Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
да су, без сваке своје кривице, за саму превелику красоту, жалосни живота конац имале, како Лукреција, Виргинија и Кама галатска, и премноге друге, ово је права жалост! Лепота је без разума цвет у блату.
Африка
„Моама Ме, моама бленфело моро ани Ме, Нарана ану блима Алума фара кама Ме, нсега Ме не харера харера. Акарели тири мабади мани фареју н'сегамене Харера!
Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам.
(мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам. Четврта песма. О, Амару о!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Стоји врлет чудо и страхота, Са свих страна стрма и висока, Кам до кама, а све раскрхано, Понајвише на једнојзи страни, Е ту бездан страхотан зинуо, Право легло смука и змајева, — Често
Скреса Србин пустога Турчина, Али мало прежесток бијаше, Иза кама здраво се помоли, Сагледа га једно Туре младо, Зашкргута, дохвати шешану, Па удари Милуна хајдука, Удари га у
крај ње паде; Још загрли кам студени, Па се и сам окамени, Јоште стоје загрљена Тамо, брате, два камена; Још из кама вода бије, Још усала никад није; Ал' кад вода та усане, Невере ће да нестане.
Ох радости пусте за јунака! Пред њим тече из кама водица, Бистра, брате, бистра кâ сузица. Паде јунак, напи се водице, Те још уми своје бело лице.
Гле од кама ... Пушкарнице дивно пробијене, А учесто стаклени прозори — Видиш, брате, господски су двори. Ал' пред двором
Стоји јадна од кама прилика, Лице бледо кâ у самртника, Око јој се чарно укочило, Она не да своје сунце мило, Сунце мило, али на
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора.
брега висока, незнана соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
на Ретким буквама, Око Брегалнице и Велбужда стара, Бранећ своје земље од навале срама, Од пљачкашке хорде и крвавих кама, Од отровне мржње подмуклих Бугара.
Петровић, Растко - АФРИКА
„Моама Ме, моама бленфело моро ани Ме, Нарана ану блима Алума фара кама Ме, нсега Ме не харера харера. Акарели тири мабади мани фареју н'сегамене Харера!
Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам.
(мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се. На Кама, ти која имаш среће стигла си. Ти која си дивна да те гледају; ја се забављам. Четврта песма. О, Амару о!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ИВ И ти си храбра била — Ох довео те Бог — Записала си име Сред кама студеног. Записала си име Злаћаном руком ту, И скинула си тиме Ту страшну уклетву.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ: Зар и о томе? То сам слутио... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Описујући пером очинским Тврдог кама неродицу вечну, Сиротињу јуначких синова, И бојева стогодишњих следи: Глад, голоту, погибију, беду, Што нам често
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Шта је Српство? Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам једно и ја! ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? 1911.
Ту, у глухо доба, кад мјесец засија И твој талас плане сјајем драгог кама, Један лик, од крина и од камелија, На модрој стијени под оморикама Појави се.