Африка
танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце.
Сок разбијенога кокоса, док се прелива из воћке у чашу од калбаса, изгледа чаробно свеж; у устима, сасвим врућ, отужан зато, и с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се
Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом
“ У округлој колибици иначе као на каквом буњишту маса прљавог корења, полупаних калбаса, љусака од јаја. На зиду разапете прашњаве коже антилопа, крокодила и гуштера.
Брзо одбацује и мараму па пушта да га сестра полива из калбаса. Та млада девојка, жена, опходи се с њим брижно и брижљиво, као према каквоме великом дерану.
— Реци им, — каже Н. тумачу, — да су спремни да кроз десет минута идемо даље. Људи остају лежећи крај калбаса и канариса са водом; гледају нас ћутећи, а онда један нешто каже. Тумач преводи: — Он каже: „Не иде се!“ Н.
сретамо поворке правих, витких жена како корачају наге, дигнутих руку, чврстих или празних груди, са читавим кулама калбаса на главама, са високим котарицама пуним лишћа, што је зеље за стомак и одећа за тело.
Око нас се скупљају лагано сељани. Гријон не престаје да куцка у сићушну тамбурицу од калбаса. Пева слабачким гласићем који је као неки искидани кончић.
Гроб Сумангуруа налази се под истим џиновским гранама. Два камена хиљаду пута преливена крвљу, неколико полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем.
Петровић, Растко - АФРИКА
танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце.
Сок разбијенога кокоса, док се прелива из воћке у чашу од калбаса, изгледа чаробно свеж; у устима, сасвим врућ, отужан зато, и с далеким укусом који сећа на петрол, уверава ме да се
Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом
“ У округлој колибици иначе као на каквом буњишту маса прљавог корења, полупаних калбаса, љусака од јаја. На зиду разапете прашњаве коже антилопа, крокодила и гуштера.
Брзо одбацује и мараму па пушта да га сестра полива из калбаса. Та млада девојка, жена, опходи се с њим брижно и брижљиво, као према каквоме великом дерану.
— Реци им, — каже Н. тумачу, — да су спремни да кроз десет минута идемо даље. Људи остају лежећи крај калбаса и канариса са водом; гледају нас ћутећи, а онда један нешто каже. Тумач преводи: — Он каже: „Не иде се!“ Н.
сретамо поворке правих, витких жена како корачају наге, дигнутих руку, чврстих или празних груди, са читавим кулама калбаса на главама, са високим котарицама пуним лишћа, што је зеље за стомак и одећа за тело.
Око нас се скупљају лагано сељани. Гријон не престаје да куцка у сићушну тамбурицу од калбаса. Пева слабачким гласићем који је као неки искидани кончић.
Гроб Сумангуруа налази се под истим џиновским гранама. Два камена хиљаду пута преливена крвљу, неколико полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем.