Јакшић, Ђура - ПРОЗА
У горњем челу, на загасито измолованоме зиду, висила је слика св. Петке, пред којом је горело сребрно кандило, а свуд унаоколо поред дуварова беху понамештани меки миндерлуци, застрти загасито црвеном кадифом.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Еј, весели Алекса! — рече Јова. — Тихо живео, тихо умро, онако исто као што кандило гори и угаси се!... Бог да га прости... Бог да га прости!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем. — 'Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она.
Собу је освјетљивало кандило које је горјело пред иконом. Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Девојке спремају шлинговане сукње за рогаљ, момци мажу чизме да омекшају, а бабе траже дугмад и наливају зејтин у кандило и пале кандило и крсте се кад зазвони на вечерње, и распитују који ће господин-попа сутра да служи, и наређују да се
шлинговане сукње за рогаљ, момци мажу чизме да омекшају, а бабе траже дугмад и наливају зејтин у кандило и пале кандило и крсте се кад зазвони на вечерње, и распитују који ће господин-попа сутра да служи, и наређују да се татине чизме
пред иконом светих неумитних врачева Кузмана и Дамјана, патрона гђа Сидине фамилије, и још неколико, тако да је једно кандило горело чак и пред прекрасним Јосифом и Пантефријевицом, иако су они чак из Старога завета, али грдан страх гђа Сидин
А кад смо изашли и пошли кући, а он највеселији од свију нас, па мене шаком по шеширу, па ми каже: »Ао, кандило ти туњаво, унцуте један! Ала имаш здраве и добре очи, деране! Ала и не знаш шта ваља!« каже ми бáба...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Па су чак после његове смрти од тог новца купили икону и кандило и уметли у иконостас цркве за упокој душе његове... Толико је било много што је он напросио. А сви су му давали.
рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било кандило не угаси се. — Ех, зар кадгод што знало, попило, окусило, зарадовало се... Легло у чисту, меку постељу? Никад, ништа!
Црњански, Милош - Сеобе 2
место, да седне, Павле виде, тужно, да се сва завила у неку црнину, која му се учини још црња, кад угледа у дну избе кандило, које је горело.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Над огледалом лик светог Николе, патрона господара Софре, а пред њим озго виси на сребрном ланцу велико сребрно кандило. Даље на десној страни на дувару две велике слике. Једна је господара Софре, друга госпође Соке.
— Свети Никола, благодарим ти. Како први пут у цркву ступим, одма’ ћу ти од фунте свећу запалити и сребрно кандило на жртву принети! Па опет: „О кто, кто, Николаја љубит”. И Чамча помаже, али сада много боље.
Па је онда купио од једног руског златара лепо сребрно кандило светом Николи, које ће висити у цркви пред његовом иконом.
Годинама ће се приповедати шта су они на путу прекужили. Софра кандило пошаље пароху, па га метне пред светог Николу. Господар Софри долазе пријатељи да му честитају.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
посао и припомену с неодобравањем: — Брате Раде, најгори су у тој работи богомољци, душе немају: опири, однесе све, и кандило испод иконе. Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Беше богатих старих икона, сребрно кандило; слике Божјег Суда, Јерусалима, Пећи, Раванице, у златним оквирима и то почађале, плесниве, са оштрим, првобитним
Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана... А ти си у кујни; кроза сан те чујем
А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асурâ. Са улице се разабиру већ гласови.
Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их.
Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће: — Господе,
И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом.
Брзо се згурих и легох. Кандило гори, око мене топло, из велике собе песма, весеље. По целој кући мастан мирис од јела и пића.
на гроб разда по комшијским гробовима, а највише просјацима, и кад напослетку још онако заједно са синчићем запали и кандило поред свеће, уреди, очисти му од траве и учврсти гроб — тек онда би се враћали, остављајући му гроб онако нем, дугачак.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
жешћим гњевом аждају гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му модар пламен лиже, жестоким пламом кандило пали што су га оци пред икону дали, кандило свето пламеном пали, да бога моли, да бога хвали!
ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му модар пламен лиже, жестоким пламом кандило пали што су га оци пред икону дали, кандило свето пламеном пали, да бога моли, да бога хвали!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) у прочељу синула. Шпорет ватру смирује. Трепти чаша тропера. Зрцај, зрцај, чашице - радуј кућно кандило: кућа ми је прољеће што се маглом наткрило! СВЕТИ САВА: УРАНАК Гргољају млазеви. Топла водо, топлице!
Анђеоски, изван зала, трепне Чедо из јасала. Чуван сапун, или мило, распламса се уз кандило. Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица. Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера.
Прте иноци свете окрњке, што се чатило, што се жагрило што је кривено ноћу у трњке: Стефан рипиду, Сава кандило, Иринеј ризу, сребрни оков евангелија; а Јевтимије горјели минеј, ланени покров и комад чела Светог Илије; Павле
раде сликови - док са превала, прла, ледина, око тамино светлост сабире у подочњаке слепој тморини - где се кандило жишком прекрсти кад проспе знаке Божје милости!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
СИМКА: А коју си собу ти узео? МИЋА: Ја? Ону која ми и припада. Узео сам покојникову собу. СИМКА: Па тамо још гори кандило? МИЋА: Ја сам га, боме, угасио. СИМКА: Како да га угасиш, забога? Па то је горело за душу покојникову.
Ми који остајемо у кући, ми ћемо га и даље жалити и приређивати му парастосе и палићемо му кандило...(Сети се.) Јест, бога ми, сад ми паде на памет да је породица кад се уселила у кућу угасила кандило.
(Сети се.) Јест, бога ми, сад ми паде на памет да је породица кад се уселила у кућу угасила кандило. 'Ајде, пођи, Симка, па упали оно кандило у соби где је умро покојник, грехота је да не гори. СИМКА: Право кажеш!
'Ајде, пођи, Симка, па упали оно кандило у соби где је умро покојник, грехота је да не гори. СИМКА: Право кажеш! (Оде уз степенице.
! Те дао благослов, те девојка се испросила, те адвокат зет, те покојниково кандило, а никако да изведе ствар на чистину.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Казао некакав који је харајући цркву стао каљавим ногама на часну трапезу да дохвати кандило, па га друг опоменуо на то. Нек’ носи бисаге, кључ је у мене. — Казао Грк кад су му хајдуци однели бисаге.
(Пећ) 83 — Зими путује, љети хладује? (Саонице) 84 — Злаћена прса, сребрне ресе? (Кандило) 85 — Зуби гвоздени, срце пртено, а тијело дрвено? (Тестера) 86 — Изнутра шупље, извана јамасто?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Конопље. 24. Очи. 25. Уштипци. 26 Лепиња. 27 Пратљача. 28 Тестере. 29. Гусле. 30. Сврака. 31. Ватра. 32. Кандило. 33. Овце и јагањци. 34. Главица бијелога лука. 35. Кокош, кад снесе јаје. 36. Грмљава. 37. Лубеница. 38.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
оче, предстојећи живом Богу и његовом славом украсив се, распалив се, блажени, огњем Духа, кал сласти омив постаде кандило у мирису миомириса Господу благопријатно, богоносни Симеоне!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: И ти то тако... Ништа, сипаш му пасуљ? ИКОНИЈА: Ваљда му нећу зитин у кандило! ЦМИЉА: Па је л ти не видиш ко је то? ИКОНИЈА: Колко ја видим, владика није! ЦМИЉА: Па то је онај са говорнице!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Обећај прилог цркви. десет ока зејтина, воска, кандило, икону. Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из
Па однијело испред њега велико кандило и три мала; па однијело испод њега златну кутију у којој се храни пресвета оштија; па однијело старинску причесну
Брне се освијести, па им исприча шта је било. Они га увјераваху да је то снио, а да се кандило угасило кад отворише врата. Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Л. Костић XXXВИИ БРИГА МАТЕРИНА Ужежи, ћерко, кандило! Потпали жута тамјана! Сутра је равно година Како нам неста Дамјана... Ужежи, ћерко, кандило! Не штеди жута тамјана!
Потпали жута тамјана! Сутра је равно година Како нам неста Дамјана... Ужежи, ћерко, кандило! Не штеди жута тамјана! Помол' се Богу с матером За душу малог Дамјана... Ј. Грчић Миленко XXXВИИИ ГДЕ ЈА...
А. Шантић ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ Сјутра је празник. Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен.
Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'... Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба; Ал' глуха јама сад је моја соба, А ја лист свео под бјелином
“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи, и од среће плачем... А.
У соби тама. Малога кандила Последњи зраци, меки као свила, Умиру; нема ко уља да кане... Кандило моје, ми смо среће једне: И моје груди за животом жедне, К'о ти за уљем; мој дух, сваке ноћи, И сваког дана, и
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
На столу куца сат онако, у углу трептавим, болним, чини се, последњим пламичцима пуцкара кандило. Мир укочен. „Јао, шта ја радим? Полудео сам. Да ли сам, Боже, полудео? Зашто, зашто ми је крив?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
и меко намештеној соби, по којој веје мирис тамјана, трепери ужагрен ваздух више мангала, а изнад главе вам пуцкара кандило . . . како онда?!
Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана. . . А ти си у кујни; кроза сан те
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Пред ћивотом, пред распећем Српскога олтара, Ту још гори кандиоце Родољубна жара. То с’ кандило припаљује Рад’ спаса и лека, Од колена до колена, Од века до века.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ил’ се од бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела промину. Субота, мори ме туга, прислужи, мамо.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви једнако је горело оно златно кандило, поклон, дар њихове куће.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Свуд је тихо, немо, кô у светом храму, Само месец бледи осијава таму. Кô кандило бледо пред господом света, Тако трепти светлост са чела му бледа...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда кандило није просуто, свеће угашене! И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Преселио се код родитеља, води кућу, гледа мајку, сваке вечери се довија да оца у сан превари. Кандило се целу ноћ не гаси, три човека у тој малој ниској кућици наизменце жмуре и једно друго варају да су заспали.
амрел немојте заборавити... види јесу ли котарице са заклопцем код куће... и трпезарију добро изветрите, и кандило запалите... Хајде, брже, шта ме ваздан гледате...
кад су јуродиву, луду Кату, полициска кола довезла на гробље, и он је метнуо у мртвачницу, и целу ноћ се видело „к'о кандило, илити свећа”... а њој је само добри Бог могао запалити ту самртничку воштаницу...
к'о за пакост, дадох последњи штуц тамо опет некој сиротињи... А што не запали кандило, кад си већ тако милостив, еј, чича Никола! — Гробар жмицну оком, као у механи крај полића. — Ајде ти, женска главо!
Нечим ме је привлачио, што не може да се каже. — И не може и не треба. Остави то, Јулице. — Нано, кандило на гробу се гаси и гаси. — Шта ћу му ја. А можда не палите како треба.
Деца све памте и разумеју. Не плачи, Јулице. Муж твој би требао тамо горе да плаче за тобом, и да он теби пали, не кандило, него, вала, бенгалску ватру. Богату бенгалску ватру са звездама, и ружама, и петловим реповима, и змајским прдељцима.
каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради. На гробу Милушићеву кандило никако није хтело да гори. Удовица је мењала и зејтин, и чашу, и целу направу, али бадава.
Беше доиста замукло све, па и господин Јоксим. Кандило се запалило, слабачки се лелујао пламен два минута, зацврчао и угасио се.
Наравно, нема више никога живога ко би се много интересовао да ли је отпуштен грех Милушићу, и да ли би горело кандило на његову гробу. Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу.
Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу. Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу.
Раздвојене су кћи и мати: „да им се мало језик подвеже и смири”. Пред иконом крсне славе, у „великој соби”, гори мало кандило, а прислужује га жена која је „чиста”.
Пред иконом Господа Саваота блиста велико кандило, у које се, пошто је глава на рамену редуши, мора доливати зејтин целе ноћи. „Хох је света.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен.
сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'... Кандило и сад пред иконом тиња, И сад је позно предбожићње доба; Ал' глуха јама сад је моја соба, А ја лист свео под
И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911.
И свуда, ено, Где која пане, По једно златно Кандило плане... Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да
— Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно; свето све кандило неко! Гле, један орô лети му све брже, На клисурама што га сву ноћ чекô...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Уза зид са све четири стране ниски миндерлуци. У свакој одаји по једно скупоцено сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом
— А какво је само сребрно кандило израдио за Светог Пантелеја; па сребрну ручицу за икону Богородичину у дивјанском манастиру!
Била је субота. Кандило је горело пред иконом Богородице, коју је Мане сву окитио и покрио сребром, и блага полусветлост падаше на измучено
Зора је већ забелела, гугутке и голубови гукали испод стрехе, кандило догоревало, а он још седи и размишља о страшној синоћној јави и још страшнијем сну ноћашњем, и о Зони, која сада мирно
Тамо је припалила кандило, тамјаном окадила одају, и клекла пред икону и на грчком језику бацила анатему на све, а највише на Мана, који је,