случају? — Јест! Ја „болујем од случаја”, па сам ваљда мало и фаталиста! Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар.

И ако бих се ја сам за нешто учињено кајао и кињио, она ме је сама разговарала и доказивала да је баш тако добро како сам урадио. Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала.

Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала. Боже мој, како су биле велике наше матере!

Није било никаког питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и

о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.

— Волела је, на пример, да прича како аранђео није слушао Бога, те узео душу неке самохране бабе, а поштедео мајку ситне деце.

Гатке из детињства: о доктору који убија здравог човека само зато да види како је могао оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на парчета и закопати у

Чини ми се да су подједнако обучени, али нисам видео како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у онога бледог младића у углу што држи пљуваоницу под носом и што му

Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар

И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак. Он приђе с пуно озбиљности и љубави болеснику и пружи му руку: — Како си, брат-Ђоко?

” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим! — Је ли, мамо, како се носио онај златан пушћул што га ти још чуваш у орману? Онда ми је она причала о њеној свадби.

Онда ми је она причала о њеној свадби. Ах, како је она то умела да прича! Сасвим, сасвим друкчије него Густав Дроз2! И тако полако претурисмо десет сати.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Попа броји новац, а брк му се смеши; броји и прича о детету, како је красан, напредан хришћанин. А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у

Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару... е, а сад имамо јулиј месец.

А деси ли се каква несрећа у селу да, на пример, неко у селу умре, и ту како коме, али господин-попи опет добро. Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако

Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи. Пију за покој душе.

Пију за покој душе. — Хе, мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику) — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу да му се наточи, а рука му дрхће.

Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се! Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто. И сви тресу жалосно главом и хвале покојника.

И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа. То су она иста два попа чијим сам часним именима као насловом украсио ову приповетку; то су

А тек попови како су били угојени! Мантија само што им не прсне испод назува, а појас никако да се скраси на трбуху него све бега под

— Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји? Његово место и јесте баш ту где га видите.

— Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа... — Наопако! Каква несрећа? — излети поп Спира. — Како, како? Да се није откинуло клатно, па поубијало јадну дечицу?

— Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа... — Наопако! Каква несрећа? — излети поп Спира. — Како, како? Да се није откинуло клатно, па поубијало јадну дечицу? — Није, — виче Аркадија сав задуван, — него нешто још горе!

! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа! Од стрâ, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија. — Али ваљда ће ми успут што пасти на памет! — вели, а измакао испред попа.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао.

Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо!

Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.

И сваким даном је све више и више покривала. Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу.

Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде. Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ

— За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо. Па, је ли те Љуба воли?

од стида, збуњености, почела да поцупкује, премешта се с ноге на ногу и угушено, тихо, да одговара: — Хоће и он. Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала.

— Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види.

— И, само да би га као заинтересовала за себе, као пред њиме се уздигла, почела би да му прича како су јој, чим је затражила, одмах дали.

— Па твоја жена. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа. И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше.

— На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити. И заиста, попова сина деца у игри каменом ударила, те овај од тога умро.

Од зулума померила памећу. Турци, да би је уграбили, све јој поубијали. И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа, само да је није то, тај ужас, као пресекао, те се од тога она као искривила, сасушила.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

Житарска трговина, то је добра трговина. Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи.

Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести. — Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа. — Допада ми се.

— Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

— Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли!

— Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде.

И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје. Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло били.

Ручак прође у самим пургерским етикецијама. После ручка Љуба се разговара са Савком. Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава.

Савка се мало удали да бере грожђе, а Љуба се госпођи Јелки приближи. — Како вам се сад допада моја Савка? — Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли!

— Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате. — Ја осећам, те како осећам, ал' ми је љубав већ на врх носа изишла. Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити.

— Изволите грожђа. — Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити. — Како изволевате. Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било?

— Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали.

— Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

пуп вређај и после.... Па јел' то нека политика? Јел политика да вршља ко xоће и како xоће, мимо владе? А сад је све касно и сад треба примити све, испунити све, сместа треба попустити.

слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени? — Како, какав, шта подрум? — Подрум, подрум. Хихихи... Хихихи. Па се новинар журно губи из гомиле.

Он је хтео и да се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у овај мах него рат.

се видно храбрила последњом париском вешћу и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од

и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде, испред неког дућана, па

дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и пркосно тврдила да ће бити само оно и онако како она буде хтела. Кад се Јуришић растао од њих упути се право Министарству Спољних Послова.

— Е па готово је! — Фініта Иа цомедіа! — Дакле мобилизација, рат! — Нек је са срећом! Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним мекленбуршким коњима, који су тромо

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног, усред грозног хаоса од

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног, усред грозног хаоса од мрачног стења,

Африка

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана

Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип. Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига.

У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н. долази нам у друштво.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.

што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец. полазак из Марсеља, 6 часова увече.

Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао. Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет? Седиш како милостиво госпођа, чекаш дванаест сата да једиш, да пијш, да спаваш. Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла?

ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим. У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим.

ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања? Имаш доста леба, лепо како земичка? ЈУЦА: (А баш!) ЈАЊА: Мумлиш? Оћиш да мумлиш? Што је ово? (Донесе лебац.) Тон дјаволон! ди је толику лебу?

Сам си лебац изио? ЈУЦА: Па изео се у кући. ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући?

ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης!

Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.

ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди. Иха, како би госпођо Јуцо желила да донесим читава болта, да правим проклето штафирунг, да чиним парада, да држим свадба!

Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир? ЈУЦА: Ја мислим време је већ да ми нов шешир купите.

ЈАЊА: О, хондрокефалос! Море, славно греческо цар Александер го моли да прими дукати, велики како твоје чело, философ нећи: цар го моли, философ нећи. Е, де, де!

Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде! ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар. ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава.

ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене? ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите. ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де? ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас. ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми плашиш!

— А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило, „арма ин арма“. Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара,

Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чине мало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То не ваља.

Они знају да Срби у тим окрузима држе 45 укрепљених мест. Они знају како је завршио провизор дворски, Јосиф Јоанович, који је имао некакије преписки са, из Росије дошавшим, књазем

И он се беспомоћно осврну, да види, где је оставио Енгелсхофена. Смирио се кад га угледа, како већ седи иза њега, у колутовима густог дима.

А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега, Енгелсхофен је извадио

За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широм раширеним зеницама.

И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се

Али је немир растао. Гарсули није био невешт и приметио је да ствари не иду како је мислио. Био се дигао са фотеље и прелетео је погледом по гомили, као да је хтео да је погледом заплаши.

Међу официрима, у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо.

У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајор Трифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како их распоређује.

Теодосије - ЖИТИЈА

и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени

дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће. И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу це и намени, што и би.

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможајма, и да се с благородним младићима весели.

А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога.

Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском

Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид

Него пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао, те да не одустанеш од такве

Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.

А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

разумевши чврстину одлуке овога мужа, рече к њему: — Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како си моћан, да можеш стићи и умирити господина оца мојега.

А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто и помислим!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Под туђом се управом не може успешно учествовати у културном стварању. Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније.

ушли у старо косовско-метохијско становништво не изменивши његове психичке особине; али су они на њега јако утицали. Како ово становништво има особина и централног и динарског типа, тешко му је одредити место.

Материјална страна ове цивилизације није тако заостала како се то обично замишља, схватајући погрешно смисао речи „патријархални“.

Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима.

Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа.

Народ је разумео да треба своју храброст да појача, дисциплинује и организује, како би могао извршити свој задатак. У току овога развитка менталитет Шумадинаца се изменио и лако је утврдити епохе у

Ова духовна чврстина објашњава се жарким родољубљем Шумадинаца. У Шумадији је згуснута снага српских земаља, како динарских тако и косовско-вардарских. Родољубље је постало изразита црта народног карактера.

Старовлах је живог духа, често изналазачког у коме има кадшто лукавства. Ово му лукавство служи, истину говорећи, како за задовољство тако и за корист. И поред спорости он уопште говори чешће али и боље него Шумадинац.

Врло витки пужу се као козе. Изненадимо се кад их видимо како се после неколико тренутака појаве с једног брда на друго. Могли би се такмичити са најизвежбанијим спортистима.

Целокупно становништво исте географске целине има заједнички интерес да чува своје границе, како их становници суседних области не би прелазили са својим стадима и напасали их на њиховим испашама често малога

Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати. Све се ово одржавало самим предањем, без писаних закона.

Установе и обичаји су ојачавали и одржавали племе како у физичком тако и у моралном погледу. Велики природни закони, који теже одржавању и трајности рода, били су донекле

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде!

Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема.

да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

два магарца, испод којих је писало крупним словима: КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА Чича Тришо избечи очи на слику: — Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи? — Трећи си ти који улазиш овамо!

Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу: — Хеј ти, силази овамо да те частимо!

Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца.

Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу. — Нема их, побјегла сва тројица!

— Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем га како се лупка по трбуху. — Хајде да мало попипамо и да омиришемо џак — предлаже пољски миш, а ја већ осјећам његове ситне

— Хајде да мало попипамо и да омиришемо џак — предлаже пољски миш, а ја већ осјећам његове ситне шапице како ме голицају по кичми. Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа.

Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа. Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба! — Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш.

Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа. Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба! — Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш.

сам... — Мачак! — дрекнух ја из свега гласа и поскочих у џаку. Мишева нестаде за трен ока. Чух само како нешто бућну у воду. Вјероватно су оба скочила у ријеку.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је само љуби Све док му кључаоница пољубац не узврати Трећи стоји по страни Буљи у ону двојицу И врти главом

у уво претворио И чуо све што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А

шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Није реткост видети алиног клињу како се прикрада Малом Лошињу. Мала ала, када јој хране фали, може да смаже целу државу Мали.

Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше! И кино их све више квари јер приказује љубавне ствари. А како их препустит’ улици, гдје је одгој дјеце на нулици?

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Зашто да не буде срећна? Не можемо ни ја ни она да будемо срећни, па нека бар она буде, нека онда буде. ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном? АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу...

АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт?

(Трпа му у џеп.) Па идите, идите у „Руску лиру”, „Казбек” или... шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и...

заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине.

Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот.

'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот. АЉОША (увијајући свој стари капут, из којега је пренео папире умотане у новине):

ПАВЛЕ: За онога који пати и искрено саучешће је од користи. ЉУБОМИР (изненађено): Како... Ви патите? ПАВЛЕ (тргне се): Не, не патим... Па ипак, зашто се заваравати, ипак, патња је то! (Потресено.

ЉУБОМИР: Господин Новаковић! ПАВЛЕ: Да, он, он! Ах, како је то подло, како је то одвратно! ЉУБОМИР (пауза, неодважно): И шта мислите сад чинити? ПАВЛЕ: Шта?

ЉУБОМИР: Господин Новаковић! ПАВЛЕ: Да, он, он! Ах, како је то подло, како је то одвратно! ЉУБОМИР (пауза, неодважно): И шта мислите сад чинити? ПАВЛЕ: Шта? То се и сам питам.

? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа. Идите, зваћу вас! МАРИЈА (одлази).

НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку. РИНА: Али, забога, Милане!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Од неког ко из чистог мира или досаде завитла књигу насред часа увек је могуће очекивати и нешто горе. Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је потребно баш

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен.

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен. - Ти схваташ, млади пријатељу?

Новак рече да неко, коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада сасвим добро чуло како фискултурник Маркота понавља у дворишту: „... ена... два... три...” а ноге вежбача меко се спуштају на земљу.

- Ко је то, Весна? - чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете!

- Ко је то, Весна? - чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете!

Био је то неки излетнички разред и дечаци су имали косе подшишане на нулерицу. Помислих како би ми длан забридео кад бих сад превукао руком преко неке од тих глава и срце ми се скупи.

Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу. Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива?

Затим сам је видео како нестаје иза угла, одлазећи према Тиси, док су се мангупи питали вуче ли она сетерку или сетерка њу.

Није богзна како мирисао то име, али се временом привикао. - Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да

Није богзна како мирисао то име, али се временом привикао. - Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли.

- Нисам чуо како се зовеш? - рекао сам, а она се засмејала тако да је читава хаљина почела да јој се тресе. - Ниси ни могао да чујеш.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи. И лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима муштерије довлачи.

И лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима муштерије довлачи.

Па још у дућану како продаје, како еспап хвали, мило га је видети и чути, а шегрт као на дроту игра — еспап додаје! У дућану, у обичан

Па још у дућану како продаје, како еспап хвали, мило га је видети и чути, а шегрт као на дроту игра — еспап додаје! У дућану, у обичан дан, на себи је

је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.

— Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

Господар Софра смеши се. Радо слуша о свом богатству, и радо приповеда како се помогао. — Ја сам био сирома’, учио сам и табаклук и трговину. Тешко ми је било до три хиљаде доћи.

Двадесет година је требало да сам могао рећи: имам начисто без дуга три хиљаде форинти. Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више.

— Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је Тамерлан Бајазита. — Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије поступио. — Како?

— Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије поступио. — Како? — Ја би’ га пустио нек дође са великом војском, а ја би’ на њега са малом.

Чамчи у глави врзе се неки план. Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати. Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику

— Ја могу и бакалницу имати и шпекулирати. Но, с чим да шпекулирам? — Ма с чим. Хоћеш ли са вином? Видиш сад како је добра цена у Ђуру и Пожуну. Не би згорег било две-три лађе однети.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Капље кроз трску, капље, и, мада је густа тмина, види како једна жаба скаче, све ближе и ближе. Испрекидан лавеж паса и испрекидан пој петлова, још од поноћи, али далек.

Бос, на хладној, влажној земљи, заогрнут, онако како се дигао са постеље, са великим, црним клобуком сребрних шара и кићанки, што га беше турио на главу при првом скоку из

Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза дудова, већ на другој страни утрине. Срозала се на руке млађем брату, као пијана, онесвешћена.

и шареним колима, која су се тресла, са уплаканим дететом на руци, он се био придигао тек толико да је могао да види како она паде.

Миран и самоуверен, предвиђао је цео пут, све догађаје који ће доћи, све људе, како ће се држати. Бојао се само да му један део пука, који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни на

их, уосталом, извели ту на утрину, опколише их немачке тобџије, које су се после, крај својих топова, у мраку, видели како стоје, са запаљеним лунтама у руци. Све се међутим сврши добро, чим стадоше и бацише товаре и оружје.

Крвавим прстима, за које се лепило перје, чупали су плаве главице, прибијени месечином уз зидове, осећајући како се мала, врућа тела трзају неколико тренутака у шаци.

Понављали су фијук ветра, кас коња, а особито пој петлова. Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им

Скривени у тами, они беху полегали дуж зида да виде како одбија, натежући два гвоздена ђулета што се љуљаху, над њиховим главама. Ћутаху, после тупог звука звона и ослушкиваху.

Не приметивши врхове брда у магли, ни шуме запупеле, ни јутарњи мирис траве; нису видели како се муче први млазеви светлости, на Истоку, да прелију магловите долине.

Није знао како ће им бити. Није знао ни да ли ће их икад више видети. Изнурен од бола под коленом, на који се није обазирао, седео

Кад му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Срему се то ради овако: „Девојка, како на Божић с јутрења иде, треба управо да иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће

¹³ А ево како сазнаје девојка из околине Сарајева хоће ли се удати за момка или удовца: „Уочи Ђурђевдана узме девојка мотовило, па

девојка кућу, однесе свеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста говорећи: Како се год ово смеће мело и смело, онако се и Н. Н. мео и смео, доклен мене не узео’...

“²⁴ У Банату девојке за време младог месеца бацају у ватру семе бунике и говоре следећу магијску формулу: „Како пуца семе на ватри, тако нека пуца његово срце за мном.

рат, болест, поплава или љубав, он посеже за магијским поступцима и бираним говорним формулама (басмама) како би ток појава окренуо у своју корист, на своје добро.

²⁰ Магијска логика („исто производи исто“) стоји и у основи ритуалног развезивања чворова, завезака на одећи младе, како јој утроба не би била „везана“.

на пример у Хомољу, нађе дивљу трешњу, савије њену грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој род!

их под десни пазух, па приликом венчања, док иде с попом око стола, трипут се пред олтаром поклони и у себи каже: „Како ова три пиљка порода имала, тако и ја!“ Млада која се венча са небушеном паром, верују у Бољевцу, неће имати деце.

је жена већ изродила довољан број деце, да би спречила даље рађање, она изводи извесне магијске поступке којима ће, како верује, остварити ову своју намеру.

се таквом акцијом или извесним речима представља нешто што је или немогућно, неизводљиво или што је трајно неплодно, како би се самим тим поступком способност зачећа учинила немогућом.

у копаоничким селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже: „Како се ово брзо истресло, тако се и ја брзо порађала!

Ево како то изгледа у магијској пракси. Фрејзер наводи да је на Суматри трудној жени забрањено да стоји на вратима или на горњој

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За калуђера коме сваке ноћи на сан долази како лети о деснују љутог змаја кроз гору која звездом ромиња, а под крилом му, украдена, однекуд из раја, најлепша од

стање као од пре пола века, за човека који воли старинске љубавне песме, за оне који се прохујалог држе, који пишу како се писати не сме, за људе који не умеју да иду брже, који заостају бар пола корака, за оне који не умиру на

О БОЖЈЕМ СУДУ Да окривљеном који рекне како је невин, а нема за то сведока, буде по обичају отаца дано из кључале воде, испред храма, да железо вади усијано, па

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

2011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Момо Капор НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ Садржај ГЛУВАРЕЊЕ 2 ОГЛАС 3 КАКО САМ СЕ РАЗОЧАРАО 8 ИГРАЊАЦ 10 ТЕХНИКА НАРОДУ 12 1950.

ГОСТИЈУ 161 ИЗЛЕТ 166 ЗАМАК 169 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ 176 ДАМА СКИТНИЦА 181 КЊИГА Како се човек уопште одлучује на писање књиге?

кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и

Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!

Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места. Речи, речи, речи... Како наћи ону праву коју толико дуго тражим?

ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом огласу. КАКО САМ СЕ РАЗОЧАРАО За време рата чувале су ме две дивне, старе госпође.

Али, немам намеру да пишем мемоаре, хоћу да вам испричам само то како сам уочи Светог Николе, заштитника морепловаца, стављао поцепану чизму у прозор, и како је свети Никола, веровали или

хоћу да вам испричам само то како сам уочи Светог Николе, заштитника морепловаца, стављао поцепану чизму у прозор, и како је свети Никола, веровали или не, чак и за време рата остављао разне ствари у ту чизму.

Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку, када ме једнога дана моја рођена кћи обавести како су у првом разреду учили да Деда-Мраз уопште не постоји!

у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом, голим грудима и свачим, како су је доцније представљали заслужни сликари. Победа је, у ствари, личила на велику игранку од поноћи до зоре.

Победа је, у ствари, личила на велику игранку од поноћи до зоре. Видео сам како су на једном тргу играли козарачко коло и како су се неком војнику откачиле две бомбе са појаса док је занесено скакао

Видео сам како су на једном тргу играли козарачко коло и како су се неком војнику откачиле две бомбе са појаса док је занесено скакао у кругу.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!

Тврдило се да је пуковник главом цару одговоран за племенитог осуђеника, а да несрећни млади човјек једнако снује како би умакао; тврдило се да њекакви великаши, „онамо из Тудешке“, прерушени долазе у Боку да га ослободе!

— Злô, ваистину! — потврди његушки кнез. — Но ми причај, мој бане, како је горје код вас? Је ли што боље? Је ли се грдни народ оразумио?

За њим се упути бркати Рако Мргудов, помлађи од попа, а обојица „печена чела“ и „добре пушке“, како се у Црној Гори каже за небојше, који су у рату још издржљиви.

Међу њима бјеху Гôрде и Киће, лијепе невјесте Маркише Стевова и Пера Пурова. Лијепо је видјети Црногорце и Црногорке како се жустро, гипко, у поворци пењу уз брдо!

Поп очекиваше да кнез припали, па да заподјене разговор о томе. И започе: — А да како ти се чини, кнеже, сад доље? Драго одби њеколико димова, мрдну густијем обрвама и одговори: — Ваистину, на боље не

Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне? — А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину. Они дају ћесару најбољу војску!

Али млађи људи наставише разговор. Перо Пуров запита учевног Крцуна: — Чујао сам е је много лукав ови данашњи ћесар. Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви!

— Не. Чех. — Шта је то: Чех!? — Мал’да не што и Рус — објасни Крцун. — А како ти је име? — Јâн. — Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко!

— Не. Чех. — Шта је то: Чех!? — Мал’да не што и Рус — објасни Крцун. — А како ти је име? — Јâн. — Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко! — Јеси ли ти они, те те зову принципом?

Сви једва дођоше к себи од чуда, Крцун потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души.

Сви једва дођоше к себи од чуда, Крцун потоњи; али како се морало ходити кроз невидјелицу и како им ноге клизаху по снијегу, не могаху ријечима исказивати шта им је на души.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада. МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада? ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу). Аха, како вам је сад? Стотину мени, пак је сместа ваша. МЛАДОЖЕЊА: Пет хиљада, ви мене у нестрпјеније доводите.

МЛАДОЖЕЊА: Јавили? ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими? МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети? ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то

Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота...

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има.

Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.

МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб. ОТАЦ: Добро, то је зуб; али нашто тако скупе аљине?

Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа. МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то! Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе.

ОТАЦ: Већ само кад ти умеш. МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао. ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу.

Ја не знам каква си. Сваки дан читам и говорим да чистиш људски, а тебе ни брига. Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири! (Узме метлу и паја по соби.) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци.

— Куд ми се деде човек? Нисмо се ни договорили како ћемо лагати. (Уређује столице.) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4.

— Куд ми се деде човек? Нисмо се ни договорили како ћемо лагати. (Уређује столице.) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао!

Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте, како се наодите? МАТИ: Благодарим на питању, здрави смо, фала богу а то је, мислим, највише.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно питање Када је, како, под којим околностима настала тзв. дечја књижевност, и шта тачно под тим појмом разумевамо?

педагогији; на њеном почетку стоји тежња ка поучавању; па и данас, и ствараоци и тумачи, најрадије је тако схватају. Како су њихова схватања и мерила о лепом, скоро по правилу, неизграђена, то у овом подручју царују уметничка немоћ и

Та дела сама повлаче границу како према озбиљној књижевности, тако и према површним, педагошки или забављачки усмереним дечјим књигама.

Можемо према њој бити благонаклони, а да, притом, мислимо како права књижевност почиње касније, друкчије, на вишем нивоу, отприлике онако као што и истински живот почиње тек кад

То сам учинио уз многа пренаглашавања, како бих доказао естетску самониклост једног стила, његову књижевну самосврховитост.

осећајући се пријатно у људском друштву, не налазећи у њему ближње по својој слици и прилици, он је успео да схвати како се осећа тај други странац у друштву, дете.

Изабел Јан мисли да ми нисмо у стању да се ослободимо уверења како постоји велики, главни ток уметности речи, и даје оно што се до краја у њ не уклапа самим тим подређено, мање вредно.

Уливати детету неприкосновену љубав према родитељима, без обзира на то како се ти родитељи према њему а и иначе понашали, или га учити безрезервном поштовању свих одраслих, или му наметати слепи

Најбоља прозна и песничка дела овог опредељења већ су разрадила дејствену технику писања, условљену како обзирима према детету као могућем читаоцу, тако и природом визије и висином на којој се она обликује.

” То је закључак Недићевог рада о Змају. Како то да неко и није и јесте песник, да није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама,

Уосталом, лакше је било показати зашто је Змај лош у неким својим озбиљним, него зашто је и како добар у дечјим песмама.

учинци, откривалачки продори, Нови ритмички обрти, изненађујуће слике, љупкост и неочекивана открића могу постизати како у сложеним, тако и у поједностављеним структурама.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

А да моја намера није с отим љагу бацати на народ, него поучити га и освестити како се и у највећој ствари уму пороци довијати, сваки ће благоразуман родољубац са мном бити сагласан. Ј. С.

ЖУТИЛОВ: Ја сам донде само служио док је владала либерална партија. Како преотеше ма конзервативци, збогом! Жутилов је поштен човек. 2.

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како.

ГАВРИЛОВИЋ: Како наше? ЛЕПРШИЋ: Поставићемо нашег војводу, наше министре, наше власти и судове, па мир. Кад је Србин до великог

ЛЕПРШИЋ.: док и протерамо, урликаће курјаци њиним језиком. ГАВРИЛОВИЋ: Али како ћете и протерати, кад немамо оружја, немамо барута. ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха! Шта се он брине.

(При концу сваке строфе вичу остали.) Живио!... 4. НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА (поклони се): Господа се веселе, како ми се види. ЛЕПРШИЋ.: Ево, госпођа Нанчика биће тако добра да нам начини српске кокарде.

Ја мислим, то је доста, господине Лепршићу. ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској.

ЛЕПРШИЋ: да су могли, они би и увели пре потопа. ГАВРИЛОВИЋ: Верујем. Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили,

ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубија; зато је поцепајте упркос свима непријатељима. НАНЧИКА: Како би ја најлепшу моју пљуну поцепале? ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, слатка Нанчика...

МИЛЧИКА: Ниједан се тако није показао као ви. ШЕРБУЛИЋ.: Маните бестрага, може ми пресести. МИЛЧИКА: Како? ШЕРБУЛИЋ: Чујемо да ће бити инквизиције; па, богами, може се ђаво излећи. МИЛЧИКА: Ви сте радили за народност.

МИЛЧИКА: За народност треба да се један жертвује. ШЕРБУЛИЋ: Па баш ја да се жертвујем? Фала вам! МИЛЧИКА: А како сте пређе говорили? ШЕРБУЛИЋ: Оставите се, молим вас, ви не знате шта је то. 3.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини српски писци, у њиховој књижевној особености и као

Павле Соларић прича како је једну такву књигу, када му је дошла до руку, бацио у пећ »као анатемисану«. И у таквом стању ствари појамно је што

(Сима Милутиновић наводи још причање Доситеја Обрадовића како су, поред Качићеве песмарице, и Рељковићев Сатир и Дошенова Аждая седмоглава побудили га »свој исти простонародни

По преласку у Аустрију неких петнаест година су лутали, бедни »сираци и пришелци« у туђој земљи, — »како Јудеји«, вели једно писмо из тога доба — без сталног станишта, живећи по земуницама, десетковани болестима и глађу,

глађу, гањани од аустријских војних власти, мађарских жупанија и језуитских мисионара, »понизни и потурени од сваког«, како вели владика Исаија Ђаковић. И они су горко жалили што су оставили своју стару домовину.

Они су стално и учестано истицали како им је штампарија потребна »као душа телу«, »ради веће славе божје и спасенија души«.

Због те штампарије Беч постаје духовни центар српски, »Виндобона шчастљива Мусама«, како је доцније певао Лукијан Мушицки. Срби нису били задовољни Курцбековом штампаријом.

Лист је иначе био писан рускословенским језиком и штампан црквеним словима. Како нису нашле одзива, Сербскія новины престале су излазити у току 1792. године.

ВЕНЦЛОВИЋ Гаврило Венцловић, »сирјеч Стефанов син«, »многогрешни и худши в Христијанех убоги свјаштени инок Гаврил«, како се сам називао, био је најбољи и најплоднији ученик Кипријана Рачанина и најкарактеристичнији представник

11 Венцловић јасно показује како је руска теолошка књижевност почела да утиче на Србе, али он је нарочито значајан због језика којим је своја дела

То је у целој српској књижевности први писац који је за народ почео писати чистим српским језиком. Како његова дела нису била штампана, то нису могла бити од непосредног утицаја на дали развитак српске књижевности, али она

била штампана, то нису могла бити од непосредног утицаја на дали развитак српске књижевности, али она добро показују »како би се према староме српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао«

Милићевић, Вук - Беспуће

силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом долазе и како изгледају.

Он зна, како му је поглед вратоломно слетио низ брдо, изударан о дрвеће које смета, упијао се жељно у воду која је весело одсијевал

изгарао у великим и немирним пламеновима, он луташе очима по ниској соби у којој су све ствари биле на истом мјесту, како их је он оставио: и кревет од старе ораховине, покривен грубом шареницом, тканом код куће; и мала гвоздена пећ са

Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало

са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

Гавре Ђаковић ни сам није знао како се обукао, стрчао без доручка низ степенице, јурио станици, шетао немиран и узрујан, погледајући на сат који је милио

И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено и сиво.

И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено и сиво.

гледаше пред собом кочијаша, свега замотаног у биљце, са рупцем преко ушију, са бијелим вуненим рукавицама као чарапе, како преко воље држи узде по којима се хвата снијег и не диже бич на коње.

А сада га је гледао како је сув и пуст, остарио, поцрнио и оронуо, како се немоћно испиње својим сурим стаблом; вјетар чудновато шуми у његовим

А сада га је гледао како је сув и пуст, остарио, поцрнио и оронуо, како се немоћно испиње својим сурим стаблом; вјетар чудновато шуми у његовим гранама које клепћу тупим и сувим звуком под

Он је мрзио да га нетко узнемирује, он је волио да остане сам у соби, хучући како ће му „ајдуци“ потаманити и исјећи шуму за свих тридесет и неколико година како је он чува и како се у њу ријетко

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ПРОЗА БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА ГЛАВА ПРВА У којој је описано све што је нужно да се претходно зна. Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега.

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да

А ево како је то било. Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице,

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?

»Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!

»Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин.

»Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин.

— »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само!

« заџакао Јова и оставља збуњена шегрта, а сам граби напред. Тако би испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто.

кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило!

А како се пре тога накострешио и наоружао кад је пошао к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што

Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам кô парипа: Да виш како ага ђипа.

ПАСТИР Благо ми на виру Сретноме пастиру, Амо стазе воде, Моме амо оде, Па ту беле платно — Остало им златно! Како с' која макне, У срце ме такне, Како ме погледи, У срце увреди, Још се смеју на ме, Да срце помаме.

Како с' која макне, У срце ме такне, Како ме погледи, У срце увреди, Још се смеју на ме, Да срце помаме. Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га

„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.

Фала, Боже, на дар ови, О помози, благосови, Да ми како с права пута Душа млада не залута! (1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за њом спусти Па је за врат јадну шчепа.

Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да

погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да

Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог чуо па ми душу склони. Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја

Уједанпут јарко с' сунце диже, Па за часак насред неба стиже, Како стиже, одма силно плану, Па травицу зелену преплану, Клону дрво, клонуше цветићи, Из облака попадаше тићи, А из

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе

Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице? Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје

О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини

), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око

Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би се око тога дохватио с дједом. — Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?!

Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.

Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша? — Здрава је, хвала богу. — Нека, нека.

Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње. — Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша? — Здрава је, хвала богу. — Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића Доратића?

— Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде? Како ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети?

Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде? Како ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети? За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао.

— А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја. — Како шта ми треба! — диже главу Петрак. Самар му правим, а ти ...Дај га доведи, вјере ти.

Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија. — Како само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина ...Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ја сам још наглув од онога пушкетања. Па ова планинчина, четири месеца еј! Да заборавиш како људи, а да научиш како буљине говоре! Још мало, вала, па и ја да пролистам!

Ја сам још наглув од онога пушкетања. Па ова планинчина, четири месеца еј! Да заборавиш како људи, а да научиш како буљине говоре! Још мало, вала, па и ја да пролистам!

ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо! Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће?

ХАСАНАГА: Рекао сам да не долазе одсад, али су досад долазиле. Само она није нашла за сходно... ЈУСУФ: Како и да ти дође, кад би сви рекли, ко што за друге и кажу, да због похоте, а не због бриге, долази?

ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља! Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом

Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно, како и треба, опет би о њој певали бесрамне песме! Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти.

А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби! Хасанагиница се држала обичаја... ХАСАНАГА: Па јој до тих обичаја стало више

Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха? АХМЕД: И коњ би ти реко, да си га питао: превише је ага до Алаха!

Е, мој ефендијо! Ко са агама тикве сади, аге му се о главу лупају! ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек! Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима!

Седећи овде, ја сам њему образ чувала, онако како је он тражио да се чува! Зар због тога да ми дете одузима? Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком?

Зар због тога да ми дете одузима? Боже мој, како се све то окренуло! Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала!

Аман, држи се онога што је јасно! Ага је рекао да идеш. Избора нема. Учини, иако не разумеш! Не питај како и зашто! То зашто води право у лудило! Сад је дошло до најгорег, и горег не може бити; сад је лакше.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

појаси се откаче и вуку за њим те дижу прашину... Само шајкача и коса остаје онако како их намести. А и други су га накарађивали.

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како. до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити.

Жене, девојке и момци како би му се што више смејали, измислише да он иде попи зато што се загледао у попину кћер Тоду.

— вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу Ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... — Еј, еј!

Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже. Он се поче чешати.

И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено

Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов, јецање Тодино, плакање и угушено ридање осталих... и... и... — кола одзврјаше!

Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком...

(1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну.

(1898) УВЕЛА РУЖА (ИЗ ДНЕВНИКА) „— — — Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну.

А ход ти беше брз, лак. Како да те не памтим кад долажаше к нама? Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Тако су те греси твоји постигли; и да нисам се ја зато молио, горим би путем прошао него си. Знаш ли како си са мном управио кадно прођо(х) последњи пут преко Трста?

се, даћу ти један катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца, те ћеш огра(ј)исати како ниједан мајчин син.

Одговарам: која је нами корист од једног језика, којега, у целом народу, од десет хиљада једва један, како ваља, разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам? — — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити.

| Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао.

Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи.

Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били.

Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила.

познао жељу, љубов, усердије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали.

Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како би(х) ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, разве трудећи се, колико могу, за

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину

од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава.

му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава.

ПОГРЕБ Разболела се љубав у твоме драгану, разболела се часком и часком издâну. да виде како ми је у тузи великој, повешћу сјајан погреб умрлој јединој.

Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби.

Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби.

Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи? Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби. Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!

Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће вредан, како не би, — благо Теби! Благо Теби! Шта ћу више? У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље.

А што се дигло тако високо, то би да види, па да ужива како се робље превија, кида. Еј, ропски свете, под отим небом! еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи!

носе сановање светлиј' дана, да просветле светску тмину; ал' уместо севљу њи'ну да утече светски мрак: муњско умље како сину, те обасја приокоље. још су само вид'ли боље вековити непрозрак. (...

(...) СПОМЕНИ НАД КОСТОМ РУВАРЦЕМ Пробудите, пробудите ми га! Пробудите га збору скупљеном! Зар не видите тврд како је сан? Већ трећи дан што спава, трећи дан. Пробудите га!

док мишљах ја, живота како збиљском позиву одазвати се смртна може реч, одазва се Руварац позиву: умукнуо је; то је одговор! Мој Руварче!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И ПАУК 203 МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА 204 ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ 206 ВУК И КОЗА 209 ЗЕЦ И ЛИСИЦА 210 НЕВЈЕРА СТРАДА 211 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 214 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КОРЊАЧА 215 НАЈЉЕПШЕ МЈЕСТО У ХЕРЦЕГОВИНИ 216 МУДРАЦ И СЕЉАК 217 ГРБИ ЈЕ АГА

СВИЊА И ЛИСИЦА 204 ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ 206 ВУК И КОЗА 209 ЗЕЦ И ЛИСИЦА 210 НЕВЈЕРА СТРАДА 211 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 214 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КОРЊАЧА 215 НАЈЉЕПШЕ МЈЕСТО У ХЕРЦЕГОВИНИ 216 МУДРАЦ И СЕЉАК 217 ГРБИ ЈЕ АГА МЕМЕТ НО КИЈАМЕТ 218 ПАС И

278 ТРИ ТЕПАВЕ 279 ДОСЈЕТЉИВ УДОВАЦ 280 ЦИГАНСКА ПОРОДИЦА 281 ЗАПАЛИО КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ 282 КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ 283 ДОБРА ХВАЛА 284 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 285 ГЛУВИ ВУК 286 СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ

Караџића, стр. 101). А када је после тога дошао Вуку и позив Гримов да приступи томе раду, и упутство како га треба обављати, овај генијални и ко завичајна река бистри Подринац одмах је схватио шта се тражи и од какве му

Србских у Виени, објавио дванаест народних приповедака, а у додацима за два броја 166 загонетки и одговора на њих. Како су ове новине веома ретке, а нарочито њихови додаци, то је у науци настала мала збрка око првих објављених народних

Све тачно онако како је оформљено и у познатој првој Вуковој књизи народних приповедака. Управо, та прва Вукова књига народних приповедака

Наиме, Вук је врло брзо увидео да се народна прича не дâ бележити уз уста, онако како је приповедач прича, и како се то чинило приликом бележења песама.

Наиме, Вук је врло брзо увидео да се народна прича не дâ бележити уз уста, онако како је приповедач прича, и како се то чинило приликом бележења песама.

И зато је Вук још у почетку овог рада говорио: „Слабо ће ми ко вјеровати и разумјети, како је приповјетке тешко писати!

“ Скупљач Вук Караџић прве је приповетке забележио од Вука чобанина, тј. од самога себе, како је био упамтио да су се причале у Тршићу; затим, од других многобројних казивача и приповедача.

намештао, поправљао им стил и језик, прерађивао их, али опет не по своме вкусу него по својству свог српског језика, како га је он осећао; а осећао га је, у то се не може сумњати, до најнижег треперења.

Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гдје добио, тако ће бити наштампане у ове приповијетке: биће их из Бачке, из Сријема, из Србије, из

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем.

ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.

Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом!

МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место.

То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби. СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако. МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре?

СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу. МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао. Тамо мердевине леже, оће човек врат преко њи да сломије, али је прече собу прати, него којешта спремати.

СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

СОФИЈА: Шта знам; да је ваше нарави, волила би. ЈЕВРЕМ: Е, са мном се могло командирати, како си хтела. Зато сам доцније и мого авансирати. Но под приклад, ево команданта! 4.

МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај. ЈЕВРЕМ: Командант мора имати прописе како ће командирати, иначе је деморализација готова. МАКСИМ: Иди у твоју регименту, па командирај како знаш.

МАКСИМ: Иди у твоју регименту, па командирај како знаш. Овде сам ја господар. ЈЕВРЕМ: Вараш се. У кућевној регименти жена је полковник.

СОФИЈА: Од кућнога пустаије не можеш сачувати. Сам си приповедао, како си нашао пуно цеви у бурету. Сада тога нема. МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму.

СОФИЈА (слеже раменима). МАКСИМ: Дакако! Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа. СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб кредит код женскога пола задобио; имао сам срећу сопственим ушима слушати како је гдикоја лепа господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити? СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће!

ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта).

СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта).

Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће! ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду.

Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће! ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш.

ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо!

ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако?

Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је.

ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш! Како се слатко с њиме разговара, радије него са својом женом! Ајде, пољубите се једанпут.

Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор. Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује. Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.

ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати. СУЛТАНА: Видиш ти параснице како се она радује! Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас...

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Плава оптика недреманог ока Снимиће тако и како се мења Облик мог срца, дамар крвотока у сваком часу твога нерођења Што понавља се ушестостручено: Крик под високим

С простором луди опрезно се друже, А океан им стоји изнад главе; Гледа их како бициклима круже По уточишту, гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе, крило ветрењаче, И значења

Кад куцнеш, гласи се празнина, Онако како облик каже, Најчешће мукло. А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио

ВИИ 1989) ТРИ СНИМКА КЛИПЕРА ЦУТТY САРК 1 Уз једра пуна ветра, добар смер, У сат ће много чворова да стане; Видим како прамцем оре океане Се навіре гліѕѕант ѕур леѕ гоуффреѕ амерѕ.

(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад

(12. ВИИ 1989) СТРАМБОТТІ 1 Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине

У једначини света ми смо бином: То није реко Петрарка Лаури, Но матрица је иста. Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ. 9 Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда?

то ходочашће себи, Повезујући фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу капљицама, о томе како закон Простога пада не противуречи лепоти Покушаја да млаз из шкољке додирне звезду, Утиснуту у небо као слово у слог.

Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом. Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног

Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли? Док у подневној сумаглици чили Трајект што без журбе према копну хрли.

И проћи ће многа столећа, ко пена, Како рече песник у самртном зноју, У врућици рујној; ал велика смена, Коју сањао је, још гине у строју.

Знам да те додир мој вређа, Увек ти напипам рану — А тражим у океану Кап зноја са твојих веђа. Како да лежај ти прострем Па да одболујеш мало? Хоћеш ли лишће ил кострет, До чега ли ти је стало?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

да се вратиш до деветке, а ако се не вратиш — да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време! Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте!

Колко до јуче играла се испод стола, ма сећаш ли се? Боже, кад пре израсте! Види је, види само како гази... Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина...

опажања Галилео Галилеј и осмех Омара Шарифа и Велики Медвед руски класници са брадама и лукаво заобиђено зачеће и како се оплођава тучак и материца и семеноводни канали пред којим се млада професорка збунила и зацрвенела, па замуцала, а

“ и остављала ти мало теста да сама месиш колаче, да не говоримо о томе како си била најлепше дете у граду и у француском забавишту, где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво

си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори,

вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и матори, и још месар казао

са златним прамењем иза ува, власница две леве ноге са штиклама које кривиш према унутра и још ти није сасвим јасно како ће се ноћас у својим досадним креветима превртати и окретати с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији,

с једне на другу страну најпаметнији, најхрабрији, најлукавији и најмоћнији људи у граду који су те видели у пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био

се некако видело да су још клинке: мислим, видело се то по начину на који су зиркале унаоколо и криле смешак у прсте, како су испробавале перикла са локнама боје злата у робној кући огледајући се малчице искоса и врло кокетно — биле су то

Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу како ме чека са ногама у води и љубазно се смеши.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Слепи Филип, у неону, изоштрује кост чеону. Тек да му је преко струне да развуче како уме, почеле би шуме српске од чудеса да се крсте.

шкрињице (у вријеме разброја међу будним стварима): Једног давног љетника видјеле смо похару, неке грубе момчине како краду дукате; видјеле смо грешника у свијетлој кошуљи гдје набраја злочине при свијећи дрхтавој.

и шкрипљиво, као зуб да скруњује: Гушобољо сестрице, испљуваљку испљуни, те развуци повјесмо, па да, сејо, гледамо како праште свјетлице око врућег шпорета, гдје дјевојче болесно бунцалицу мрмољи: Смук ми пије очице, сиђи, свече, с

Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

Кратку, и крепку, молитву саткај. Чуваран буди, бића ми трако. Не знај за речи никуд ни како. Друго певање Првенац синак, светлица, искра Божијег даха, диви се Ребру, женском створењу: Кошчица, слика,

Подмукла гозбо златних тањира, с враном у граку, с перјем од жуна, не једеш вола - ждереш Пастира! Како се птиће, како се множе стооке цвасти напаст-наркозе! Недело блага, биљко тишине, јеси ли жива?

Подмукла гозбо златних тањира, с враном у граку, с перјем од жуна, не једеш вола - ждереш Пастира! Како се птиће, како се множе стооке цвасти напаст-наркозе! Недело блага, биљко тишине, јеси ли жива?

Шесто певање Чудног ли часа: тресе ме трема, стране од света окрећу рулет мењају места. Проблем, дилема: Како да дане скупим у букет изворно росан? (Шта ли се љуља? Можда још траје спирање муља?) Не видим с трона Дрво живота.

Овако шта ће јадник сиромашак: да слуша облак како коми грашак? а ипак „има нека васиона“. СОНЕТНИ КВИНТЕТ ЖУТИХ ДУЊА І Хеј, север руди!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста.

Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како? По нашем обичају: ако се ко жени, ја проводаџија; ако је даћа, ја држим слово

Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како? По нашем обичају: ако се ко жени, ја проводаџија; ако је даћа, ја држим слово почившем; ако је слава, ја веселим

АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини. Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај

ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је ствар криво пресуђена; онај приповеда како му нису дозволили писмено бранити се, ја примјечавам да му је криво учињено.

АЛЕКСА: Зар би ти сумњати мого? МИТА: Пријатељство се у нужди показује. Чуј, Алекса, моју невољу: од јутрос како ми је трбу почео музику прави ти, па једнако траје; а ти знаш да ја на музику горе мрзим него на чуму.

Та шат се наранимо нашим лагањем. МИТА: А како ћемо ући кад смо непознати? АЛЕКСА: Опет си заборавио: алат чини занат. Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер.

Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер. Какав је газда, онако ћемо се и владати. Ако буде девојка у кући, знаш како треба. Ајде, стави се у позитуру, пак да им јавиш визиту од барона Голића. МИТА: Али зашто баш Голић?

МАРКО: Моја ћерко, зато сам те и послао у Беч да ти научиш, кад ја нисам мого. ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим

ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала! МАРКО: А шта је то швермовала?

ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала! МАРКО: А шта је то швермовала?

Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна. Истина у њој пупољак вије, под плаштом тајне брижно се крије, просине само

Ој, ко-ко-ко, еј, како то! Мени ће бити препуна вољка, старог ће лисца стегнути бољка, даће му Мачак батина сто.

Мени ће бити препуна вољка, старог ће лисца стегнути бољка, даће му Мачак батина сто. Ој, ко-ко-ко, еј, како то!

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије.

Слобода цвјета, широка, права, затвора није и нема брава у земљи Врапца Црвеног. ИИ А сада прича почиње дуга како су пошла четири друга да траже Врапца и његов дом: магарац Сивко и мачак Марко, псетиште Жућа и дјечак Жарко

Тамо и облак иде планином огрнут, каже, тешком сланином. А Жућа, опет, сазнао давно како је тамо забрањен пост, поваздан, каже, једе се славно, и у сну глођеш прасећу кост.

Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу. Путује прича и сваком каже како се воле неизмјерно и како Врапца Црвеног траже малишан Жарко и псето вјерно.

Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу. Путује прича и сваком каже како се воле неизмјерно и како Врапца Црвеног траже малишан Жарко и псето вјерно.

И како брашно земље се тиче, из њега биље чаробно ниче. Цвјетају лале и ружа рујна, диже се храшће ил буква нека, за Ћосо

“ А чича Триша, нагнут над виром, безбрижно хрче ко у свом дому а сања санак, чудан и смео: како уз Јапру јаше на сому. Мамуза рибу и лулу чачка. „Пожури, соме, чека те мачка!

“ Пред млином стоји дедица Триша: „Остадох опет сȃм. Савеза јака у два лудака! Како их није срам?! Кад киша дође следећи пут, опет ће оба под чичин скут.“ . . . . . . . . . . . . . . .

“ „О здраво, мирно, делије с млина! — ждрал се покрену сиви — Меље ли жрвањ, шта ради Триша, како се код вас живи? Је ли вам добро код вашег деде, да ли вам срце кудељу преде?“ „Шта да ти причам!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. — То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање.

Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много.

— Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади.

Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак моло на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује; жена ме води.

Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже?

— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине.

— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

— Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели? — Мислим да га мој муж већ давно познаје: ваљда из Толеда. — Хоћете ли да видите собу, господине?

Шта да вам спремимо за вечеру? — Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. — Изврсно, господине.

— Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. — Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила!

— Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради

Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето. Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!

Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.

Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам.

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада... У ПОЗНУ ЈЕСЕН Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Много бих могао видети овде да ми у завичају очи не ископаше. Морам се вратити по вид свој. Али како да завичај нађем слеп?

Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети. Како да владам у царству невидљивом?

И овде тек, на планини с нашим именом, зажалих за луком златослеменог града; јутром га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај давни час кад усамљен и сирот престоницом

да је много похоте у крицима нашим и у перју чије су боје гушће од бића збијених на дну јаја, са завишћу се прича како дубоко у ложнице залазимо, но гледајте: ми само пратимо госпе у златним одорама кад с вечери сиђу међ зелене

На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници одлазе један по један бацајући оружје у пепељасте облаке.

ВЕРЕНИК Гледао сам те јутром како одевена у бело по камењу силазиш. Хтео сам да век проведем крај младог кестена снове о теби причајући.

И лепо виде како Балкан спава с пуним трбухом, ноктију дугих и све га нешто сврби, у коси му шумски пожари и угари, азијски коњи

батрга човечија рибица, додирују изнутра слепоочне жиле вреле као коњске сапи и чују десно шта кују Бугари и лево како се свађају Срби, а они, Грци, кротки и ћирилски, загрљене две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно

Одзивљу се виле у лесу, кажу Аз, и глаголе броје, светлосни меандри иду преко грања и прате архисатрапе знања како сеју знаке за сањива племена и небом отварају изворе млека. Шта ли ће Балкан да уздари ратове ил фреску?

Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром

А мени само ружни снови: како им птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у

стукну, неће да се венчају с нама, сине, не гини, прошло је време јунаштву, почињу позни часи, погледај месец како мркне! Овцама нема чобана! Бешчинија! Присносушни, хваљеније твоје нека зацари, преузми свељудски сабор!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.

Тако су писале опозиционе новине, а не можеш ти тражити од опозиционих новина да пишу како сам оставио миришљави траг за собом.

Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару из покојникове имовине. Не би, али, знаш како је: примиш кирију, метнеш у џеп, седнеш с друштвом, поделе ти карте и теби падне кец.

ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим? АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху.

Као да ја не постојим? АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху. МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај...

АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху. МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај...

Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се прави хемија, али не можеш научити како се наплаћује кирија кад кирајџија, на пример, преконоћ побегне и изнесе

Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се прави хемија, али не можеш научити како се наплаћује кирија кад кирајџија, на пример, преконоћ побегне и изнесе ствари.

МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста! САРКА: Море, остави то, него кажи ти мени, пријатељ-Агатоне, ако знаш, како му онако дође ова девојка? АГАТОН: Шта знам ја?

САРКА: Па ако ћемо истину да говоримо, покојник је волео онако... како да кажем, де... помозите ми. ТРИФУН: Волео је да врде. САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем.

САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер. СИМКА: Па онда шта знаш: може ова девојка имати какву старију

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш...

није он сам. Цео народ иде... Не вреди плакати, опет ће доћи. Да бих их утешио, причао сам како рат не може дуго трајати при овако усавршеној техници. Али моја мајка као да то није ни слушала.

Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати. Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају.

— Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке.

Строга вика на војника! — чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је... рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи — објашњавао је неко поред мене.

Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике. Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда.

— и продужи. Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.

Онда ми прича како је одређен да са војницима донесе сламу за простирку и да се ја не бринем, он ће уредити наш шатор.

Он врши молитву. А ти после ради шта ти се нареди. Пошто је Траило упростио ствар, то се завучем у шатор да видим како изгледа. За мном уђе и он. Преко дебелога слоја сламе пребачено ћебе, те се ја сав увалих.

— Дигао сам једну балу више, па сам свима напунио шаторе — хвалио се Траило. — Како си смео и могао? — Ех... Је ли теби ово први рат?... Научићеш се, де!...

У рату што ко увати! — тако ми је давао прве лекције поднаредник резер-виста, Траило Живуловић. Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини.

— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић, учитељ. — А...

викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?... — Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку.

Опет се продужи разговор. Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити.

Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...

— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца...

Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !« говораше учитељица у себи, враћајући се своме стану.

Разочарана је у свима својим претпоставкама и надама, које је сновала још у школској клупи. Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.

А оно, гле: умало је не одјурише. »Нисмо те, веле, ни звали«... »Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде.

Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима. Па како лепо живе! И она је, ето, мислила да ће и њу та судбина стићи одмах прве године, али види се није суђено.

А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па

А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ — “Како што је, плахи змаје? Данас ми је Спасов данак: Све ђевојке ружу беру, Ружу беру, в’јенце вију, А ја јадна луда,

Ал’ јошт плаче ђевојчица, Љуто плаче, не престаје; Ћешио је плахи Змаје: “Што м’ је тебе, ђевојчице?“ — “Како што је, плахи змаје?

“ Сузе рони дјевојчица: “Како ћу т’ га убјелити? Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.“ ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ 44.

брата на сунашце звала: “Ајде, брате, на сунашце јарко, Да се јарка сунца нагрејемо И лепоте красне нагледамо, Како језде кићени сватови! Благо двору, у који ће доћи! Чиј ли ће и двори дочекати? Чија л’ мајка даром даривати?

“ — “Ја те гледам, суђен господару, Какав ћеш ми сада наук дати, Како ћу ти мајци уговети.“ — “Лако ћеш ми мајци уговети: Доцне легни, а рано устани; Двор помети, и воде донеси, И

Кад ја дођох у ’ве дворе, Али није, како фале: Двори миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

Нове дворе самотворе, само јадна! Па сам јутрос доранила, ишла у јад! Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо!

Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала! Луду ђецу подизати, прекукала! Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме!

Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја? Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме?

Даницу звијезду: “Ој Данице, драга секо моја, Да гледамо бега Јован-бега, Има ли што љепше погледати, К’о дјевојке како жетву жању, За њим’ вежу момци нежењени, За њим’ шеће беже Јован-беже, Те погледа мобу накићену, Мобу гледа, а

Плави зумбул оде на Дољане, Оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: “Душо моја, у бостану кадо, Како ти је у бостану самој?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине поднаредниче! Василије Шòпаловић! Милун: Како Василије, кад те он зове Стефан? ВАСИЛИЈЕ: Нисте ви то разумели! МИЛУН: Дости сам ја разумио! Немате исправе!

ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем! Данас приређивати позоришне представе — то је равно отвореној сарадњи с окупатором!

МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје? ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је...

ВАСИЛИЈЕ: И пробудићеш се ти једном, али то неће да изгледа онако како то ти сањаш и замишљаш! Стварност није позориште, нису облаци!

МАЈЦЕН (пошто је погледао мач): С каквим ја будалама радим! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја вам се дивим како издржавате! СОФИЈА: Ако хапсите људе због дрвених мачева, на којима једино може да се испржи јаје или скува чај —

(Седне на Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима Србије довијали без дозволе — то је проблем тамошњих власти, а не мој!

ВАСИЛИЈЕ: Ко су ти људи који су обешени? ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако? ВАСИЛИЈЕ: Онако голе, без опанака и чакшира? ДРОБАЦ: Да сам се ја пито, ја би им поскидо и гаће!

Разумијеш? ВАСИЛИЈЕ: Разумем. ДРОБАЦ: Лажеш, не разумијеш! (Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати!

Није се могло тренути после ручка од гакања! А сада нигде перцета, ни за пахуљицу! (Јелисавети) Јесте ли видели како је река близу?

СОФИЈА: Све донде сам пливала! БЛАГОЈЕ: Значи да имате велику кондицију! ГИНА: Како и немала! СОФИЈА: Вама је овде заиста дивно, кућа крај реке! ГИНА: Зато се ми ретко и купамо, што смо крај реке!

ГИНА: Покриво си се, са мазгом, једним покровцем! СОФИЈА: Да само знате како је вода дивна! Нисам издржала да не поквасим косу! А требаће ми два сата да је осушим!

Гледа преко реке.) СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА (из куће): Шта је? СОФИЈА: Ниси ми казала како је диван поглед одавде! ЈЕЛИСАВЕТА (излази на веранду): Кад да ти кажем? Морала сам сама да распакујем кофере!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа. Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале једнога народа цијела.

За вас је у греху мир. Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно. Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част.

У прозору се сјаше као запети лук, као Месецу води, млад и жут, Риалто. Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.

Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа.

О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирно.

Заогрнут модрим олујним видиком умирао би мирно после сласти. Мутним би оком гледао по небу, како тама и ужас расту. А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас.

Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста.

И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука. ДОСАДА О, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно. Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља.

Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра. СМИРАЈ Сетим се, како су, у љубави, драги, први дани. Кад су руке топле, кад се очи следе, прелетајући оне кутове бледе, око усана...

Мртва си ми гола. Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.

Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си? О, да л се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши? Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини.

Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета. Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света. У Слободу, куд, над нама, гране језде.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек. Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати,

Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.

Он беше моћан и силан, па се најпосле толико осилио и понео да је почео и самом Богу да пркоси како је он, по сили својој, раван Њему, Богу Свемогућем. Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара.

Мушица, онако како је мала, улучи тренутак па му улети у нос. Цар скочи па стаде да кија, али мушица не изиђе из носа.

— мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем... — И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави, како му се коса на глави диже. — Шта је то сад?

— И таман је то помислио, а он осети како га по целом телу пролазе мрави, како му се коса на глави диже. — Шта је то сад?

Затим скочи са столице па се стаде окретати, загледати се са свих страна, и, запрепашћен, виде како му од одела висе само крпице и дроњци, а по голом телу поникло перје пепељастобело, као његово брашно.

Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати. А пекар, како онда, тако и сад, кад у пролеће гора листа, кука; а народ, по његову кукању, рачуна пошто ће бити жито и хлеб те

! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи. Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер. Цар пребледи. — Видиш ли ту крв?

Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага. Он није могао ништа да каже. него се само тресао.

И, као зачуђен, што се леша гаде, Место да Лепо свуд нађу и љубе. Пружајућ руку крај лешине стаде: „Гле!“ рече „како има беле зубе!...“ МИРЈАМ Лагано прође, споро, век за веком...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину. Ево како он даље прича.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

— Како се зове? — упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти?

— Како се зове? — упитам. — То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале продужити пут и тражити своју домовину.

— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније.

док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

— Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине.

— приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици... Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту? — Ја сам исправан.

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце.

Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (отуд они?!)... А које сте ви народности, ако смем питати? — Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!...

понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима: — Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља? — Нисте знали?! — узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу. — Стрâдија!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

само преко јендека, приђи оној гранатој дуњи насред винограда, осетићеш њен чудновати мирис; лези под њу и гледај, како ти се над устима вије опушћен грозд од чардаклије... не треба ти ни да се мучиш, само зини...

омиришеш је па приђеш шептелији, загризеш онако на грани, па осетиш како ти усна за усну пријања а кроз грло пролази сама медовина. Сит си, трбух хоће да се провали, па опет штрпкаш.

Што ће му зеленило!.... Лепше је и милије му је видети сређену летину, што је није ни кап кише такнула. Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!...

Пролама се долина од страховитог букања, од кога и теби срце живље закуца, па гледаш помамног бика како је клекнуо на предње ноге, заб'о рогове у бурумак и, са страшном риком, баца у вис бусење, које се враћа опет на њега

А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ...

Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух. Осећаш како се слатко и пријатно дише, саме се руке крећу на посао...

А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним, животом, па ти је тако лепо,

Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник. —— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда?

—— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми

— О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш. Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца?

'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући!

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане.

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме?

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме? ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме?

ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина? ЈЕВРЕМ: То онако.

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине.

Дигнеш руке и од дућана и од куће. ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу. Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу. ПАВКА: (полазећи): Добро, Јевреме.

ЈЕВРЕМ: Да разговориш... о изборима, је л'? ИВКОВИЋ: О изборима, о кандидату. ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо...

ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па...

ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па... ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића!

ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити! ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану?

Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића. Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо, а овако...

Па тако можемо да разговарамо и о орасима и о јарећим кожама. Али кад треба да проговоримо о политици, како можемо пријатељски да разговарамо кад сам ја влада, а ти опозиција? ИВКОВИЋ: Па ми не морамо разговарати о политици.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати драгоцено своје и дечје здравље.

Тако се ствар сретно сврши, а како је почела била, изгледало је поплашеним редакторима да ће бити крви до колена. Сврши се чашом пива и једним пакетом

и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример, ви.

све и на свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари.

ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари.

И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример, капетана.

је намалан онако наслоњен на своју раденичку руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако се, то јест, само добро сећам, пошто сам

Најпре изводи Народног учитеља свег раскупусаног од силног читања и прелиставања, а затим књиге: Како су нас васпитали, Шта да се ради?

, Путовање унакрст, Вероисповест сувременог природњака, Шта нас кошта господар и бог, Приповетка како је геја наранио два начелника, Пир бездушника, Народна права.

— Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?! — А како живиш... овај... с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне.

! — А како живиш... овај... с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне. — Хм!

! — А како живиш... овај... с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне. — Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?! — Ама не мрзим је. Нит’ је волим, нит’ је мрзим.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милован Данојлић КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милован Данојлић КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ Садржај ЧУДНИ ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ 3 ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА 4 РАЗБОЛЕО

ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ 3 ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА 4 РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА 6 КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ 8 КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР 9 ГДЕ ЈЕ ЦИЦА 12 СТАРЦИ У ЛЕТО 16 ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ 17 ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ 19 У

У ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ

ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ

СЛАВЕ 71 НЕСАНИЦА КУВАЈТСКОГ ЕМИРА 73 УЗРОЦИ НЕСАНИЦЕ 75 ОДА ХАЏИ-ТОДОРУ 77 СИРОМАШНИ И БОГАТИ 84 МАМИНА ДУЖНОСТ 86 КАКО ТРЕБА С ОЦЕМ 87 ДЕДА 88 ОСТАЛА РОДБИНА 90 МОЈ ЗООЛОШКИ ВРТ 91 ПОЗДРАВ ЈУТРУ 92 ВЛАСНИЦИ ЛИВАДЕ 94 СУСРЕТ СА

СА ЗЕЦОМ 96 КОРЊАЧА И ЗЕЦ 98 ВРАНЕ У СВАНУЋЕ 100 РАСПРАВА У ПАРКУ 101 МИШЕВО РОЂЕЊЕ 102 ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ 104 КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ 106 МАЧКА 107 ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК 108 БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ 110 КАКО МИ СЕ КРАЈ УВА ОГЛАСИЛА

РАДИ МИШ ПО КИШИ 104 КАКО ЖИВИ ПОЉСКИ МИШ 106 МАЧКА 107 ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК 108 БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ 110 КАКО МИ СЕ КРАЈ УВА ОГЛАСИЛА МУВА 113 ИНСЕКТИ 114 ПУЖ 115 ШВРЋА 117 ФЕНЕК 118 МОНОЛОГ СТОНОГЕ 121 БАЛАДА О ПЧЕЛИ

БАШТА 138 НАЈВЕЋА ЗАГОНЕТКА 139 ХЕРОЈ 140 ПОСЛЕДЊИ ДАН ЗИМЕ 141 КУКУРЕК 142 ТРЕШЊА У ЦВЕТУ 144 МИРИС ЗÓВЕ 145 КАКО СЕ ЦРТА ПАШЊАК 146 ПРОЛЕЋЕ У РЕЦИ 148 ДРВО НА УТРИНИ 149 ЉУЉ 150 ГОСТ 151 КРОМПИР 152 ПОШАЛИЦА НА РАЧУН

КУКУРУЗА 164 ОРАХ 165 ЧОВЕК И ЈАБУКА 166 КАКО СЕ НАПАЈА ДРВО 167 ЉУБАВНА ПЕСМА 168 СЕЧЕЊЕ ДРВЕЋА 170 БАЛАДА О СТАРИМ ШЉИВАМА 173 ЈАБУКА ИЗГУБЉЕНА НА КАЛЕНИЋА

САПУНА 182 НЕПРОДАТИ ХЛЕБ 184 УЛИЧНА ВАГА У ПОНОЋ 185 ХЕЛИКОПТЕР И ЛЕТЕЋИ ЋИЛИМ 186 КАКО СПАВАЈУ ВОЗОВИ 188 КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ 191 ОБРОК МАШИНЕ ЗА ПРАЊЕ ВЕША 194 ПУШКА ЧИСТЕ САВЕСТИ 196 УОБРАЖЕНЕ

САПУНА 182 НЕПРОДАТИ ХЛЕБ 184 УЛИЧНА ВАГА У ПОНОЋ 185 ХЕЛИКОПТЕР И ЛЕТЕЋИ ЋИЛИМ 186 КАКО СПАВАЈУ ВОЗОВИ 188 КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ 191 ОБРОК МАШИНЕ ЗА ПРАЊЕ ВЕША 194 ПУШКА ЧИСТЕ САВЕСТИ 196 УОБРАЖЕНЕ ЦИПЕЛЕ 198 ФУРУНИЦА

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Живот и животне прилике у океанским дубинама 32 XИИ. Како се практички врше дубинска испитивања 40 XИИИ. Кратка историја дубинских океанских истраживања 45 XИВ.

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена.

са млечцем, или женку са икром, нити њен избачен млечац или икру. Па како онда јегуља постаје? пита се стари брадати калуђер.

Они који нису веровали у таква објашњења, стварали су најразноврсније и најчудноватије претпоставке о томе како јегуља долази на овај свет.

Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

Питање о постанку јегуље стајало је увек и непрестано отворено и, како би рекли песници, обавијено копреном тајанствености. ИИ.

Али се није имало појма о томе где се налазе та места мрестења о којима се слутило, како се врши миграција јегуље од дотадашњих места њеног пребивања, расејаних по целој кугли земљиној, и шта бива са ситним

У овоме што следује биће изложено како је Шмит практички извео своју замисао и дошао до решења проблема о пореклу јегуље. ИВ.

Али сутрадан су научници запазили да су урођеници мртви пијани и одмах су видели како је до тога дошло: урођеници су попили сав алкохол у коме су брижљиво чуване ухваћене јегуљине ларве, прогутавши и ове,

океанским крстарењима расветлио мноштво природњачких проблема у које се овде не може улазити и који су од важности како за чисту науку (као н. пр. извесни проблеми о наслеђу), тако и за практичне примене (као н. пр.

То бива поступно, онако како је означено на слици бр. 3. Дотле она није имала крви; сад је добија, постаје црвенкаста, крв проструји по њој кроз

Њихово пространо царство обухвата све европске, како хладне, тако и топле воде, од Урала до Азорских острва. Јегуља се настањује и тамо где никоја друга риба не може

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима

На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато имале награде чекам.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Отмена, свежа, поносна и врела. О, како ће се згранути од чуда Дремљиве ћифте и њихове жене Кад их из тешког, глупог санка прене Свемоћна песма што продире

О, како ће се згранути од чуда! Бедници једни што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе Којима лажу своје таште мазе Кас

живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе,

Зашто И теби годи празних речи праска? О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је.

жени, драга, Ако ти годи празних речи праска, У изобиљу имам тога блага: Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка!

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину

О, како те жалим! — гле, сузе ме гуше, — Оличена судбо свих живота редом, Тебе, браћу људе и све живе душе, Једнаке пред општом

Гледај како месец над пољима сија И облачке ретке растура и ведри, И трава мирише и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!

Тако сваког дана Део мог живота копни као груда, Одвоји се, крене пут далеких страна, Незнано ни зашто, ни како, ни куда.

— Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне.

Стежи, о стежи, невидљива сило! О, како ти се слатко смејем сада! Жртва се руга џелату што коље. Зар то врхунац мучења и јада? Зар ништа ниси измислила боље?

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе — дан и народ, како ћуку тица: Мурат Српску, а Бајазит Босну, Мурат Епир, а Мухамед Грчку, два Селима Ципар и Африку.

Виђаше ли како стријељају, кâ се грâда вјешто изиграше, како хитро грабљаху капице? Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се

Виђаше ли како стријељају, кâ се грâда вјешто изиграше, како хитро грабљаху капице? Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек

ВОЈВОДА МИЛИЈА Чујете ли коло како пјева? Кâ је она пјесна изведена, из главе је цијела народа. И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу.

КНЕЗ БАЈКО Хајте, људи, да што послујемо, али дома хајте да идемо, да се с нама ђеца не ругају; па с Турцима како који може, а ја знадем, ђе ми шаке падне. А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ.

чујте ме добро, Црногорци: траг по трагу мени погинуо, да је бјеше Србин уграбио ако хоћах главе обратити, та невоља како ме бољела! Ема кад чух е оде у Турке, већ куд камо не би размицања, но за њима у поточ пођосмо.

нешто, а не знаш што жалиш; с Турцма ратиш, а Турке својакаш, домаћима тобож да с' умилиш, а једнако, немој се варати! Како би им запâ, да те могу, главу би ти онај час посјекли ал' ти живу руке савезали, да те муче, да срце насладе.

вије до појаса; руке старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како хитро момче. Боже драги, да га сан не вара тê овако старац узлетио?

с општег договора да главаре браће истурчене дозовемо на општему скупу, да им дамо вјеру до растанка, еја би се како обратили и крвави пламен угасили. СЕРДАР ЈАНКО Хајд, владико, и то обидимо, ма залуду, нȁ ти божју вјеру!

Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници. ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ.

ОБРАД Улеће ми једна муха у нос, штета ће ме нечесова наћи. ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Како су ме длани засврбили, да се хоће ко ђе посвадити, бисмо глобе големо узели.

ВОЈВОДА СТАНКО Теке, брате, што се дерем њоме, ево неко доба не ваља ми. СЕРДАР ЈАНКО Како сам се синоћ исмијао! У кућу ми однекуд дођоше два момчета, те красна, бјеличка.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Доле, до капије, утврдио бињиш од мрамора, са кога је узјахивао на своје чувене коње. А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом, пиштољима и јатаганима и у тешким јаким чизмама до колена.

И тада би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему остављају да то изврши, како он хоће и

соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему остављају да то изврши, како он хоће и нађе за добро. Он би то брзо извршивао.

замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом својим“, како су га сви у родбини звали, застрашивале и претиле им: — Хајде, хајде, знаш ти, доћи ће он.

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала.

Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао. Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином, јединцем, никако | није могао да изиђе на крај. Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео.

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће

Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија.

А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако се на сина дурио.

Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак,

И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати! А када би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу,

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како | ништа ниси чула? Где си? Живиш ли?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ПЕСМА ТАМЕ Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.

Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâти.

Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâти.

Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти.

О, како жудно страст нас гони жарка Свршетку, крају. Па и бол ће проћи; Све, чак и љубав. Гладне страсти гоне, Гоне по мраку

Тако се бели вео са чедних снова свлачи, С вољених ствари што ми излазе сада голе. Ја видим како све то жалосну пропаст значи И ниске страсти стално како ме вуку доле, А хоризонат мисли лагано да се мрачи.

Ја видим како све то жалосну пропаст значи И ниске страсти стално како ме вуку доле, А хоризонат мисли лагано да се мрачи.

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју Машту, са којом слике глупости често лете.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Знаш, видите, све што смо доживили откад је принцип прошао! Колико се гостију измјенило и како се испратише! А свијет је обезбожио, знаш, видите, напустисмо наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи,

„Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!“ рече момак; то „а“ изговори овако, како разумјети можеш и да се сјећа нечеса и да се чуди.

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на

“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети. Није крочио сто пута а мећава завија. Како напријед она све то јача. Сердар довикну неколико пута, својима да хитају е ће их он стићи.

приложише бадњаке и друге обреде трсише, сједе сердар и домаћица му, кћи, снаха и солдат — сви посједаше на сламу (како је обичај) и стадоше јести.

А кад благоваше, дохвати сердар купу, протра брке, пак ће солдату: „Како ти је име, братко?“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!

А кад благоваше, дохвати сердар купу, протра брке, пак ће солдату: „Како ти је име, братко?“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!

“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!“ рече сердар, па натегну јуначки.

би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде.

погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде. Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито.

Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за синовима што јуначки погибоше, но нариче као жена’!“ „Не богами и божијег ми слова!

и инокосан, бастало би тебе и осветити се крвницима, те замијенити оне соколове (а замијенили су се и сами и још како!) и јуначке јаде пребродити, а камоли — погледај!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

стваралаштва не постоји таква неомеђеност и таква измешаност, са толиким појавама модификација и гласовних преображаја како по садржини и врсти, тако и по употреби и по функцији, као што је то случај са народним говорним стваралаштвом, — том

и појмовне, ономатопејске и имитативне, тонске и стилске каквоће, којима се народни човек служи као говорним клишеима, како би што боље и јаче, лакше и брже — економичније — изразио свој спољашњи и унутрашњи живот говором.

). Б) ПОРЕЂЕЊА Поређења (са „као“, „како“ и „кано“) врше се скоро увек у односу на човека: пореде се његове особине и својства са карактеристичним особинама и

изрази за одговарање и надговарање — којима се одговара да би се надговорило или да би се избегло често запиткивање (Како си спавао? — Жмурећи; Колико је сати? — Колико јуче у ово доба).

Пословице и јесу врста умовања на основу стечених сазнања и искустава, онако како их је народ схватио и уобличио. Пословице могу да буду праве пословице (прозне), пословице причице, дијалошке

скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и упути: како ваља живети (Испеци, па реци, Не ничи ђе те не сију, Не пружај се даље од губера, Реци попу поп, а бобу боб).

кратки духовити и двосмислени одговори на постављена питања заједљиви су и имају отровну жаоку (Кад га ага упита: — Како с љетином? — Раја одговара: — Слабо ага: да се могу издуванити, лако бих се изљебио.

Бајањем се наш човек нарочито бранио од болести. Њима је штитио како себе и свој пород, тако и домаће животиње и обделаване усеве.

Разбрајалице, или како их народ зове „бројанице“, су кратке песмице, засноване више на ритму и сазвучју, а састављене су од низа набрајања

породици, а и да не говоримо о ругалицама на рачун физичких и психичких, моралних и материјалних, мана и недостатака, како појединаца или струка и професија, тако и њихових сталежа, или и самих других народности.

Такве појаве нарочито налазимо код говорних игара не само одраслих, него и код деце, и то како код дечјег народног, тако и код ђачког говора.

На овом месту нас у првом реду интересује народна игра, и то говорна, како код деце тако и код одраслих. Дечје игре свих врста — као саставни део дечјег живота и припреме за онај реални,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

107 32. ПЕПЕЉУГА. 109 33. ЗЛА МАЋЕХА. 112 34. МАЋЕХА И ПАСТОРКА. 114 35. ОПЕТ МАЋЕХА И ПАСТОРКА. 116 36. КАКО СУ РАДИЛЕ ОНАКО СУ И ПРОШЛЕ. 118 37. ЗЛА ЖЕНА. 120 38. ДИВЉАН. 122 39. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ. 124 40. ЦАР ДУКЉАН.

БЕКРИ-МУЈО. 229 34. ЦИГАНЧЕ, ПА ЦИГАНЧЕ! 231 35. НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ. 232 36. МЛАДА И ЦИГАНИН. 233 37. КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ-МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО. 234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ?

232 36. МЛАДА И ЦИГАНИН. 233 37. КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ-МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО. 234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ? 237 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ.

234 38. КО НИЈЕ ДОБРО СВЕЗАО? 235 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО. 236 40. А ШТА ТИ ЈЕ? 237 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ. 238 СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ НАРОДНЕ СРПСКЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ НАПИСАО В. С.

било прећерано, него да би могао и учен читати, и прост слушати; а ја сам казао у предговору к Српском рјечнику, како је то за мене тешко! Па још видим, да и поред све муке и труда, опет остају погрјешке!

који је у овакој струци писања, готово послије тридесет година, поправио своју једну погрјешку, па још није погодио, како би требало. И. ЗЛА ЖЕНА.

“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.

ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како

како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! — Прођи је се, ако Бога знаш!

Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!“ — „Ту сам“. „Е добро!

Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над ћелијом том, како и раније писасмо. А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том.

А у пост светих апостола исто да је као и у друге обичне дане како установисмо. У појању да држи овакав устав: јутрење и вечерње — као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се

5, 5) Ова обећања желећи, за слатким и добрим пастиром и учитељем Христом хитају, страдају њега ради и многе муке трпе како би савршене венце примили на небесима, распињући се живи, одричући се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе

Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога.

(Јак. 1, 21-25) Како треба да чините написах вам, да положите као неки вид мере, не само вама, него и онима који ће после вас боравити у

У њему топлом ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

Но како се изволи љубави Наставнице и његовим светим молитвама да се од незнатног и малог узнесе велелепна појава, овај, дакле,

што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и превелика правоверна тајна, названа, како рекосмо, божаствена и пречасна литургија пречаснога тела и крви Господа Бога Спаса нашег Исуса Христа.

А они који упадоше у речене страсти, исповедањем и покајањем нека се пожуре како би се из њих избавили, и једанпут или двапут недељно да се причесте, или ни једанпут по игумановој одлуци, јер он се

А вечерња служба треба да буде онако како представља указ синаксара; и панихиду по реду заједно, као и павечерницу после вечере.

ударивши тада у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу, коју и он сам поје, палећи, како је прописано и свеће у цркви.

Но, будући да се не зна како ће бити и пошто има наде да ће се некако некада уразумити, одустасмо од такве одлуке. Оне који се не причешћују

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу?

ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно! Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава! ЦМИЉА: Много значи када је човек школован! ЈАГОДА: Ал још ви не знате целу причу!

А пре тога морам још и на станицу, шаље ми цимерка пакет са гардеробом! А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити!

ГОСПАВА: Немам времена ни за цигаретпаузу! Ал теби ово да кажем: оне мишеве дискотиш како знаш! Гребу под креветом, не могу да се коцентришем! (Излази) МИЛЕ: Јеси видо како прави гримасе дупетом?

Гребу под креветом, не могу да се коцентришем! (Излази) МИЛЕ: Јеси видо како прави гримасе дупетом? ЦМИЉА: Црнога ли јој леба, бого мој! МИЛЕ: Зову те неки напољу, оће да наруче!

Издржи он и много веће околности! СТАВРА: Стоји на говорници и одолева природним појавама! МИЛЕ: Како ти то мислиш? (Враћа се Иконија) ЦМИЉА: Ево ти комовица, стави на кутњак! ИКОНИЈА: На кутњак?

СТАВРА: Не питах те одакле си. ЦМИЉА: Из Кремана, код Ужица. Иконијина земљакиња. СТАВРА: Како да не знам Кремна, лепо село! Видо сам из воза, кад сам ишо за Вишеград. Чини ми се има и нека стругара.

Да није било света и милиције, сад би вам ја пливала негде у Дунаву, силована и задављена! (Излази) ЦМИЉА: Како ћу ја ноћас по мраку сама до Репишта? ИКОНИЈА (улази): Коме си то отварала? ЦМИЉА: Лупала она профисорка!

ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала! Откад сам Раденка саранила, нисам! АНЂЕЛКО: Како седну у воз, одма се изују, па печено пиле у крило! Истина, има и цица! Чарапе црне, препуне белих рупа!

Па да попушим, сам, на Калимегдану! Седим, пушим, гледам преко Саве како је у Војводини облачно! А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче!

(Излази) ЦМИЉА (чежњиво, занесено, лупајући јаја у тигањ): Тек га видех, а већ живо снујем како да се шњиме региструјем! Па димамо кућицу, слободу, веце, шпаиз, и текућу воду!

Да не беше амнестије, то би ме коштало целих осамнес месеци... ИКОНИЈА: Не знам како издржиш толко у затвору! АНЂЕЛКО: Како издржим? Гледам у решетку, а све мислим: постоји Ада Циганлија!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после... СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив...

(Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди.

ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој?

ЈОВЧА (умива се; брише се пешкиром који му Вела додаје): Па како си ти? Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...

Јеси здрава? ВЕЛА Јесам, тато. ЈОВЧА Како деца? ВЕЛА Здрава су. ЈОВЧА Како онај твој? ВЕЛА Па ти, тато, најбоље знаш какав је...

шта је? МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави.

шта је? МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она?

Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није.

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због

МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји?

ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји? Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће.

Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

НАРЕЧНОГ У КАЛУЂЕРСТВУ ДОСИТЕЈА ЊИМ ИСТИМ СПИСАТ И ИЗДАТ 2 ПРЕДИСЛОВИЈЕ 3 ОБЗНАЊЕНИЈЕ 9 ПОЧЕТАК ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ 16 КАКО САМ ПОСТАО КАПАМАЏИЈА И ТРГОВАЦ 18 ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА 32 ЕВО МЕ МЕЂУ КАЛУЂЕРИ; ШТА САМ ТРАЖИО, ТО САМ И

И како чадољубива мати, за руку водећи, к добром концу довела! Љубов друж[е]ства и пријатељства — слатка ствар! Слатко име!

Почињем мало-помало одисати; избављајући се младости како многоволнујемога и свирепога мора. Сад ми долази на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим

Њихово младо срце к чловеко|љубију и к добрим наравом мало-помало да окрећу; њи[х]ов ум и разум, како почну мислити и расуждавати, да просвештавају, од сујеверија и којекакви [х] луди [х] плашења чувајући и[х].

А сврх свега, њи[х]ово младо срце љубовију правде, истине, поштенога мишљења и мудровања како слатким матерњим млеком да напојавају, злонаравне, строптиве и злоговорљиве слуге и слушкиње и свако зло друштво од

С различни народи живећи, видио сам како своју децу воспитавају, и какова следовања различна воспитанија имаду; притом и књиге учени[х] људи, који су о овој

Зато при свакој прилици нећу изоставити, дајући пристојна правила, како с децом ваља управљати да буду с временом добронаравни и поштени људи, родитељем покорни и послушни, људма с којима

При свакој врсти и речи овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божјим оком; саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и

Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи како год и о воспитанију, сиреч, да о њему зависи све наше благополучије у целом теченију живота.

С ким чловек највише живи и с ким има највеће посла овде на земљи него с подобнима себи људма? А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо?

И, заист[а], из тога се по вишој части рађају неслога, немир, мржење, вражба и свађа, понеже не познајемо како ваља ни сами себе ни друге.

Притом, будући да какви смо год, морамо један с другим живот проводити, како ваља, дакле, да поступамо и да се опходимо да нисмо један другом теготни, досадни и вредовити?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ 40 ВИИ ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ 51 ВИИИ УЖАС 70 ИX МНОГЕ РАЗЛИЧНОСТИ 87 X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ 107 XИ ДВИЈЕ СИЛЕ КОЈИМА ПОДЛИЈЕЖУ ЉУДИ 119 XИИ ФРА-ЈЕРКОВИЋ XXВ 141 БАКОЊА

Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у..., како свидочи један запис од руке истога фра-Брне, у коме реченоме запису (од године 1502.

Кад је принцип пропа, одија је с осталом господом далматинском к свитлој круни бечкој ради покорења далмације ћесару, како биху послате депутације од све Далмације. Бија је код круне на ручку и разговара се с њом...

“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупежа) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, неголи другоме коме овцу јаловицу, е увјерени да је

А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: Кушмеља, Чагаља и Шунду.

Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху Осињача (због зеленијех очију), могла карати до миле воље.

Кушмељ живљаше понајбоље међу својима, а бијаше одијељен од браће. А како богатство није на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у

А како богатство није на одмет ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: Од

По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози!

По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала?

Ти би све могâ што Чмањак не може, могâ и тер како да те враг није обрнуја на своју!... Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијотства, оћеш ли се икад памети

А рекосмо попријед да се силни кнез Кушмељ бојао жољаве Осињаче! Ђаво нека разумије како је то могло бити, али ви ћете разумјети да је маломе стога лако било раскорачити се и слушати подругљиво очине

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 66 УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ 67 ЗАР САД БАШ 68 ТАМНИЦА 69 ПРИЧИНА 70 О КАКО ДУГО 71 НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991.

ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути Кап по кап у празан круг Што се шири ко вид пред страхом.

Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.

О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...

Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца... КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у

ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да се свидим.

Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.

О како повијени грабимо сад низ влагу И скрећемо на првом углу за путевима што пречим. Већ кријемо и очи, као да сакривамо љаг

Већ кријемо и очи, као да сакривамо љагу. Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче.

До појаса скинут под сунцем — ја видим Неког бољег себе како земљу орем. Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем!

Далеки двојниче, близ, из сличне таме, Стару нашу реч ми преко мрака хитни: Како смо под ноћном звездом сами, ситни.

Ако ме ништа не прене (крик живине, Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини) Стојим све тако док ми се не учини Како сам овде затечен од давнине. А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању. Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у крви под опанцима. На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина.

А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам, суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и ломљаву.

Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле. Кад се мокар и љут нађох на обали, десница ми је стражарила над дршком ножа,

Ја не кријем да нисам. Нисам ни зато што, како и сами рекоше, једино срце крупније од дулека или лавеж за петама могу по првом леду да споје две обале.

И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим наро

Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе мрак. Касније заболи. И опет помрчина.

Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!

“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!

очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру гомилицу старе одеће... Како је могла да га пожели? На Ђорђевој шубари отопи се и последња грудвица снега.

А ја? шапуће на миндерлуку и зимогрожљиво дрхтури. Ђорђе је синоћ дошао, а још га нема да се поздрави и исприча како је посао обавио. Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа. Он је њу нашао и изабрао.

Сетио се Вукашина у гуњу и чакширама поред воза за Париз, па је поражено и разочарано викнуо: „Како те није стид да у том зеленом изиђеш на улицу? Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу.

у кући у којој се родио, овде где су њих двојица некад разговарали, и молио га да узме неколико дана одсуства и дође. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да

Упорно и нежно засипала је лековитим травама дететове красте, хранила га и одевала како је најбоље умела, али дете није расло, ни говорило, ни ходало.

Истога трена на западној страни неба угледала је како се рађа блистава млада звезда, и знала да је младић тамо чека.

Свакога дана бивао је све крупнији, а кад се почео отварати, девојчица осети како и она постаје јача. Мајка, чудећи се, подиже обрве: — Откуда овај цвет овде?

прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба. — Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли.

— Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли. — Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик

Затвори очи и број до десет... — Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж. Ко зна колико је спавала? Шта сањала?

« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!

»Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар. И, док би дланом о длан ударио, плану прва кућа, па улица.

Бацао је Ђаволак чичак, бацао, а људи су једни друге већ отворено под чичак гурали, кикотали се. Гле, како је Репати Рогатога зајахао! Држи му се за рогове и виче: — Ти ћеш се мени смејати? Ти!

— насмеја се Ђаволак. Како су се само људи черупали! Једни другима разбијали носеве и главе! Једва да је у болницама било места за рањенике, а

Тек ту и тамо по неки ретки пролазник саплитао се о гомиле ђубрета у потрази за храном. »Ух, како се Поглавица преварио да неко може уништити чаролију!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

од Стамбол до Видинкапије; мало је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са

Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике школе, или ипак

крајине, крајем XВІІІ века, а и касније, чак и после Првог устанка, у неколико наврата продирала у град и харала како је хтела.

Ко xоће може у Француској, како се већ неколико деценија зове Позоришна улица, да ухвати у шаку прегршт те светлосне прашине и да, онда, ослушкује

лете низ падину, ка Дунаву, у колонама, преко коловоза од црног сунца, а Господар Јеврем и његов коњ посматрају како се трговци, који су у дућанима баш на том месту, вековима, продавали своју робу, таложе у прах, такође у колонама, у

Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз малу капију,

То Карађорђевићи једва чекају. Господар Јеврем може, себи у прилог, да призна како је уз ствар Уставобранитеља пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било је стигло ново доба које

Било је, дакле, мајско јутро и Јеврем је, из свог Конака, гледао како се, над дунавском падином и над вечитом реком, расипају прозрачне источне светлости и осетио, недвојбено, да је

Они ће га, предвиђао је Господар Јеврем, свакако уверавати како сад није час ни за расправе ни за инат са Вучићем; политички је тренутак био необично сложен и захтевао је личне жртве.

скупштине, пространства светлости као да су постајала сурова, небеса су се затварала и Господар Јеврем је осетио како га додирује сопствена усамљеност.

Дежмекасти Господар Јован лаким ходом прелази Доситејеву улицу и чуди се како му младост, у сећању, обележавају два мириса са којима је растао: мирис ружа и мирис измета.

Кад би јахао кроз пространства, поред Дунава, оцећао би над собом стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

КВРГАМА 247 ЦXXИX МАЛА ПРИНЦЕЗА 249 ЦXXX СУНЦЕ 250 ЦXXXИ ГОЛГОТА 251 ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) 255 ЦXXXИИ ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ!

А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис

А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић

Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

Ј. Јовановић 3мај XX Кажи ми, кажи, Како да те зовем; Кажи ми, какво Име да ти дам, Хоћу ли рећи: „Дико“, или „снаго“, Или ћу „лане“, Или „моје благо“; Хоћу ли

“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!“ „Оживеће у лугу славуји, Сва ће ропа песмом да забруји!

- Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања! Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

Л. Костић XXXВИИ БРИГА МАТЕРИНА Ужежи, ћерко, кандило! Потпали жута тамјана! Сутра је равно година Како нам неста Дамјана... Ужежи, ћерко, кандило! Не штеди жута тамјана! Помол' се Богу с матером За душу малог Дамјана...

И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит', можда, поганом; Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па

Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш поћи!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

С точке сваке погледај човјека, како хоћеш суди о човјеку - тајна чојку човјек је највиша. Твар је творца човјек изабрана!

Ево жертва с олтара чистога! Не даду јој право к небу ићи, на кога је славу сажежена. Поклоника виђи сиромаха како плови морем к светилишту: готово је смрзнут побожношћу, носи завјет на олтар вишњега; на њ се буре с јарошћу

стопам архангела на бесмртним и свијетлим крилма под знамењма славом развијаним, светом славом небесне благости, како што му и сада сљедујеш по блатнојзи и мрачној јудоли у окову мртве тјелесине.

“ То изусти, рече: „Сљедуј за мном!“ Одведе ме у царство свјетовах. Како капља росе са цвијета или зрнце леда прозрачнога при погледу свијетлога сунца што у небо дигну слабе зраке, и ја,

Да, искра је свјетлост породила, океан су капље саставиле; свети творац величеством сјаје у искрама како у сунцама, у смртнима ка у божествама - све му скупа свемогуће слави!

Простор им је шири растојања нег' подвижним много свјетовима; ал' се виде зраком облачени, како морски велики острови кад их зима снијегом обуче, те их пловац из даљине гледа.

ме воља назначила за ангела твога хранитеља: од дужности свете не одступам, колик' зрака од св'јетлога сунца; ти како си круг земни прешао, уску сферу безумног метежа, ја сам тебе пазити почео, кроз гомиле провео громовах, којима је

“ Поведе ме сретњи дух небесни, како мајка устрашена синка што га води њежно милујући док га себи врати и утјеши; на брежуљак један од топаза изидемо и

миријаде лећаху кометах са наглошћу својом прекомјерном на све стране тамо и овамо: неке к небу, а неке од неба, како оно трудољубне пчеле кад им рука благодатна творца са штедрошћу проспе ману слатку, те узавру тамо и овамо на

„Они шари што се к небу дижу, те се виде у свијетлој сфери како лопте тмасте и безрачне, то су сунца, вожди созвјездијах: избјежају из мрачнога њедра по свештеној вољи миродавца;

Знаћеш и вам' што је урадио!“ Како море иза страшне буре, присуствијем духа остављено, уморено силнијем напрегом прескачући природну границу,

Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа и полети небу како муња; ал' га смртни ланац заустеже докле рочно одстоји сужанство.

Попа, Васко - КОРА

му у срцу Сунце спава СТОЛИЦА Умор лутајућих брегова Дао је облик свој Телу њеном сањивом Вечно је на ногама Како би се радо Сјурила низ степенице Или заиграла На месечини темена Или просто села Села на туђе облине умора Да се

дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује крила Очи отвараш добра Склањаш ме немо Ноћ ме изненадна тражи У

из тела Ћутањем које вуку Погледи наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи

ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог песка да

нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог песка да опстанемо Разуларене кашике Односе нам зрно по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним

сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог песка да опстанемо Разуларене кашике Односе нам зрно по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе песку 11 Куће су

кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада. Моја библиотека, како сам је у току година прикупио, разноврсна је, снабдевена делима науке, књижевности и уметности.

Све што о њима знамо, само су одломци, каткад тек које реченице, како их прибележише други грчки писци, већином противници Демокритови.

То ме је изненадило, али се брзо присетих: Левенхајм је, како му његово име сведочи, био Јеврејин и због тога су продаја и куповина његових дела били забрањени, а уништено све што

Описах састанак Демокрита и Хипократа и њихове разговоре како сам их замишљао и уживео се у тај догађај. Када прочитах то своје сачињеније, видех да ми је пошло за руком да

Моје дело доживело је три српска и два немачка издања. Спремало се, шта више, и треће немачко издање, па би их, како то показује књижарско искуство, доживело и више да стовариште хартије и књига његова издавача у Лајпцигу не уништише

када нисам ни мислити могао на научни рад и објављивања његових плодова, предузех своје путовање кроз царсво наука, како сам га упознао својим знањима и књигама.

историју старог Египта, упознати његове житеље, њихову земљу, њихов живот, културу, знања и тек онда моћи показати како је, посредством Питагоре и његове школе, надахнуте генијем грчког духа, из египатске примитивне, практичне, геометрије

И за то су биле потребне разне студије. Када сам их довршио, морадох размишљати како да га створим жива пред собом. да бих у томе успео, морао сам измислити какав догађај или лични доживљај у којем би

своју библиотеку и књиге које се налазиле растурене по целој мојој кући, па и на самом тавану, да бих пронашао податке како је изгледала Сиракуза у доба Архимеда, Толедо у доба Герарда, Рим у доба Коперника, Магдебург и Беч половином

Утрошио сам за њ само доста хартије и мастила, како то посведочавају записи тог мог путовања који леже преда мном на столу.

Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке. Када га проучих, осетих како стојим на чврстом тлу, а духовни поглед ми се разбистрио и раширио. Моја расправа захтевала је и знање математике.

но када сам прикупио довољне податке о средини у којој је живео, могао сам га предочити као поуздана извештача о томе како су Арабљани сачували и предали Западу тековине грчке учености.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао. И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку одазовем овом срдачном позиву.

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено

Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке пртљаге који су кисли.

то јест исплатих му колико сам сматрао да вреди његова изузетна пажња па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које

сматрао да вреди његова изузетна пажња па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које су прошле.

Ја се сећам добро да сам овако отпочео разговор. „А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?

„А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

— Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам.

Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике.

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном

и тако, док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и како ритмично лупа воз одмичући све даље и даље.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе,

памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе. У том ходнику, дакле, почео сам живјети.

другога — којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно уклањао њиховом тачном сазнању, како им не бих разорио чар.

Но то није довољно. Али, с друге стране, како тражити од њих толику храброст, толики хероизам, да сами себе, по свијесној одлуци, одједном и коначно униште?

И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво. Опростиво је што људи воле себе управ онаквима какви јесу.

Но како било (а можда све то наклапам тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства би

Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се међу буцмастим

Запажао сам како би се тад на бакином лицу упалио осмијех тихог ликовања. (А чинило ми се бјелодано да јој дадиља таквим говорењем

на лицима исељеника у час кад се лађа откида од обале, на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам

напросто то, да је, сасвим независно од својих гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере, како се код нас говорило — и умро, па су га лијепо зашили у кожнату врећу, као што је ред и обичај, — и предали га мору.

) Како било да било, ја сам се неисказано напатио због те „мистерије” и због тих говоркања која сам неизравно и с притајеном

Готово га никад није спомињала и обарала је очи кад би га други споменули, али се сјећам из најранијег дјетињства како је навече пред лијегање, кад је мислила да ја већ спавам (док сам напротив притајена даха жмирио кроз трепавице), дуго

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Зато се и попов поглед заустави на њему. — А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш?

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце...

Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за

После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу.

Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше.

строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом.

Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек. Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...

— Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили! Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара.

— Ја ти каза' да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. Кмет опет уђе у кућу. Прође пола часа.

Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.

— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све, само то: да

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ИНГЛЕСКОЈ КРАЉИЦИ ТОЛИКЕ ПАРЕ 174 ИМА ЈУНАКА НАД ЈУНАКОМ 179 ВИЛОВСКА КОЧИЈА 181 ЧУДНОВАТА ДЛАКА 183 ТАМНИ ВИЛАЈЕТ 185 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 186 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 187 ЦАРИГРАД 189 ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ 191 КАКО

ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 186 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 187 ЦАРИГРАД 189 ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ 191 КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО 192 ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА 193 ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ 195 ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ 199 КАКО СЕ МЕДВЈЕД

НА КОСОВУ 191 КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО 192 ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА 193 ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ 195 ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ 199 КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО 201 МЕДВЈЕД И ЛИСИЦА 202 ЛИСИЦА СЕ ОСВЕТИЛА ВУКУ 205 НЕВЈЕРА СТРАДА 208 ЛИСИЦА И КОКОТ 211 СВЕТИ

Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире? Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља.

Кад је већ прешао, осете га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг, не видећи пред собом никога.

Шетајући горе-доле по башти, оде до једне такове клупе, па седне и почне размишљати шта да ради, и како да дође до те девојке.

Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.

Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.

Кад смрт уђе унутра и бог је види каква је, препане се, па ју упита: — Јеси ли све поморила како сам ја рекао? Она рече: — Шта, господе, поморила?

А старац рече: — Е, па кад није другаче, ја хоћу, али само да видим како ће ми бити души. Свети Петар га пусти, па стане пред њега и рај отшкрине, а старац упази своје старе лаће што је још

У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио.

А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

165 СА ШЕТЊЕ 167 ПОЗНАНСТВО 168 ПОЕНТА 170 КАКО МИ ЈЕ... 171 ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА 176 ПОГРЕБ 177 ЖИВОТ 179 ПОСЕТА 181 ПОГЛЕД 185 ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ” 188 НОЋ ЉУБАВИ 190 УВОД У

Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију

Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли.

Гледећи како изумире време Слепоме телу, што га инстинкт крепи, За огледало се поглед нагло лепи: Да види уста што ће да занеме, Ма

На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга знана Преко

Нагло одох к њима. Тамо видех како Залазе сва бића, и пропаст их носи; Видех да се гаси и светлост и пак'о, Неку мутну утвар да маше и коси.

Појава твоја причаше ми како Патиш, заједно с погледом ти холим: Ја сам те глед'о и занесен тако Шаптао да те к'о смрт своју волим.

— ја сам свиреп, бездушан и зао.” И тад пипах ваздух, тражећ каква трага, Али речи твоје нисам мог'о наћи; О како је љубав велика и блага, Мада као звезда и она ће заћи.

Не знам како, зашто — али гласно рек'о: “Ја те волим драга”; и осетих тада Ону љубав стару и доба далеко, Доба које намах појави се

И у часу махом, Песма стаје, угаси се, свене: Појави се живот с тешким дахом, И све оде у сан, успомене. Видим себе како тражих пута, Ал' сад блато знам газити и ја. Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија.

Је л' подножјем пао Сад блесак зоре, под којим је дис'о У тами човек?... Гле, како се нија И иде боја преко ветра, грања, Уставља неред и тишину свија И дугу вуче!

О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али, ови рани импулси, мада не одмах креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине. Заиста, како сада то осећам, да сам их онда разумео и неговао уместо што сам их гушио, знатно више бих оставио свету.

узбуну, поново је јурнуо назад на место незгоде и стигао тамо пре људи који су пошли у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново узјахао коња, не схватајући да је неколико сати лежао на снегу.

Једнога дана, Мане је цепао дрва. Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане,

“праве” слике су биле потрошене, пошто сам видео мало од света само предмете у своме дому и непосредној околини. Како сам изводио ове мисаоне радње по други или трећи пут да бих протерао слике из својих визија, тај лек је постепено

Редовно моја направа ради онако како сам и замислио и резултат експеримента је управо онакав какав сам планирао да буде.

Спровођење првобитне идеје у дело како се данас ради, по моме мишљењу није ништа друго до расипање енергије, новца и времена.

Обично су се појављивали када сам био у некој опасности или невољи или када сам био врло усхићен. Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима.

Имао сам без одеће 142 фунте, што сам до данас задржао. Шапнуо сам господину Џонсону: “Како је могуће да је Едисон готово тачно погодио моју тежину?

Често су ме људи, које је то занимало, питали како и када сам почео да се бавим изумитељством. На то питање могу да одговорим само присећајући се свог првог покушаја за

У свом следећем покушају чинило се да следим свој природни инстинкт, који ме је касније потпуно заокупио - како да искористим природну енергију да служи човеку.

Учинио сам то помоћу мајских, односно јунских гундеља како их зову у Америци, који су били истинска напаст у нашем крају, а понекад су се под теретом њихових тела сламале гране

Штавише, те ћушке нису биле форме ради, већ и те како праве. Све то, па и више од тога, догодило ми се пре него сам напунио шест година и завршио први разред основне школе

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње.

Ова храбра чета, како је песма опева, подсећа на ону малу чету старих Грка у бици на Термопилима. Неки од стараца, присутних на овим

Иако је Марко био краљевског порекла, никад се није борио као освајач. Онако како га и гуслар описује, Краљевић Марко је истински борац за права и правду.

Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св. Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити

Могли смо пратити сваки корак волова који су се кретали тамо-амо, а чак бисмо чули и како пасу, ако би се довољно приближили ”брисаном простору”.

Остали свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима

је губитак за дечаке, одрасле у граду, који никад нису осетили чаробну моћ тог рајског усхићења које доноси летња ноћ! Како су у мом младалачком размишљању од пре педесет година, светлост и звук били доведени у везу са природним даровима који

било у складу ни са стиховима Владике Његоша, највећег српског песника који кажу: ”Одведе ме у царство свјетовах, Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зраке.

А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и

А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора? На та питања Кос није хтео да одговара.

да идем на школовање у Праг, да сам најдаље био до Панчева, да никад нисам видео пароброд или жељезницу и да се бринем како ћу путовати јер не знам мађарски, а имам тешкоћа и са скромним знањем немачког језика које сам стекао у Панчеву.

Потегао сам торбу, али авај, гуска је била нестала! Један путник који је седео близу мене испричао ми је да је видео како је један млади богослов узео гуску из торбе док су други са мном разговарали.

Ћипико, Иво - Приповетке

Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње. Мрки су и озбиљни. Како се који искрца онако и застане — ишчекује друге, да се удруже па да заједно хрпимице крену у варош.

Топли пламен, пун благе влаге, ражган, као да су већ осетили; гледају га како ствар лиже, док му искрице весело врцају испред њих.

—Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина.

За данас имате круха у торби. — Погледа на момчића: — Вечерас добићете уља, дрва, лопижу и наливандуре... Прођите се како знате. Да, за надницу лако ћемо. Тако и они с другим тежацима кренуше на посао. Беше настао леп зимски дан.

Него, човек снује, а бог одређује! Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су изгледали као рашчешљано руно.

—Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли....

Текућина је слична нечистој мутној води. —Окусите, да видите како је добро! — насмеја се жупан. Лекар послуша и накрене. Окуша, мљасне, преметне језиком и избаци. —Ово је отров.

Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако би. Лечила би га како је у селу обичај, али овако се ваљало силом пустити у туђе руке, па што бог да.

Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу.

—Ето, не прикупих ни за превоз! —Па како ћеш? упита је преко воље неки из друштва. —Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта.

Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну.

Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора. Укрцаше се и лепо приспеше на други крај. Како су ступили ногом на земљу, одахнуше као да им је камен с прсију пао.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

којима се те конвенције оснивају, помаже нам да постанемо свесни својих сопствених, да их видимо и да им се зачудимо, како би рекао Шкловски, па ћемо самим тим почети и да их тумачимо пред самим собом.

размишљамо у склопу целога модела културе, па зато ни о улози уметности у прожимању националних култура не можемо како ваља говорити ако се претходно не размотри једно друго питање, наиме какво место и функцију има уметност у систему

Забуна, известан, да тако кажем, комуникациони шок и мале експлозије чуђења овде су били неминовни. Сетимо се само како се о Попиној и о Матићевој поезији озбиљно и са мериторнога места говорило као о бизарној прози или срачунатоме

По заслугама за развој српске поезије у овој области, Матић је испред свих других наших савремених песника. Како све то тумачити?

А ево како га Матић сече и разбија: Нашто ми иначе сад ове ми очи? Кад песник полази од извесне задате метричке схеме, онда се

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни низ

Ево, на пример, како локални, затворени националномитски симболи царице, њених слугу и њенога царског сребра прерастају у свељудску

Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском

Ако се то може назвати службом како ју је некада Исидора Секулић схватила, ту службу прихватам. Сви ми одвећ добро знамо да Косово није ма какав, него

што је малочас летимице поменуто, тек је део српске културе на Косову, за коју мислим да је не познајем ни у целини ни како ваља.

Овом приликом, разуме се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из

Ви ћете се, за тренутак, свакако сетити како је руски песник Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало. САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе. САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.

ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана. АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем.

САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то?

) ЖИВКА: Па како си решила за оно? САВКА: Које оно? ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам? САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда...

ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба. ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће.

ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива? Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође, како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала.

ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор?

ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко? Сима! ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више?

ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили?

ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из администраТивног одељења. ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије!

) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану. Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах. Знаш како смо ми овде, као на жеравици. ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ликови Станковићеви, њихове судбине, па и Софкина судбина, могу се како ваља разумети тек кад их посматрамо у њиховоме условном свету, оличеном у вароши која се само у неким приповеткама

Није речено како је и зашто изгубио памет, и вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи

И ту није најзанимљивије што је уследила очекивана казна, ма како да је сурова, него је занимљив начин и правац у коме се казна тражи, и налази.

Отуда и тело Софкино није дато само онако како би га спољње око видело, као тело-објекат, него опис често креће изнутра, из субјективнога телесног самоосећања.

4 Стога је занимљиво поближе видети шта то и како Софка унапред зна, предвиђа и слути. Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор.

почиње тако што приповедач Миле неочекивано улази на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа дрва, и: „Како беше замахнула секиром, тако и остаде кад уђох”.

Миле неочекивано улази на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа дрва, и: „Како беше замахнула секиром, тако и остаде кад уђох”.

Миле тада у неколико магновења погледом хвата како с једне стране Марика, „уздржавајући се да се не ода, брзо сиђе низ степенице, замаче иза куће, стискајући очи

помешана с тамњаном и димом дуванским”, да би нагло - на изглед без разлога, а заправо ради контрастирања - дометнуо како је „напољу хладан и влажан мрак“, па опет продужује исти онај прекинути опис.

14 Иза тога следи широка а врло индикативна слика о томе како се ноћ „спусти, притисну све њих, целу ионако сниску, дугачку кућу, која сад дође - не прљава, већ некако пространа,

и сижејну окосницу Нечисте крви, јер сиже укључује у себе облике приповедања, а њега у себе укључује композиција. Како то, разуме се, налаже структурна хијерархија.

обећао Марко, што је изазвало, дотле притајену, жестоку Томчину нарав и коначно одлучило жалосну судбину Софкину онако како нам је она на почетку прве верзије - уосталом, са нешто више појединости - била приказана.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Напротив, постао је хајдук да сам шале рабоше за глобе и да покаже како се отимље. Нека му се смеју колико год хоће што му је стрина Божана још Божана, и то баш у Броду покрај преклада, и

То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан.

Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу

Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-исл

не траже да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на заравни повише конака логор Рогожњана.

га у чело, наредио му да клекне, покрио га по глави епитрахиљем, спустио на њега руку и да, ваљда, благосиља, и да му како не би утекао. Па позвао кнеза да он отпочне. Једну нечувену и недоживљену досле... Колашин пропада.

ово прота — а нас двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како је у истини било. Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!..

Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих

Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда готове како за кога. Свакога петка у подне силазио је у џамију да отклања, а ончас после тога у каву код Шедрвана да се види с

Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани.

видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко налази работнике и како ће му ове године виногради остати непобрани.

Но, чим Сено попи каву и испуши цигарету, он му пружи гусле: — Тако ти крста сад једну још постару; једну како је било у Косову!.. — Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине. Наше моме рано ране, За певања тица; На

ИИИ Ах, како ми лежат’ годи На рудини испод горе, Са звездама ћеретати Што се злáте одозгоре. Ви, звездице - осмејкуше,

»Јавор« 1887. НА ИЗВОРУ (Слободно по Шамису) Хај, под липом извор што је! С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то.

“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.

На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ...

“ (Из луднице утекô ј’). Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш? — „Сто и два!“ О сирома’, о сирома’! Теши себе како зна. Та што бунцаш! Буди свесан! Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.

Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.

»Српска Зора« 1878. ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у њему: Он топлоте тражи.

Једном сликом анђела прикажи, У коме се рајско миље скрива; Другом сликом ђавола обнажи, Како твоја машта га примнива.

На пепелу своме Костур до костура — Непреглед. Видим дуге руке Како мичу прсте, Неки само к срцу, Неки само к челу. А неки се крсте.

Видите л’ да поток данас друкче тече, Да је друкча трава, да је друкче цвеће? Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете.

Ал’ ти сада већ разумеш Што се реч’ма не казује. Речима се не казује Како тебе грља вила: Речима се не казује Што је твоја душа снила.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

тако завомо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву. — „Забаву? Ха, ха, ха! — То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!

Тко вас је поставио арендатором? Ви знате како је и вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак

Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање или, како ви зовете Üбертреібунг. То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода.

Видите, фрајлице, ја дођем на пример к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио аљину по последњем журналу.

ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио аљину по последњем журналу. Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у

Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у игри изгубила такт, и овакове ствари тисућама.

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради. Нити мари какве се аљине носе; нити како се господа унтерондлују. Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута.

ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. (Дува у прсте.

(Дува у прсте.) Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати.

ПОЗОРИЈЕ З. САРА, ПРЕЂАШЊЕ САРА: Службеница, службеница, како сте? Аа, ту и фрајлица, драго ми је, драго ми је, хибшес ксихтл! Лепе очице, глатки образи, смеђа коса, хипш, хипш!

Ви кец фрајлице, ви кец? ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец. САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите. ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

испред себе по исплаканом путу и песак је уједао за стопала ко стакло и видех псе који су гризли земљу видех грешнике како их витла зли ветар небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у

Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори. Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?

У сну смо они чије заљубљене усне траже речи без циља, без измишљених предела. Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна. Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце.

и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт ИИ Гледали смо како умиру стојећи они које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи

пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки сунцокрети ЈУГОСЛАВИЈА Ево како је почела у дан своје нужности Све што нема ватре у себи сагори Што сагори постаје ноћ Што не изгори рађа дан Треба

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време, ко онај што мења речи а не свет скровити.

Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља! Како да те сачувам од туђих Мисли у мени, док бивам све луђи, За вредну горчину, шупље двојство лика, Чији је раст одјек

О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер забуном све се збило што се збило А сјај који касни

О грозна Свирало која пресађујеш влати Из питоме долине на литицу што пламти! Глув да чује немоћ како вешто свира Шупљину фруле изнутра и пепео додира Слух сажет звездом успомену згусну Преприча росу и неверицу

цвета чије име Мирише изван врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо померена најслађи мој јаде, О како дивно трајеш измерена Својом одсутношћу, одважно мислена.

Нек трговци временом плове са воском у ушима, ти смело слушај како певају пустиње, док клече беле звезде пред затвореним морем и има у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале! Твој сан без тела, без ноћи ноћ, придев је чистог сунца пун похвале. То што те видим је л моја ил

Краков, Станислав - КРИЛА

Војници позади њега видели су како се плави бркови задовољно смеше. Официри су боли мамузама мршаве коње да звоне поткованим копитама о калдрму.

— Какав смели вираж... Одједном се хука истопила. Тишина тешка, страховита. Чуло се како звижди и крцкају везе на апарату. Мотор се Елиса се угасила и од чаробне постала вом.

Замазани дечак са погледом сунцокрета и масном, дроњавом кецељом трчи са ишараном боцом. — Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге.

— Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко. Пољубац куртизанке испраћа те на фронт. Донеће ти срећу.

Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа. Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике.

Ипак није могао да види како се над пилотом са сломљеном ногом наднео бели, поноћни анђео. Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко.

био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... Андрé, цхер Андрé... како се само војници смејали. Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза.

Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста. Сањао је о некој црној жени, која је при ходу избацивала високе кукове, и имала јамице на

— Одмах паре, положаро, или ћу те... На осветљеним крилима шаторским виде се црне сенке како дрхте. — На, то је ваше... да платим немам више...

— Тако ја умем... - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У селу су још по подне покопали побијене. Како су изгинула деца била турска, а оџу су Грци још пре четири године заклали, то су их закопали у воћњаку иза куће.

Војници су седели крај огњишта и слушали како ври попара у котлу. Напољу су пси лајали. Страже се тада смењивале. Сваког су јутра пси лајали.

Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто. Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да пада.

Петровић, Растко - АФРИКА

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана

Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип. Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига.

У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н. долази нам у друштво.

Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.

што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима. Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење до данас: 8 дец. полазак из Марсеља, 6 часова увече.

Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао. Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а

Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

) Чујете л’ хуку старе гладнице Како јој крчи празна утроба? Али је стена постан залогај, У желуцу ће црном застати... Па шта велите?

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту. И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта.

ГЛАВАШ: Па, Раде?... Има ли гдегод што? По гори мирно?... А по селима?... РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене.

нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз поноћ нему гласно крештати, Како их Турци не би познали... ГЛАВАШ: Страхота!

ГЛАВАШ: Па онда? СТАНА: Са зором даље. А таман сутон друге вечери Дочекаће нас у Београду; Гледаће како старост посрће Пред силног паше моћним очима... ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?.

СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само...

крвав слуга паше свирепог На бледу мајку упре зеницу: „Ил’ подај ћерку паши честитом, Ил’ гледај тело своје утробе Како га гладни вуку керови!...“ О, ту је мален израз „несрећа!

ГЛАВАШ: Онда?... А сад?... СПАСЕНИЈА: Сад? Сад сам на твојим мушким грудима, Чујем ти срце, како куцајућ, Јуначи живце сваком прстићу. Сад се не плашим!... ГЛАВАШ: Не бој се сад! СТАНА: Јеси ли махнит?...

] ДРУГА СЦЕНА Разговор Главаша и Спасеније. Стиже Исак. ГЛАВАШ: Исаче, брате! Мој добар друже, добро дошао! Па како тамо по тиранији?... ИСАК: Робови ћуте, А тврди камен нема поздрава. ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао? ИСАК: Све!

ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао? А одиста сам, ’нако уплашен, До мрке ноћи јуче радио, Да га без штете како утопим. А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде!

И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!... Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?... Па влажан чамац!... Мрка ноћ!... Хладан ветар!... Па онда још: „Веслај, Порфирије!...

Сад, Раде, сад!... (Јања и Порфирије одлазе.) ЧЕТВРТА СЦЕНА Радак сам на истоме месту, а доле на обали чује се како Јања и Порфирије испљускују чамац... Скелеџија од времена на време виче: „Брже!...“ „Вуци!...“ „Приони боље!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

реке Тимока отвори пушчана ватра, а под заклоном њеним Турци почну све ближе и ближе примицати своје батерије вароши. Како је Лешјанин још 23 јула добио био заповест од врховне команде из Београда да напусти Зајечар, то се он, пошто се 24

Ето дакле како сад стоје ствари. Турци ће дакле продирати или од Тимока, или моравском долином, јер да продиру на обадве стране,

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«.

— Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња. Не знате како је то добро, и како се човек лак оцећа кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак.

— Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња. Не знате како је то добро, и како се човек лак оцећа кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак.

шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам.

Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту. — А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих.

Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми паде на памет.

Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану сигурно, баш сад смишљају како би ти пре дошли главе. Петли огласише зору, кад ме измученога бдењем и мислима савлада сан.

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне.

Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети. Кад га чујеш у цркви како изнемаже, мислио би тај ће се сутра посветити, а кад изађе у село, он се свађа и грди с људима као циганка, каишари,

— Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу заборавити и како ми је име. Баш нас јадне коморџије посатираше јурећи. Гле какви су ми се коњи начинили, а били су као лопта угојени.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

XИ „Ај, пусти ме да одлетим — Мио ми је лет. — Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај.

XВИИ Кажи ми, кажи, Како да те зовем, Кажи ми какво Име да ти дам, — Хоћу ли рећи: Дико, или снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо, Хоћу

Натсијаћу златном вољом Оно сунце јарко; Ако хоћеш, показ’ћу ти Како ј’ пио Марко. А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко бранић твој.

Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо

ХХХИ Ала су нам срца близу! — Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује.

Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја? XЛІІ Ала је леп Овај свет, — Онде поток, Овде цвет; Тамо њива, Овде сад;

Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић. Да с’ видела како ли сам У бој скорио, Да с’ видела како сам се Љуто борио.

Да с’ видела како ли сам У бој скорио, Да с’ видела како сам се Љуто борио. Да с’ видела кад ми стрела Срце пробила, Од крви се, управ овде Ружа створила.

“ Л А молиш ли се, свете? Ти с’ Богу не молиш! И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

— Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог! Мала соба, кâ сред гроба, Ја у соби сам, А како је самовати То још добро знам. Самовати, боловати, Јадовати... ој! Ал’ си страшан, ал’ си добар, Чудни Боже мој!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Разапињите шаторе“ — наредио је. Каже да ћемо овде вероватно заноћити. Питао сам како се зове ово место. „Чегањ“ — рече ми он. — А, дабоме — упаде капетан Радојчић.

Ја трпим од жеђи покрај извора да бих својим примером послужио војницима, а сад још и нему да уступам место. Како се беше нагнуо, ја га распалим шаком одозго, те му забијем главу у блато. Он скочи са мокром и каљавом главом.

Знам од кога треба да се чувам. А овако... Све зависи од случаја. Ја не знам куда смо ишли, и како изгледа та планина. Али је нешто високо и напорно. — Хиљаду осам стотина метара — додаје капетан Радојчић.

Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу. — И кад ме ти малопре запита како изгледа Кајмакчалан, откуда сам могао да знам. Високо до неба! Око поноћи зачу се брза пушчана паљба.

Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа. И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек.

Чује се нечији глас: „Излази брзо!“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су овденак на педесет метара. У здравље! — и трчећим кораком оде.

— Пријем и предаја дужности у рову! — смеје се капетан Радојчић. — А за време мира прописан је читав поступак како се смењују страже. „Овем ти предајем дужност, да се ники не приближава“... Читав говор одрже један другоме.

Покушавао сам сада да се снађем у рову. Лежао сам поребарке и рукама одмеравао дубину и ширину. Чудио сам се како су могли опстати у овако плитким рововима... Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење.

Не потраја дуго, а кроз ров се довуче до мене мој водни официр. Шапатљивим гласом саопштио ми је како војници немају муниције. — Ау, господа му љубим, шта сад да радимо! „Ви знате да смо се отуда извукли из борбе.

Видело се само непомично камење. „Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари. — Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако. Настало је напето ишчекивање.

— Опа, ђоко! — Предраг превуче прстима преко образа и обухвати подбрадак. — А знате ли како смо се били утврдили у старим положајима. Дивота!... Могли смо да ратујемо још десет година. Али шта ћете.

у шеснаест и четрдесет и пет, стигли смо на Метери Степе. Командант је био отишао пре нас, и како стигосмо, он нареди да наш трећи батаљон изиђе још даље напред.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ЛЕСКОВЦА Прилично је јасно шта ваља схватити под појмом старије српске поезије: како се почетак наше новије лирике, а са много основаног разлога, ставља веома позно, у годину појаве Бранка Радичевића,

срећни књижевни пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му значај (и када не сав, — а и како би!

Сви знамо камо је он избио, докле, и како поуздано и радосно захватао — док је могао. Али, одакле је заправо пошао, и са каквим књижевним наслеђем и

Или, сасвим без икакве везе са Бранком али зато у потпуном складу са приказом поезије у времену о коме је реч, како се не задржати на оној симптоматичној, до лудила и лудости изрођеној болести европског барока у песмици некога

С'тради спомен сребрној седини, Сврх светлости светила сунчана. И како одмах не надовезати на те стихове сличне Сарајлијине типографске лудорије из 1839.

у Расплачу: Свом је својски својак својевао, Славно Серба слогу спопјевао, Силам свежим серца спробуђао—? Или како мимоићи оне „играчке ума“ Вукашина Радишића, онај Приказ плеткашу из године 1839: Откако те, брате, знам, тво:риш

Антологије се међутим не смеју обазирати на овакве текстове, ма како иначе они били поучни, забавни, изузетни или било по чему значајни.

А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід? Како ми је, да ви'ш, шнајдер Ферфушов'о цели Леіб!

у даровитом опевању Косова, од Орфелина до Милице Стојадиновић Српкиње — и било би одиста занимљиво изблиза погледати како се код српских песника, од Орфелина преко Његоша до Милана Ракића, развијала поетска идеја о Косову —, али се код

и писани језик одувек били два неспојива феномена, иако је и он слушао аделунговске савете о томе да треба писати како говориш, а говорити како пишеш.

били два неспојива феномена, иако је и он слушао аделунговске савете о томе да треба писати како говориш, а говорити како пишеш.

Познато је како су се хуманисти, на једном критичном културном прелому, одрекли угледног латинског и прихватили националне језике,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ах, Венецијо!... (Вујо перјаник улази.) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи.

(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

— Развуци усне! Де, осмехни се; И заборавила сам, нећеш вероват, На кротком лицу како изгледа Углађености учтив осмејак. (Леонардо се клања.) Је л’ добар глас?... Шта носиш? Реци!

БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!

БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти! Међер и вук се уме шалити? БОГДАН: Па како, Вујо? Де причај, како још? Откад нам светла дође госпођа, Ваљда се дворац сав изменио? Све по латински?...

БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти! Међер и вук се уме шалити? БОГДАН: Па како, Вујо? Де причај, како још? Откад нам светла дође госпођа, Ваљда се дворац сав изменио? Све по латински?... Вила ил’ кастел?

“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије,

ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом.

КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом. КАП.

А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева...

КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што? Та зар не видиш црни покров тај, Што је у својој љутини господ На Лазареву земљу спустио Да у сужањству

ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану.

Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану.

О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују.

Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге! Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве!

Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади!

Стиснуо се, погнуо се — помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.

Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!...

— Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице!

шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући, са неизмјерним страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање. — Идеш ли, роде?

Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...

Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

ЈА ХОЋУ ДА СТВОРИМ ПУНО СНАГЕ ДЕЛО ЛЕПОТА Ти гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред

Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом

И гледаш кад јутро из ложнице ступа, И слушаш клептање изгладнеле чапље, Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само

(1910) ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме.

(1910) ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме.

ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме. Ја хоћу да радим, ја тражим живота, Не плашим се борбе, у њу ступам смело.

тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

(1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне.

Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити. Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити.

Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи. И кад грешном усном Врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик Греха на

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: И ти га отворио? ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје!

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви. Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма.

ЈЕРОТИЈЕ: Па и онда не знам шта ће им. Да читају ваљда из „Кувара” како се праве пуслице и мушкацоне. Ту је муж, па ако му се једу пуслице, а он нека прочита жени како се праве.

Ту је муж, па ако му се једу пуслице, а он нека прочита жени како се праве. АНЂА: Право кажеш! ЈЕРОТРИЈЕ: А ниси ни погледала одакле је писмо? АНЂА (загледа): „Прокупље”.

ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате!

ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Па шта је? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (чита и изненађује се.

Кад сам навршила двадесет прву, а ви никог нисте нашли, казала сам вам: ја ћу наћи. Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш!

Па ето, нашла сам! АНЂА: Ама, како то „нашла сам”... И... није то ваљда... како да кажем... МАРИЦА: Јесте, јесте, свршено је, ако си то хтела да питаш!

МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо? Нити знамо ко је, ни шта је, ни... МАРИЦА: Па питај ме ако ти треба, па ћу ти казати.

Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти! МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!

(Оде у леву собу.) АНЂА: Ствар је озбиљна... ЈЕРОТИЈЕ: И ово је ствар озбиљна, још како озбиљна. Зваћу те, иди сад, зваћу те! (Одгура је у леву собу.) АНЂА (одлазећи): Бога Ми, Јеротије, грешиш... (Оде.

ВИЋА: Ако мени само поверите ствар, ја ћу га ухватити. ЈЕРОТИЈЕ: Добро, да ти поверим, ал' како ћеш да га нађеш? 'Ајд', кажи ми, како ћеш га наћи?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења.

Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било.

Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев. Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати

српској верзији славног романа, а с њом и лик идеалног српског владара прераста у лик ратника и витеза, који је, како се према недовршеном животопису Душановом наслућује, управо њему и намењен.

дивљења, нема ликовања, све је тужно и уздржано, тиха смиреност која проистиче из дубоког уверења да се поступило како се морало. То је отмена поезија жртве и моралне победе.

Сарбским начином....", а судећи по објашњењу које даје рибар Никола Зет - "Како меу дружином васда смо чинили", начином увелико уобичајеним за јавно извођење.

из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих фрагмената теме у писаним изворима, они показују како су се историјске чињенице путем мотивских и језичко-стилских образаца транспоновале у поезију, чему је помогла и

"Витез Јанко, познат целом свету по својим славним делима у Далмацији", како га карактерише њему савремени немачки историчар, заиста је био у цариградској тамници и избавивши се бекством вратио

веку после турског освајања Србије и Босне и Херцеговине. Једно од најбољих, најубедљивијих и тачних објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије, даје кроз песму најпознатији хајдучки харамбаша - епски

Отуд су могли настати и мотиви у песмама како Марко укида порез који су наметнули Турци на удају српске девојке, отуд мотив о вешању тлачитеља народа Ђеме Брђанина.

Не случајно, јер, како је једном приликом велики српски антропогеограф Јован Цвијић запазио, сваки српски сељак осећао се потомком оног

). Посредни, дистанцирани начин исказивања српске лирске песме, како је то већ више пута запажено, испољио се у потпуном прожимању и јединству садржине и форме.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

У нечистом недру вечну клетву скрива, Зато гдегде грми, и немо почива: Благослов је проклô српски царе Лазо — Како би јој и бог милости указô!?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи.

се да је цар Лазар хтео преко ње разговарати се са некаквим свецем Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре,

„Видите ли турску силу Како јури у беснилу? Двеста их је!... Двеста друга, Што се сваком праву руга, Што с планина јадне раје Преко прага

Поноћ стаде од милине, Па у чуду само хуче, Гледајући две стотине, Како бежи и јауче... Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?...

Млади другар мртав пада. Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме одолети... 1875. КАО КРОЗ МАГЛУ...

Гледô сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине,

Гледô сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полегô би

страшнијих јоште дана; Та бојева давних, стари’, Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави. Како сте се онде били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме

Како сте се онде били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

НАРИЦАЉКА ЖЕНА ИЗРАИЉСКИХ (Давидов плач) Гилбоа! Гилбоа! Газела твоја, Израиљу, пропала је на брдима! Како су пали, најјачи, Израиљци?

Саул и Јонатан! Драги, док бесте живи, Ни смрт вас није могла раставити, Орли брзога лета, а лавови чврстог срца. Како су најхрабрији, тамо, попадали? Како си, Јонатане, могао да подлегнеш? Срце моје, Јонатане, горком је патњом пуно.

Како су најхрабрији, тамо, попадали? Како си, Јонатане, могао да подлегнеш? Срце моје, Јонатане, горком је патњом пуно.

И ти си ме волео, Јонатане, више но своју душу. Љубав је твоја превазилазила и љубав жена. О Јонатане, Како су најхрабрији, тамо, попадали? Зашто је наша слава морала да подлегне?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали. И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!

И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!

Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала.

пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.

па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију. Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

Цело поље, брег са »баждарницом« од које се видело како широк, бео друм силази, уводи у варош. Иза баждарнице могла су да се назру Два Брата, Чуке, Чуково са својим по

и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу, дућан, не ослободе се и не постану меки, раскошни.

И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко одело прешла границу, отишла у своје родно место тамо око Пећи и Вучитрна и сва имања

— А, бре, што не донесете? Како то да заборавите? Знате да треба, па што не доносите? Или, када би Младен пошао ујутру у школу и она, знајући да ће

Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано.

А за то и то цена је оволика. Нижа није. И, ако хоћеш, да купим, ако не, како ти наредиш. Доцније, осетио би очев долазак.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

[и српско име Пера није постало од имена Петар, него је то хипокористика од Перун], и ми у атрибуту Богишар имамо (како се то и иначе дешава, упор.

, излечиће се ма како да је и ма колико да је дуго болестан (СЕ3, 19, 390). Б. се врло радо употребљује при магичном »отварању« болесника

Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити. И од тога доба бреза је бела (Караџић, 3, 1901, 44). 4. По б.

извади па се наопако баци на место где крава лежи, говорећи: какав б., такво виме; како се у тору б. преокренуо, тако се у крави млеко преокренуло (Караџић, 1, 1899, 207).

16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«...; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74).

Упор. уопште мој рад »Убијање вампира«, СКГ, НС, 9, 1923, 275 идд). Кад се вампир ископа из гроба, он се по правилу (како се то види из безбројних типичних примера) »убија«, пробада г. коцем; првобитно, он се г.

коцем; првобитно, он се г. коцем (магички) причвршћивао за гроб, како се, уосталом, понегде и до најскорије прошлости радило: на пример, у јужној Далмацији и Босни (в.

Манипулације са клином, међутим, у противуречности су са свим овим, јер је њима смер да болест прикују за дрво (како су то радили још Римљани).

познатог српског јунака из првог устанка, Васе Чарапића: кад је он, хајдукујући, видео у пролеће на Авали први г. како је олистао, извадио је цванцик и даривао га (Милићевић, Кнежевина Србија, 75). Г.

асфалтера из јужне Србије, коме је одузета лева страна, јер су му — како сам каже — »деца нагрдила зову«). По расцветаним зовама виђа се и ђаво (Венац, 14, 609). 3.

не може бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем!« БВ, 16, 364; упор. ибід., 10, 28; Вук, Посл.

(СЕ3, 41, № 64). У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој старости сео под ј. да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе

Ћипико, Иво - Пауци

—Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити?

њему самилости, већ жури, гледајући на планину гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи овдје, по каљаву путу. — Нека снијега!

У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је. Ето, благајна набавила сијено, откле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића

Увече, на прелу, повео се о томе разговор. Прелџије сједе уз ватру, пале луле и гледају како пламен букти, па ћуте, као да нечему ослушкују.

очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји: — Грије ли те како Раде на овој зими? Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године. —Ожени се, па ћеш знати!

Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме...

Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.

И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његових ораница.

Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели? Никин дио с његовим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга, па како да

Никин дио с његовим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга, па како да се открњи комад Петру?

није већ божји вјетар... Их! Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Доротеја сам затекао на купању. Најпре сам угледао његово мршаво кљусе како куња привезано за јову. Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија.

Одговорих да је игуман тешко болестан. Макарије Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи. Остали верују како га је епископ послао да би повећао број писмених калуђера у овом крају. Кријем од њих истину.

Није хтео да пије ракију. Рече како му ракија не прија. Не воли њен укус. Прохор Изгледа да је Доротеј видар из ариљског манастира и да је дошао овамо

Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује. Прохор Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити у нашем животу.

Знам да си ти у тој светлости, семе твоје против безнађа, против греха. Прохор, други твој слуга, приговара ми како сам од твога храма начинио стециште свакојаког трулежа и отпадака. Опрости му, Боже, јер не разуме.

За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко пергамента, његова збуњеност претворила се у мржњу.

Једанпут сам га затекао у мојој ћелији како пажљиво испитује пера, каламусе, хараксале и посуде са мастилом. Пипао је исписане странице пергамента.

Позвао ме је челник Лауш, господар жупе моравичке, наредио ми да напишем неке повеље, па како сам то обавио ваљано и брзо, даровао је манастиру стадо од тридесет оваца и неколико врећа жита.

Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао како под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије за појас, па су му се

Његово огорчење је расло. Био је исмејан и поражен. Привијао је мелем на своје отворене ране, говорећи како та прљава светина ништа боље и не заслужује него да је чаролијама и ђавољим вештинама заводе белосветски мангупи какви

Овима је стварно и преостајало једино то да криве вратове гледајући је како, онако накострешена и пркосна, мрси облаке.

Рекао је: гамад. Много пута раније говорио је како се ти проклети серби и меропси коте као зечеви. Не мисле о држави, о иронији, о рату, него сваки час заскачу жене где

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

висова тавни' Сребрни поток шумно управља светли скок, И бурно мумла и ври - и пада у цветне равни Блажени ток Како је чаробно све!

Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам.

Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.

Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој. СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885.

Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег

блед, Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред, Ја самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким

И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је - то ја знам! Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, младост,

1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје.

1889. (ПОДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ) Подигни завесе тешке, и окна, и шалоне, Погледај како сунце у плавој пучини тоне; С далеких обала морских безбројне галије стижу, Над њима галеби лете, вију се, и журно

Ил' све се сравнити може са давно умрлим звуком? Јест! Љубав лептирак то је што губи небесне боје, Како га дирнеш руком. 1889.

Јест! Љубав лептирак то је што губи небесне боје, Како га дирнеш руком. 1889. У ПОЗНУ ЈЕСЕН Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

За кратко време доживело је оно и друго своје, данас већ растурено, немачко издање. Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго српско издање.

Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини. Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци, старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво, као

Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо. Па како сам од Вас, не учећи, много научила, ја Вас молим да наставу продужите, и дозволите да се и други њом користе.

Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим. Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или други који узрок,

Та је звезда удаљена од Земље 230 светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

На тај волшебни начин пратим турске ратове цара Леополда и видим како велики везир Мустафа Ћуприлић заузима Београд. Његова дивља војска куља кроз капије тога града.

Страх и трепет распрострла је та хорда и међу храбријим природама и ја упирући мој доглед на Саву и Дунав, видим како се велики део српског народа, вођен својим патријархом Чарнојевићем, сели у нову отаџбину.

То није лака ствар. Ваља замислити четири осе, три простране и једну временску, управне једна на другу. Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна

На аутентичном попришту видим како војске средњеевропских сила прелазе Дунав и Саву, како Карађорђеви јунаци јуришем освајају град, а Васа Чарапић погине

На аутентичном попришту видим како војске средњеевропских сила прелазе Дунав и Саву, како Карађорђеви јунаци јуришем освајају град, а Васа Чарапић погине ту, под мојим прозором.

Или, још боље, у обрнутом реду. Далеки лет кроз векове показаће нам како се природа постепено открила човековом оку. То откривање је узбудљиво као игра лепе Саломе.

Ала је топло и загушљиво у овој беспрегледној равници! Како је добро што сте уз Вашу ношњу додали и ову лепезу од палминог листа!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Овај обимни дитирамб мноштвом појединости представља све животне сфере (звезде, флорални свет, фауну и људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако ку ку

Представљање сопственог животног пута, детињства, одласка у манастир и изласка из Хопова у свет како би стекао што више знања, има васпитну намену: Доситеј на сопственом примеру показује снагу младалачких илузија (жеља

Биографски подаци песника заступљених у овој антологији показују како су готово сви аутори у једном периоду свог живота обављали неку просветну функцију (учитеља, професора, школског

триптих „Ране“ градацијски слика болно суочавање појединца са смрћу вољеног бића у различитим животним добима. Како је човек старији, губици постају све већи и непреболнији: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко превазилази

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа.

„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа.

јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам к'о парипа: Да виш како ага ђипа.

Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута. МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на

Гледо сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш, И крвавом шашком претиш; Па још кад се Козак сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине,

Гледо сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш, И крвавом шашком претиш; Па још кад се Козак сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полего би

јоште дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме

бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку

Станковић, Борисав - ТАШАНА

По дворишту промичу сенке људи, сељака, слугу, чивчија, како по амбарима носе на леђима џакове кукуруза. У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама.

Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите.

ТАШАНА (одбија руком): А, нека то. СТАНА (с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао.

) ТАШАНА (га прати). ХАЏИ РИСТА (враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив.

ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају! ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз.

(Пауза). Па како ти, Ташана? ТАШАНА Добро, дедо... Улази Стана носећи послужење од кафе и две мале чашице ракије.

ХАЏИ РИСТА Тако, љут сам. Пролазим па видим: те овде кукуруз истоварен, те онде просуто, онде бачено, остављено... Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.

Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш...

Сутра, после службе, опет ћу навратити да видим децу. Тебе, а и те чивчије. Да видим колико ће берићет донети, како доносе, како збирају и слажу у амбарове. Да не мисле, ако су им газде помрле, да они сада могу како хоће. Збогом!

Тебе, а и те чивчије. Да видим колико ће берићет донети, како доносе, како збирају и слажу у амбарове. Да не мисле, ако су им газде помрле, да они сада могу како хоће. Збогом! (Прашта се.

Да не мисле, ако су им газде помрле, да они сада могу како хоће. Збогом! (Прашта се.) ТАШАНА (га љуби у руку, и испраћа до излаза).

ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца,

Погледајте корачање, погледајте ногавице. Али то одело није овде рађено. Ево како ја мислим, мајсторе. Рукави ако не ваљају, има капут; капут ако је с фелером, ту су рукави.

кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду тесне.

Извади нове новцате фине шнајдерске маказе. Два неједнака ножа, клин на опрузи, ушке за прсте како прсти захтевају. Узе Костица комад поставе, распростре је по столу за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве

Седе мајстор Коста, поручи неки слаткиш, како то већ бива, тачно осети да му се нико није обрадовао. Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност.

Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите!

Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати.

кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.

Сагне се мајстор Коста да скупи и к себи тргне стазице, али како коју дирне, она, као трула, отпадне. Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан.

оно? хоћеш у калуђере?” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама. Мајка закука. Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш. Шта ћеш међ њима.

” Док је говорио, мајстор Коста узе пажљивије посматрати Срећка. Шеснаест година; престао да се развија како би требало, а они то нису ни узели на ум. У очима има нешто што он, отац, данас први пут види.

с људима, на малим излетима, његови се балкански појмови прилично расветлише, многа његова знања из читаонице се како треба повезаше.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно. Међутим морао сам конац и намереније имати, као

Ово напред поставивши, мојим пријатељма и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на књигописање определила, и ова је страст тако у мени укорењена да ме ни рђаво здравље,

меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био. Како то може бити и оће ли ово положеније револуцију у каквој системи причинити, ја о том ни најмање не разбијам главу.

— »А како други знаду и призивају ји у помоћ?« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати

« — Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити? Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп.

Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата

Обично људи кад у какво страно место дођу, распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но млади господичићи који путују да себе изобразе,

Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође сокаком, на сваки прозор

Случајно опази Роксанду и сасвим се восхити лепотом њеном. Он пође за њом, у надежди искусити ко је и гди седи, но како се удиви кад примети да је Роксанда пут иза села управила!

шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се

изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади

но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

га вукови Са врхова очишћених брда ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ Седи на врху крушке И нешто себи у браду говори Слуша Како се медоусто лишће Његовим речима моли Гледа Како по брдима ветар ватроносац Његовим речима псује Смешка се И полако

СВЕТОГА САВЕ Седи на врху крушке И нешто себи у браду говори Слуша Како се медоусто лишће Његовим речима моли Гледа Како по брдима ветар ватроносац Његовим речима псује Смешка се И полако једе Књигу господара света И дозива гладне

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје

Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико годи

Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан

своме пријатељу, врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао.

необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији.

И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу.

Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

Стојан је свршио основну школу у Петровцу, нижу гимназију у Пожаревцу, вишу и Велику школу у Београду. Како је по струци био природњак, то му је одмах, чим је постао наставник, додељено да предаје немачки језик и гимнастику, и

Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе и још пуно других

Велики је човек у писму своме кирајџији писао како је живот са своје материјалне стране одиста одвратан, како дневне бриге замарају велике душе и још пуно других афоризама о животу, а све с обзиром на евентуално штампање тога

Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Једна тешка разорна граната рину у близини и уз громовити тресак избаци земљу, чији комади падоше и међу нас. — Како, како? — запита некога телефониста. — Погинули?... Колико рањених?

— Како, како? — запита некога телефониста. — Погинули?... Колико рањених? — окрете се потпуковнику: — Јављвају из шесте да је

Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.

— у војсци су нас научили којекаквим тричаријама, нико нам не показа како се прави завој — љути се Лука. — Г-р-р-у...

Војници журно однеше и капетана Власкоја. Видимо непријатељску пешадију како наступа у скоковима. Неке наше батерије, иако већ на издисају, гађају.

— наређује потпуковник Петар. — Брже завој! — Јаој, браћо... Гр-р-ру! Гр-р-рру! Гледам као у бунилу како провукоше неку крваву масу. Жмарац ми обузе леву страну тела, па се заустави на левој стопали. Гр-рру!

А сутра?... Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно. Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем... разумем! — говорио је командант. — Па се окрете нама. — Хитно одступамо.

При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња. Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника.

Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!... Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило... Залутао сам, ноћ је... Застао сам... Тишина...

— Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан. Запитах га како се то збило. — Гужва је била данас, па се није знало ни ко напада, ни ко се брани.

Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут.

Стегох дизгине и завукох ноге у узенгије, као да ћу сада полетети. Покушавао сам овлаш да се утешим, како сам некада био у тежем положају. Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом.

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети.

Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету да измеримо размак између нас, неба и

Сад је пролеће, сакрите се, девојке! Незнано како клас ће браздом изнићи, Случајно сејач да засеје увојке. Хај, доба чежња и визија, младићи.

је данас диван синуо дан: На сунцу се расцветале све руже, Живот Ј о в а н а неки је далеки сан, Из чамца гледам како рибе круже. Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан.

Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан. Битка је добијена, Добоши звоне: Пам, пам!

Ил један рефлекс миловања и стварности Помиловати знале су Још пре но што се родише! Пробијајући се кроз сан и љубави Како ћеш утонути у немогућности (Где неће више лећи трбуси и сни, И којим као да владају неки други закони Који већ и нису

прошлост мирише на хартију и неопрано рубље: Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења; О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље У тајанствени живот тела!

Има! Има оних што, из спавања, пробуде се па виде Недоглед, Очију плавих како седи крај прозора, И пре но што упију је у поглед Налочу се опет сна и умора.

Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичких одношаја, од момента првог

ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и потрчава, раздражење појачано, запостављена лучења. Како је за мене много занимљивији човек, који рецимо нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би?

— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже? — Наравно, кад сам већ у Горњем свету!

Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише.

Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету. Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе.

Најстарија медуза, звана Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет.

Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста.

Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале. Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање.

Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца. — Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога!

је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах.

Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна.

Упита мали сунцокрет ветар шта да чини. — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја: — Па, порастао си! — рече.

Али, откуда маслачак у пољу сунцокрета? — Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка!

Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?...

Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?... Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема.

СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке!

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне. ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те!

ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича.

Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца!

КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова!

Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан

(Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.

Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану. Де, онуј нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори... СТОЈАН (посрћући, силази са чардака и таре уста): Уста ми изгореше!...

МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја

Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина!

1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша

Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле. Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој. Погледај како Ватра се жари, И хукти, и букти У пећи тој. Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе!

Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој. Погледај како Ватра се жари, И хукти, и букти У пећи тој. Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе!

Погледај: широм Ћелије наше Те светле искре Лепоте твоје Како се вију, Како се роје И расипају По свакој страни, Кô запаљени Сами ђердани!

Погледај: широм Ћелије наше Те светле искре Лепоте твоје Како се вију, Како се роје И расипају По свакој страни, Кô запаљени Сами ђердани!

зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да гледам само: Како си лепа, Сестро Павина! 1924 — 1925.

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно.

И сенке без броја Сокаком грну, и свака куца ми Руком у прозор, како прође која... Ти не знаш... Твоју ноћ светле драгуљи, Докле из таме све у окна моја Кô слепо око позни месец буљи.

О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске.

великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо опет створити своју државу. Како то да се разуме?

Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву.

Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив. Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио, подигао најмлађег брата из

Ти људи вису умели да уреде како треба ни своје односе у породици и ван ње. Има, додуше дирљивих примера међусобне љубави, али има и примера тешког

). Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Последњи је непознат историји. Вукашин, који је око 1350.

је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“.

оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“.

Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Смотривши силну савезничку војску, Момчило

Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем. „Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном.

стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба, подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба владаоца“. Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао?

Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО

псећа Од љубави већа Кад режи и лаје Не питај га шта је Пре ће у гроб лећи Него ли ти рећи Њему је у свести Како ће ујести УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ Узео сам хартију и оловку И нацртао мишоловку У мишоловци парче сира И још

Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО Кад би ми неко рекао Како је живот стекао Којим је парама платио И пошто би га вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је

Кад би ми неко рекао Како је живот стекао Којим је парама платио И пошто би га вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је писма писао Да моли да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се

вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је писма писао Да моли да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је

Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу

грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је

пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда

хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша како море грува Држи шкољку поред ува А шкољка му прича сјајне И опасне морске тајне КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА Капетан

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто. А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком

Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму. Како се само не боји и ко ли га то зове? Дуге ноге брзо су донијеле дјечака до једне мање заравни усред Гаја.

— Како је данас било у школи, Стриче? — Уф Јованче, не питај! И ја сам добио папрене шибе — хукну Стриц и показа дланове.

“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају.

Јављај даље. Кад је вијест о надимку „Паприка“стигла негдје до средине разреда, нови учитељ примијети како се ђаци сашаптавају, па опружи ноге и брзо допаде до њих. — Шта ви ту шапћете, а?!

Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе. Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа.

Увијек је ћутке, и непозвана, ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их у рибарење око ријеке, у крађи лубеница, у потрази за птичијим гнијездима.

— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос.

— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији.

— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији.

— весело дочека Боко и обазрије се као да му је учитељ још за петама. — Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш?

— О-оп, јуриш у хајдуке! Убрзо се друмом показа и Лазар Мачак. По ономе како је ишао, вид јело се заиста да је заслужио свој надимак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МЕД 162 ЛИТОСТРОТОН, ИЛИ ГЛАВА АДАМОВА 163 ИГРА ДАВИДОВА 164 АВЕСАЛОМ ДУГОКОСИ 165 ГЕДЕОНОВЕ ТЕСТИЈЕ 166 КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ 167 КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД 168 ГОРКА ВОДА 169 САМСОНОВА ВРАТА 170 РИСАЊЕ

ГЛАВА АДАМОВА 163 ИГРА ДАВИДОВА 164 АВЕСАЛОМ ДУГОКОСИ 165 ГЕДЕОНОВЕ ТЕСТИЈЕ 166 КАКО ЈЕ УЧИНИО ФИНЕЕС НА ВОЈСКИ 167 КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД 168 ГОРКА ВОДА 169 САМСОНОВА ВРАТА 170 РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО 171 ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА 172 ШЕТЊА У

ПОД ЦАРИГРАДОМ 205 ЈУЛИЈАНОВА СМРТ 206 МОШТИ ЛАЗАРЕВЕ 207 БОГОРОДИЦА У ПЕРСИЈСКОМ ТАБОРУ 208 ИКОНА НЕМИЛОСРЂА 209 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА 210 ЦАР, ЛАВ И ЗМИЈА 211 О ТУРЦИМА 212 ИЗБОР КАЛУЂЕРА ЂЕРМАНА 213 ПРЕПОДОБНИ МАКАРИЈЕ МИРИ БОГА

је у мени неразума, Кроштоно сам исто један лежак, И нерадин и лужица; зато и не умим Нити могу тебе хвалити онако, Како би се ваљало.

жено, нашао сам у курварлуку и у механи кано леп, скупи бисер у блату загажен, и кано злато у водној тини замешато, како хубав, леп, мирисни цвет у трњу зарастао. Душа светла у смрадљиву месту затворена је то била.

Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже;

Бојим се твар творца ми, да како су му руке створиле ме и саздале, тако пак ја, неблагодаран, од силовите му руке да не ископним ка лед од ватре.

Опасно ходите, не како немудри, него каконо и премудри, и скупљајући време, зашто дни су лукави, зашто ко том сакривају у миру ловци адови на

РОСА Не знате ли како рана роса од сунца изсише? Тако и ваша младост брзо гине. Смрт не очекује пролажење година. Да кад ти спаваш, еда

ПОСЛЕДЊА ЧАСТ Добро се о тому сматрај и пробери се, велим ти, човече, за ови проходљиви век, како је свашто непостојано у њему: више са злом проходљиво неголи с добром. И почетак и дочетак плачљив му је.

И то ће ти се здесити... Како ли многи с овога света С невидом, зли и добри Једнако пропадају; Мудрице и суклате, Бољари и богаљи небоги.

Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син! Ево ме гледај, како ја, будавши твој господар, узех на се твоју, слугину налику и образ!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

— Е, хаџијо, — одговара му она — прође си наше!... — Прође, Мадо! Одоше си и младос’ и лепотија, како ластавице у јесен!... — Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад...

иако је поносит и силан у чаршији и међу Турцима и међу Србима, овде међу њима је благ, гледа на њих онако, како да кажем, као на децу.

“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио

и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у песму“ чорбаџи-Замфира и неку лепу Цвету, па и сада се још пева песма: Господар ми седи на

А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић.

нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази.

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу.

о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа!

А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све чешће и све крупнијих бивало. Прочуо се мајстор Мане и са крупнијих радова!

Ручао би како кад, некад код куће а некад — и то чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад

И код тако лепог живота и слагања, како је морало бити Јевди, мајци Маниној, кад је чула да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде