Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
На заравањку, повише потока Калина, сакривена шљивиком, налази се једна од релејних станица најближих планини Грмечу. Смјештрна је у споредној зградици,
Краков, Станислав - КРИЛА
Имала је тринаест година. Официр је лежао крај ње на леђима. Хркао је победнички. Калина, ћерка домаћинова, коју је официр оставио, спавала је у приземљу са дугачким Анастасом.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње...
Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала је како играју, како је Калина снажно и грчевито ухватила руком његову руку, па од времена на време брише знојаву руку јаглуком и брзо га опет хвата
И другу игру, опет „Јелку тамничарку“, играли су, једно до другог, Калина и Мане. И Зони дође нешто тешко. Наслонила се на Гену, другарицу своју, па се изгубила.
Да ме младу дава за наше комшијче! А Мане и Калина су комшије!... То јој паде на памет, и она погледа Калину како је срећна и блажена!
Није знала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ или она фукара Калина!... Силно угризе доњу усну и још силније стезаше за руку Гену, другарицу своју, на коју се од силна дерта и
де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско! — Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође. — Вика’ те... ете... — поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазивачки десну ногу...
Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!... — Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина. — Имам си мајку и брата... Измећарка нећу сам!... Сал при мајку хизмет ћу да чиним... — И при мужа...
— Фукаро!... — Како рече?... Не чу’ те добро!... — запита је благо и погледа благим погледом а сузних очију Калина. — Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си?
— Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!...
И Зона пође зловољно кући. Осврте се још једном и виде како Мане и Калина пођоше и упутише се заједно, и чу како се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно
— пресече је домаћин. — Е, бива ли тој од еснаф-човека? Ред ли је? — наставља тетка Таска. — И Зона, и Калина, и друга инка!... Па бива ли, мајке?!...
— Тој си је њојно знање... Што ме питујеш? Може да се посмешила, а требала да рекне: „Поздравила ти се Калина“. — Е, што па Калина? — Зашто ти је прилика... — Што ми ти па збориш саг туј за Калину?!