Употреба речи камен у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. — Уздај се, душо, у будућност!

Они не познају милост, не осећају љубави... Тако уздахнусте ви, па после тога наслонисте празну лубању на хладан камен вашега гроба и горко плакасте, а глас вам по немом гробљу немило и тупо хујаше, кâ оно јек од тупе мотике што по

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Човек убог и жена 141 112 Жена и кокош 143 113 Корњача и орао 145 114 Дете и срећа 147 115 Петао и гпаги камен 149 116 Старац и злато 150 117 Папагал и мачка 152 118 Папагал и друге птице 154 119 Брат и сестра 156 120 Лисица и

Пастир за овчицам кад пева, он је срећан у својеј сфери, илити окресности. 115 Петао и гпаги камен Пепао, чепркајући, нађе многоцени дијамант. Хоће да га изе, не може, није за јело.

” Наравоученије Драги камен овде значи мудрост и науку, а петао и његово говорење представљају онога који ништа не почитује разве што је пријатно

мученије оваковог беднога чловека у изображенију Иксиона, који је осуђен био да ваља уз једну превисоку гору воденични камен; а како би га с великом муком доваљао баш на врх, не имајући ту места да се устави, с великим устремљенијем би се

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

сиђи, узми дурбин, па низ Јелову гору до Јасиковца, од Јасиковца према Спасовњачи, од Спасовњаче до на Ђаков камен, на Околишта, па према Кондеру, од Кондера преко Шупље липе, на Бобију, на Савин камен и Кик, са Крушевља на

од Спасовњаче до на Ђаков камен, на Околишта, па према Кондеру, од Кондера преко Шупље липе, на Бобију, на Савин камен и Кик, са Крушевља на Таталију, од Ланишта до Велике равни, с Велике равни до у Губин дô, с виса на вис, дурбином

6. Погледај како је снажан овај бедем! Погледај му ширину и висину! Погледај како је чврсто налегао тесани камен на тесани камен! Овом бедему не може нико ништа: ни топовњаче са Дунава и Саве, као ни топови са околних брда!

Погледај му ширину и висину! Погледај како је чврсто налегао тесани камен на тесани камен! Овом бедему не може нико ништа: ни топовњаче са Дунава и Саве, као ни топови са околних брда!

Написао си, ал нема ко да чита, знак у коме се сабирају сви знаци! Камен темељац дао си нам у шаке, ал не дигосмо бедем насупрот сили!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

с датумом августа последњи̓ дана потпишем и адресирам: „на Теодора Филиповића у Московску, где се нађе”, а мур онај о камен истрем, па путујући у Москву бацим га у једну бару да се не нађе више.

, то јест СОГЛАДАТЕЉ, рус. слов., ухода СПЈЕШИТИ, рус. слов., журити СПРОШИВАТИ, рус. слов., питати СРЕШ, вински камен (и гљивице) СТРАЖМЕШТЕР и СТРАЖМЕСТЕР, наредник СУБАША, тур.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје. Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче: — Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци... Е баш су ђаволи!

Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата. Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће.

— Слуга сам! — рече опет професор клањајући се и држећи оно сврдо. — Хајд̓ тако право — на камен стао! — рече Радан и зацену се од смеха.

Јадна Јулка умало није пресвисла од страха! — А шта ли ће то бити, друго моја? — Ништа друго, него онај — у камен ударио! — О, бог с нама и анђели божији!...

Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...

Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати.. Ми ионако имамо послова и сувише! — Хвала богу! — рече кмет и ногатну се мало — све нам је у селу добро!

Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне. Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку. Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека!

У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. — Их, шта учини, болан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!... Бежи, бежи!

— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: — Амоде, лопови, да видите ко је Живан! — Одмичи, море!

чекало — парче дрвета што одскаче од воденичног камена и својим покретањем изазива равномерно притицање зрна под камен чекмеџе — фиока чест — део чилаш — сив коњ чини — враџбине, мађије чошне чакшире — чохане чакшире чрез — помоћу,

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И, чудновато! Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...

— Људи кажу!... Људи кажу!... Откуд ја све знам?... Бог само све зна!... Иди у гору!... Станко саже главу... Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало надало лупњаву... Дева погледа Станка испод ока. — Је ли, Станко? — Шта?

— Нећу! — рече поп. И изиде, па оде, а и не окрену се... Алекса оста као станац камен. Он не умеде више пи говорити, ни мислити. То је био гром што му поруши и размрви снагу, што утуче сваки живац...

Дева је седео мирно и пуцао. Ниједан рибић на њему није заиграо. Он беше хладан као да покива камен у својој воденици... Три пута јуришаше Турци, и три пута их одбише...

тукар — угао тунос — врста феса (капе) пореклом из Туниса Ћаба (Каба) — зграда у Меки где се налази узидан црни камен, светиња муслимана ћецап — цар ћев (ћеф) — добро расположење, радост, весеље; прохтев ћилер — орман, остава ћумез

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци,

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво

ПЕСМА Господ ме сеја цело време, И свуд сам нова реч и знамен — У белом хлебу прво семе, У тврђавама први камен. И први пољуб заљубљених, И нож у руци харамије, И молитва из срца смерних, И сан на песку гладне змије.

Идеја у неми камен увајана; Вера сва у сузи што неће да кâпи; Та заклетва што је у незнан час дана; И највиши закон бола који вапи.

Отруј га, даћу ти један град и најлепши камен из мог жезла. Али та жена није знала како се трује. Тада сатрап рече: — Лажи га.

На длан старца оставили су пажљиво камен да не постане вукодлак и да не помори околину. ЗИЗЕМА Зизема има трбух као штит царев о који се разбију сви јуриши

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео.

Намрчио се као Турчин. — Дај још! — вели мојој мајци. Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у махраму.

Кад сам ишао лане у Београд по јеспап, видео сам у Топчидеру Перу Зеленбаћа у робијашким хаљинама, туца камен!” (1879) СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ И сумрак се поче хватати, а лађе још нема.

би тако тешко, несносно и дуго, да би да јој је пошто-пото, једним махом да преврне свет, да тури главу под воденични камен, па да заспи, ма и мртвим сном! Али сну не заповеда ђеда, нити се он боји његове клетве! Анока се диже.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

редом све, не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору.

(а колико је пак година Јули, колико и Меланији, то писац никако није могао да дозна), па да не осећа, него да је као камен према ласкавим речима једнога онако лепог и пријатног ученог младића, и после да је тако равнодушна кад јој, тако рећи

Чим је то видела гђа Сида слутила је да је добро. Одмах је осетила, како се сама изражаваше, да јој се »онај тешки камен за три фртаља помако«, и лакши јој био, али га ипак запита, пославши Јулу у кујну, шта је и како је прошао.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Не толико да се здрави, колико да га виде, чују пролазници и ако је испред њега какав камен, јаруга, довикну му, опомену га, те да он то обиђе, не спотакне се, упадне.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Наједанпут, тамо на улици, зачуо се неки жагор и нешто као сабља некако значајно звекнуло о камен. У истом тренутку жена одбаци вез и, потпуно уверена у ону његову дубоку и тешку удубљеност, устаде па се за трен ока

Африка

Метеорит је уопште камен необично цењен од урођеника и служи у лову и мађији непрестано. Доцније сам желео да видим игру два њамуа, за које су

Под тим тремом и око њега, брадати црни старци, молиоци и поклоници, дремају чекајући да буду саслушани. У средини је камен са кога Пебењани влада и суди. Сликам га поред вратница од тешког вајаног дрвета, којима се улази у двор.

Њино врло тамно а ипак прозирно зеленило изгледа, у општем жутилу саване, као скупоцен драги камен. Покоје усамљено, у огромном пространству, нежно дрвце капоке покривено црвеним цветовима. Црни пролазе.

хиљаду пута преливена крвљу, неколико полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он се био навикао да заспи на њој и Ана је морала да га, онако тешког, сваљује са себе, као неки камен. Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не пригуши.

Напољу су звона престала да звоне подне, у Темишвару. А он је, каже, био застао, као да му се неки тешки камен био на срце свалио. У недоумици, куда ће, три пута се окретао, а шиљбок је трипут пред њим „пред перси“ узимао.

У тој вароши он ће свој живот као утеху завршити. Она је ето, на води, а на води камен стоји. Кубета њена виде се, издалека, из веће даљине, него што човек може да замисли, и око да види.

Теодосије - ЖИТИЈА

Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем? Који ће камен, која железна природа понети те жину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

и много слично плачу изговорише, и још Дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио.

и за отпупштање грехова, јереси разараше, цркве уздизаше на здању и на темељу апостола и пророка, а да је крајеугаони камен сам Исус Христос.

и мољаше да одустане од такве свирепе намере; а њему, каменитих осећања, ове речи биле су као ветар што дува мимо камен, жестокога срца његова.

мојега, од које се без семена, без људске руке, од њених девичанских спона као од горе велике, по чудесном Данилу, камен Христос отрже и све идоле бесовске сатре, јављањем у сну подиже душу његову од унинија, говорећи: — Имајући мене као

Илије, клањајући се са многим сузама целиваше место о коме Господ рече Мојсију: „Ево места код мене па стани на камен, а ја ћу те покрити руком мојом, и подићи ћу руку моју, и тада ћеш ме видети с леђа.

И нимало не каснећи заповеди да се озида гроб његов, и положивши камен часни поврх гроба и царском багреницом покривши га, постави свећњак и златокована кандила над гробом у част светога,

да се гробне даске које су држале тело светога у гробу, и благоухани чудотворни прах у гроб светога положе, и први камен положи врх гроба и покрије царском багреницом као и пре, и рече да се поставе свећњаци и златокована кандила у част

изишли и оставили овога Неофита у припрати црквеној, он, вином оптерећен, и не знајући честито шта чини, леже на камен који беше врх гроба светога и на њему спавајући одмараше се.

А преподобни, да само распукнули камен у гори нађе, размишљаше како би усрдно ушао у њ и у њему, ако Бог хоће, и живот свој у самоћи скончао.

Зато допушташе често да беси на њега навале, да га са оне високе стене гурну и о камен разбију, али он, божијом силом чуван, никакву повреду смртну не претрпе, и опет у пештеру улажаше с радосном душом.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Имају по сеоским хатарима: Маркови кули, Маркови дворови, Марково стопало и Марков камен. Певају и Дојчина и Секулу „детенце“.

Даље има у поменутој Дервенти Вардаревој (у хатару села Рогачева) Савин камен, око кога Вардар нечујно и потајно тече, и за њега везују приче о Св. Сави.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

семе На месту остану мртви У празној се глави ветар настани И коти шарене ветриће ТРУЛЕ КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком

остану мртви У празној се глави ветар настани И коти шарене ветриће ТРУЛЕ КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар

свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца СРЦЕ БЕЛУТКА Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили

страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца СРЦЕ БЕЛУТКА Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце

му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју

му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју

му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли звер да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само чворузи Или другом носу или трећем

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Понекад у сну, виђао сам себе како му бацам камен у главу, њега како пада, сав крвав, и мајку избезумљена лица. Био сам срећан што се то овај пут није догодило и што ћу

Атаман би нас чекао на гробљу, где бисмо поделили украдено злато. Затим га сакрили под неки камен, а кад се заврши школа дунули у свет.

Неколико парцела даље, назирао се још један љубавни пар. Девојка је била виша, или се попела на неки камен, због чега се чинило да је виша. Младића нисам могао добро да видим.

- Рашида! Мој отац! - ухватих је за руку и повукох, а она, вративши ме на онај млаки камен, шапну да се не мичем: овако скупљене, можда, нас неће ни приметити! - Тај неће ни да се усправимо! - Па шта онда?

- Да ниси ставила и комад олова поред ње, Рашида? упитах је. Рече да није. - Само камен. Грета посебно воли тај камен. - Грета? - Корњача. Личи на Грету Гарбо. Има исто тако тајанствене очи.

- Да ниси ставила и комад олова поред ње, Рашида? упитах је. Рече да није. - Само камен. Грета посебно воли тај камен. - Грета? - Корњача. Личи на Грету Гарбо. Има исто тако тајанствене очи.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

и грабежљив човек; зато што је одавао тајне богова, за казну је морао у подземном свету вечито да ваља огроман камен узбрдо, одакле би се увек скотрљао, и тако увек; Сизифов посао — узалудан посао сијасет — много, безброј случити се

Црњански, Милош - Сеобе 1

Само онај велики камен на брегу, над којим је био подигао кров, где му је отац лежао сахрањен, стајао је непомичан и видан, над травуљинама и

сваком кораку, дрхтали, она прође крај њега, излазећи из лађе, као да хтеде да му покаже како се, мада је тврда као камен, ипак лако вијуга и љуља. Учини му се да никада није овакве жене видео.

На дну његовог живота, већ толико година, као на дну реке по којој је путовао, било је то тело, као тешки камен, које је задржавало и његове лађе, и његова блага, и његове послове и мисли; дивно, бело тело, на ком је хтео да се

у гомиле као неки црни овнови, Исакович показа официрима стражару, у неизмерној тишини праскозорја, као неки далеки камен. Дурбином, већ су се лепо разазнавали стражари на зидинама, поједине куће и зелене круне дрвећа.

је још једном здраву, побеснети од миља, покрхати у њеним бедрима прсте, вртети се око ње, ма она стајала хладна као камен, као оне прве ноћи, чинило се у пијанству тако дивно привиђење, да је потпуно утонуо још једном у магловито безумље,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„Изнад Катлановске Бање је на брду један шупаљ камен, кроз који се уочи петка или недеље провлаче нероткиње и старе девојке да би добиле децу, односно да би се удале.

Тако, на пример, изнад Катлановске Бање уочи петка или недеље нероткиња се провлачи кроз један шупаљ камен да би добила децу.

²⁴ То исто чине и нероткиње у другим крајевима: на пример, у Горњој Пчињи ове жене долазе на Вражји камен — ту се провлаче кроз шупаљ камен, остављајући на њему неки прилог (вуну, чарапе и сл.).

и нероткиње у другим крајевима: на пример, у Горњој Пчињи ове жене долазе на Вражји камен — ту се провлаче кроз шупаљ камен, остављајући на њему неки прилог (вуну, чарапе и сл.).

Из истог разлога неке на венчање носе камен, а неке два-три зрна печеног боба.⁷¹ По принципу имитативне магије, ношење неких предмета који су симболи јаловости,

Таква имена су: Гвозден (да би дете било јако као гвожђе), Златко, Сребрен, Камен, Кован.⁸³ Имена Невен, Невенка такође су заштитна с обзиром да биљка невен штити од демона.

На Косову се деца за чији се живот стрепи провлаче кроз коњско „превијало“ (шупља кост), односно кроз шупаљ камен да би било дуговечно.

Из истог разлога родитељи на Косову своју децу по рођењу стављају на камен станац. Жене којима се деца не држе, када добију дете, дају га оној жени „којој је чељад неначета“ да задоји

неначета“ да задоји новорођенче на столованом (непокретном) камену, па верују да ће и дете бити отпорно и чврсто као камен.

¹⁸⁰ Камен, као постојан и чврст метеријал, такође се радо употребљава за амајлије. У ову сврху посебно се користи камење специјал

Кад се неко зачуди детету или чему другом што је напредно, треба рећи: „Лук ти у очи!“ или „Очи у камен!“, да не би урекао то чему се завидио.

а у Јарменовцу зуб куцкају белутком, да би зуби који ничу били отпорни (да се не круне) и да би били бели као тај камен. У горњој Крајини детињи зуб кврцну нечим гвозденим (најбоље је челиком) говорећи при том: „Ој, зубићу бисерићу!

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Где у село дође да му се поклони вера, да му се као госту указују части, да му се с пута склони трн и камен, да се преда њ не да разбојнику ни гуји; па пошто руча или повечера, другоме селу да се поклисар преда и уз пут

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Они слабији одустајали су после извесног времена, седали би на неки камен или циглу или једноставно у прашину, покушавали су да поврате дах са шугом на рамену, док су други стајали и скакали

Стоњанин је вешто скакао с камена на камен. Млади човек се колебао између његових погнутих леђа, кроз чију је кошуљу пробијао зној, и стјуардесе која је све више

Могао сам изићи из кола и додирнути неки зид, неку травку, неки камен, неку руку, лице, а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити свој пут, »а тада глас из таме рече том

За леђима им остају феуди некадашњих херцега и експлозије мина — то некога укопавају, па динамитом разбијају камен за раку. У крају мојих предака, наиме. све важније ствари решавају се динамитом.

На пијацама, последњи травари куњају изнад чајева и корења који лече камен у бубрегу, жуч, кашаљ или астму. Ни то нису оне траве које би ме спасиле.

Родитељи у једном забитом јужном селу беху му већ одавно помрли, а завичај избледео као метафора. Усијани камен под стопалима, зујање мува, досада и прашњави облак усред кога тутњи стадо оваца — то је било све чега се мутно сећао.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Да их је ко издалека посматрао, посумњао би јесу ли живи, тако лежаху непомично! Сваки турио камен под главу, покрио лице и груди струком, загрлио вјерног друга — џевердар.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

(Пријатељи) Земља се даје чулима као исконска радост и усхит: сваки камен је белег њене дуге повести. Један од дечакових рођака-сањара овако говори о тајнама земље и света око нас: Шта ти,

подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама, гром пуче - тако нешто! и оде Ниџо, нестаде га.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Прекрасно! ЖУТИЛОВ: Људи су батинама били натеривани да вуку камен за калдрму. Сад је слобода, нико се ни на што натерати не може.

Сад је слобода, нико се ни на што натерати не може. Дакле, да се камен прода, и новци да се такођер поделе измеђ прави патриота. ШЕРБУЛИЋ: Врло паметно! ГАВРИЛОВИЋ.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Шта је могла ортодоксним Србима да каже Света Рожалија, панормітанѕка дивица накићена і іѕпівана или полемично дело Камен праві ѕмутње веліке језуита Антуна Канижлића, где се, са строго католичког гледишта, осуђује православна црква као

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић посматраше њу пред собом, свјежу и витку, са шеширом у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он

ни падало на памет да ју гледа, прозбори коју љубазну ријеч, погледа с осмјехом, на њезину душу падаше по један тежак камен.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И ја вам онда не велим ништа друго него оно старо: ко је без греха, тај, само тај нека узме камен и нека се баци за господин-Пајом. Тако је стајала та група неколико тренутака.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

„Но кад прође летни пламен, Мраз кад земљу стегне љути, Пуца дрво, пуца камен, Кад западну пусти пути, Када страшни нагну смети, Чим ћеш њима одолети?

тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо

ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно

ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо, небо пуно жара, Ој вечери, де је теби пара!

Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси,

Марка, Што удари силном Маџарину, Од бедра му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко

силном Маџарину, Од бедра му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао.

на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао.

Рваћане, не од лане Одувек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен, Де станује живи пламен! Ао Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште терô? Ти си кано итра муња Што никада не покуња.

Кад је оно српском орлу крила На Косову срећа саломила, На ови је камен се врлетан Одонуда довукао сјетан, Па је овде крила обадвоја Близу неба излечио своја, Са неба и росом заливао,

Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није шала, мој премили друже, Така чељад, а тако оруже: Овај носи са Олимпа камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест пречага, Још и друга беше чуда страга, Ал' предњачи један

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама, гром пуче — тако нешто! — и оде Ниџо, нестаде га. — А колико је зарадио, кукавељ?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Па да се овако поделимо: њему најбољи цареви неимари, инџилири и хазнадари, њему сав камен, песак и јапија, сви чекићи и мистрије и либеле, ашови, будаци, црепови и кречане, сви надзорници, дунђери,

Па да видимо: неће он стићи ни камен на камен, а ја ћу и чудо веће од Стамбола! Где женско зашушти, ту замирише и погача, замирише лонац пасуља,

Па да видимо: неће он стићи ни камен на камен, а ја ћу и чудо веће од Стамбола! Где женско зашушти, ту замирише и погача, замирише лонац пасуља, зазелене се

Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур! АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина!

Јеси ли га питао зашто? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Вредело би ми колко да питам коња на коме сам дојахо, или камен за који сам га везао. Није Хасанага оставио места за разговоре и питања. Зашто? Зато што је тако рекао Хасанага!

Да стави тачку на твоју каријеру! ХАСАНАГА: Ко? Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж.

Да стави тачку на твоју каријеру! ХАСАНАГА: Ко? Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж.

Што њему већа вајда, теби штета. Толико ваљда знаш. Не бавиш се овим послом од јуче. Тражи он добар камен за свој темељ. Просце одбија, чека велику зверку. ХАСАНАГА: Мислиш? ЈУСУФ: Нема ту шта много да се мисли.

Никог мањег, него Имотског кадију! ЈУСУФ: Ја сам ти рекао да бег вреба неку велику зверку. Добар камен углавио у темељ! ХАСАНАГА: Нисам га видео... па има, богами, одавно...

ХАСАНАГА (Јусуфу): Па види минђуше! Зракаста минђуша има кружни централни део у чијем се средишту налази плави камен у кружном лежишту. Око њега се нижу концентрични кругови емајлираних плочица.

ХАСАНАГИНИЦА: Чујеш ли шта каже? Срце од камена! Видиш ли каквим ти каменом мајку именују? Велики камен... склоните га... Кадија! (Наслони главу на колевку. Прилази јој мајка Хасанагина.

(Наслони главу на колевку. Прилази јој мајка Хасанагина.) ХАСАНАГА: Труди се да заплаче, ал не иде! Не може камен... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго! ХАСАНАГА: Ни за мужем, па ево ни за дететом!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну.

Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну. — Ах! Ево ме!

Дођи довече или лупи на капиџик, баци ми макар камен преко зида, те да га метнем у недра и љубим... Ох дођи, дођи и јави ми се!“ ...

И наже се, напреже слух и очи, али виде само њу како се згурила, па удара силно мотиком, из које понекад, кад наиђе на камен, одсевне светлац. — Цвето, дођи, или...

руку подвукао испод капута на леђима, а другом се шиба прутићем по панталонама и звера, гледа на све стране, тражи камен, грудву креча, изваљен колац или коју трулу греду, да то понесе, одвуче и убаци у своја дворишта.

Он нешто једе, нешто не. Крупан, кошчат, црвен, а лице му јако чворновато, пуно убода, али здраво и чврсто као камен. Нуде га једнако. — Нека, нека... — одбија он. — Продужите ви. — Ама да вам нисам ја на сметњи?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Кад је стварао бог ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш.

ти у накит уметне косе умења свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо

Зар што му не даш, плеткушо стара, да срца свога узоре свеже слободном руком у камен реже, ил' платном шапа? — Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди'

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора.

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора. На том је каму азијска гуја зубима кивним изгризукала цртама дивним јуначку драму.

Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ. Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео.

један глум, ал' према том су други глумови кô према сунцу ситне звездице; васељена је само кутија, да собом чува драги камен тај у седам боја што се прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу

Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира. Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема

жељен подај миг — па уместо крвника рода твог у твој ће пасти блажен загрљај жеженог злата небројени слог, и пурпура и камен самосјај.” Ућутао је газин стари кнез — ишчекује се Делилина реч.

делила цикну, пребледи кô сен, обнесвешћена паде на камен. ИИИ У по шесте бујне ноћи што му свести не дад' очи, из љубавног неодваја Делилина загрљаја Самсон скочи: „Жено,

Па ни камен му мâ не спречује, чак на дно пакла продире му јек, разбирају га дуси пламена. Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвар

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ ПАЛИО 250 ВАРКА ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА 256 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 257 И ВРИЈЕДИ!

кад виђеше да овај јуноша тридесет аршина преко свих бедема даље пребаци џилит и до половине га заћера у један велики камен.

А овај му одговори: — А што си луд те носиш ту алу. Ногама у вретен, те њега о камен, па хајде са мном. Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен, те змаја о камен; змај

Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи.

Ишао је тако дуго времена, док дође у једно мјесто и види ово чудо: човјек један врло се мучи да дигне један велики камен, али га никако не може дигнути, док не натрпа на њега много малога камења, па онда дигне врло ласно и носи куд год

Онда стари стане говорити: — Оно што човјек диже камен, па га не може дигнути док не натрпа још малога камења, значи да човјек не може учинити одмах велики гријех док не

Милош почне плакати, а јарац му рече: — Рециде своме Дивоњи нека ми дође сјутра на Драги Камен на мегдан да се огледамо. Тако јарац и оде.

Милош рече: — Био је овдје млади дивљи јарац, који ми рече: — Реци, вели, своме Дивоњи нека ми дође сјутра на Драги Камен на мегдан да се огледамо.

Кад они тамо, ал' јарац већ чека. Сад се припне и Дивоња на Драги Камен, те је се бô с јарцем читави дан до подне: наједанпут се јарац скондрља са Драгог Камена и сав се распане.

Гдје ти је Дивоња? Данас ми је пшеницу опасао. Кажи му нека ми дође сјутра на Драги Камен на мегдан, па ако ми дојача, нека му буде сва моја пшеница за пашу. јарац тако рече и оде, а Милош стане плакати.

је долазио старији јарац од првога, и како има мали крш на глави, „пак је поручио, вели, да му дођеш сјутра на Драги Камен на мегдан, па ако му дојачаш, да ти буде сва његова пшеница за пашу“.

Гдје ти је Дивоња? Данас ми је попасао сву пшеницу, зато му кажи да ми дође сјутра на Драги Камен на мегдан, па ако ми дојача, нека се храни пшеницом до миле воље, али чини ми се да му не веле више натраг.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ДОКТОР: Видим да за тебе није ово, зато ћу прећи на благше ствари. Производ знаш шта је. МАНОЈЛО: Знам: трава, коњ, камен итд. ДОКТОР: Дакле, природан производ дели се на три царства природе: царство животиња, растенија и минерала.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује. Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.) СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

и читав низ дужности у Савезу књижевника, где је одласком друга Топа остала велика празнина, пошто је свима пао камен са срца.

зар ниси приметио, Чарли, појавила се булумента типова са златним прстењем; знаш, Чарли, около злато а унутра црни камен! Композитори народних песама и композитори мексиканских народних песама! Чарли, па они се гађају падежима и кавијаром!

— Јесте! — наставих. — У првом тренутку, човек о коме је реч помисли да ће живети као камен у бубрегу, сад кад је најзад мазнуо телефон, али, види врага, некако није знао коме прво да се јави, и не само то:

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Од лудње судње љубице кресну, пакао с рајем под сунцем сања. о леден камен небеса тресну и с венца плану седма свитања. Казујем тајну, тајну чудесну, плачем радосним, знаком питања.

и оцат, а плима хвата алој, смирну, миро: у сусрет Сину кренуо је Отац да Два се ритма сједине у било, да дигну камен Голуб кад затутњи, да згасе очи погребу и смутњи. У светој тузи хлапе жуч и оцат.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде. Ја сам хотео купити један камен за спомен, ал ми рекоше да се скидати не може, нити је ко у стању тамо попети се. ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого.

Изгубио сам један камен што сам одунуд украо; таквог камена нема овде на земљи. Но ја сам се задржао, а може ме господин тражити. Извините!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Над водом страши висока брина, вије се стаза низ камен крти, испод ње клепет дивовског млина, кашикар точак хитро се врти: капљице праше о стијење голо, омајом игра

“ Кренуше браћа, све брда јече; „О, хоја-хоја, весели зече!“ Под земљом воде Рудара пути гдје алем-камен у тами ћути, милион љета он тамо сније, милион љета вода га мије. „Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!

Жућа се чуди, ушима мрда: „Погледај воду, постала тврда!“ А Тоша каже: „Злослутан знамен, постала вода студени камен!“ дедица вели: „Зима је, роде, већ ковач Север окива воде!

“ Текли су дани унедоглед, на млину старом тишина, лед, смрзла се вода, дрво и камен, са свећа трепти плавичаст пламен, застао жрвањ, вечита чигра, једино ватра дедина игра.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Али ће за вечеру бити довољно? — Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види.

— Зашто би Бог порицао физичке законе које је сам прописао! А физички закони наређују да се камен не угиба под човеком. — То је смешно и глупо, како младеж сада више не верује!

Тако сам имао чак и за пиће. Јесте ли Енглез? — Не, нисам Енглез. — Има шест година — пазите на камен — један Енглез је провео месец дана овде. Цео дан смо ловили рибу заједно. Он је иначе живео у Толеду.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

— Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не крепе. Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И вук је кроз коби питом постао, а траве у подрумима мог двора подивљале подижу камен. Са земљом ме растају, узвишености у љуте скутове сам изгнан.

Ја сам био тај камен и разбојник на кладенцу и лађа на мору и онај ко те целу показао сунцу као груду рођене земље.

с југа разговор се угађа изнад ушћа Није овде дошао бегунац ни поворка страдалника копа се темељ дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај

хвалити то кратко жиће песмом тамном као ноћна вода што у поноре сиђе ујутру се црвена излије преко њиве удари у камен песма тужна призренска суза пред каменом што светли из сваке честице.

Тако ће све да се среди на два краја са два завршетка један у дну шуме у каменолому кад се последњи камен одвали прст што блиста посвећено и сведочи да сунце пролази под земљом покуњено ал ће да се врати као каженик леп

људина седи на столу на престолу засута словима и сољу понекад му се види само креста под ногама попречни камен кречњак и карст отвори стога очи на планини кад сунце хоће да заокружи твој поглед он се измигољи и ружи сам

пресече преко паса сунце на најнижој тачки усред великог царства повукло је из земље лепоту за власи потегло камен дигло стуб до стуба онда се усправља трепће и зрачном својом руком руководно следи покрет који полази из врата

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Иде човек равним путем, иде, иде, иде, па кад се најмање нада, нагази на камен и спотакне се. Тако сам се и ја, видите, спотакао о ову моју Симку. АДВОКАТ (не слушајући га): Да, да...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав... Мисле људи о свем и свачем. Повремено заостане потпоручник Александар и почне: — Ух,

У ЗАТИШЈУ Сустигле су кише и чувено сеоско блато. Морали смо довлачити камен и песак, и засипати сеоске путеве, да бисмо могли проћи... А дежурство нам изишло наврх главе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«... узвикује јадник очајнички, па седа на један велики камен, који је ваљада нарочито ради тога и намештен уз брвна, ослања се леђима уз дрво и подиже главу, гледајући кроз баџу

«... Али сад осети како му спада велики, огроман терет с главе... Све зло, које га беше притисло као тешки камен, одједном спаде, нестаде га, и он се осети слободан срећан; нема више страдања, нема досадањих мука, све оде, као кад

Она једва иђаше, ноге јој клецаху, у глави се све више мути, а на срцу стоји онај ледени камен, који је још овде у дворишту обузе... Она дође до кревета и седе, тешко уздахнувши. — Где си ти, море, досад?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Драгу га у скут бацаше: “И Ђурђа моја и цвеће!“ 30. Камен мосте, држ се, не нишај се, Сам да прођем и коња проведем, Да разбијем леда девет педа, Да извадим воду испод леда,

леда девет педа, Да извадим воду испод леда, Да запојим лењиве девојке, Да запојим младу момчадију, Кој’ не може камен да бацају, Кој’ не може танац да водију, Кој’ не може песму да запоју. 31.

Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога! Кад пред родску кућу дођем, Кад погледам на прозоре: Три прозора три гаврана!

“ 137. Платно б’јели Лелија дјевојка На камену спрама Сарајева; Пуче камен надвоје, натроје, И утону Лелија дјевојка.

Која тебе так’ у роди, И посла те насред села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А девојке песме поју — Те ја тебе онде виде, Да ме увек срце боли. 141.

“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209.

на мору кована, Ковале је четир’ кујунџије, Један кује, други позлаћује, Тећи меће халке на јабуке, А четврти алем камен драги, Покрај ког се види вечерати У по ноћи као у по дана.

- блатњав калфа - изучен трговачки или занатлијски помоћник калчине - врста сукнених чарапа, доколенице кам - камен камен метати момачко такмичење у снази) ко ће даље камен одбацити) камџија (канџија) бич, дуга, танка узица или

блатњав калфа - изучен трговачки или занатлијски помоћник калчине - врста сукнених чарапа, доколенице кам - камен камен метати момачко такмичење у снази) ко ће даље камен одбацити) камџија (канџија) бич, дуга, танка узица или ремен

помоћник калчине - врста сукнених чарапа, доколенице кам - камен камен метати момачко такмичење у снази) ко ће даље камен одбацити) камџија (канџија) бич, дуга, танка узица или ремен причвршћен на држаље којим се гоне животиње кафтан -

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И ово да знаш: ако вас још једном приведем, нема вам изласка! И нећеш ми јести артију, него камен! И немо да Дробац с вама закити вјешала... Стефане! (Изађе са сцене.

Могао си да скупљаш траве, да све око тебе мирише!... Могао си да копаш гробове, да чистиш оборе и штале, да туцаш камен! И најгори посао... све ти је боље од тога! ДРОБАЦ: Мого сам и да обрађујем земљу, да штавим коже...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу.

Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке.

Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.

Изнад њих, у зеленилу, види се село. Живот је ту страшан. Да би се добило мало земље, треба месецима вадити камен из земље, која је црвена и пуна камења, међу којим је, некада, родила лоза. Свет овде ништа не зна, сем тужакања.

Узалуд цео рад, утрошен петролеј, и скупа мрежа. Па ипак, узбуђења нема. Људи су овде неосетљиви као камен. Прво наш брод, затим и друга барка одлазе са тог места. Неколико гласних узвика и узимамо правац према Новом.

Чега год се такнем, све је ледено и влажно. Нигде један румен камен, нигде један бистар вал, а и бела пена ужасна и страшна, као креч.

Знам да непомично лежи један тежак, љубичаст камен. Подижем руку, и спуштам је на воду, са осмехом. Море и небо, чим прође подне, слију се у мрачан, модар бескрај.

Они се намрштише, и одведоше ме пред једну Марију, над једним вратима, чији се камен расцветао, као стоструко водено биље, које су два анђела страсно гледала и кадила тамјаном.

Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и камен. НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв. Сети се, прободен бог умире у крви.

Ено ти гробови, вртови у Бечу, ено ти талијански накити што звечу. За народ, камен, сиротињу и глад, ниси доста тврд ни поштен, веран, млад. Обуци свилу и покупи синове, ордене туђинске и крпе шарене.

Крв твоја ко роса пала је на равни, ко некад, да хлади толиких самртнички дах. Грлим још једном на Твој камен стрми, и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром. Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

На путу се спотакне о корен једног дебелог дрвета и падне. Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се. У њему плану гнев свом жестином.

Ал и камен му беше ложе меко... Једанпут простре тело своје голо На џбун некакви јалов, трње неко Што га је пекло, ко иглице боло.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен. — Мислите ли да војска нема прече дужности, господине?

Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?...

Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност. — Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу

— Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! — прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.

Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! — прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.

Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Гледаш је тако, гледаш, па тек угледаш на широким ракљама камен, што су га деца забацила млатећи крушке. Таман се добро загледаш, кад — а одоздо, кроз лишће чујеш: туп — туп — туп,

Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке...

А бучје још шапће и под њим тихо, лагано жубори планински поточак... орони се неки камен и скомбрља у вир — зачује се пљесак и дојек се разлегне по врлети шумској... Ћуви!...

Наступи љута брдска зима, кад се леди дрво и камен, а сву околину застре бело студено покривало, те се чини да је сва природа слеђена, изумрла, и никад се више не може у

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И онда, то ти је као кад бациш млево у воденицу. Букће и фркће варошки камен од јутра до подне и меле оно што смо ми бацили под камен. Ето, видиш, како се прави јавно мнење, ако ниси знао.

Букће и фркће варошки камен од јутра до подне и меле оно што смо ми бацили под камен. Ето, видиш, како се прави јавно мнење, ако ниси знао. ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред „Народном гостионицом”?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Уосталом, сви ми то исто радимо, па нема замерке; који је тај без те мане, нека дигне камен и нека се баци на њ. А пошто је ово истинити и историјски догађај, а међу читаоцима биће не један неверни Тома — то и

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ово дрво ту је тек пола века. Раније беше шибљак. Још раније, пустара. Пре тога: камен, прашина, крш и смеће, Дуга столећа...

У поноћ, Месец обасјава село. Зец се, у шуми, подвлачи под камен. Навлачим ћебе на нос, на чело; Одједном: пламен! Пламен! Пламен!

ЗИМСКИ СУМРАК Последњи зрак, истањен, Дотиче лакат окуке; Речица, наишав на камен, У празно шири руке. Све је продужен одјек, Ил тешки, напети спокој; Грмуша проводи век У бризи некој дубокој.

Дакле: предвечерје. Седамнаесто столеће. (Или дванаесто: хитнут високо, камен подбаци!) Над реком, у клинастом поретку, јато пролеће, У углу неба скупљају се облаци, И човек, загледан у даљине,

А за крај Ово знај: Крај је у једној њиви, Па у потоку подно те њиве — Велики, црни, влажан камен Око кога расту беле гљиве.

Тада очврснух, као камен.” „Па бар да се нисам верила!” (Е, ово да нисам, оно да нисте...) „Не може се опрати на сто перила, А ви,

Ставши на луди камен, освојио сам, са првим стихом песме, интонацију за целу збирку. У две-три следеће ноћи, написао сам још педесетак

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала? Мала ли је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега?

Тријебимо губу из торине! Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прâви на камен крвави! СВИ ГЛАВАРИ СКОЧЕ НА НОГЕ С ВЕЛИКОМ ГРАЈОМ: Тако, већ никако! ВЛАДИКА ДАНИЛО Не... не...

Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи.

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије

КОЛО Нови Граде, сједиш накрај мора, и валове бројиш низ пучину како старац, на камен сједећи, што набраје своје бројанице. Дивна санка што си онда снио!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај. Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах; Животом живим на гробљу, што знáде Видати

Свако место, камен, жбун и травка жута Дрхте под ветрићем једне ноћи страсне У којој мртваци леже украј пута, А далеко пламте силне

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца! Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи.

Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком загрлио вјерну другу, дугачку пушку, па — као мртав.

Ово потоње, заиста се и догодило. Како је у сну врцао главом, камен му се измакао испод ње, ах сад кад потече да се (тобож) цјелива са дјевојком, удари зубима о цијев шешане, те се

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио! Од неба му росјело, те му добро и лијепо родило! Сабља ти шијекла, а пушка палила!

Ђаво ти чорбу посркâ! Живео, дабогда, од петка до суботе! Зашто се гођ до’ватио, све ти се у камен претворило! Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала!

Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен! Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила! (клетва преварене девојке момку). Мајка га у студене очи љубила!

Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен. Накићен као сеоска млада. Налик кô јаје на јаје. Намиче као мати с јединчетом.

Завадио би два ока у глави. Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао. И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи. Једна глава, хиљаду језика.

— Како тко ради, онако и има. — Лако по лако, иде се далеко. — Од једног удара дуб не пада. — Капља камен дуби. — Тиха вода брег рони. — Вредне су руке најбоља алатка. — Доста пчела — пуно улиште.

— Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне).

— Влакно по влакно руно. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне).

— Без пара ни у цркву. — Празна кеса — готова грозница. — Новци ситно звече, ал’ се далеко чују. — Пара камен дуби. — Гдје новци ту и масни лонци. — Иде пара на пару. — Динар је милиону басамак. — Где злато говори, уста ћуте.

— Кад султан назебе, раја кија. — Клепан камен боље меље. — Ковач зато има клијеште да руке не жеже. — Која уста меда неће? — Кој’ си има чавку, тај си вика „иш“!

Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила. Злату ће се кујунџија наћи. Зрно по зрно погача, Камен по камен палача. Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити.

Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила. Злату ће се кујунџија наћи. Зрно по зрно погача, Камен по камен палача. Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити. Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св.

26. Док се отац роди, син по кући оди. 27. Дрвена кучка у потоку лаје. 28. Дрвено тело, гвоздени зуби, камен прегризе. 29. Дрвен трбу, кожна леђа, длакама говори. 30. Дужи ивер од кладе. 31.

42. Ја удари гвозденим маљем у камен град, из њег' скочи девендука краљ, и прими се уз Мекиш град. 43. Јаше род на нероду, и тражи неникли. 44.

” А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен па хајде са мном.” Кад то чује коњ под змајем, | а он махне главом и снагом, а ногама увретен те змаја о камен; змај

” Кад то чује коњ под змајем, | а он махне главом и снагом, а ногама увретен те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи.

Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на четири угла, па му да: „На, то сам ти купио за новчић.” Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и

” Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен

Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли.

Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за светијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим!

” А он муч'! Она га опет запита: „Који си? што си дошао?” и много друго којешта, а он мучи као камен, рукама показујући као да је нијем и да иште помоћи.

” А он рече: „Ласно ћемо украсти. Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако: „„чудим се,”” па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему

” Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па га стане вика: „Чудим се! чудим се!” Кад се ономе чоеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ узети ме одавде.

и трептаху све земље, тај изгледаше као један од туђинаца, ништаван, расом обавијен, лежећи на земљи, на рогозини, и камен му под главом, и свима клањајући се, и скрушујући се, и молећи од свих опроштај и благослов.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако! Ишли смо зајдно у занатлинску, шапто сам му „Отаџбину” од Ђуре Јакшића! „И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације!

„И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације!

Шерпа, пегла... Докачим ја капут под ову стрејицу. Само да укуцам овај велики ексер. Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас!

Само да укуцам овај велики ексер. Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас! Не спава се мирно близу крви!

Ал, кажу другови, нисам ништа урадио... ПРОСЈАК: Тебе, видим, притисно велики камен! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Није то лако носити! ПРОСЈАК: А кад би хтео неко други да понесе? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Јеси ти читав?

ПРОСЈАК: А кад би хтео неко други да понесе? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Јеси ти читав? Која будала да носи туђи камен? ПРОСЈАК: Има разних будала. Нађе се неко ко баш воли да понесе. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Мој камен?

ПРОСЈАК: Има разних будала. Нађе се неко ко баш воли да понесе. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Мој камен? ПРОСЈАК: Твој, кафеџинкин, ове девојке, овог што чита новине, чији било! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта ти то причаш?

ПРОСЈАК (полази од Вилотијевића према излазу): Само полако, видећеш, басамак по басамак, па увис! А за твој камен не брини! Кад сам натоварен, осећам се ко перо! Само још да се подигне летња бугија, па да ме понесе, да ме понесе..

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста — драги камен.

начин знао сам и[х] сва као наизуст; после тога, „Обед духовни”, „Вечеру духовну”, „Беседе Златоустове”, „Маргарит”, „Камен вери”, „Светога Јефрема” и друге различне књиге црковне, све сам ја то с великим вниманијем и усердијем прочитао, и

Чудо дивно како се не разглаве, те би нас било до ушију поквашени[х]! Ништа се ту толико не жели него да се о какав камен у мору не лупи, јер не би нам остало ни ноге.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Поњекад би засуо ријечима, а погдјекад постао би мучаљив, као станац камен. То је све чудновато, али је чудноватије што је Бакоњу Осињача више љубила но и Кушмеља и Чмањка и двије кћери,

камена с рамена, Бакоња је задуго био међу гледаоцима, па пошто се изведе начисто који је најбољи уметач, фратар узе камен, па као из шале добаци. Тај најбољи уметач бјеше њеки ришћанин из поп Илијине парохије, младић висок и необичне снаге.

Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени, Заустави се биљко и не вени: Успавајте се, ко камен, невени, Успавајте се тужни, уморени.

Зар никуд побећи у овај дан? ТВРЂАВА Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава, Круни се твој камен и у прах претвара: Сваки дан га сунце по мало обара Сваку ноћ га црни ветар развејава.

Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком? Камен ми под главом: јаој два камена. (Знам који је стамен а трошнији који.) Плавило ми неба капље низ рамена.

УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ Уместо да у свилу лаку Облачим твога тела пламен Ја заодевам хладну раку У непрозирни тешки камен. Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ти си ме сатрла и живог сахранила... Ја сам мртав човек, ја нисам човек, ја сам камен, ја сам угашен угарак... Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом.

Коме ћу дукате? За кога сам се мучио? У овој кућерини живе мишеви, слуге, дукати, ти, моја несрећа... И ја... камен, сув, ништа...

„Шта да радим?“ „Имаш брата.“ „Да га више ниси споменуо!“ Звекнула је каца, а мрак се комешао. „Онда у камен уклеши име.

Без иједне Мисли клекла је уз камен. Чула је шум калуђерових опанака што су се губили иза стубова, и тупо, једва чујно капање воска по црвенкастој

Оданде ће се појавити светлост, помислила је, наслонила чело на камен и упутила се по животу за гресима. ...Откако сам се родила и откад знам за себе, све ћу испричати, Господе, молим ти

Света руко, згроми ме сад, мислила је и дуго и страсно притискивала усне на хладан камен гробнице, уливајући у њих сву своју крв да њима овлажи свету свечеву руку. Онда је из камена ужасан страх бризнуо у њу.

“ Свеће су у капању догоревале. Петао се неколико пута јавио у страху од тишине, њој није била тишина, крцкао је камен, свеци са зидова замахивали су мачевима на њу, она се грчила, није могла да подвуче ноге под гробницу, и дубоко падала

Ушли су у воденицу и нашли га мртвог поред коша. Пао је с врећом, а жито му се просуло у недра и око главе. Празан камен се окретао и у трењу палио паспаљ и рам од амбара.

“ „Никакав лек теби не помаже. И ти ћеш да скапаш на овом спруду. Мртваци су отровали земљу. И она само камен рађа.“ „Што ми не помогнеш?“ стегнула му је руку. „Све сам учинила што жена може.“ Сенка јој сакри лице.

“ А коме ће он да посади јабучар? Од њега ће остати један камен и један Трн, тамо на крају села, испод дрена. Ђорђе отвара капију. Јасенови се окитили вревом чавки.

Данима је носио ту празнину и желео да је затрпа оним чега се највише бојао. Мртвац је подизао свој тешки камен: она је рекла да је до мене кривица што немамо деце. Она зна. Ко јој је рекао?

На столици дими лампа и шара таваницу. Димом обешен о таваницу, њише се велики лист сенке. Ђорђе клечи уз постељу. Камен у старом гробљу. Изврнута шубара у барици петролеја, који се црни као крв у сенци.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Постоји таква ружа, а онај ко је нађе, открива реч од које процвета камен, нестану бол и туга, на дивљој реци створи се мост, у пустом полу град. Али до ње је тешко доћи.

Сребрне руже нестаде, а мали чистач се осмехну. Али од тога часа пође по свету прича о дечаку од чијих речи процвета камен, нестану болест и туга.

Зато је чула да у 3емљи Ветрова постоји златна птица. Онај ко ту птицу ухвати добиће све што пожели па и зелени камен. Једино што није чула како се стиже у Земљу Ветрова, нити како се хвата златна птица!

— Зар не познајеш своје срце? — чу се смех, а јаје љутито повика нека се не шали ма ко да је: он је камен, а камен нема срца. — То је нешто што припада само лудима. Зато су неспокојНи и несрећни. Смири се и седи ту где си...

— Зар не познајеш своје срце? — чу се смех, а јаје љутито повика нека се не шали ма ко да је: он је камен, а камен нема срца. — То је нешто што припада само лудима. Зато су неспокојНи и несрећни. Смири се и седи ту где си...

Младић се само осмехну и настави да копа, не престајући да призива воду од које у пустари и камен оживљава. Лепотица га само сумњичаво погледа, али од тога трена дани су им се расцветавали као златне руже.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Земља памти, камен и цигла као да памте, али асфалт не памти и Васа, ето, не може да крочи на коловоз. Да може, одмах би отишао на Трг,

Тамо су, из дана који је био сав од јасног, светлосног ткања, крочили у влагу Небојшиних лагума: мирисало је на мокар камен, зло и безнађе а све је било црно.

Као упозорење онима који наилазе на раскршће, труп је остављан, два дана и две ноћи, на самом средишту, уз камен смрти, окренут потрбушке, са одсеченом главом између ногу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Хрваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен! Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште тер'о? Ти си ка'но хитра муња, Што никада не покуња.

“ Ђ. Јакшић XЛВИ ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што претећ' сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући

Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, к'о пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана Дедови твоји

Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема. Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени...

Нéма је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реке, цвет, и камен. Ено једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа другара; И док, к'о кандила, гасну задњи зраци, Побожно капела сред њих

чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи.

Па кад дође час Страшнога Суда, и кад мртви почну устајати, Нека тада све гробље оживи, Камен нек’ ми притисне гробницу, Само да се ја дићи не могу.

Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!“ И тада стиште с камена на камен, У хиром скоку - к'о лака газела. Очи јој сјаху. Један блистав прамен Беше јој просут преко лепог чела.

Попа, Васко - КОРА

вечитој паши НА ДЛАНУ На живоме песку Неме раскрснице У недоумици На свакој раскрсници Радознао поглед У станац камен претворен Пустиња румена Али све што у њу доспе Смислом пропупи Надом процвета Пролеће изузетно Или благодатна

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг. Питагора стиже са својом пратњом на неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави око њега.

Успомена на њих као да ме подмлађује, па зато нека буде као што желите“. Он седе опет на камен, а ученици се збише још јаче око њега да би га што боље чули. Питагора поче да прича.

Кудгод се тада погледа, види се пресушено тло, тврдо као камен, неспособно да исхрани иједну травчицу. Суви ветар дува преко целог краја, усковитлава облаке прашине, небо потамни,

Пут ка истини води преко заблуда. Како би иначе распознавао истину, ако не увидиш шта је заблуда?“ Аристотелу падне камен са срца. „А како стоји, синко, са твојим знањем геометрије?“, запита Платон. „Како да ти кажем, учитељу?

иначе не беше тај учени колегиум толико једнодушан као овога пута: сви од реда, па и млади Дионизиос, похиташе да баце камен на јадног Аристарха.

Та уговорна веридба беше мајсторско дело дипломације Филаделфове и камен темељац његових далекосежних планова о васпостављању царства Александра Великог. „Зашто плачеш?

Овај му се доказ толико допао да је зажелео да се у његов надгробни камен уклеше геометриска фигура тог доказа. Тако је и било.

- И људи се отимају за те књиге и плаћају их сувим златом“. „Аха, Мардохају, сад сам тек разумео шта је то камен мудраца и како се прави злато“. Он се насмеја. „Да, драги мој, пазар је камен мудраца, њим се прави злато“.

Он се насмеја. „Да, драги мој, пазар је камен мудраца, њим се прави злато“. И ја праснух у смех, а он упре кажипрст у своје чело: „Ту мораш да имаш!

Кад неко притисне својим прстом какав камен, онда и камен притискује истом силом његов прст. Као што је некад Еуклид сазидао на својим аксиомима целу геометрију,

Кад неко притисне својим прстом какав камен, онда и камен притискује истом силом његов прст. Као што је некад Еуклид сазидао на својим аксиомима целу геометрију, тако је Њутн

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме.

Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами.

— Па добро, оца му, и ја нисам камен, мислим и ја на све то, и шта би ти могао да измениш на прилику? — Ама, ко мисли? Ти мислиш!

Ја продужих споредном улицом па изађох на Дрим и на обали седох на четвртасти тесани камен који се беласао. Град се већ јасније оцртавао, однекуд чуо се звекир и његов одјек за гребеном, а ја седим и дремам и

држао за гушу, тукли мокрим ужетом, даскама, жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с ума.

да трујем, да свршим са проклетим старим теретом, да кроз злочин ступим у нов живот, и да престанем с камена на камен прелазити реку, гледајући преда се, пун страха да се никад не уквасим?

Наслоњени једно уз друго они су још увек ћутљиво стајали. Онда се он одвојио, уклонио, сео на камен и плашљиво погледао у њу, док је она остала на месту узносећи се, пружајући се, нудећи се сунцу.

Ти знаш да смо три пуне године, без прекида, гледали само у камен, у дим и у небо. У бесаним ноћима, пролазила је често наша прошлост крај нас, и ја се добро сећам да је највећи део

Ја претрнух и са мачијом опрезношћу остах да вребам, слушајући како ми удара срце које сам свом снагом стегао о камен.

У том злокобном окретању, и док смо ми вукли сваки на своју страну, један точак наиђе на неки велики камен па се кола накретоше, а како смо били над неком високом јаругом то се она и коњи с кочијашем и с нама заједно сурваше

Не падају никоме печене шеве у уста, јеси ли ме разумела?“ „И камен би тврди попустио“, преде она упорно, али стално помирљиво, „откад ти говорим.

Онда пођох да силом отргнем оно плетиво, но она брзо одмаче руку, те уместо плетива ја зграбих за њене груди тврде као камен, и упола раскопчане. Повукосмо се, понесосмо, заједно поред жбуна, лица загњурена у траву...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Јама није била одвише дубока, али је дијете у паду ударило главом о камен и остало на мјесту мртво. Прекинут је излет, и поворка дјеце, шапутава, журајива, под пратњом једног учитеља вратила

У ствари, у основима сваке филозофије лежи, као њен камен темељац, једна наивна самообмана, једна дјечја игра, која се састоји у томе да се глава настави на реп.

Опет тачно видим сваки кутак у мјесту, сваки камен, сваку најситнију појединост на порталима оронулих палача што изненада пред нама искрсну иза угла у смршеном лабиринту

је црвена кућа била запуштена и оронула, намјештај разнесен, жбука олупљена, а прозорски капци протрули и климави. Камен посвуда заштрапан отопином модре галице, чемпреси наказно осакаћени, поткресани до изнад дохвата испружене руке.

Него: оно ме обасјава радошћу. Онако као што рано сунце осијава хладни камен топлином. Испитујем га с невјерицом. Јер се чисто побојавам да се то не промијени, преокрене, да се не покаже да није

Та ионако у новинама пишу увијек исте ствари: како је господин предсједник владе положио камен темељац и како „Перлодонт” одстрањује зубни каменац, како се у театру у уторак даје Кармен а у петак Травијата, и како

Те тако, камен темељац амо, зубни каменац тамо, свијет, и без нашег учешћа, иде некако напријед! Задње табаке с Малим огласником узео

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни се малко

— Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... — Хајде да се измиче!

— Море, живећемо, Стале!... Загрљени и радосни сиђоше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. Стигоше Ђуричиној кући.

— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа... И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... — Јединче мој !... куку несрећници !... кућо моја!... — Еј, црна мајко! — чује се из народа.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом?

Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем. И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно ја већ на тебе

Кад је Петар опазио смрт, он онда брже-боље спусти камен и почне бежати к оној девојци, да у њену земљу пређе. Смрт сад изиђе испод камена и потрчи за њим.

пита га смрт шта је рекао бог, а он рече: — Рекао ти је да идеш на оно највеће брдо па да све раскопаш и повадиш камен из земље. Кад то смрт чује, закала па отиде, те стане копати, па копај девет година.

Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог? — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу.

Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ

Она копа камен. Кад је прошло девет година и она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а

Она копа камен. Кад је прошло девет година и она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а кад дође горе, види је солдат, а она кома

Он изиђе ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала, лијепо ситно стучеш, да ти ниједан крупни не остане.

Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат

Смрт каже: — Нијесам ја, господе, никога морила, ван копала камен. — Какав камен? пита је бог. А она рече: — Кад сам дошла најпрви пут, пошла сам да те питам шта ћу радити, а солдат ми није дао

питати, а ја сам остала вани; а кад је он изишао, казао ми је да си ти рекао да идем највеће брдо раскопавати и вадити камен из земље.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби. Често пута кад те видим гредом, Ја тек

Када испустим и те очи своје И срце, што се у камен претвара, Време, и везе простора, и боје, И сан живота, илузија стара, Пашће, к'о сада мртво море што је Пало на

Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.

исто понавља се, ето, Монотоно, тромо, без икаква циља; И откуда, зашто, чему зима, лето, Дани, звезде, земља, човек, камен, биља. Увек једно исто, увек исто, једно!...

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Намеравао сам да из праћке хитнем камен тако да погодим рибу, прибијем је уз стену и пресечем надвоје. Речено - учињено.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Зато су његови пријатељи од њега и очекивали велике успехе. Али једног дана Фред стаде на ”луди камен”, ожени се и изроди много деце, негде у Џерси Ситиу.

Ћипико, Иво - Приповетке

Точак се врти и шкрипи. Око њега одапиру се и окрећу младе девојке. Тещки камен меље маслине; пуцају коштице; тесто масно, лепљено, пуно уља, измиче испод њега и сваљује се тешко у жлеб.

Девојке с погнутом главом, заморене, напрежући се упиру у држак свом снагом и тужно, заморено певају. Камен заструга, машина, превијена, зацвили и стаде.

Укрцаше се и лепо приспеше на други крај. Како су ступили ногом на земљу, одахнуше као да им је камен с прсију пао. Цвета се, у познатој јој вароши, лакше снашла него онамо преко мора.

Гдје је корисније, ту је најбоље... — А зборе да је бољи свој камен но туђе дрво, — опази дјевој ка. — Иди ти, иди! — понови одлучно. — Збогом—те!

само што из даљине у одмацима, до њих допире звека мотика копача винограда кад о крш ударе, а доље код мора, неко камен креше.

Пође низ поље и цијело вријеме, не журећи, диже камен по камен. Каткада с каменом у руци застане, па гледа у своју сјенку како се миче у сунчевој свјетлости, прислушкује и

Пође низ поље и цијело вријеме, не журећи, диже камен по камен. Каткада с каменом у руци застане, па гледа у своју сјенку како се миче у сунчевој свјетлости, прислушкује и пиркање

А кад зачу откуцаје сата, „блажене уре” , чији звук једва се издвајаше из хуке у луци, клече на голи камен и скрушено мољаше пригодну молитвицу.

— Поштено диваниш, — одобрава Тома и надода, — говорићу му опет; и камен људи омекшају, па гледаћу.... Срамота је, сувезници сте...

Марко и стара Стана махом седоше на камен, а Божица, која до овога часа не беше нигда видела мора ни питомине, запањена застаде, дивећи се толикоме чуду лепоте

У посетама није га пречила ни студен, ни чељад која клечећи на голим коленима и љубећи хладни камен, обилажаше око олтара. Мајка божја не остаде дужна и одазва се на његове молитве.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Зато је у настанку и развоју херменеутичке вештине, посебно теолошке егзегезе, Откривење било прави пробни камен. Нимало нас, према томе, не изненађује што постоје стотине тумачења новозаветне пророчке књиге.

приче дошло: он ју је замислио једне вечери кад је уморан сео поред моста и леђима се наслонио на његов топао, клесани камен. Композициони поступак који је Андрић применио на крају новеле има, разуме се, своје име – то је епилог.

А добро је познато да је Виктор Шкловски поставио камен темељац руском формализму кад је издвојио и описао поступак којим се у књижевности укида аутоматизација: ствар се

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

у сећању види „бурне покрете њеног разголићеног, ванредног и страсног тела, 389 а други пут је „она стајала хладна као камен, као оне прве ноћи. 390 Као други пример може се узети Дафинина смрт.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

дотрчале Турке да је овај шенуо памећу, те ће га одмах повести у лудницу, дотле је Сефер-буљугбаша као студени камен стојао.

Цвилили и дрво и камен. А прве недеље, помислила на своје дете, узела га за руку и сишла у Дубоки Поток. Тамо се у старинској црквици

“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести. Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

) Дуго је вила овдена чала Крај гробна крста дрвена, мала, И кад већ дрво трулеж заплени, Долази камен да га замени: Кад већ и нами црвоточ прети, Тада се Србин Вишњића сети.

Постојмо дуго над гробом овим И вратимо се с уздањем новим! — Мален је камен, — баш према срећи: Срећније Српство шат дигне већи. »Стармали« 1887.

Који борцу Црногорцу Не да душом одахнути Ил’ налегну сунца зраци, — Од омаре, жеге дерне Сасуше се бистијерне; Камен нема воду дати, Па се соко жеђу пати.

“ »Невен« 1882. УДЕЛА СИРОМАШНЕ УДОВИЦЕ (Уз слику) У храму је стајô ковчег — Кô да моли камен сињи: „Уделите, ко шта може, Уделите сиротињи!

Клете руке на њ се дижу, Ено камен на њег’ лети — Дуго ће га тако мучит’, П’ онда ће га разапети. Тешко ј’ добром међу злима! Ал’ он има поуздања.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Решконту дај овамо! РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту. ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље

Заборави, заборави сваког дана по мало. Једно је име узрок томе сну. Руке које употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где мру два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива.

Понављам речи које су ми дале Тај цвет тај камен птицу што искрсну Из ничега, сунце које се распрсну Над светом који су саме одабрале.

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице.

Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво. Камен је потчињен говору и зими. О речи које речено поткупи!

Одлете трагом издајничке среће, Од блеска срца руком склањам лице. Не куни воду изгорети неће, Удахнуо те камен крилатице. ТАМНИ ВИЛАЈЕТ Туђом су песмом очарани. Тешка Неверства крију у срцу што стрепи: Славује странпутица.

Отвори семенку у којој нежно чами Заборављено пролеће. Отвори Камен што прећута звезде својој тами. Отвори пут птици, човеку и зори.

ноћ тајних преплета Очара празнину заспалог тела што се осу Звездама кад сан ти сади у потиљку лозу И птице слећу у камен са длета Нек шупља сенка нестанак тела слави Једно је време у срцу друго у глави Бујну невидљивост са свих страна

ФЕНИКС (ИИ) Смрћу измењена камен отвара Празно поље дозива гласом умири мора Једина птица што саму себе ствара Из пепела злих вести и празних договора.

мисле шта ће с њим Ми имамо само речи И дивно смо се снашли у тој немаштини Утешно је бити земља Поносно је бити камен Премудро је бити ватра Побожно је бити ништа Прљав од сувише опеваване шуме Песник пева упркос поезији Без срца без

Краков, Станислав - КРИЛА

Један немарно држани шлем паде, и звекну о камен. — Оде ти глава. Никола. Никола учини презрив покрет уснама. Рашчупани бркови му се покретоше.

Устављени војници се подигоше, и почеше скакати са камена на камен. Вода је весело носила голо мршаво тело. Спасени рак се радовао под каменом.

Кроз мрак промиче дуга поворка војника. Звечи оружје и откида се по који камен испод отежалих ногу. Стаза је све стрмија. На очи се обара сан, на плећа умор и тешка ратна спрема.

— Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу. Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају у јаругу. — Ух, како је страшно јаукнуо...

Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не мисле о томе, већ журно раде, и звече алатом о камен и отврдлу земљу. На гребену су стрељачки стројеви уређени, наперене су цеви митраљеза, утурени реденици.

Полеже се по земљи, и утапа се у њу. — Пак—пак, пак—пак... — крушуми ударају о камен и прште. 3а гомилом камења мајор Милорад је опружен и дрхти. — Пси, опет ће да јуришају.

Мија се мрштио. Није он хтео у Бизерту. Не због сумарена. Због њих је потпоручник из трећег позива коме је камен на путу избио око, утекао ноћу из болнице без трага. Био је сазнао да је одређен у први транспорт за Бизерту.

За њиме послати телеграм нашао га је у команди. Гледао је једним оком како војници старци туцају камен крај пута мирно као и раније. Носио је само црни завој на лицу. Мија пак није хтео никаквих покрета, промена.

Горела је жућкастим пламеном. Између смрека и глогова лежали су људи лица заривеног у камен. Многи је осетио, како се од њега одваја тело као скувано змијско месо са костура. Људи се топили и нестајали.

Смењени војници спуштали се узаним каменим стазама, прегазили су Беле Воде, скачући са камена на камен, пели се тешко уз шумовиту Милетину Косу.

Пламен је прљио његову прљаву кошуљу, по којој је он често нешто тражио. По реци су скакали с камена на камен војници. Прљаве, брадате коморџије вукле су муницијом натоварене мазге.

Петровић, Растко - АФРИКА

Метеорит је уопште камен необично цењен од урођеника и служи у лову и мађији непрестано. Доцније сам желео да видим игру два њамуа, за које су

Под тим тремом и око њега, брадати црни старци, молиоци и поклоници, дремају чекајући да буду саслушани. У средини је камен са кога Пебењани влада и суди. Сликам га поред вратница од тешког вајаног дрвета, којима се улази у двор.

Њино врло тамно а ипак прозирно зеленило изгледа, у општем жутилу саване, као скупоцен драги камен. Покоје усамљено, у огромном пространству, нежно дрвце капоке покривено црвеним цветовима. Црни пролазе.

хиљаду пута преливена крвљу, неколико полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен или нојево јаје улепљено перјем.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!... (Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.

земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!...

ГЛАВАШ: Исаче, брате! Мој добар друже, добро дошао! Па како тамо по тиранији?... ИСАК: Робови ћуте, А тврди камен нема поздрава. ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао? ИСАК: Све!

ИСАК: Убијте је! ПОБУЊЕНИ НАРОД: Убијте је!... Посеците је!... Нека изгори!... Под камен с њом!... итд. СТАНА (клечи): Милост! О, смилујте се мени, грешници!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИИИ Пола срце, пола камен — То сам био ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Ти си камен научила Љубит’, горети, А срцу ми даде

ВИИИ Пола срце, пола камен — То сам био ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Ти си камен научила Љубит’, горети, А срцу ми даде крила, Срце одлети.

И северци на сухору Ружиноме сузе гледе; Камен пуца, они веле: „Овако се сузе леде!“ Следише се росне капи Да се с њима ружа кити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А језик се залепио за непце. Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор. „Испод овај камен цурка“ — и показа нам руком на једну стену. Војници потрчаше. Направи се гужва.

Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један. Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога.

Мртва ноћ... Живог створа нисам видео. Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали. Светислав уздахну и запали цигарету.

— Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање... Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се. — Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге. Гру!

Стотинама је лежало на свима странама. И овде су ровови били плитки, јер је испод танког слоја земље камен. Одозго нас притискује влажна магла, испод нас хладна стена, и наше тело јежи се од студени.

Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету. У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време... Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде. Загледао сам испод каменчића, не бих ли га нашао.

Напред!“ — Полетесмо. Неки налетеше на сноп митраљеских зрна и скотурише се по земљи. Привлачим један камен уз главу. „Пуцајте на митраљез!“ — неко виче. Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу.

Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене. Померио сам се и ја, одгурнувши онај камен испред себе. Граната удари позади и земља ме засу. Сад грмну испред мене.

— Оној?... Јаој — говорио је Пера кроза стиснуте зубе, па поче да рже као коњ и ногом да удара. Док се тек осуља камен испод његових ногу и он полете, вукући за собом још двојицу.

— Овде можемо да се одморимо. Ово је место заклоњено. Сели смо на камен и запалили цигарете. На фронту је била тишина, коју прекидају повремено пуцњи наших и бугарских стражара.

Војник устаде. — Мало ми трне раме. Али, добро је... — Приликом експлозије мерзера, полети један камен и удари га у раме. Пет дана није могао да креће руком.

— Шта ти је толико смешно? — пита га командир потписујући требовање. — Удари сада мерзер горе и један камен, оволики, тресну у порцију онога Милована из Житковца. Све му разли пасуљ по лицу и оделу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У Белом Граду, новом позоришту Мишица серпских, куд га нам приведе Из Треста љубав топла к својим, Камен га с натписом краснопростим Покрива дично: Серпске му његове Здје кости леже: род је свој љубио.

То је злато! То је сребро и драги камен! 1826. Стефан Стефановић ЈЕВТИМИЈЕ ЈОВАНОВИЋ ПЈЕСН ПРИ ПОДНЕСЕНИЈУ ЗЛАТНОГА ПЕРСТЕНА Прими овај златан

Брда из старих јошт једнако куља целителна вода, Људе, ах, свака година друге води. Обвештан камен на Римљане одводи мисли, Херкула натпис многи дано за здравље слави.

Шта там’ хучи? Разлеже се камен, и љути се пена, Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб. Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа, Ал’ је

И себи и њему вечити дићи спомен: Време је потрло све, и дело и мајстора самог; За величином својом растурен тужи камен. Гле Северина град, у развали лежи сахрањен! Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад.

Срб Србина довикује, к обрани позива, Диже гласе до небеса и Бога призива; Руса виче и нариче, сињи пуца камен, Али Москве више нема, сву прогута пламен. Помоћи није, Жалост, ах, пије Сербија.

Двоје младих загрљених У камен се претворило. Сабља-момче проговара: „Заклетве се твоје сети! Ко с’ у часу умирања Ком’ обрече под заклетвом, До

О, ти неуко срце, о срце драже од злата, Крај тебе цену губи најлепши алем камен. Развиј, дични попуљче, красоту и рајску милину, Проспи небесни мирис, излиј сунчану светлост!

„Радомире, драги брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате!

Ах, тежко је умриети Кад ништа не боли, Још тежје је љубити Што срце не воли. Ах, да су сузе моје На камен падале, Та камен би се разпо На двоје, на троје.

Ах, да су сузе моје На камен падале, Та камен би се разпо На двоје, на троје. У збирци Банатер Лиедербуцх, Темишвар 1863, 74, налази се и ова Живковићева песма:

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш?

(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

Посвећен камен храма Марковог, Кô салик воштан, жаром угрејан, Од уздаха је наших одмекô... ЈЕЛИСАВЕТА: Па сад ме ваљда отац

ЈЕЛИСАВЕТА: Па сад ме ваљда отац преклиње Да уздасима туге ледене Маркова храма камен заледим! Кô да ја певам?... Да не уздишем? Уздишем, ах, кажи оцу мом!

РАДОШ: Нека изгину — Ал’ у подножју овог престола, Бранећи груд’ма камен студени, Што тамом својих црних гудура Светињу чува царства пропалог... Ал’ не у Италију... господару, не!

права имô гонити Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором У годинама жарке припеке Врхова ових камен росио... Говори, моли, светла госпођо!... Ви’ш, лепо би ти израз милости На дивотноме лицу стајао...

СТАНИША (ударајући ножницом од сабље у стену): Отачаство камен!... Брат крвник!... Слобода име!... Народ превара!... А вера, закон олтара нема!...

Па шта ме вуче томе камену? Шта ме призива томе пламену? Шта ме везује? Да није крв Што сам за овај камен пролио, Занесен некад лажним речима: Слободе, независности, вере, народа?... Да нису гробови?... Гробови нису.

(Катуновић пада рањен.) КАТУНОВИЋ: Проклет дабогда!... Ребра прожеже!... Ал’ нека тече крв!... Камен ће љут, Тај тврди камен земље очине, Снагом ће својом крепко росити.

) КАТУНОВИЋ: Проклет дабогда!... Ребра прожеже!... Ал’ нека тече крв!... Камен ће љут, Тај тврди камен земље очине, Снагом ће својом крепко росити. АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго!

Нећеш без гроба трунут, Османе — У камену ћеш наших планина Ископан наћи гроб... (Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца. Арнаут-Осман пада. Станиша са потурчеинм Црногорцима долази.) СТАНИША: Ево, и ја сам ту! И твој је овде грех!

“ повлаче се са разбојишта. Пушке и бојна вика ућуте. Катуновић остаје сâм.) ПЕТА ПОЈАВА Катуновић, наслоњен на камен, сâм, а мало после Радош Орловић. КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише Из груди мојих сваку капљицу?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, а камо ли срце у човјеку! Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!... Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних

И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души, и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше...

Давид: 3ар ти нијесам малоприје казô?... Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је кô млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи господине? Судац: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Не плаши ме моја властита Голгота. Кидајући себе, ја хоћу да стварам, Да челичним длетом чврсти камен парам И да створим дело што времену прети.

У царској дворани Мрачан престо, тајанствен кô бајка. А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка. Камен ћути и небеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче... Бога. моли Југовића Мајка.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

у чијем се оквиру осећања објективизују ("Волим с драгим по гори одити,/ глог зобати, с листа воду пити/ студен камен под главу метати,/ нег' с недрагим по двору шетати,/ шећер јести, у свили спавати").

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...

Ал’ ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!... Ал’ шта се забеле у горскоме мраку?

1872. ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој,

Векова тавних то су трагови — Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Дафину на гроб не сади. тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму. Но камен тежак навали, тежи нег’ погребена жеђ, кад нељубљено мре. ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан.

Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.

И јалов пламен, саму кад не спржи срж; — јадован мраз, кад не строши се камен. 7 Ходом то у неходе, у беспуће непутем, и броди да се не преброде.

3 И од камен му судбине, и од челик-века, мекано да паперје, да златали звек. 4 И да сила му је дата, бодар из непребол-дуби

3 Зебња је овде, ослушкују се створ и твар: у камен заспати јавом, ил’ будно сном потећи на веке. 4 Ведрину из тла бола, знај, сише овде корен бол.

ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море. О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море. Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за

У зидине проклете времена загришће зуб, и тврди у прах ће камен, и темељима сваки траг; ал’ име твоје, потоњи коби наше знамен остаће и остаће, мајко!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Сваки час га опомиње да пази да га која греда, камен не притисне. И пратећи њихову игру, она се тамо с њима, с децом, као помешала, и одвојила од бабе, капије, пролазника.

— Шта је? Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше. Али, кад га виде таквог, љуто намрштеног лица и као камен хладног, њој само у грлу пукну нешто: — Ништа! А једнако се смеши на њ. — Како ништа?

! Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала: — Не знам. — Него... Истина је. Рано је.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Цев од з., на коју је натакнут у природи нађен пробушен камен (евентуално преисторијски), употребљује се у ђурђевданским врачањима око стоке (СЕЗ, 17, 174).

варијанте познате формуле коју вештице говоре кад се мажу машћу да би полетеле: »Ни о кладу ни о пањ, ни о дрво ни о камен, ни о крушку Тодорову« (Беговић, 199). Стара к. дрвета код нашег су народа па злу гласу (упор. Софрић, 143). Али је к.

Његов корен мора се копати каменом; кад се опкопа, баца се камен у вис, и онда треба оман ишчупати пре но што се камен врати на земљу, иначе неће имати толику моћ (ГЗМ, б, 1894, 373)

Његов корен мора се копати каменом; кад се опкопа, баца се камен у вис, и онда треба оман ишчупати пре но што се камен врати на земљу, иначе неће имати толику моћ (ГЗМ, б, 1894, 373) ОМОРИКА Фіцхте (піцеа еxцелѕа). Оморика; омора. О.

Прецима је, вероватно, намењена п. коју, о Тодоровој суботи, остављају код Побијеног Камена (камен-фетиш у облику човека, близу Ђевђелије) нероткиње, да би добиле децу (СЕЗ, 40, 44); исто тако и п.

Ту моћ има, на пример, камен, о чему в. мој рад у СЕЗ, 31, 1924, 56 идд. Када се сахрањује покојник за кога постоји бојазан да ће се повампирити, у

премаже болесник, баци се по половина чесна на запад, исток, југ и север, пету задржи болесник, а шеста се баци на камен с речима: »У камен ударило и више се не повратило!« (СЕЗ, 58, 1948, 356).

баци се по половина чесна на запад, исток, југ и север, пету задржи болесник, а шеста се баци на камен с речима: »У камен ударило и више се не повратило!« (СЕЗ, 58, 1948, 356).

Ћипико, Иво - Пауци

Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада на огњишту распламтјели пламен

— Причекај! — И, пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут. Посвијетли. — Гледај овај камен, би ли рекао: вук је из планине! Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча. — Машо!

— Биће круха, — помисли Раде и превише... па куд ћеш даље? И, занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.

— и баци је настрану. — Никнуће, — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш .... — Ко вели? — насмија се на њу Раде и, погледавши је низ тијело каза: — Зар си што осјетила? —Ништа...

—Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру! —Нећу моћи ... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. — Нећу моћи, — понови. — Снажан је, гледај му плећа, а бикује ли, бикује! Па и вино, попе, и храна ... .

Е, да! Поп Вране нареди Маши да му пода чашу вина. Чобанче испи и, отрвши уста рукавом од кошуље, прихвати камен из калуђерових руку. Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу.

Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду: оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да до биљеге фали

Бацајући за последњи пут камен, чобанче се расрди и вели: — Не би бог! Поп—Вранин слуга љути се што опет калуђер однесе барјак, а снажни фра Јосо

Их, још ми у носу мимо свега осталога остаде мирис печене јањетине!... Уто Маша изнебуха узе камен и уметну се њиме и вели: — Боље би од попа Вране! А кад хтједе фра Дане да се баци, посрне и затетура...

потреба ми је ... . —Причекај. Марко уђе у кућу и за собом затвори врата. Разгледа се по кући, па извади један камен из зида при земљи и узе из рупице добро увезану навлакачу, у којој новац држаше.

колико је требао у сребру и злату, јер банке није држао откада му их бијаху неколике мишеви нагризли — и опет постави камен како је прије био. — Ево пара, Раде!

Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Дуну југ. Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале. Навукоше свакојаки шљам и камен око Мораве. С пролећа се Морава изли.

Лелуја слабашни пламсај, бори се са капима кречне воде које се откидају од таванице и падају тик уз фитиљ свеће. Камен са лишајима. Угинуле стенице. Димитрије Млађи умиру — Макарије се држи.

Но лепши му је призор: Богдан у тежиновом мочилу, воденички камен му на трбушини лежи, даждевњаци му гмижу по челу, белоушке му се завлаче у уши а крај носа му женка твора окотила три

То се показало као веома мудро. Киша њихових разбојничких стрела пљуштала је у празно по зупцима бедема, чвркала о камен и падала натраг затупљених врхова не пустивши ни кап наше крви.

Пљусак се стропоштао на зидове, прегрејани камен је зацврчао. Било је дивотно гледати ту жестоку непогоду што се устремила около као обезглављени змај.

Снажан? Рве се са младим јунцима, диже воденични камен. Подозрив? Збиља: да ли је Мијат довољно подозрив ако је већ тако безнадежно глуп?

„Ово се сече као сир“, додао је одваљујући велику парчад камена. Загледао сам: чудан неки камен од љуштура некаквих сићушних пужева.

Пада ми на памет да бих тај издрбљени камен могао корисно употребити ако њиме наспем стазе према потоку и извору питке воде који је Доротеј открио стотину

из вида оног вижљавог скакавца што се вере уз стрмине, стрчава низ узбрдице, вијуга између букава, скакуће с камена на камен, проклети каскин.

Камење се отискује и звонко пршти по љутом камењару у подножју. Сваки пут кад се скотрља неки камен, ужини ми се да се то нешто од мене откинуло и нестало у нетраг. Страх лагано нестаје.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ свет, И срце дрхће - и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни, Ја склапам поглед свој И стрепим, тонем... и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана!

1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике ниже Мртве јесени. Хладном кишом овлажене Ћуте равнице И ја склопих уморене Своје зенице.

И сваки онај који тамо сврати, Никада више натраг се не врати. Пећина дању у камен се ствара, А у ноћ опет у стакло претвара.

Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће, Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 1887.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Сат шкрипи и режи, али слуша. - Изненађени, гледамо око себе. Разбацано камење је, као метлом, почишћено; сваки се камен вратио на своје право место, зданија Акрополе блеште у својој првој младости.

његове благе очи, а кад доврших читање писма, он ми рече: „Таква се имена не исписују на хартију већ се режу у камен.

Но она је била и њен пробни камен! Зато када сам, иза тог, ватреног покушаја, прешао на суседне чланове нашег планетског система, имао сам диван осећај

И остали део моје приче оснива се на тим законима. Познато је коју скалу боја прелази камен при његовом хлађењу кад је усијан до беле жари: он постане жут, наранџаст, црвен као трешња, а напослетку, тамно румен.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ти хоћеш да изгорим. Ти хоћеш. Тебе ћу ја, тебе! (Сагне се и тражи по калдрми да би који камен извадио и њиме Ташану ударио.) ЈОВАН (сав преплашен, али ипак стаје између Парапуте и Ташане): Склони се, хаџике.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу. Као камен је лежао Риста на њима. Прошла је година дана од Ристине осуде. Пролеће огрануло.

Али је то било тако страшно и необично, да се стари другог дана вратио кући. Упао је у своју собицу као што се камен гурне у рупу. Хтео је да наложи ватру, па оставио. О ручку није ручао, о вечери није вечерао.

Језивост притиснула паланку и околину, као камен. Лазарић је сахрањен некако кришом и уз шапате. У већем броју су дошли на сахрану само поседници са удаљених имања —

Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи. — Нас две јуче, богами, препречисмо Лазарићки пут и запитасмо.

Господин Јоксимова радозналост, наравно, већ је и раније знала за њу: доктор Мирко вратио жену кући њеној. — Изронио камен, госпојице Каначки! — шапће, али гласно једна од госпођа с беле кафе, укљештена између две косо зарезане даске у плоту.

Гњецав, сладак, послушан, покоран. Уф! Ко и сва ова земљетина. Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш.

Ово није земља, ово је швапски милихпрот! Камен мораш да једеш, ако ћеш човек да будеш. Да нисам ја камен јела, био би Лука данас шлајфер; као и отац му, а не абитуриент, како ли се то зове.

Госпа Нола провири на улицу. Преко пута, сам ситан паланачки дућан. Сва врата мало криво узидана. На углу, камен, пола у кућу пола у тротоар узидан. С тога камена дању деца скачу, а сада ноћни стражар на њему седи и дрема.

„Павле Чајновић рентијер... спаљен по жели... крст му иструнуо... овај камен му подигли вечно тужни Ружа Циганка и њена деца... правда и Бог... амин.

Лепо је то казао Лаза, за воду. Можда густе мишиће и гипке покрете коња доиста не може ни камен боље измоделовати него еруптивно избачена маса густе, гипке морске воде, која јури неуморно.

Боји се општина мртвих Влаовића! Кад се кроз раздробљен камен по ивици раке завири унутра, види се угао старинског металног сандука.

Не знам ништа! Васа је болестан, и не примају, Мимић иде на посао, али ћути као камен. Код Гавре, знате, запалило се буре петролеја, и човек има и жалост и штету...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Всује, тебе нема, и како сам се окаменила, зајечи камен од мога терета. — Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје!

и будући да филозофи оно само испитују што се не може пронаћи, зато су на различите секте подељени, оставивши нами камен мудрости истраживати, који је већ у нашим рукама.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

се породи Куд год крене Стадо за њим иде Тутње брда од камених корака Застане на пропланку Жутом без прилаза Камен по камен музе Поји жедне вукове Густим каменим млеком Што се у седам дугиних боја прелива Јаки зуби и тајна крила Од

породи Куд год крене Стадо за њим иде Тутње брда од камених корака Застане на пропланку Жутом без прилаза Камен по камен музе Поји жедне вукове Густим каменим млеком Што се у седам дугиних боја прелива Јаки зуби и тајна крила Од каменог

пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за

време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас

оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом граду Рајске воћке птице и цвеће Донеси и камен који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

На грудима је носила један покварен брош, из којега је испао камен, а у коси уденуту једну стаклену перлу. И по тоалети и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци. — Припремали су се Бугари до првог октобра. А ми смо посматрали и чекали...

Колона се диже. Пролазимо уском стазом кроз бодљикави шибљак и пењемо се уз неки крш. Дебели слојеви снега прекрили камен, те се стене углачале као стакло. А на коњима летњи потков.

Свакоме војнику је дат по један пексимит. Били су то правилни квадрати, с прста дебели, неке смесе, тврде као камен. Покушавали су војници да загризу пексимит, правећи гримасе на лицу.

Вукло је двадесет војника. Други су гурали одостраг и пазили да топ не склизне. Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене.

— Не секирај се. Наћи ћеш седла уз пут колико хоћеш — теши га потпоручник Драгиша. Силазили смо. Све с камена на камен. Ноге подрхтавају од замора. На чизмама виде се бразготине од оштрог камења... Ама да ме само не згази коњ!

Био сам готов да пустим коња... Али она из торбе извади парче хлеба, остави на камен покрај бунара, па, и не гледајући ме више, отрча до оних жена. Стајао сам и нетремице гледао за њима.

Тако све поред обале, и стигосмо у Сан Ђовани... Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен. Из зграде изиђе журно један виши официр.

Наиђосмо ускоро на огромну мочвару у којој су расле врбе. Ишло се с камена на камен, преко оборених стабала и набацаног грања, о које се коњи непрестано саплићу и падају.

Огромно стење као да је из земље израсло. А у међупросторима густа шума. Требало је освајати сваки камен, свако дрво... И последње резерве уведене су у борбу. Непријатељу даноноћно пристижу нова појачања.

био хладан и прибран, обузет сада крајњим очајањем, тресну шлем о земљу, ухвати се за главу и, сломљен, седе на један камен. Грозније стање не може бити. Глава ми је клонула на груди, и у немоћноме јаду, потекоше ми сузе.

Терен је на овом нашем положају страховит. Све сам крш и камен. Нигде дрвцета. Свуда унаоколо гола голцата стена, тако да се ни за педаљ дубоко не може искористити никакав заклон.

Од свих невоља којима је изложен људски организам, изгледа најтеже патње долазе од те несрећне жеђи. А онај пусти камен усијао се и тело као да сагорева. Жеђ подави људе.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Пио сам хладне воде, затим плакао, Спуштао чело своје на камен, милост Његову позвао; Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу продао; Поручивао посмртне листе, последњи новац ту

”Доста година требало је да дођеш до ових речи, Доста огњеви ређаху да дим ти поглед спречи, И удубио се камен коленом које клечи, И под теретом мржње повијао си плећи.

бедан, сићушан, изгубљен, Скоро без мисли, скоро без чувства и без ужитака, Без везе, скоро глуп, скоро идиот, Драги камен испали са небеског прстена, Откотрљан по овим пространствима Битиније, По овој Малој Азији и Олимпу, Као да је било

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, и ветру и таласима Маријанова кућа се храбро одупирала. Како и не би? Зидови су јој били камени, под камен, и шта да се дужи — и кров је од танких камених плочица био сложен. Шта таквој кући може море, шта ветар?

Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено. Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај камење пред њиховим леглом. Видећеш да има људске очи. Само њих су им вештице оставиле.

»Какво злато!« мисли се. »Овде је глава у питању. Дам ли им мараме — претвориће ме у камен!« Стисну он мараме свом снагом, а већ види: не могу му ништа!

А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла. »Успавао се старац!

Све више и више растао је цвет извлачећи се из оковратника Царичине хаљине на платну и у наслоњачи, а онда, док би камен у воду пао, нестаде царице и царичине хаљине.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А оно?! (Гневно): Ено га! С Циганкама! Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа!

(Крши руке.) Ох, шта ја могу? (Зловољно): Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје! Тамо, на мокру земљу, на голи камен да седим, да се сушим, да гинем, венем!... А код тебе! Нећу, не смем... СТОЈАН (занесено, испрекидано):...

А код тебе! Нећу, не смем... СТОЈАН (занесено, испрекидано):... »На голи камен,... да седи, вене, гине... Не сме... Неће... Не може«... КОШТАНА Нећу! Не могу! Код тебе! Зар само код тебе?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...

Твој је шумор пјесма коју галеб лаки На сребрна крила дочекује зором; За њу знаде дрвље, лист и камен сваки, Њу ти чује облак и небо над гором.

И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију: И бога и небо, живот и саздање, Све у исто доба.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази

Сагнула се Јевросима мајка, сагнула се доле по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране

беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране материне, иди, Марко, те искупи бега!

да л' је вила, да ли гуја љута? да је вила, на више би била; да је гуја, под камен би била, Нит' је вила, нити гуја љута, већ то цвили Перовић Батрићу у рупама Ћоровић-Османа...

појаса, и за појас двије даницкиње, обадвије у чистоме злату; а покрај њих ножа пламенита, — међ' камзама алем, драги камен; даде њему сабљу оковану, на којој су три балчака златна: на свакоме алем, драги камен, — вања сабља три царева града.

— међ' камзама алем, драги камен; даде њему сабљу оковану, на којој су три балчака златна: на свакоме алем, драги камен, — вања сабља три царева града.

друмом лијевијем, те на нашу Бањску ударио, те ти Бањску, сине, ојадио: и живијем огњем попалио, и најдоњи камен растурио, вјерне твоје слуге разагнао, стару мајку твоју ојадио, са коњем јој кости изломио.

ђога коња од мегдана: како копље на планини звизну, соко ђого паде на кољена, изнад њега копље прелетио, ударило о камен студени, натроје се копље саломило: до јабуке и до десне руке. Док сатрше она копља бојна, потегоше перне буздохане.

Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, она паде на камен студени, она паде, пак се обезнани. Ал' ето ти славнога Лазара: када виђе госпођу Милицу, уд'рише му сузе низ

злата саљевани; и даћу ти од злата синију, — на синији оплетена гуја, повисоко главу издигнула, у зубима држи драги камен, поред ког се види вечерати у по ноћи као у по дана; и даћу ти сабљу оковану, на којој су три балчака златна и у њима

црнијех Арапа: Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни младожења; скаче пуста под њим бедевија, испод ногу камен излијеће, те разбија хане и дућане.

злата саљевани; послаше му од злата синију, — на синији исплетена гуја, повисоко главу издигнула, у зубима држи драги камен, код кога се види вечерати у по ноћи као у по дана; послаше му сабљу оковану, на којој су три балчака златна, и у њима

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ТО КО ОД ШАЛЕ Рече му главни шеф сале ДОБИЋЕШ ОДМАХ ЗАСЕБАН ПУТ ДОНЕКЛЕ НАСУТ ОДНЕКЛЕ ЖУТ ДОСАДНО МИ ЈЕ КАМЕН ДА ТУЦАМ Рече путар ОД МУКЕ ПУЦАМ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР — ВЛАДАР Е ПА САД ЈЕ ДОСТА рече Коста Главни

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

заспи с главом уз камену плочу, сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту? Тако си ми нешто лијепо причао, а ја заборавио.

Почекао је још мало, а кад земља поче поново да излијеће испод стијене, он узе повећи камен и хитну га у јаругу. Камен звекну о саму ивицу стијене и распрсну се као бомба. — Ехеј, дрекавче, држи се!

Почекао је још мало, а кад земља поче поново да излијеће испод стијене, он узе повећи камен и хитну га у јаругу. Камен звекну о саму ивицу стијене и распрсну се као бомба. — Ехеј, дрекавче, држи се!

Стриц букну као ватра и развика се: — Их, зар њу, Циганку! Више волим и овај свој мали прст, и онај камен и дрво, и оно тамо брдо него њу! Дабогда цркла, кад се онако избечи очима па не знаш куд би побјегао!

— Да измјеримо дубину? — прошапута Мачак. — Мјери. Мачак спусти у воду конопац на коме је био везан камен. Већ послије кратког времена осјети како камен додирну тврдо дно. — О, па овдје је сасвим плитко.

— Мјери. Мачак спусти у воду конопац на коме је био везан камен. Већ послије кратког времена осјети како камен додирну тврдо дно. — О, па овдје је сасвим плитко. Конопац једва да је утонуо нешто преко пола метра. То их обрадова.

своје баште чистила пут којим су пролазили мрави и причала: — Брзо, брзо, мравићу, ево, склонила сам овај велики камен. Ево, и травку ћу ишчупати. Хајде, пожури. Мравко Мравковићу из мјеста Мравињака.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

побујио, с пута добра сврнуо, и одвоумио, него и туштене побудалио, и зато стрепим да ми се не обеси на мој врат жрнов камен, и потонућу у морској пучини.

И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили,

И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао

И сви бацише по камен, туштено људство, те је сву затоварише с камењем, тако да се и ни мало више гола не помаља напоље.

Те сви широм свероваше да је то доиста Христос месија... После, за грчкога царства, Јустинијан цар онај камен на ком но је Христос одмарајући се код бунара седио, и оно грло — бунарско ушће, скиде, те донесе частно у Цариград.

Сви се стопише у дубини морској кано камен. И напусти на њих морску воду. Тако пак и Сарацином наведе господ бежећи им испод Цариграда с црним облаком и са

Зато, јер си се дао с душом за благом. Те си заборавио љубав божију и братску и пријатељску и утврдио си се ка камен.

Ко оскудно сеје пшеницу, оскудно ће и пожњети. Око 1740. Каде дурма откуд капље водена капља, она и тврди камен пробуши. Чије није било, чије ли неће бити... Зар од попа ђакону бити, ја ли од бега субаша?

Е да може топљеник здраво широку воду препливати? Нитко се изучен није на свет родио. Ко камен у вис фућа, он неба стићи не може, него враћа се скоро натраг и сврх главе му пада.

Мучка много зла пролази. Гонити капом ветар. Где нејма науке, ту ни Бога мећу тим људма нејма. Камен је студен, а доста пут камен о камен лупајући, искачу ватрене искре из њега.

Гонити капом ветар. Где нејма науке, ту ни Бога мећу тим људма нејма. Камен је студен, а доста пут камен о камен лупајући, искачу ватрене искре из њега. А животарењу загонетка никоја одгонетка не ваља.

Гонити капом ветар. Где нејма науке, ту ни Бога мећу тим људма нејма. Камен је студен, а доста пут камен о камен лупајући, искачу ватрене искре из њега. А животарењу загонетка никоја одгонетка не ваља.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану. А обично и најрадије стану на какав басамак или камен, — једно да боље виде, а друго да изгледају веће.

И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!... „Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило. Силни савети и опомене учинише напослетку своје.

разговор јума-басма — тканина јутредан — сутрадан кабает — кривац кавур — неверник казначеј — благајник камик — камен кара-севдах — очајан љубавни бол кардаш — друг качак — хајдук каиф — задовољство келеш — ћелавко келчо — ништак