Црњански, Милош - Сеобе 2
Она му онда добаци да не говори кано чоек безуман, него нека не махнита. Ти си, каже, један од онијех, који би зажмурио, пре него што би бабу пољубио!
Тако је то у шизматичким црквама често! Али, црква то прашта. Не ваља цркве и небесна краљевства освајати кано на јуриш. Пропело је највернији лик Господина нашег Исукрста. Треба да се на њега угледамо!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
којих су пуне наше народне песме: „Сину Милош у пољу зеленом / као јарко иза горе сунце“; „Пишти као гуја“; „Кука кано кукавица“; „Лепа као горска вила“ итд.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ао Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште терô? Ти си кано итра муња Што никада не покуња. Ао Сремче, гујо љута, Сваки јунак по сто пута!
удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô? Не, не плаче црногорска дика, Већ потера
Сјајан Тале дотле њојзи био, Ал' крај Срба сјајност изгубио Кано месец кад гране сунашце — Утече јој на око срдашце: Тек спазила па Хајка планула, И у срцу своме покликнула: „Ето
мртве спустише јунаке, У славу им песме запеваше — Ал' и других песама бејаше: Мајке, сеје, љубе веренице Закукаше кано кукавице, Свака своје јаде удесила, Понајљуће Стојанова Мила.
Милун с четом из горе ишета, Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила су јој, а худе је среће, Па се боји, вратит јој се неће.
Тад је узе мртву по сриједи, Па се вуче по тврдом камену, Кано соко кад покрха крила, Довуче се до накрај бездана, Па са Фатом у њега се сруши.
Око, што си онда за брдашце Залазити видило сунашце, — Око бајно кано сунце сјајно, Зашто с' ниси онда заклопило? Не би сад ми тако тешко било!
“ Још онда, брате, када оно млади Ми бисмо се, двоје детешцади, Час били се каконо петлови, Час љубили кано голубови, Још онда беше, било макар како, Све што реко за те, брате, тако: Један лабуд бије орле млоге А цар беше
Ао селе, бриго моја, Дела покри недра своја, Да се јунак не помамим, Да се на те не намамим Кано јуче, Бело луче — За тобом ми срце пуче. Страшне л' ноћи, страшне муке!
он сабија, И у два јоште умиљата свода Над овима се таде он савија; Тавнина јоште затим од заода Заче се вити кано кака змија, Од више свода доле ти се просу И лепу дивну чинила је косу. 50.
То беше свима, што бијау, жао. Ал' јад је грдни деклице спопао! Та леп бијаше кано данак лепи, Лепота ова све и за њ заслепи; Још око оно, муњевито око, Кроз срце њима што севну дубоко, У оку
— И ту се њему глатко чело набра, Још тужним оком кано муња плану, Па Милу своме да престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача, Огледа
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани тако дуги кано лети, и зашто су ладни, те му људи у његовој царевини не могу једнако да раде, него дангубе.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш —
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
). Б) ПОРЕЂЕЊА Поређења (са „као“, „како“ и „кано“) врше се скоро увек у односу на човека: пореде се његове особине и својства са карактеристичним особинама и
4 Цуцу, роде па роде, Ујак бере јагоде. Јагоде се румене Кано ружа у мене; Јагоде су слатке, Јеле би и патке; Гле, како су зинуле, Не би л’ коју скинуле! 4.
ми дао па су у мене црне очи, округло лице, подуга носа, мали’ уста ко кутијица, зуби били ко дизија бисера, обрвице кано морске пијавице, трепавице кано крила ластавице; тако ме је бог створио, баш од ока за доброга момка.
округло лице, подуга носа, мали’ уста ко кутијица, зуби били ко дизија бисера, обрвице кано морске пијавице, трепавице кано крила ластавице; тако ме је бог створио, баш од ока за доброга момка.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Да направим туршију, пре зиме, да на врата прикуцам презиме! Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна! Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
грљење верни[х] и љубезни[х] супруга од самога бога не само допуштено, но благословљено, посвећено и заповеђено, кано ти једно и само средство чрез које благи творац нова створења из небитија у битије производи.
Пак ми није чудо другим народом, него се чудим српском сину кано може себе тако похудити и без сваке невоље просјаком учинити!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио; бадава ти
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би
књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Госпа Ружа шета кано пауница, Често господару не да белог лица Пољубити. Дакле, уклонт'е се, страни, Јер коме је дужна, и ономе брани.
Падне им на памет штогод: „Пали свећу!“ Читају сву драгу ноћ и књиге премећу А ми кано дувне тако да лежимо и вечну невољну греду да держимо?
Трепавице т' дугачке Прекриле их румене, Обрвам, си узвила Кано млада Сарајка. Вјеруј вјери: Боли ме Што те туђом виђох ја; Већ ми ходи лијек дај, С мном ли у гроб лијегај. 1817.
Ал’ твоја је к’о громовна стрела Која душу и срце потреса, Па и силу живота из груди; Кано вијор у олуји страшној Из корена што изваља дрвље И све што је снагом малаксало.
Никанор Грујић МОЈ ГРОБ Биће па ће проћи све то кано сан, И суђени једном освануће дан. Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај.
звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег мора далекога, Ил’ у дворе вишњег Бога. Кано песме даљног звона Непостојан глас је баке, Јеца она, збори она Старим гласом речи ’ваке: „Мој породе, сав мој
Гле је, гле је! Ој, путниче, Самртниче! Млад Радомир занесе се и на виле обазре се, Краљица се на њег’ смеши Кано сунце свет кад крепи. Он не види, он ослепи, На беле јој груди спеши.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
поступцима, на пример, у стиховима о бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).
бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Рађа се кано цвет и посечен он падне. Мине он као сен: и тлом куд прође он, рођени не зна га траг. ВРАЧАЊЕ ПРОРОЧИЦЕ ИЗ ЕНДОРА
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Баба је у брдинама и долинама набрала »Костолома, вратолома, Приставила у лончиће: Лончић крчи, момак трчи Кано пашче преко башче«.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
кући — после свега што му се у лову догодило, после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју: „Нијесам ти брата
Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине
Маретић је духовито приметио да би уобичајену у нашим песмама компарацију: „Закукаше кано кукавице“ Хомер овако развио: „Као кад кукавица у прољеће закука у шуми на зеленој грани и кукањем својим развесели
Он ће казат на мене је царство. Кад је Марко још нејачак био, ја сам Марка врло миловао, у свилена њедра увијао, кано красну од злата јабуку; куд сам гође на коњу ходио, све сам Марка са собом водио.
Буд ме братиш, што ми жену дајеш! Мене твоја жена не требује, у нас није кано у Турака, — снашица је кано и сестрица; ја на дому имам љубу верну, племениту Јелицу госпођу; а све би ти, брате,
Буд ме братиш, што ми жену дајеш! Мене твоја жена не требује, у нас није кано у Турака, — снашица је кано и сестрица; ја на дому имам љубу верну, племениту Јелицу госпођу; а све би ти, брате, опростио, али си ми издр'о
ваља два дуката златна: у челенки два камена драга: војводи се види путовати, кроз крајину водити војводе, у поноћи кано и у подне; око врата колајна од злата, за појасом две убојне стреле; висок јунак, танак у појасу, бела лица, црни
“ То изрече, па се с душом раста. Краљ закука кано кукавица: „Јô Кајица, мој соколе сиви! Ал' ти баби крила одломише и обадва ока извадише! Како ће те преболети баба?
Кука краљу кано кукавица: „Јô Кајица, моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мејдану! И крепости међу
идеш санак боравити, а ја идем у тај турски табор, створићу се змијом шестокрилом, донећу ти цара честитога у зубима кано и сокола; кад устанеш, ујко, иза санка, немој дати умље за безумље: ти не стрељај змију шестокрилу, већ ти стрељај
Оде Јанко санак боравити, а Секула у тај турски табор, створио се змијом шестокрилом и донео цара честитога у зубима кано и сокола; с њиме паде Јанку на шатора, сви јунаци виком повикаше: „Зло си легô, војевода Јанко!
Кад то виђе мајка Анђелија, закукала кано кукавица: „Јао Јово, моје ране грдне! Што ће, Јово, Сријем, земља равна? Што ће, Јово, твоји б̓јели двори?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
20 НАШЕ МИСЛИ 21 ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ 22 МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ 23 КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО 24 СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ 25 ДУХОВНИЦИ 26 ЕВА 27 НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА 28 ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ
САН 382 БАЧКА КОМЕДИЈА 383 ЦАРЕВЕ КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ 385 УМ ЗА МОРЕМ, СМРТ ЗА ВРАТОМ 386 ДЕЧИЈЕ ИГРЕ 387 КАНО С БРЕГОВА МУТНА ВОДА... 388 КОЛО СРЕЋЕ 389 КНЕЗ ОБЛАСТИ НОЋНЕ 390 КАД ПЕТЛИ ПОЈУ МНОГОПУТ И ЗОРОМ РАНО...
Ево, и ја што сам врстан, колико ли јакостан и кадар, на вашу част предлажем слово вашем извољивању, кано поштеним и врлим изборли гостима сабратим скупа у овај божији дом.
Ко би претекао тога брза хрта, и ухватио би небеснога високолетуштога орла? Да тко год стојање кано бежање размисли? Тко за поуздано ка стојеће? Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се?
СИОН Сион, кано старо селиште преорати ће се; а Јерусалим запустити ка воћњак обран, а градски високи горњи домови — луг и шума по
Сваком се тако исто пригађа, кано у сну нешто да види, или сенку донекле мотри, те је хвата руком да је заустави и удржи. Није ли у том људни луд?
Свирајка му се здрузга, — али мајсторија свирању у њему оста! Посахнуше заперци, — добра лоза не увену! ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она девојачки и стабло, деца су гране; радилство живо, живу и
Него запанти оно зло место, те и другом каже да се чува. РААВА Тебе, жено, нашао сам у курварлуку и у механи кано леп, скупи бисер у блату загажен, и кано злато у водној тини замешато, како хубав, леп, мирисни цвет у трњу зарастао.
РААВА Тебе, жено, нашао сам у курварлуку и у механи кано леп, скупи бисер у блату загажен, и кано злато у водној тини замешато, како хубав, леп, мирисни цвет у трњу зарастао.
НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице. Тко би то дао нашем смишљивању таква крила ка голубиња, да полете на добро и ту отпочину!
н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и од сунца пече! КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их!
Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја. Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива!