Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
) Вратим се кући, а није далеко, и пошљем у околна села: Раонићу Арсенију у Лозницу, Живану (Петровићу) у Каленић, Живку Дабићу зету у Јаутину; и сва та села, и још друга, с пушкама дођу на бранковички вис.
Отац мој на Уб, а Ђорђе у Шарбане на ручак. Стигне га војска, мало се попушкарају, и они оставе ручак; дођу у Каленић. Отац мој за њима, стигне и̓ близо Колубаре, и помало се пушкарају, као ђоја један другога плаше: овај да они брже
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Сима Поповић Риста Тодоровић кожарски трговац Живка, његова жена Дара, кћи Рака, синчић Пера Каленић Чеда Урошевић, зет др Нинковић, секретар Пера, писар из административног Мин.
ВАСА (чита): Јова поп-Арсин. ЖИВКА: То је онај с робије? ВАСА: јесте. (Чита.) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет? ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић?
ЖИВКА: Ко ти је то опет? ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.
ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род. ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”.
Ту су тетка Савка, тетка Даца, Јова поп-Арсин, теча Панта и син му Миле, теча Јаков, Сава Митић и Пера Каленић. Сви прилазе Живки и рукују се, а женске се љубе.) САВКА (љубећи се са Живком): А ти мене, Живка, заборави!
ЖИВКА (Пери Каленићу): А... (збуни се) ви...? (Васи.) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?... СВИ (одмеравају Каленића).
САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије. ДАЦА: Ни ја! НЕКОЛИКО ЊИХ (слежући раменима): Ни ја. КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род, по женској линији. СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем.
ДАЦА (кроз зубе): Чудо! ВАСА: Па добро, како по женској линији, чији си ти? КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре двадесет година умрла и рекла ми је тада на самрти: „Синко, не остављам те самог на свету; ако
ВАСА: А како ти се звала покојна мајка? КАЛЕНИЋ: Мара. ВАСА: А отац? КАЛЕНИЋ: Крста. ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији.
ВАСА: А како ти се звала покојна мајка? КАЛЕНИЋ: Мара. ВАСА: А отац? КАЛЕНИЋ: Крста. ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији. ЖИВКА: Ни ја.
ВАСА: А отац? КАЛЕНИЋ: Крста. ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији. ЖИВКА: Ни ја. КАЛЕНИЋ: Сва забуна долази отуд што се ми пре нисмо звали Каленићи него Марковићи. ВАСА: Марковићи? Е, сад још мање знам.
ВАСА: Марковићи? Е, сад још мање знам. КАЛЕНИЋ: Уосталом, то све не мења ствар. Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Павле је јасно и гласно оценио ко је у „тројци” најбољи. Заиста је Бранко Каленић био и најјача глава, и најјачи, чисто мушки ведар карактер.
Бранко Каленић је био дете какво ретко кад рађа пуста паланка, и још паланка на мутној, лењој и мочварној Тиси, на реци која риба
” — То је био задатак другошколца гимназисте. А после је Бранко Каленић много заволео Тису. Ишао је с дечацима да вреба сомчиће у муљу. Водио је девојчице да гледају Тисин водени цвет.
Симпатични наш Каленић износи из гимназије стил и рутину писања! — Историчар, необично фина тиха природа, говори као да му је глас од свиле:
Има слабомоћних, који се осећају прегажени чим неко напред крене. И има уображених, који верују да су они исто што и Каленић могли, и само их он случајно претекао, и тиме им кривду учинио. — Море, Бранко, ти положи матуру!
— Жив ме Бог убио, ако не знам о чему сте разговарали. Ево ћу одмах да наставим разговор. Каже господин Јоксим: „Онај Каленић има нос за историју, то је несумњиво, Али је јунак његов малчице као досадан. Нит једе, нит пије, нит девојке гледа.
У господин Томи се борба одједаред обрну за 180 степени. Љубав према сину, према сину који се зове Бранко Каленић, прели нагло сву душу старчеву. Он се испуни стидом.
Вечера није била весела. Разиђоше се брзо. Младићи решише да оду до кафане. Професор Каленић стоји на ветру и гледа за њима. Одмичу, осврћу се, нешто довикују професору што ветар мрси и брка. Замакоше.
Приметише прво ђаци: да „господин Каленић жмури и чита”. — Чу то директор, па колегиум, па Бранков брат, очни лекар, а онда, наравно, није више било него корак
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Васко Попа УСПРАВНА ЗЕМЉА Садржај ХОДОЧАШЋА 3 ХОДОЧАШЋА 4 ХИЛАНДАР 5 КАЛЕНИЋ 6 ЖИЧА 7 СОПОЋАНИ 8 МАНАСИЈА 10 СЕНТАНДРЕЈА 12 САВИН ИЗВОР 13 САВИН ИЗВОР 15 ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ 16 СВЕТИ
ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице