Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Веле неки да су побожни, али они не верују у бога... О, знам ја њих добро!... Кам’ да их сви знају!... Под оном црном хаљином нема срца, нема душе; онда кад ти најлепше говори, онда ти најцрње мисли.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен се комада, Па све комад за комадом пада, Јоште мало, неколика часа, Па им нема
Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен се комада, Па све комад за комадом пада, Јоште мало, неколика часа, Па им нема ни трага ни гласа,
Ено Турак' — ох ти његов јаде! — Међ њима је зацело и Раде, Носи Цвету, Бог јој помогао! Ма је Гојку кам на срце пао.
Сузе лила, јаде набрајала, Име њему често спомињала, Тужно, јадно — кам би заплакао, Ма јад отај дуго не трајао.
Стоји врлет чудо и страхота, Са свих страна стрма и висока, Кам до кама, а све раскрхано, Понајвише на једнојзи страни, Е ту бездан страхотан зинуо, Право легло смука и змајева,
“ Тако зборе, пушке потпрашују, И на Турке мрко погледују. За кам један запао и Милун, Украј њега Фатима дјевојка, Она гледа доље низ стијене, Види Турке е коње сјахују, И на
Свето место, јако што ја газим, Сваки данак којено полазим, Камо оде богиња ти, кам? (О КРАСНА ТИ ПЕВАЊА СЈАЈНА ВИСО) Окрасна ти певања сјајна висо, Ка мени амо како сјајеш лепо, Мене(к)а око
“ Кроз срце је удри стрела, Затрепета мома бела, На колена о тле паде, Па ми студен кам постаде, Студен камен, красан, бео, Нико бељег не видео.
Већ је близу, и све ближе, Већ до злата свога стиже. Ту га снага сва издаде, На колена крај ње паде; Још загрли кам студени, Па се и сам окамени, Јоште стоје загрљена Тамо, брате, два камена; Још из кама вода бије, Још усала
74. Кâ дете му с' она чини, За лепиром кад полети, Ни гла рупа по ледини, Ни пред собом кам тај клети. Ох ко би му, ко би могâ Итнут камен испред нога? 75.
100. Како ј' кроз кам, што ј' опао, Једва у њег' ући могâ, А под сводим' како, јао, Јечаше му испод нога; Како свр њег' из зидова По
на прозору, Гледао је огња жива, Гледао је белу зору Е пред њиме свет открива; Бежи тама испред њега, Ма са срца кам не бега.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ал ту не вреди само ја да пристанем! Како да кам кадији, како да приволим Хасанагу? Луде ли жене, боже мој! Сад ми је јасно зашто је ага најурио!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.
у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!
у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је тако, кам' да је тако само опако, ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери, у богу нисам ни у божјој вери!
у теби ми очи зар? па на мени шта још оста да накнаде буде доста за те страсти ненажар?” „Ох, кам да је за однетак ове косе силни сплетак, жела мојих непровир!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Љуба почне алегро из једне опере.) СТАНИЈА: Па то ти свираш? ЉУБА: А да шта ћеш? СТАНИЈА: То ништа не ваља. Кам ти Ајдук Вељко, кам ти друге песме? ЉУБА: Е, то је сасвим просто. СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу.
) СТАНИЈА: Па то ти свираш? ЉУБА: А да шта ћеш? СТАНИЈА: То ништа не ваља. Кам ти Ајдук Вељко, кам ти друге песме? ЉУБА: Е, то је сасвим просто. СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света.
ЉУБА: А што? Зар није лепо? (Метне шешир на главу.) Гле, мајка. СТАНИЈА: Да плашиш чворце сас те репове. Кам ти красан фес, него то немачки. ЉУБА: А фес је опет турски. СТАНИЈА: Ако ће, барем је леп.
СТАНИЈА: Тако у наш вилајет певају курјаци, кад дојду месојеђе. ЉУБА: Теби све није право. СТАНИЈА: А кам ти Дамјанова љуба, кам ти Ајдук Вељко, кам ти: Заспа Ранко под јабланом. ЉУБА: Па и те су о љубови.
ЉУБА: Теби све није право. СТАНИЈА: А кам ти Дамјанова љуба, кам ти Ајдук Вељко, кам ти: Заспа Ранко под јабланом. ЉУБА: Па и те су о љубови. СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне.
ЉУБА: Теби све није право. СТАНИЈА: А кам ти Дамјанова љуба, кам ти Ајдук Вељко, кам ти: Заспа Ранко под јабланом. ЉУБА: Па и те су о љубови. СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне.
Шта је то? ПИЈАДА: Казем вам: слинговати, нецовати, стрикати, хекловати. СТАНИЈА: Све вам је наопако, па и посла. А кам вам да везете, да плетете, да нижете? ПИЈАДА: Па то је, бога ти, мајка. СТАНИЈА: Како је то, кад не говорите?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Траг ти се утро, трњем газио, псећи накоте! Глуво ти доба кад сване јутро у кам згодио вражији скоте! о трњу гњио - рђа те јела! Сјеме ти било пухор пепела!
трона, у жаркој јези Врховног тринома, из чијег вира, уздрхталог вално, тек крхка форма труди се да шчврсне у кам, и плавет, укрштаје крсне.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
каловит - блатњав калфа - изучен трговачки или занатлијски помоћник калчине - врста сукнених чарапа, доколенице кам - камен камен метати момачко такмичење у снази) ко ће даље камен одбацити) камџија (канџија) бич, дуга, танка узица
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Море, промисли још сад куд би стругнуо кад га загледаш, а волове — батали.... — Ко зар ја? Ехеј, кићо! Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу испод
’Ајд’ сас здравље, а ја ће си други селамет да тражим; да се прифатим под мој старос за другу послу. Кам’ срећа да пре учини’ тако, најбоље беше тој! — сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВОЈВОДА БАТРИЋ Турци браћо, — у кам ударило! — што ћемо ви крити у кучине? Земља мала, одсвуд стијешњена, с муком један у њој остат може какве силе пут
Да се могу разговорит, срце моје, а са мртвом твојом главом, кам да ми је! да ти црне очи виђу, очи моје, да пољубим мртву главу, мјесто брата, да очешљам дуги перчин, јаох мени!
е се земља сва истурчи, Бог је клео! Главари се скаменили! кам им у дом! СВИ ГЛАВАРИ ПЛАЧУ, И КАД ЧУШЕ ИМЕ БАТРИЋЕВО, СВИ ПЛАЧУЋИ ИЗИДОШЕ ПРЕД ПОКАЈНИЦЕ.
КНЕЗ РОГАН Невоља је, браћо, да с' убије! Кам би цркâ од ове жалости, а не сестра за онаквим братом, е предиван бјеше, јад га нашâ!
нужде рађу нове силе, дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове; удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Али постоје и нарочите формуле којима се клетва сузбија, омета, отклања (У кам упрла! Пас рекô, пас одрекô итд.). Осим овако озбиљних клетви постоје и оне шаљиве (за пса: Газда ти се репом закитио!
— На млађима свет остаје. О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам. — Дрво без гране и човек без мане — не могу бити.
О ЧОВЕКУ — Чељаде на свијету, кап на листу. — Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам. — Дрво без гране и човек без мане — не могу бити.
— Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам. — Дрво без гране и човек без мане — не могу бити. — Вино од лозе, млијеко од козе, човјек од човјека.
— Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Куцне њим у кам говорећи: „Све жути цекини да буду!” И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он
и као снијег бијело, говорећи му: „Хајде у оно највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна
чоек пробуди обесели се, дигне се, обуче се и трком пут онога мјеста ђе му је речено, и кад угледа они бор и под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је трећи пут кљуком удрио у земљу, зачу оздол један глас као
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Гле: ту заста тело навикло да лута, Као да се у кам врже рука, нога. Прохујалог доба вир ме целог гута. Камена кућо поцрнела од грома С траговима киша, века, ветра,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Он љуби хладни кам“. В. Илић ЛX КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата Божице моја! хајд'мо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством
„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари...
Тај мање тужи, мање јада зна. Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам; За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... — Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?... Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на простор далеки, На идеје, и све мисли нове.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Вук Ст. Караџић Отвори кам у ком искра малаксава, Да лепши од празника обичан дан буде. Изнеси благо из лажних остава, Из измишљеног пакла
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема,
Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема, страшнога
Кости у прах, прах у ништо, Душа пара, пара вјетар — Гле на чем је надежда нам Свег живота основана! Кам' блаженство у ваздуху? Бе ли свијет а под земљом?
Денкѕт ду ауцх ан јене Стунде, Алс дие ѕцхмерзліцхтрüбе Кунде Унѕ’рер Треннунг плöтзлицх кам? Алс ицх хабе зіехен мüѕѕен, Унд алс ицх, мит тауѕенд Кüѕѕен, Меінен Абѕцхіед вон дір нахм?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ВИИ Лек си, а гњијем у срцу. Кротином ћув то мрзли разједе кам. И јер лек си, јер топло буде свима, чудно ме у пролети овој зима. Лек си, болујем те сам.
3 И чудом, у непроход ме сплету, путање исправе се криве; и радосница суза ороси ме кам. 4 И кроз голет ме, у маху, дах заструји априла.
Умине ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље, Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило, по нама се
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Да се мртвац не би повампирио, меће се врх њега, како нам у приповетки Проклети кам каже Стјепан Митров Љубиша, »ред плоча, гомила камења и навиле драча« (Прип., 202; упор. и Даничић, Посл.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он љуби хладни кам. 1883. ПРОЛЕЋЕ Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази. И копни снег.
Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.
На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас... Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри.
Моји су очеви из колиба груби', Гдје се гусле чују, приповјести, бајке, Гдјено дјецу уче просте, добре мајке, Кам рођени како брани се и љуби...
долу и ту по врхунцу, Травке и цвијет и корјења ниска — Стабла и гране, заметак и трунцу Сваку; и гвожђе, земљу и кам голи... И видим гдје се гладан пење сунцу, И црвоточина златна пада доли. 1911.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!
“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!
“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!
Вели њему Сава од Посавља: „Кад се, бего, преставио Јанко, кам’ Јанкова три ћемера блага? Кам Јанково рухо и оружје?
Вели њему Сава од Посавља: „Кад се, бего, преставио Јанко, кам’ Јанкова три ћемера блага? Кам Јанково рухо и оружје?
Ал’ говори Сава од Посавља: „Буд си, бего, чоху укопао, ти нијеси сребро укопао: кам Јанкова зелена долама, на долами тридесет путаца, свако пуце од по литру злата, а које је пуце под гр’оцем, оно јесте
ћурака и без антерија, без сарука, у малим капама, без чизама и без јеменија, голе, босе топузима туку: „Море, баша, кам’ пореза наша?“ У по поља Ђорђе сабљу вади, зулумћарске одсијеца главе.