Употреба речи камена у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве класе. Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре.

стење плави се у сивој даљини; само онде где сунчеви зраци допиру, видиш као неке беле куле — то су стене од кречног камена.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце? Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде? Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме?

слушали и с коња, и из грома, сада га видимо како нем, клечећи, у пепелу, с челом при темељу, шапуће у уво глувога камена, којим слуша, и можда чује, Бог.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

(Не знам зашто се зове Рељино Поље, а имају два камена велика, и врло у далеко стоје, и то причају да је скакао Реља Крилатица, и да се онде свагда брала за Турака скупштина

Но невоља изиђе на ум. Потрчимо преко стране, нађемо два повелика камена, подметнемо под точкове: топ се диже управо у турске коњике.

Поче ми говорити: „Прото, чујем ја, да си се ти врло уплашио; али не бој се, попе: тврда је турска вера, тврђа од камена; ја сам алис (прави) Турчин Крајишник, а нисам ка̓ ови Бошњаци, који даду веру па погазе.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

резање фитиља на воштаним свећама мутавџија — занатлија који прави покровце мучњак — велики сандук ниже воденичког камена у који пада брашно Набелајисати — наићи на несрећу, настрадати назиме — свиња од годину дана назор — силом

која се меси на Божић, а у њу се ставља златан или сребрн новац чекало — парче дрвета што одскаче од воденичног камена и својим покретањем изазива равномерно притицање зрна под камен чекмеџе — фиока чест — део чилаш — сив коњ чини —

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Па какви родитељи опака и деца. И данас ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче... Некад је, заиста, то морало лепо бити, јер се омладина црнобарска само тим и таквим играма

Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али... ђаво га знао!...

то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!... А кад је посрнуо, онда је и пао!... Није му глава од камена, пао је!... Јесте, пао је!... И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде...

Ватра се скоро поче тулити кад он диже главу и рече више за себе: — Дарнули су љуту гују испод камена!... И сам би им ђаво опростио, али он никада!... Тај ће се светити на седмом колену!... 12.

— Ружно вријеме? — питаше Турчин. — Ружно. Киша из дрвета, из камена, што оно онај казао. А помрчина као тесто. Да ми је ко опалио шамар, не бих му се могао одужити!...

Да му одем кући да га тјешим и разговарам?... — Немој, ага! Ти га не познајеш. Пасја је то сорта! Пре би од камена реч измамио него од њега!... Боље је да се ми држимо Ивана. Он је човек поштован и виђен. Лазар је твоја сенка.

— питаше Зека. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и пребијамо од дрвета до камена!... Сви смо ми једна својта, сви смо Селаковићи!... Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!...

Божић уз опраштање ранијих увреда моштаница — брвно за прелаз преко воде мучњак — сандук за брашно испод воденичног камена навора (нафора) — коцкица посвећеног хлеба који се дели у православној цркви после литургије немиросан — који није

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И као да у тој празној воденој ноћи пева неки црни хор чија се свирепа песма разбија у неким сводовима од камена. Јаук је мора болан и страшан, и муње у дивљој радости прождиру небо... То вече изгледа последње од свију вечери.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

кор, војни кор (корпус) куртоазија — учтивост лајтнант — поручник лакерда — врста усољене рибе легрштер — камена писаљка, крижуља либаде — горњи део женске одеће од свиле или сомота, широких рукава, извезен срмом (део старе

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Пролази, па унесрећава свет, а највише оне танке и нафризиране берберске калфе. Е, не може човек, па да му је срце од камена, а да се не осврне за њом и не дâ оку пријатна призора и уживања.

Африка

Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити. Девојке дивних груди као из камена, с необично пупчастим брадавицама. Праћен слугама и дечацима одлазим пешице у суседно село Бапле.

треба да га или једнако песничам (што би ми сломило и другу шаку, а што на њега мање делује, јер му је лобања као од камена, мишићи као од дрвета а на машту му ништа не дејствује) или га треба ујести.

И они буше доњу усну да би у њу углавили браду од слоноваче или камена, и они пуштају да им расте она кратка четвртаста брадица; и они брију глатко лобању; а кад не иду савршено голи

Гроб Сумангуруа налази се под истим џиновским гранама. Два камена хиљаду пута преливена крвљу, неколико полупаних калбаса у којима је било ваљда дола (светог пива), један округао камен

Црњански, Милош - Сеобе 2

који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

Двориште, у кругу, између старих, топовских, ђулади, од камена, било је излизано од чизама затвореника, који су ходали ту да опруже ноге.

брдо, тако нагло, љутито, да се кречњак ронио, под његовим кораком, као да му корак, из траве, неки извор избија, од камена. Она је била, тренут, два, заостала.

Кад приђе ближе, учини му се да је та жена права лепотица. Стајала је витка, висока, права, тврда, као од камена, у неком чудном црном ћебету, које јој је покривало тело, од рамена до чланака. Дрхтало је, кад би се помакла.

Хтео је да најми коње у Јарослау. Кућа тог стаклара била је право чудо. Била је од камена, у приземљу, а од ораховине, на спрату. Домаћин је говорио да човек треба, од хладноће, да се склони, у ораховину.

Причали су му да је од леда, и на леду, зими. Стајао је на једној обали, а обала је била од камена и на њој беху ограде гвоздене, као неки затвори, али, из којих се види некуд, куд се не може никад стићи.

Теодосије - ЖИТИЈА

А пиће њихово бејаше из камена планинскога слатка текућа вода што гаци жеђ. И не бејаху порабаћени многом спавању. Видевши да су сви ови једном

Увек је ишао бос и стекао тврду кожу да се није бојао повреде од камена. Овако чинећи, био је као неки неми лостив и гневан непријатељ цвојему телу, да су с е игуман и сви дивили таквој

А миро је текло не само из светих моштију него и из сухога камена и креча где беше на зиду насликан лик светога, јер је и њих Бог устројио да миро тече на веће удивљење, показујући

лика преподобнога, која је била у цркви и у трапези насликана: Бог који је источник чуда, који је негда из суха камена у пустињи непокорном народу источио воду, на веће прослављење и почаст преподобнога, штавише на удивљење и утеху

или да болне исцељује и духове одгони, него још учини да и света слика на зиду, подобије његова часна лика, из сировог камена и из суха креча миро извире на његову главу.

Као што рекосмо, његово весеље смрт беше човечја. Такав, овако је чинио, јер се у своју снагу и у тврђаву висока камена, каменоумни, уздао, а не у Бога. И у себи рече: — Ко је тај који ће ме одавде свргнути?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

редовно везана за карсне облике (вртаче, увале, карсна поља), ограничене на мали простор, збијеног типа; кућа је камена, махом плочом покривена, често романско-медитеранскога типа; такмиче се ко ће бољу кућу сазидати и често све што имају

И хришћанске су куће исто онако као и мухамеданске уопште унутра увучене и према улици зидовима од ћерпича или од камена ограђене.

Куће су им двоспратне, зидане од камена, иако је шумски крај. Збијене су једна уз другу као у варошима. Око кућа нема ни њива ни ливада ни воћњака.

У многима од њих има правих „чаршија“ (тржишта). У подножју планина куће су од камена, док су у средини котлина од ћерпича. Ове су куће пространије и имају све више и више источњачки и византијски изглед.

Готово сва села у равници су чифлуци са кућама од неотесаног камена, од чатме или од ћерпича, просте и готово празне. Становници често живе у великим задругама, које имају и до четрдесет

На висинама су од 1000 до 1200 метара и на ветровитим положајима. Куће су високе и зидане од камена: собе, унутрашњи распоред, намештај, све подсећа на куће аромунских печалбара.

доле је „ћерач“ за стоку. Биле куће од камена зидане и ћерамидом покривене или прављене од ћерпича (неке у равници струшкој), оне су здепасте, неукусне и запуштене.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

стопу У три котла намћор воде У три пећи знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

цртежи извесних мушких и женских ствари, тако да сте могли бити сасвим сигурни да је он прошао крај неког зида или камена чим бисте угледали некакву гадост нацртану кредом.

- То би била премија. Не верујем! - замислих Београд с његовим шареним светлостима, куће начињене од камена и стакла, гомиле људи које ни најмање не занима јеси ли ти прешао у следећи разред или ниси.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

царо месо, ген. царніс) — врста полупрозирног камена ружичасте боје касирати — разбити, деградирати, ражаловати, разрешити некога дужности каснар — благајник цауса

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тако је био недавно купио кућу и у Пожуну, и у граду Будиму. Велику, огромну зграду од камена, са магазама и подрумима, у брегу, над водом.

Поразбољеваху се многи. Пренеразише се кад видеше вароши од камена, чудне мостове, справе чију употребу нису знали, читава брда наслаганих коса, које беху продане руским трговцима.

Село, у које би могао сићи, назирао је ускоро, у долини, само као збрку камена у неком исушеном кориту потока. Са густом шумом што се спуштала на њега, предвођена појединим, разбарушеним дрвећем,

успеле да одвуку уназад кола, док су коњи дрхтали од узбуђења, господски интов убрзо пође према улазу са капијом од камена, који је био иза багремова.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

) Провлаче се нароткиње испод верига, камена, дрвета, суждребне кобиле итд., а то се најчешће врши пре истека сунца, за време неког празника, при чему је смер

(коју су чували невини момак и девојка целе ноћи).¹⁸⁶ Срби на Косову ушивају детету на хаљиницу маховину са станца камена како не би „отишло на очи“. (5) Одбијање злог погледа и урока нечистоћом.

онда жене закухају колачић чекалом, па му даду те изједе (да би почело онако брзо говорити као што чекало одскаче од камена и звечи).“ Зато се и каже у народу за онога ко брзо прича: „Говори као чекало.

: „камена с рамена“, „скока јуначкога“, „халка“, „рвање“ итд.). Забавне игре су „оне у којима се тежња за игром испољава тако да

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За сужње, царе, помиловане, за њихово помиловање од воденичког камена теже. ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и

За слугу Јернеја који узора бразду дужу од екватора и више истуца камена тврда него у побрђу што је брда, који повеза више снопа него што други кита цвећа.

њених одјека, за њених потока слободан стих, млади, успаванку што је усред ушћа пева река, за здравице што их из камена напијају водопади.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— начин на који је скакала у море сличан лету пљоснатог камена када се одбија од површине воде; њен први излазак на Терасу у пратњи мајке, и оно лето када је први пут дошла у башту

Стоњанин је вешто скакао с камена на камен. Млади човек се колебао између његових погнутих леђа, кроз чију је кошуљу пробијао зној, и стјуардесе која је

Лутали по горњем делу града, стизали пред мала камена гробља обасјана месечином, хватали се за зидове и од њих тражили помоћ, желећи да заборавимо пискове локомотива и брза

Стомак ти је јурнуо према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена — мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату? Мрзиш – монограм на том камену, а он га је имао!

према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена — мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату? Мрзиш – монограм на том камену, а он га је имао!

Нина се загледа у његов облик док је пио: клупко нагих мушких и женских тела парило се у ковитлацу око црног камена. Обрисао је пивску пену с бркова и загледао се у Нину, као да је тек спазио; —Одакле си?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Момци жаљаху што је толики снијег нападао, иначе би гађали, метали се камена, утркивали се, скакали. Њеко предложи да скачу трупачке у кући, али се то не прими; други понуди да се игра игра

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У бескрајном плаветнилу нашег неба, на модрим таласима Јадранског мора, уз гранит камена међаша и свуда широм слободне домовине, будно стражарите ви, чувари мога детињства и младости...

Милићевић, Вук - Беспуће

једном осјетио неку луду жељу и вољу да је прегази, као некад у дјетињству, дошао до средине Уне, склизнуо с глатког камена и запао дубоко у воду. Вратио се тада кући сав мокар и љут.

Гавре Ђаковић посматраше њу пред собом, свјежу и витку, са шеширом у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто.« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

И ЖАЛОСТ) 268 (УКОР) 277 (ОЈ МОРАВО, ШТО БИ БЕЗ СРБИЊА) 278 (БЕРАЧИЦЕ) 280 (ЊЕНИ ЈАДИ) 282 ДВА КАМЕНА 284 (ТА НАПИ СЕ) 288 УСПОМЕНЕ СТАРОГ ЈУНАКА 289 (БОЛЕСНИКОВА ТУЖБА) 291 (ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?

(1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак

“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране.

ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће.

на путу стајаше, Све камењак до камењака, Грм до грма, трњак до трњака, Трње грма везало за грма, Камен стрми за камена стрма, А те, брате, убаве јаворе Пљушт притискô одоздо до горе, Свуда пљушта, трња и бунике, Дешто цвећа, али

Лепо, красно, дивно ли је тамо, Авај брате, како ли је амо! Из камена стоји сове хука, С гране суве кукавица кука, Кукај, али према своје главе И још главе сеје бућоглаве!

Ено шеће из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије. Боже мили, да вељега чуда!

Ово ми је здраво измрљано, а времена немам да размрсим; но то кажем 1 — да је пев о драгога 1 — вештини у бацању камена. 5.

“ — Повриснула млада. Онда затрепета, Па с обале клону, Те драгоме своме У водицу тону. ДВА КАМЕНА Беле роде одлетеле, Собом драго њој однеле, Ох, далеко, предалеко!

Ал' те сузе, што јад био, У срцу јој узаптио, Макоше се, помолише, Из камена ударише: Читаво се врело створи, Па травицо(м) зажубори, Те крај стене и крај горе Стиже тамо мимо дворе, Де

На колена крај ње паде; Још загрли кам студени, Па се и сам окамени, Јоште стоје загрљена Тамо, брате, два камена; Још из кама вода бије, Још усала никад није; Ал' кад вода та усане, Невере ће да нестане.

си опет, ти си ми једина, Што оста тужном од свију милина; Ма чим ћу теби тог света студена Наплатит веру тврђу од камена?“ — „Ох нек сам твоја, па сретној не треба, Кром тебе, више ни Бога, ни неба!“ То рече она у тужној радости.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ишли смо заједно и у прави млин, и тамо ноћивали. Брујање и клепет, бескрајна прича дрвета и камена, насељавали су се чврсто у мој узнемирен дјечји сан.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Кад сам рекла да је сав од кадифе, казала си ми да је женскаст, а да је Хасанага од станца камена! Мушкарчина! А кад сам теби говорила то, то за косу, руку, глас и покрете, казао си ми да је потуљен!

ХАСАНАГА: Не мораш да се трудиш! Нема суза ако је срце од камена! ХАСАНАГИНИЦА: Чујеш ли шта каже? Срце од камена! Видиш ли каквим ти каменом мајку именују? Велики камен...

ХАСАНАГА: Не мораш да се трудиш! Нема суза ако је срце од камена! ХАСАНАГИНИЦА: Чујеш ли шта каже? Срце од камена! Видиш ли каквим ти каменом мајку именују? Велики камен... склоните га... Кадија! (Наслони главу на колевку.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Па каквом си се понео помамом да мени ти, ти мени нудиш дар?! — Ја немам злата, немам пурпура, ни бисера, ни камена што сја, ал' имам све: — Самсона имам ја!” Главари гледе, бледе, трну, мру, у храму је тишина самртна.

Самсон је певô, ори му се глас, бојева смртних некад жив ужас надјекује окова тужни звек, с тамница стреса мемлу камена. Па ни камен му мâ не спречује, чак на дно пакла продире му јек, разбирају га дуси пламена.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Не знају куда иду. Онда рече Грбо најстаријем брату: — Хајде, узми три камена, па се испењи на највишу јелу и на којој страни видиш свјетлост на ону страну баци камење, па ћемо ићи на ону страну.

Брат га одмах послуша, па узе три камена и испе се на вр јеле, гледа на сваку страну гдје ће угледати свјетлост. Пошто не виђе нигдје, сиђе доље и каза Грби да

Онда Грбо рече средњем брату: — Хајде, не би ли ти видно. Средњи брат устаде одмах, узе три камена и испе се на вр јеле, гледа на сваку страну, али све узалуд.

Пошто огња нигдје не виђе, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости. Онда Грбо скочи, узе три камена, па им рече: — Добро пазите на коју ће страну панути камење.

Онда се испе на врх јеле и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ону страну гдје је видио свјетлост, па онда сиђе доље и упита браћу: — На коју је страну пало

На то ће Дивоња Милошу: — Не бој се ништа, него сјутра иди са мном до Драгог Камена и пази ко ће пасти с Драгог Камена. Ако ја панем, ти отргни мој десни рог, те бјежи без обзира.

На то ће Дивоња Милошу: — Не бој се ништа, него сјутра иди са мном до Драгог Камена и пази ко ће пасти с Драгог Камена. Ако ја панем, ти отргни мој десни рог, те бјежи без обзира. Ујутру пође Милош с Дивоњом и дођу до Драгог Камена.

Ако ја панем, ти отргни мој десни рог, те бјежи без обзира. Ујутру пође Милош с Дивоњом и дођу до Драгог Камена. Кад они тамо, ал' јарац већ чека.

се припне и Дивоња на Драги Камен, те је се бô с јарцем читави дан до подне: наједанпут се јарац скондрља са Драгог Камена и сав се распане. Онда Милош и Дивоња дигну се одатле и срећно дођу у своју пећину.

Дивоња опет рече Милошу да се не боји ништа, већ да пази па ако би он пао с Драгог Камена, да му сврне десни рог па да бјежи безобзирце.

Сјутрадан оду Милош и Дивоња до Драгог Камена, кад ли тамо ал' јарац већ чека. Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у

боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари некако јарца и баци га са Драгог Камена, и јарац се сав распане. Они сад оду кући у пећину, и Милош се опет нахрани из Дивоњина рога.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Изгубио сам један камен што сам одунуд украо; таквог камена нема овде на земљи. Но ја сам се задржао, а може ме господин тражити. Извините! (Пође.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Таљиге чудне подижу буку, с камена на пањ точкови бију; буљук дјечака магарци вуку, кажу — земљу Дембелију; кочијаш јарац, брадати Гига, свакоме

На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина. С хуком се руши, не пјева ништа, помамно јури кроз разбојишта.

Покрај строга камена међаша прође само тужан харамбаша. А већ сјутра, тамо у Бихаћу, на капији гимназије наше, сјатиће се моји знанци

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви, битка је још јуче свршена и само једно срце од камена са заспалих руку диже се у вис. ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао.

нетелесно и неодразиво И свем мисленом недомисливо и неизрециво Слову сваком суштаство прасушаствено Од белог камена до царског дрена све је притиснула сила плача У кругу од манастира до најбољег мача плакање свештено и плачеви

си седео у дворцу и ширио се у препространом гробу шалим се добићеш ти небеско ордење о највиша искро из најтврђег камена сенка ти је до Петрограда пала одазвао си се александријском гласу ти који си клео змијске трбушине за тебе ствари

сећа док удариш дланом о длан свест му постаје већа и пут се своди на размеђа где те пресреће знак велики длан из камена шака урезана у стену једва је назреш у пећини прсти збијени у зид удевени светле као глас нечувен и незнан

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како севне варница са неког већег камена. А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав... Мисле људи о свем и свачем.

Беше их једно десет. Лица се наша готово додирнуше и мени се учини као да су од камена. Иако у правој линији нема ни сто метара, изгледало ми је као читав километар.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Не да вила орит’ града нити бедема, Хитала се б’јелом руком у дил бедеме, Па извади триста пиљак’ и три камена, Те побила триста војске и три војводе. ОБРЕДНЕ И ОБИЧАЈНЕ ПЕСМЕ КОЛЕДАРСКЕ 13. Добар вече, коледо!

не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи два драга камена, Обрвице морске пијавице, Ситне зубе два низа бисера; Залажу га медом и шећером: “То нам једи, па нам пробесједи!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Посећивао сам и родно место Зубранића, у Башки, њихову стару, од камена, кућу, и Башчанску плочу. Једрили смо у Сењском каналу. А под острвом Првићем, једног дана мал’ се нисам удавио.

Мирису рубља женског и белог круха, из којег ћарлија богатство банатског жита и смеха Банаћана, који је тврђи од камена.

У њиховим очима, са којих капље киша, зјапи само иронија камена у ноћи. Дани пролазе, и сваки врши свој посао. Бан Јелачић, на коњу, сред Загреба, показује мачем на Маџарску, и

У Насионалу морам споменути једну ствар, а то је Бурделова Дјевица. Она је бојадисана камена, има лепу, готску виткост, а у моделацији укусно обнавља свежину и чаробну наивност француског средњег века.

Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена. Облаци никад да одмекшају, а из мора се диже огромно стење.

Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу. Немам коме да кажем добре речи.

Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу. Немам коме да кажем добре речи.

Нека зелена боја, од старости, од влаге, од ветрова са мора, или не„а чудна светлост поднебља, или самог камена, облила је куле и зидове цркава. Ослобођен сам веза, закона, љубани.

Небо каткад круто, са чистотом испраног, сељачког сукна. Небо што силази на мале градове од камена, са колима сламе и трава, непроменљиве боје, стално.

Небеса Лике. Над непрегледним, грозним, узбурканим, пустињама камена. Оловно, без игре зракова вечерњих. Без јесењих осветљења. Без пролећних севања муња.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Цар пребледи. — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв. Цар не одговараше ништа. само дрхташе као у грозници.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Не знамо ко је први поплочао наше улице, али ни наши дедови, па ни ми не изменисмо ни једног камена на њима. Истина, јесмо се понекад и шалили тим.

Звецкају сабље по глатку камену, по неке ципеле шкрипе, а по неки се ђонови јако вуку преко камена, па се чује само чепање прстију, шушти И бруји она множина сама собом, а ми се овамо у олтару устумарали, па се само

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

су гардеробу Носили људи у Старијем каменом добу: Осушену животињску кожу, преко рамена Рипиду од грубо обделаног камена, А када би веће количине коже приспеле, Они склони луксузу шили су и ципеле. Јести и преживети, беху мисли водеће.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али сада, пошто је, као сваког празника, капија била широм отворена и њена крила подупрта са два велика камена, сва се кућа видела. Чиста, спремна, и као изложена, стоји отворена за госте, за тај свет споља из вароши.

Њихово село било тамо у Турској, одмах иза манастира Светог Оца. Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча. А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село

Из чепова шуштала је вода падајући у камена, мраморна, четвртаста корита. На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих или по њима већ слепљени

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Једино, на рубу тога поља, у заплећу врлетног брдашца, било је, а и данас је, подуго и повисоко здање од сивога камена; здање Богу намијењено — цетињски манастир.

По њекијем видарским радњама (нпр. вађење камена и трапанација главе) могло би се судити да су Медиковићи прихватили грчку и арапску медицину.

О Стани причаху медику како је више од једнога момка обалила, како добро баца камена с рамена и скаче. „Да“, закључи медик, „види се, брате, види.

то, невјеста једна донесе ми у шаци неколико укљеве и колико нокат рметинице, па ће мени: на, брајо, па јеђи сит!... Камена ти та ситост, дијете, помислих...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Од свију живина најбоља — човјек, најгора — човјек. — Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета. — Штети је човек вазда дужан. — Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи.

Да је потке колико основе, У сваког би доста платна било. Да је срце тврђе од камена Опет би га растопило злато. Данас мени, сјутра теби, побро: Редом рђа по дружини хода.

А јеж одговори: — И данас и сутра ћу. 9 Питала жаба корњачу, кад се превалила преко једног камена: — Што ти би, бона? — Ево моја луда глава, јер се нијесам научила полако, па све у хитњи, а враг узео и прешу!

па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет па свијет

једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет па свијет изићи.

мутвак — кујна; део пекарнице где се меси хлеб и стоји брашно мучњак — сандук у воденици у који пада брашно испод камена муштулугџија — онај који донесе весели глас; гласоноша пријатних гласова налет — сотона, ђаво налет га било!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69. Од бијела камена постало, аљину има руком неграђену, од гласа његова мртви људи устају, а послије смрти крсте га. 70.

3. Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7. Мост преко воде. 8. Жито. 9. Брашно кад пада испод камена. 10. Звоно црквено. 11. Пијевац и реп му. 12. Казан. 13. Игла. 14. Паун. 15. Коса. 16. Срп. 17. Ђерам. 18.

Куцне њим у кам говорећи: „Све жути цекини да буду!” И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: „Побратиме! побратиме! погибох!

највише брдо што знаш, ту ћеш наћи велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па ће ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп

” А онај му с камена одговори: „Чудим се тебе што ореш с једнијем волом.” А орач му одговори: „Не орем с једнијем него су два.

Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири витла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Никакве штете манастиру од тога не може бити, „јер може Бог и од камена подигнути децу Аврааму“, (Мт. З, 9) и слепима дати премудрост, и реч неречитима, и који ће му бити угоднији од оних

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Говорим у глобалу! ИКОНИЈА: Са содом? МИЛЕ: Бесоде. Ја би то на школовање у Падињак, туцање камена, и друга васпитна срества! Нема код мене лабаво! Он да мене ту хвата за ревере!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу божју и тво-рење руку његови[х] возвештава земља.

Сутрадан попнемо се на високе хормовитске планине. Нађемо прекрасну велику варош од седам стотина домова, све камена зданија како кастели.

и, ако ћемо право рећи, више од триста [х]иљада светаца, анђела и различни[х] свакојаки[х] образа и виденија од камена, као да су од воска изрезана, и од њи[х] сва црква као град некакав од дна до вр[х]а сазидата.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Тога тек дана сељаци познадоше колико вриједи фра-Бакоња. Кад се послије вечерње момчад поче бацати камена с рамена, Бакоња је задуго био међу гледаоцима, па пошто се изведе начисто који је најбољи уметач, фратар узе камен,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА Садржај САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ

ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У РАВНИЦУ 15 СУНЦУ КРАЈ ЈЕ 16 КУДА ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО

ГОДИНЕ 72 КАМЕНА УСПАВАНКА САМО ЈЕ БУДИЛА МИР О проста ружо говора Зашто те пролећа буде Заспалу међу два мора На усни плаве луде?

Ми се кобно лелујамо И слушамо ветар само И нит по нит како пуца... КАМЕНА УСПАВАНКА Успавајте се где сте затечени По свету добри, горки, занесени, Ви руке по трави, ви уста у сени, Ви

Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком? Камен ми под главом: јаој два камена. (Знам који је стамен а трошнији који.) Плавило ми неба капље низ рамена. Где сам: још у трави ил на неком спрату?

Гле: ту заста тело навикло да лута, Као да се у кам врже рука, нога. Прохујалог доба вир ме целог гута. Камена кућо поцрнела од грома С траговима киша, века, ветра, бога, На твоме дну сам без говора и дома.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

се неуморно крстила и одобравала, а она је стајала без покрета, слушала калуђера, осећајући да јој главу притиска цела камена зградурина манастирског конака.

Онда је из камена ужасан страх бризнуо у њу. Није све рекла. Најтеже грехе није исповедила. ...После удаје... Шта је све згрешила?

Тако, до у дубоку ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под гробницу и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала једне те исте речи: „Сина,

„Глас — обичан. Само, викао је кад говори. Као и сви воденичари. Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла. Цео свој век провео је у воденичкој буци. Тишина му је била само кад лед окује воденицу и заустави реку.

Ти си газда. дете заплака. Ђорђу затутња по ребрима. Тромо изиђе и седе на степенице од белог камена. Квргаво уво, помисли и опипа своје. Пипа и чело. Какво је?

Андра, зато се и усправио и, задављен тугом, стоји без речи, расплињава се, шири, расте, испуњава собу од нетесаног камена, а не миче се, он кога сви напуштају.

“ Андра је слушао како цичи помрчина пригњечена уз таваницу и зидове од грубог, нетесаног камена и гледао тешко и све мрклије њихање над собом.

“ „Па шта још могу да ти подвале?“ „Могу да ме не обесе.“ „Зид је од камена. Залети се и сам разбиј главу.“ Од тада је и према Андри постао друкчији.

Аћим не приклања главу. Чека сунце. Ништа не мисли. 3на како оно њима долази. Најпре по модрикастим рубовима камена миле бубице сенки, па су бубице бели лептирићи што стално дрхтуре. Онда се упали камен и очи му се угасе.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Нисмо ми рибе најмудрије! — рече рибица смерно. — Боље се обрати корњачи званој Камена леђа. Она је толико стара да су јој се леђа од старости скаменила. Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа.

себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се: — Дошла сам до тебе, мајко!

позван најмудрији царев доглавник, па доглавник доглавника, али није дан од њих није знао где се налази рудник зеленог камена.

У Пелетини постоје рудници белог мермера, па блиставог плавог камена, чак и камена руменијег од младог вина, али зеленог нема, па нема!

У Пелетини постоје рудници белог мермера, па блиставог плавог камена, чак и камена руменијег од младог вина, али зеленог нема, па нема! Чак се ни најстарији поданици не сећају да га је икада било.

Смири се и седи ту где си... — Морам напоље! — понови онај глас тихо, а јаје са запрепашћењем виде како његова камена љуска пуца, а из ње се, као лептирица из чахуре, извлачи лепотица и шапуће: — Помози ми да кренем.

Више их нико није видео. Али путници из далека причају да на обали мора у кући од камена живи Златокоса се дечаком и мужем на чијој је капи извезена црвена жаба.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Аустријанци су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем разорили силним експлозијама.

наступају између Турака притајених под сводовима Стамбол-капије, али се и те како опажају и ти сводови, од цигле и камена, зли. У Београд се, кроз Стамболкапију, тешко улазило а још теже излазило.

Зауставио се случајно и наслонио се на ограду од камена кроз коју је промицало слеђено шибље. Тражио је у себи радост јер је Београд, најзад, био освојен: радост није нашао,

Из кућице нико кије изишао а празнина је почела да избија од камена, од земље, од облака. Добрача је, кроз ту пустош, пошао узбрдо, ка Стамбол-капији. То му је била друга омашка.

је у трговцу Пешики неку одважност коју дотад није показивао: први је подигао, у Старој чаршији, неколико дућана од камена и од цигле, са гвозденим вратима и са капцима од гвожђа на прозорима.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит', можда, поганом; Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе, И као таласи тону у море вечности тавне. Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе Где споменици стоје народне прошлости славне.

Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!“ И тада стиште с камена на камен, У хиром скоку - к'о лака газела. Очи јој сјаху. Један блистав прамен Беше јој просут преко лепог чела.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“, упита га Питагора. „Десет дана“. „Е па лепо!“, рече Питагора својим ученицима. „Замислите да је из камена, положеног у Кеопсову пирамиду, сазидан дуг зид, висок као што ме овде видите“.

У немој тишини која је настала, чу се неко ритмичко хркање. То беше Паролос који је, испружен иза једног великог камена, слатко спавао.

То чудовиште, звано Самбука, налазило се још подалеко од пристанишних кула кад се на њ сручише три камена, сваки тежак шест стотина фунти, који у своме паду, уз паклену буку, размрскаше машину, преполовише мост, распршташе

Задивљен, Коперник застаде пред тим колосом, саграђеним од огромних тесаника травертинског камена, па прође кроз триумфалну капију Константинову, окићену туђим перјем, рељефима старијих зграда, и попе се на брежуљак

Показах им онај блок камена и кости које су вириле из њега и замолих их да ми кажу какав је то костур. Они прегледаше тачно све што се могло

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

да отрујем, да трујем, да свршим са проклетим старим теретом, да кроз злочин ступим у нов живот, и да престанем с камена на камен прелазити реку, гледајући преда се, пун страха да се никад не уквасим?

Изгледала је мирнија и тргла се тек кад је наишла на крваве остатке трагова код мале гомиле камена. Ипак се прибрала, брзо пришла чесми, оквасила малу метлу, па се повратила да непријатне трагове уклони.

Из кућа, из ограда, из џамије, која се беласала на ивици Феризовића, из сваког камена, чини ми се, одјекивала је пушка. При свем том, пук потпуковника Васића је лагано прилазио вароши.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ИИ Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права начелничка кућа.

Ондје, отприлике у средини, мало више према лијево, на осмерокутној подлози од тесана камена, дошла би сјеница, као нека пагода, показат ћу ти нацрт код куће.

Примио сам у срце глас сваке ствари. Осјетио сам миљење сока у сваком тананом влакну и срх у студеном срцу камена. Разумио сам нијеми говор ствари и тугу у оку звијера. Отворио сам душу свакој појави живота и очи сваком његовом виду.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни

Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена !« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина. Сутра у гроб, а њему ни бриге!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно ја већ на тебе чекам овде под овим каменом.

Смрт сад изиђе испод камена и потрчи за њим. Петар бежећи стигне до оне три девојке, па одмах прекрсти штаком, а девојке оживеше и почну опет

— Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно. Онда ће он њој: — Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и

Див пристаде и шчепа каменчину, стисне је у руци и сатре у мливо, али ни капи воде из камена не потече. Онда старац узме бајаги камен, а он узео комад тазе сира, стисне га у руци док из њега потече вода.

Најпре су кушали његову снагу, је ли јунак кô што див каже. Тако изиђу на једну пољану и узму се бацати камена с рамена. Дивови шчепају грдну каменчину и бацају је као јаје. А кад понудише старца, он погледа камен и приђе њему.

Кад то чуше дивови, у чуду се загледаше, па му рекоше да им не баца камена, јер такога нема надалеко, па им се жао растати с њим. А старац им вели да он не може друкчије или га неће ни бацати.

Чим то вино испију, постаће од њих два слана камена. Оштар Дан то одмах запише. Ујутру, чим сване, дигну се на пут. Како дођу на мост више двора, срете их маћија и даде

Не знадоше сад куда иду, па зато рече Грбо најстаријему брату: — Хајде узми три камена, па се испењи на највишу јелу, и на којој страни видиш свјетлости, на ону баци камење, па ћемо онамо ићи.

Врат га послуша, па узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, па кад не виђе нигђе ништа, сиђе доље и каза Грби да није видио

Онда Грбо рече средњему брату: — Хајде, не би ли ти видио. Средњи брат устаде одмах, узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, али све залуду.

Пошто огња нигђе не виђе, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости. Потом Грбо скочи, узе три камена, па рече браћи: — Добро пазите на коју ће страну панути камење!

Онда се испе на врх јеле и одмах угледа свјетлост, те баци сва три камена један за другијем на ту страну, па онда сађе доље и упита браћу: — На коју је страну пало камење?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И разумедох откуд све то бива: Толике раке што се и сад згрћу Брдима, пољем, свуда, крај камена, Кад има места за сваког да снива. И разумедох пут што се не мења, Стари загрљај човека са смрћу.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Нужда ме је натерала, па сам некако прибавио комадић неке гвоздене жице, помоћу два камена зашиљио сам врх на једном крају, савио жицу у одговарајући облик и причврстио је за јак канап.

Слике које сам видео биле су чудесно оштре и јасне и имале чврстину метала или камена, у толикој мери да сам му рекао: “ Погледај мој мотор. Пази како ћу сада да га покренем у супротном смеру.

Ћипико, Иво - Приповетке

Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два камена, и чекати да вода узаври, па да наједаред успе брашно.

Тако у тешкој радњи сачекаше славу постављања темељнога камена. У недељу рано обишла је глазба главне градске улице, а ограду окитише сваковрсним заставама.

Је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући? И опет ћу се пењати уз наше кршеве и одморићу се код старога крста од жива камена... Нека, нека, оздравићу... — Хоћеш, даће бог, — тужно одговара стара. — Али заспи, свиће! Заспи, соколе, заспи!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни низ испресеца декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни

нове Куленовићеве сонете упоредили у том смислу једино са сонетима Стевана Раичковића – рецимо са изразитим сонетом „Камена успаванка“ – било би посве јасно колико је наш песник кренуо сасвим другим путем.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСНИК 22 ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ 24 РАСПОРЕД РЕЧИ 25 РОНДЕА 26 СОНЕТ О ПТИЦИ 27 СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ 28 УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА 29 ТРАГИЧНИ СОНЕТИ 30 И ПОЧЕТАК СНА 31 ИИ КУЛА ЛОБАЊА 32 ИИИ ОДБАЦИВАЊЕ СУМЊЕ 33 ИВ ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА 34 В

тишина коју својом љубављу хранити треба у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра из чијег камена чудовишне птице вире Руко испружена према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се

Руке које употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где мру два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу за сведока ил сунце пало, да је једно име узрок томе сну.

СОНЕТ О ПТИЦИ Испили се из баченог камена и буде зеница неба ослепелог, мало живота збиља полетелог с наших бескрилних погнутих рамена.

О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним. СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ Нема је овде, све је више губим

Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају. УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мами.

О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу бдије. То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира.

Везо фина између пепела ока и камена чаролије не препирем се са сличностима, али један је вај, и нема друге смрти осим смрти.

Краков, Станислав - КРИЛА

Устављени војници се подигоше, и почеше скакати са камена на камен. Вода је весело носила голо мршаво тело. Спасени рак се радовао под каменом.

На небу је пламтео ужарени котур. Испод камена су измилеле шарене змије, и грејале се на припеци. У кланцу је још тутњило.

Куршуми му пресекли сећања и мисли. Стеже грчевито сигнални пиштољ, и припија се уз ниску гомилицу камена и земље. — Да се само може остати мирно приљубљен уза заклон.

Смењени војници спуштали се узаним каменим стазама, прегазили су Беле Воде, скачући са камена на камен, пели се тешко уз шумовиту Милетину Косу.

Пламен је прљио његову прљаву кошуљу, по којој је он често нешто тражио. По реци су скакали с камена на камен војници. Прљаве, брадате коморџије вукле су муницијом натоварене мазге.

Петровић, Растко - АФРИКА

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

има звездице, А кућа моја — црна пештера Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би онај ваздух дисале Што моје груди цепа надвоје... (Почивка.) Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише. По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон.

Рововац као да грми и у бугарским рововима отвара читаве кратере... Бедем од онога наслаганог камена летео је као прашина, заједно са деловима људских тела. Наши стрелци из рова нишане.

Наредио сам каплару да допузи до самог излаза и осмотри лево и десно. Ми смо остали у близини иза једнога повећег камена. Наједном припуцаше пушке и око нас запрпори. Ми се прибисмо на земљу. Ту су, дакле.

Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена. А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена. Громке експлозије сваки час потресају клисуру.

Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена. А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена. Громке експлозије сваки час потресају клисуру.

Наишли смо на неку папрат. Затим смо пошли благом узбрдицом и код једнога камена застали. — Овде можемо да се одморимо. Ово је место заклоњено. Сели смо на камен и запалили цигарете.

Забринуо сам се за Грују. — Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао. Бугари имају нарочите стрелце, који вребају.

Скрени пажњу људима, а то учините и ви, Драгане, на бугарски ров код оног краставог камена, где су почели да копају саобраћајницу. — Разумем! — Ракетле што чешће. У међувремену бомбе на њихове објавнице.

Неко дете притрча са штапом у руци, који се одбијао од бивољих леђа као трска од камена. Одмах затим пут скреће на десну страну и ауто убрза.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?

владају, Посланије је воље његове — Да га славимо јеком пушчаним, Да окитимо ово престоље Слободе скупе, сињег камена, Чалмама белим, голим главама, Што се о челик наших костију Пакосно бију, мрве, цепају...

Све што је у сну око видело, То беше пусто, немо, дивије — Нигде колибе, нигде пламена, Нигде клисуре, нигде камена, Све се у сиње море створило — Широко море наше несреће — А твога двора тврдој зидини Бурнога санка машта свемоћна

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Епитаф с надгробног камена, стећка војводе Радосава Павловића у Рогатици, исклесан "српским писменима и на српском језику", било да га је

Чисто лирска стања обликује с наглашеним артизмом, нарочито у сонетама Камена успаванка (1963). Слика би била непотпуна кад се не би барем поменуло постојање тако различитих песника као што су

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И до неба кад, и пакла, тежи тим срцу мук. О мируј, претешко моје, ками камена мене, мукла стено. ИИ Отврднуло је, уздрхти чудно, превршиће.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

гола, раштркана »циганска маала« иза које се тамнела зелена Ћошка, а опет иза ње високо до неба дизала се испрепукла, камена Пљачковица и Крстиловица...

и одавна покривена жутим опалим лишћем; нагурано и отерано свако у своју рупу, између бразда, уза зидове, испод камена, греда, све се то слегло и чека да дође зима и покрије, заледи и уништи сасвим.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Теј од к. корена препоручује се у Луіћевој Љекагуші као средство против мокраћног песка и камена (ЗНЖОЈС, 14, 86). БЕЛИ ЛУК Кноблауцх (алліум ѕатівум).

употребљује се за масажу код реуме, болести утробе, и др. (ГЗМ, 12, 1900, 152). МАХОВИНА Мооѕ ‹муѕцуѕ›. Маховина, камена папрат (Шулек). Уочи Ђурђевдана посипају м. по говедима, да би их сачували од чинилаца (ГЗМ, 6, 1894, 660).

Прецима је, вероватно, намењена п. коју, о Тодоровој суботи, остављају код Побијеног Камена (камен-фетиш у облику човека, близу Ђевђелије) нероткиње, да би добиле децу (СЕЗ, 40, 44); исто тако и п.

муке (како јој је тешко у земљи, како јој црви подгризају корење, како се мучи у воденици између два тешка камена, па онда у пећи, и најзад у устима када је жваћу), »и Бог, кад чује п.

, 203). Породиља треба да се окупа у води у коју је, поред осталих трава, метнут и с. (СЕЗ, 19, 93). Код једног камена фетиша (»Светиња«) у рудничком округу, кад иде болесник да би пио воде с њега, понесе се поред осталог и с.

Када се сахрањује покојник за кога постоји бојазан да ће се повампирити, у његов се гроб бацају три камена — очевидно зато да душу, ако би хтела да изиђе, задрже.

На гроб вампира Саве Савановића, у Глишићевој приповеци, набацали су сељаци »камена, клада, и свакојака трња, највише глогова«. Моћ везивања има и (брезова) метиља.

шустну траву (герінтхе минор); мрве осушене траве и бацају на жар, водом у којој су траве куване поливају три ужарена камена од три боје — црне, црвене и беле, и говоре басму: »Женио се мрак и мрачица.....« (ибид.).

Ћипико, Иво - Пауци

Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ

— Биће круха, — помисли Раде и превише... па куд ћеш даље? И, занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.

Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге

Гледа у бразде што леже спокојно ишчекујући прољетно сунце. Али се дуго не задржа, већ окретно, с камена на камен прескачући, пређе преко газа. Дође на своју ливаду и гледа како низ јаругу тече вода.

Трибује, сутра ће ми Јуре у варош, ваља да купи хиљаду ствари, а потриба нам је и од модрога камена... —И мени је приспија.. —Говори да је у вас скупљи... —Па? А кад вам је потриба, ко вас помаже?

— Сад ме мање сврби... Стојте добро! — и хтједе да крене. Ну, погдедавши нада се, спази козу наврх камена, над понором. — Кш, кш! — јави се и рече као за се: — Да сврата, никад је више не би моје очи видјеле!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао како под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије за појас, па су му се виделе танке бутине налик на батаке тек очерупаног старог петла.

Али они запели, глогово па глогово. Видим их како су ме приклештили између два воденичка камена и како долазе у групама, свечарски обучени, са халабуком и грајом, опијени злобом и пакошћу, смехом грленим и

ради заштите од пљачкаша и освајача, него је дизати небу под облаке, на то безводно спржено брдо, где ничега нема осим камена. И воду горе тегле из долине. Чак и воду. Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина.

Изазивао је вратимљске момке на надметање. Бацао је с најјачим од њих камена с рамена, тркао се с најбрзоногијим, прескакао јаз код Мијатовића воденице са најкракатијим, па се чак и са неким

Тек што ми се Прохор појави у мислима, кошчат и незграпан, смешан и загонетан, одједном однекуд рупи халабука попут камена кад падне у мирну воду, устумара и изломи слику, остане само за тренутак нејасна мрља преломљена круговима, затим и

Корачао је достојанствено. Клекао је крај једног рањеника што је цели дан умирао на врелини љутога камена, узалуд дозивајући неког ко би му помогао да се макар склони у хлад са сунчеве пржине. Све сам видео као на длану.

„Ово се сече као сир“, додао је одваљујући велику парчад камена. Загледао сам: чудан неки камен од љуштура некаквих сићушних пужева.

испушта из вида оног вижљавог скакавца што се вере уз стрмине, стрчава низ узбрдице, вијуга између букава, скакуће с камена на камен, проклети каскин.

длана девојчурка, јуре кокошке по првој пролетној трави, играју се са мачићима, срчу жуборави млаз што пада са љигавог камена, јашу грбаве овнове и помахнитале ждрепце, роне у дубоким зеленим вировима а испод носа им промичу златне пастрмке,

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Оно је сазидано од печене цигле и тесаног камена, а прекривено многим степеницама. Главне, најшире, воде, одмах од улаза, стрмо у висину, а више споредних степеница

Поред других ситних ствари, нашли сте онде и један мали придржач за писма, истесан од камена, белог као снег. Тај каменчић има своју дугу историју.

Под ударцима њиховог длета и чекића. одлетала су у ваздух парчета тог класичног камена. Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач.

Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач. Замишљам да је тај комадић камена некад додирнула својом ногом и Аспазија, лепа љубазница Периклова.

Накнадна испитивања и расчачкавања литографског камена у који су ови животињски остатци били уложени, показаше да су то заиста биле две засебне врсте животиња.

Ипак, ипак! Божанска искра тињала је у њему. Међу тим људождерима живео је и онај који је први од незграпног камена истесао чекић и тиме осигурао човечанству господство над природом.

Капители тих стубова и неке скулптуре од камена или бакра стоје, уредно поређани, у једној оближњој згради да оданде буду одвезени у Музеј Кнеза Павла у Београду.

оркестра, заменили га слојем жућкастог песка и оградили тај простор, намењен за гладијаторске борбе, зидом од ломљеног камена, који, у свом незграпном, простачком облику, одудара од господских седишта позоришта.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сва врата мало криво узидана. На углу, камен, пола у кућу пола у тротоар узидан. С тога камена дању деца скачу, а сада ноћни стражар на њему седи и дрема.

А Бог му даде два камена: један се звао тама, а други сенка смрти; и рекао му да их таре један о други. Искочила ватра, сине.

подаље од гробљанског центра, тамо доле, на проветрини, где се све њише, па и крстови, и дрвени и они од црвенкастог камена, какви стоје и над гробићима те деце.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Љубов је мозаическо представленије Пигмалиона и његовог камена. Љубов је привилегијум на један дан по сто пута свађати се и помиривати се. Љубов је премештај срца нашег у каникуле.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

РЕДОВЕ“ 18 ЈАНКОВА КЛИСУРА 24 ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ 32 МОЈА, ПЕТА БАТЕРИЈА 35 НА ПРАГУ ОТАЏБИНЕ 45 КОД ГРАНИЧНОГ КАМЕНА 50 КО ЈЕ ВЕРА, А КО НЕВЕРА 54 ГОЛГОТА 65 У ПЛАНИНАМА 71 УСТА МИЧУ, ТРБУХ НЕ ОСЕЋА 79 БЕСПУЋЕ...

— Ко... Арнаути? — окрете се поручник Бранко. — И нас мртвих се они плаше, а камоли оволиких топова. КОД ГРАНИЧНОГ КАМЕНА Био сам одређен за коначара. Кренуо сам рано, док још комора није закрчила пут. Преварио сам се.

Давно је било прошло подне, када се заустависмо код граничног камена. Дан тмуран и хладан, сав огрезао у сиву белину из које штрче оголела дрвета, као раширени прсти у костура.

иду погурени са својом мишљу, Од камена до камена, преко прљавих потока, покрај оголелих вр зина И црвоточних ограда. Понекад застану наслоњени уза стену или

иду погурени са својом мишљу, Од камена до камена, преко прљавих потока, покрај оголелих вр зина И црвоточних ограда. Понекад застану наслоњени уза стену или дрво, са

Рељић упаде: — Људи, пристао бих да ратујем још две године, само да не вучем више топове преко оног крша и камена. Докле живим запамтићу оне муке и напоре. Слушајте!...

Вукло је двадесет војника. Други су гурали одостраг и пазили да топ не склизне. Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене.

Поручник Бранко се омаче и удари чукљем ноге у ивицу камена. Стиснуо је само зубе и стегао руком ногу. Застадосмо... Питамо да ли га много боли... А он псује шта му на ум падне.

— Не секирај се. Наћи ћеш седла уз пут колико хоћеш — теши га потпоручник Драгиша. Силазили смо. Све с камена на камен. Ноге подрхтавају од замора. На чизмама виде се бразготине од оштрог камења... Ама да ме само не згази коњ!

Навикнути на брда и урвине, намучени од крша и камена, гледали смо изненађени у недогледну равну површину. А море је шумело.

Наиђосмо ускоро на огромну мочвару у којој су расле врбе. Ишло се с камена на камен, преко оборених стабала и набацаног грања, о које се коњи непрестано саплићу и падају.

Шта је ово? — викну командир. Пут се слепо завршавао. Пред нама је била камена ограда. Батерија сто-ој! Батерија сто-ој! — командовао је капетан Лазар. Возари нас сатераше уза сам зид.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и сарделе; Па узбудљивије од љубичица Мирише љуто млеко непомужених крава Кроз планину!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе. Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу. — Па, добро!

Али, и старац и дечак продужили су да спавају у колиби од камена. Пред налетима ветра и таласа она им се чинила безбеднијом...

Помоћу њега он би се спустио низ кулу. Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну. А горе високо у кули самује зачарана принцеза.

— рече Царичин први доглавник. — Откуда зевалица на зиду? Тисућу пута претражен је врт, а зид је од камена: како ће из камена израсти цвет? — Донесите лествице! — рече Царичин други доглавник.

— Откуда зевалица на зиду? Тисућу пута претражен је врт, а зид је од камена: како ће из камена израсти цвет? — Донесите лествице! — рече Царичин други доглавник.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи.

помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи.

бега Константина налазимо и ове стихове: Сагнула се Јевросима мајка, сагнула се доле по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми

гвозденом вољом он општу малодушност преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена“.

Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад

то зачу силан цар Стјепане, он се маши руком у џепове, те извади хиљаду дуката, и извади од злата јабуку, у јабуци трн камена драга, обиљежје Милици ћевојци.

је до девет ћемера, испод грла до девет ђердана, а на глави девет перишана, поврх тога круна позлаћена, а у њојзи три камена драга: сјаје ноћом како дањом сунце; па бесједи славноме Лазару: „Господине, славни кнез-Лазаре, зазор мене у те

Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре! Да копамо мермера камена, да градимо цркву од камена, и Турци ће царство преузети и наше ће задужбине служит од вијека до суда божјега: од

Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре! Да копамо мермера камена, да градимо цркву од камена, и Турци ће царство преузети и наше ће задужбине служит од вијека до суда божјега: од камена ником ни камена“.

градимо цркву од камена, и Турци ће царство преузети и наше ће задужбине служит од вијека до суда божјега: од камена ником ни камена“. Кад то зачу славни кнез Лазаре, тад Милошу био говорио: „Вала тебе, војвода Милошу!

цркву од камена, и Турци ће царство преузети и наше ће задужбине служит од вијека до суда божјега: од камена ником ни камена“. Кад то зачу славни кнез Лазаре, тад Милошу био говорио: „Вала тебе, војвода Милошу!

Но се дервиш богом проклињаше: „Ти, соколе, Страхинићу бане, тврђа ми је вјера од камена. Да ћеш саде сабљу повадити, да ћеш пола војске погубити, невјере ти учинити нећу, ни твојега љеба погазити: иако сам

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

им је остала од Краљевића Марка А можда им је бацање копља Тренинг за везивање снопља У околини Сланкамена Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда је историјска грешка А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини

Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда је историјска грешка А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска Та љубав претерана Можда им је остала од Кулина Бана А можда им је дошла

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Послије колибе и псеће кућице, начињено је једно мало обзидано огњиште за ватру. Била је то у ствари права пећ од камена, облијепљена иловачом изнутра и споља, с округлим отвором на врху у који је метан Мачков плехнати котао кад би се за

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тај срп улази у хрсуску кућу и тим, који се мојим именом лажно куну! Те што год теку и имаду, мало, велико, од камена и до дрвета, све им односи и сатире, те им пусти куће и у свачем их рђа тре, да се никад ле могу опоравити!

Море ће се пред тобом раздвојити и фараон-ђаво у њему ће утонути. Мана за јело кано киша с неба спадати ће ти и из камена вода истицати и Амалик сатрти се не исто само с оружјем твојим, него и праведним рукама дижући их горе крстато и Богу

Ни орлу пута летећи испод неба. Ни пак змијиње стазе кад се превуче преко камена. ПРОЛЕЋЕ Ка неку мртвичину, зимну тугу смеће са себе свака прониклица земљана!

АДАМ Месо од земље, кости из камена, очи од воде, крв од росе, пара и одихивање од ветра, разум, памет од облака, умље с анђелске брзине...

« — и шикну штапом у једну камениту литицу. Рече: »Еда из овога суха камена да напојим ја вас воде, је ли?« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта нагло из камена и пише сви ону

« А како то удари, вода слатка, лепа ка медовина, посукта нагло из камена и пише сви ону воду докле онде преседише с одморањем се од путовања.

војском узимати, стојећи му под беденом, једна млада, скоро удата жена, спусти на њега озгор с бедена парче воденична камена и сву му главу расцупа, те му се просу мозак.

ГОРЊИ ГРАД У њему су, вели, сокаци, улице од чиста злата, дуварови, тојест беден градски, с драга камена асписова, с дванаист великих капија; свака та врата по од једнога су бисера; троја су му врата од Истока, три од

Тај одговор му на то апостол даде: »Ја, рече, то знам правити с дрвенога посла те плугове, ралице и кола. А знам и од камена зидати свашто и цркве, и домове, и царске полате, и камените ступове знам стесивати.

Еда је који од нас од камена драга, од злата и сребра, бакра, које ли друге такве поскупље ствари сатворен? Нисмо ли сви скупа, што је год на свету

И то ти је боља задужбина него ли десет цркви изнова да од камена подигнеш. О ЛАЖНОМ ПОСТУ Видиш ли сиромашна и невољна помилуј га, са злотвором се помири, боље од тебе напредњему

Ил сте с драгога камена, са сребра ли, ил' злата сатворени, а не од земље и бесмртни сте, бој се! Тек сиромаши с поштењем људски и не