Употреба речи као у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће, рузмарин, девојка, испаран оклоп, венац лаворов... А после?...

вије му огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт.

Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио. У руци је држао златан крст.

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко

А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији

Каткада је по седам-осам стотина кола застало да се у каквоме риту или шуми одморе. Изгледаше као чета дивљих Авара, с том једном разликом што у нашој гомили не беше ниједног ратника.

Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.

Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане

Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!... Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево бесних, наоружаних Маџара!

Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и

Ја сам ступио у други кикиндиски баталијун; онде ми и браћа од стрица као својевољци служаху. Био сам у биткама. Видео сам дим и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање танади, рику топова..

Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице где, као плеву, развеју читаве баталијуне Маџара... О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијег народа од

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

| 3 Лав и лисица Лав дуго живећи, оматори и врло остари, и не могаше нити брзином ни спагом својом, као у младо доба, другу животињу надјачавајући прождирати.

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита.

У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу реверенцију.

Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру?

Ступа напред, нити се обзире, као | слепац кад по блату бежи, иде само на срећу, куд пуче да пуче. А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с

” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја буx теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.

је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим слугама, пред спахијом и пред јаничаром, дркће као овца пред курјаком.

„Не могу, јер сам одвећ срдит.” Гњев уподобљава човека зверу. А човек, ништа не ваља да чини као звер, без расужденија.| 16 Курјак и ждрал Курјак жуерући овцу, стане му кост у грлу.

Бедни су онде људи гди зли већу силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”.

” Наравоученије Оно шта ко не може имати, нек се чини као да неће, ако хоће да му ко не рече: „Мац!| 25 Лисица и мајмун Чешвороножна живошиња сакупи се да избере себи

и благородно воспитаније својеј деци давати, које се састоји у науки, трудољубију и благонаравију, да им се не рече као крокодилу: „По кожи се познајеш да си благородан”.

Втори крат устраши се, но не тако као пре. А трећи раз толико се ослободи да приступи и с њим познанство учини.| Наравоученије Различне ствари чине нам

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЛЕКСИКУ РИБАРСТВА ВЕЛИМИРА МИХАЈЛОВИЋА И ГОРДАНЕ ВУКОВИЋ 158 МИТСКА СЛИКА НАД ДУНАВОМ 159 ДВА СУСРЕТА СА ШАРАНОМ 160 КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА 162 ПОСЛЕ УЖАСА 163 РУЧАК У КУЈНИ ЗА СЕЗОНСКЕ РАДНИКЕ НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ДОБРУ У

У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње Севнула муња граната као јеленов рог 2.

ПОПЕВКА Запаљене свеће, као копља Пободене, јој, у оранице Задимљене. По телу конопља, Ваздух дубок до звезде Данице, над главом ми шýме

И док се жена у њиховој сенци, гола као из воде, гола на обе плећке, пробуђена сунцем из неба месечевог мужу сеновитом до дна перунике отвара, из

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.

јесен лечи, нит рана сраста, сви су ме редом клали и јели, врана на сувом костуру храста добиће мозак мој у шлему, као у здели. з.

5. Пуче кичма змији коју ми је брат чврсто као уже везао о врат и са гране пљуснух у пун крви чун. Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун, и у бекству, мучен ко

ко леднички цвет, разазнах у мраку још страшнији свет: жена с брадавицом ко исисан црв доји врану млеком црним као крв; а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да жохари не поједу њих; ено и у небу, уз шумарка руб, засветлуца

а жохаре људи једу, улов тих, и бдију, да жохари не поједу њих; ено и у небу, уз шумарка руб, засветлуца звезда као златан зуб. б.

) у сунчани дан дубоко у глини да ти нађе стан. Слобода ће (труни!) да награди труд: шлем да ти напуни као ноћни суд. 8. После педесет година (цветања или мрења? година тешких чамотиња? увирања ил врења?

- на петровце и на милојевце! И макар милојевци, као и петровци, гинули од истог коца и конопца, и макар их, као и петровце, Турци истим гвожђем окивали, они ће с

- на петровце и на милојевце! И макар милојевци, као и петровци, гинули од истог коца и конопца, и макар их, као и петровце, Турци истим гвожђем окивали, они ће с Турцима против петроваца пре но с петровцима противу Турака!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости.

Из ’Ерцеговине, као што и сада, непрестано су насељавали ове крајеве. Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су

” „Одемо у манастир Фенек, и ја се одма састанем са Арсом Андрејевићем, с којим сам живио као с братом. Сутрадан одем са Арсом на један доксат, одакле смо гледали врло много свакојаки’ официра у манастирској

’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?

’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.

Хајде, па што Бог да. Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач.

— ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.’ И ја се тек сада уверим о ономе, о чем сам често сумњао, тј.

Но тога пашалука читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче.

нахија да порез порежу; везир, Шашин-паша, проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје, кажите раји да се не противи

Кнезове држао је као своје синове; кад су год дошли к њему, по обичном поклонењу постоје мало турског обичаја ради, пак им заповеди те сви

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Толико имање, стока, баштина — па му све мало; све граби туђе, све је рад да закачи другог. Као да ала из њега зија.

Као да ала из њега зија. Барем да има коме оставити — ни пô јада, али сâм као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме...

Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... — развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом. Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина.

Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

— Ах, гони у обор!... — дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао. Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне: — Уша! уша!

уша! — Та макни се сад ћу те овим коцем! — цикну на њ Рака. — Што се гигаш као да су ти јаја у недрима! — Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно.

Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пругло чак до земље. Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет најлак гига навише..

Дуго је до подне — стићи ће кући; а може где још и проспавати. Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

баш и ја волим, док оде — припоможе четврти. Утом се отворише врата и уђе газда Рака. Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу.

— Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст! — Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа Твој велики поштовалац ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!...

праштајте!... А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као

вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите

као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!...

Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија. Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село.

Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем... Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој.

Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа. У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.

, итд. Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница. Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је xпане довољно за сву породицу и усев; сем тога, имао је белог

Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари. Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку. И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао.

Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку. И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао. Тридесет година кметује он Црној Бари.

Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе. Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПО ВОДИ ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва река крвава од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Иза црне шуме старих четинара.

Да негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца у првој тишини, у блиставој сенци смарагдових гора — Бледа, као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...

И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде. Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде!

Најзад, многогласно, Доле, под земљом! Негде у дубини Једнаким ритмом, као мукло звоно, Огромно срце зачу се у тмини: Удари мирно, тихо, монотоно.

И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.

И много пута, у јутра, без моћи, Пренем се као из оловних уза: Ја не знам шта сам сневао те ноћи, Али ми очи мутне, пуне суза.

Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода.

А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. ЧЕЖЊА Небеса су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус

Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно. Као болесница ходи бледа река, Скелет врбака наднео се на њу.

ЗАШТО? Као скрушен браман што са страхом чува Урну, што прах драгих покојника крије, Безбожничка рука да је не разбије, И

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

чврсте, просте принципе који су исписани у сваком буквару; а држале су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга сокола.

По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!

Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!

Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме.

Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.

— „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину, „морал“

Шта ћу? Волео сам га, па сам све подносио! Једно послеподне ја сам, као и обично, шетао с њиме. Он ме одведе у болницу где ја обично седим на његовој „канцеларији“ док он не обиђе и не види

парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче: о рађању са сабљом на руци, о „лековима од смрти”, о оживљавању умрлих и о сахрањивању

Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу.

Болесник докопа срдачно пружену руку обема рукама, поклони се онако седећи на кревету тако дубоко као да је хтео пољубити у руку лекара, па гледајући преко главе моме другу одговори гласом у коме сам чуо поверење,

Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило. И Мојсило илиџар цеди лимун и струже со с кифле у базен. Бућ! Одох под воду! Јаој, ала ме нешто гуши!...

— Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави. Ја скочих и исправих се у кревету: — Мамо! — Шта, брате?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато,

а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је свакоме познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к’о човек, исприповедао, и сад не даду

празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу.

послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе. А и само срце друкчије се ражђипа кад Совра свира.

(ни њему, поп-Ћири, а ни поп-Спири),2 да после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све, не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора,

гостима једе редом све, не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом

му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору. Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив.

чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора).

А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!

— запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега, па вели: — Хе... та... да дођете, господине, да крстите... овај Вуји Ирошу...

Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на разним ескадрама. Нек се зна што је господин-попина слушкиња!

што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће.

И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају

И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба.

А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних луди, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан.

Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа.

Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се.

Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се.

А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије. Поп препојава.

— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога.

А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник.

И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час

старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да су све варошке девојке у његов дућан долазиле кад је калфа постао. Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом

Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести. Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио.

Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање. Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као такав спрема се за женидбу. Двадесет и девет година!

Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као такав спрема се за женидбу. Двадесет и девет година!

Двадесет и девет година! То је доиста време за трговачког момка у малој варошици да се жени. Као ђенерал био би и од четрдесет година млад момак, али за Љубу је и двадесет девет доста; за таковог паорског момка

— Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

Ту се сад о трговини почеше надметати. Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“.

Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“. И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје.

И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје. Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би

— Како вам се сад допада моја Савка? — Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати.

Савку, што ми се допада, узео би' са једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер. — Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

те сав онај живот у њој узрујан, нередован и напет од атентата, задоби изненада неки необично мучни и злокобни изглед. Као разбуђене тице ноћу, узнемирени наједанпут, људи напустише куће и покуљаше напоље.

испред кафана, министарстава, дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али

Па исто онако као што се, после таквог потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује

вести и свакојаких комбинација, циркулисало је пуном паром, па је све то примано за готово и летило из уста у уста, као насушна потреба првог реда на каквој пијаци препуној и купаца и продаваца, којима је стварно и најозбиљније стало до

— Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

Та кобна и судбоносна вест која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се

која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној,

стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде, испред неког дућана, па да сву ону светину растури просто са

— Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић. — Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима.

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног, усред грозног хаоса од мрачног стења, трња, блата и магле.

прошлим невољама, потпуно сам и повучен после свих патњи, са потребом оне живе узбудљиве радости очекивао га је као дан почетка своје душевне равнотеже и светлости живота, дан умирења и обновљења. А сад шта?

Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити.

Африка

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас.

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом.

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са лармом и весељем деце.

Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну. Остатак града и обала удесно сасвим без карактера.

Камено доба западне Африке, као и Италије, изгледа да спада у време египатске и феничанске културе, чији се ситни предмети често налазе у тим каменим

Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо. Пристаниште, као и сва светска, са безбројним магазинима, вагонима, стовариштима, наслагама: вате, кафе, дрва, вина и коже; доковима;

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Има их дугачких и танких, витких, кратких, угојених, главатих, сасвим ситних глава на јаким вратовима, црних као абонос, црвених, у свим тоновима скоро до ружичастог, плавичастих кожа скоро до азурног, тетовираних дубоким зарезима,

обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце. Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Худибрас, управо од глади скапати морао, довољно

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число

Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр. παν μετрον αρεξτον значи: умереност је полезна; о.

У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим. Нити марите за мене, Нити водите бригу о мени, него живим као свака последња у вароши. ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања?

ЈУЦА: Господару, време је већ да се једанпут и ја с вами као жена са својим мужем разговорим. ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?...

ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу!

МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању!

Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку. ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи. ЈАЊА: Што оћи, што нећи? Мора, кад кажи папу!

Идем као мајстор Глишина жена. А, нећемо ми тако! Има Јања новаца. Казивали су мени. КАТИЦА: То је истина да он има новаца,

КАТИЦА: То је истина да он има новаца, али кад му је таква нарав. ЈУЦА: Пак кад му је така нарав, да одим као просјакиња? Забога, девојко, ево ти већ деветнаест година! КАТИЦА: Ах! Мица се јошт јесенас удала!

ЈУЦА: Ако овако устраје, ти се нећеш ни удати. Ко ће тебе без новаца да узме? Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор.

То је сад нобл. Зато гледај да су ти увек такви образи, а не паорски: црвени. Уста увек тако држи као да би се смејати хотела, премда је код ноблеса регула ретко, али из гласа смејати се.

Црњански, Милош - Сеобе 2

ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИ 182 X ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...

Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високе планине, али се и те планине, према Истоку, отварају као нека врата.

Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високе планине, али се и те планине, према Истоку, отварају као нека врата. А после опет настају бескрајне равни.

Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса. Све до краја XВИИИ века, у том краљевству ратови су били чести.

и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су

Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су ђенерали вежбали војску.

Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве фелдмаршал‑лајтнанта баруна фон

Он се беше населио, просто, у највећу касарну, над малом пијацом, поред цркве капуцина, где је Темишвар изгледао као мала слика Вијене. Због раскошног живота војске, варош је била добила надимак „малог Беча“.

Енгелсхофен је патио од маније кречења и санитета. Као и карбола. Он је био закречио и Команду места. Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга.

Они су били зарасли карауле и колибе Расцијана и њихове земунице, као и њихове кровове, покривене трском. И мада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тог српског села стално

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова.

Теодосије - ЖИТИЈА

Не као да њега иштемо похвалити, јер је похвала праведнику од Господа, нити да сами какву корист од нега стекнемо, — не; него

је потребно него је и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе

заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо се макар мало потрудили за добродетељ.

се, сада излажем у повести вама који слушате, житије хваљенога свеблаженог Саве, који је у Светој Гори Атонској живео као испосник, а после је био први архиепископ и учитељ српски.

само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско стаду његову за собом писмено оставише.

Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз То врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и

Пошто је прошло много времена откако је престала да пађа поменута благочастива Ана, јеп је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је ппе пађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж.

“ А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, послуша и њихова мољења као и осталих праведника.

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест

царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати

Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ми сматрамо као знатан задатак антропогеографије утврђивање психичких особина становништва у разним природним областима и истицање

Идеје и побуде људских група често се отимају прецизној студији и проучавању. Оне су као течност која излази између наших прстију и не да се ухватити.

Други врло тачно запажају, готово као фотографска плоча, психологију народне масе, али не процене њихову компаративну или релативну вредност.

Ова пресељавања и премештања су као нека врста антропогеографских експеримената, који нас тачно могу обавестити о преиначавању психичких особина.

кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа.

Али, Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези и Италијани. Историјска метода не може код њих да дâ тако сигурне резултате.

груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима, Источним и Западним Словенима. Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће

вараждинског и крижевачког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред штокавским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик.

Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у XИX веку усвојен као књижевни српско-хрватски језик. Ова је акција почела већ крајем XВИИИ века.

Он се трудио да уведе народни језик као књижевни наместо обласних дијалеката и наместо језика тадашње српске књижевности, у коме су превлађивали руски

Око 1830. године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик. Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од

Око 1830. године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик. Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од Загреба, где се говори кајкавским,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима. — Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче.

— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.

Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?

— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога.

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца.

Кладим се да је унутра купус. — Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они...

Он поваздан промукло виче: — Миш бијели срећу дијели! Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат!

Мачак Тошо и Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном шарову: — Тако, дакле, као што смо рекли! Само се храбро држи! ДЕВЕТА ГЛАВА Вал страха пред медвједом — Продрмусане реченице: Бјежи, Кнеже!

Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.

Тај ме шапат превари и уљуља, ја се савих у клупко и заспах поред самог Шарова. Заспах тврдо као топ. Колико сам спавао, не знам ни сам, али кад се пробудих... ... куку мени, опет сам био у џаку!

Моје орахове ципеле клизиле су низ дрво као по леду. Откад сам добио ове проклете ципеле, читав свијет уопште постао је клизав и несигуран.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

И КАДА ЈЕ СВУДА ИЗБАЧЕН КО КОФЕР НАГЛО МУ СЕ ОСМЕХНУЛА СРЕЋА: ПОНУДИШЕ МУ ДА РАДИ КАО ШОФЕР КОД ГРАДСКОГ САОБРАЋАЈНОГ ПРЕДУЗЕЋА!

УВЕЧЕ ДОТЕРА КОЛА У ГАРАЖУ КОЛЕГЕ О ЊЕМУ ПРИЧАЈУ СВЕ НАЈ, НАЈ, АЛИ МУ ЈЕ НАЈДРАЖЕ КАДА КАЖУ: — Е ДАНАС СИ ВОЗИО КАО ПРАВИ ЗМАЈ!

АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА Наказице моја лепа! Оставићеш своју мајку, и отић’ у неку бајку, Јешћеш луде као репе, најмилији мој акрепе, Шта ће с’ тобом бити, ко зна, лепотице моја грозна?

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Јутрос, међутим, затекао сам овај сточић, који је иначе закључан, отворен и у њему све испретурано, као што видите.

АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан?

ПАВЛЕ: А што сте напустили посао? АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим, доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли... ПАВЛЕ: Јесам ли вам потребан?

То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим. ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша. Ви као да би хтели нешто да ми кажете, па не смете? Да нисте незадовољни платом? АЉОША: Ах, не, господине!

) Он је сваки дан све више воли. (Чита.) „Он очењ ласковиј ко мње; смотрит на мења как на образ”. (Говори.) Чува је као икону. (Чита.) „Ја счастљива, ја счастљивејшаја женшћина на светје”. (Говори.) Она најсрећнија жена на свету. (Чита.

Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на чврсто тле! Верујте, то је код вас, као што вам рекох, умор живаца, разочарење и носталгија.

(Вади из буђелара.) Ево вам 500 динара. АЉОША (буни се): Али, господин инжењер... ПАВЛЕ: Сматрајте то као хонорар за прековремени рад; морате то примити! (Трпа му у џеп.) Па идите, идите у „Руску лиру”, „Казбек” или...

А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао.

(Одлази.) ВИИ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (враћа се и навирује најпре на врата где је Рина, па као да је опазио нешто или чуо покрет, одлази брзо месту где је у почетку читао књигу, седа и привидно се задубљује у

ЉУБОМИР Будите уверени, чуваћу га као очи у глави. ПАВЛЕ: Тако, а сад збогом! ЉУБОМИР: Збогом! (Оде.) XИ ПАВЛЕ (сам) ПАВЛЕ (зове на телефону): Ало...

Обратите се, дакле, моме ортаку господину Новаковићу; он овлашћено потписује фирму као и ја, а текући је рачун на фирми... да, да, обратите се њему. XИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ МАРИЈА (долази): Господин Новаковић.

РИНА (оде у леву собу). В АНТА, АНА АНТА (средовечан, мршав, ћелав. Он упада усплахирен, осврћући се за собом као да га неко гони. Седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу воде! АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су да прогутају и бодљикавију рибу, али мени се није дало да изигравам свеца. - Та књига је намерно пала!

Шта ти је било потребно да бациш ту књигу? - Новак ме је посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је разред отварао вентиле знојним жлездицама, а мене почело да

Безуспешно! Кад неко има ноге од два метра, то је увек безуспешно. - Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је и последњој будали постало јасно да је то

Схватао сам. Без оног ,,млади пријатељу” цела ствар би се завршила опоменом разредног старешине. Овако ће, сигурно као што је сигурно да постојим, пасти укор.

Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем. Тачна, као и увек, католичка црква откуцавала је подне.

Ћутање синагоге погоди ме као ударац песнице у желудац и, не знам због чега, зевнух. Истегнут као струна према клупама Новак рече да неко, коме је

Ћутање синагоге погоди ме као ударац песнице у желудац и, не знам због чега, зевнух. Истегнут као струна према клупама Новак рече да неко, коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада

То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем. Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем.

ена, два” ускоро би ме увезло у сан да није било јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од решетака иза које су мангупи парили очи, добацујући нешто што се не

Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.

- Полубрат, ако баш хоћете! - спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто. „Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?

- Како сте, милостива? - кезили су се мангупи покачени о црквену ограду, а старица, поскакујући као да гази по нечем врло клизавом и несигурном, понављала да је, хвала Богу, сасвим добро.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па још у дућану како продаје, како еспап хвали, мило га је видети и чути, а шегрт као на дроту игра — еспап додаје!

Софра био је низак човек, но широк, темељан, јаких плећа и прсију, труп дугачак а ноге врло кратке, мало угнуте као ленче, руке дугачке, јаке, види се да од детињства тешко ради.

Појако грбав, повећи нос, очи велике црне, јаки бркови и обрве, коса врана, густа, цела глава као да је у Месопотамији изникла, импозантна, но би требало да је за њу знатна дужина осталог тела, та овако је само

обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако сребром окован штап.

Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота.

Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан. Господар Софра помогао се за време ратова

Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји —

Радо се дружио са онима од којих је био духом претежнији, а да с њима лакше шалу збија. Није се носио као господар Софра. Премда је у послен дан и он носио „јанкл“ од маншестра, али покрај тога понталоне и капу.

Па калајисан шешир, цилиндар, доле узан, горе широк, као изврнут котлић. Господар Софра радо се с њим дружио и к њему је одлазио картати се „фрише фире“ или „маријаш“.

— Не би’ пропао ни да сам се задоцнио, јер кућа и дућан би ми остали, па би’ опет наново. — Боме, да сам богат као ти, стидно би’ се те дромбуље и чегртаљке продавати. Господар Софра смеши се.

— Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је Тамерлан Бајазита. — Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије

— Па и сам би’ ишао. Нешто новаца имам, а још би’ нешто подигао, и ако не би’ могао као и ви, а ја би покрај вас профитирао, јер кад се у већем квантуму купи, јефтиније стоји.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ

ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ ПОГИНУ, ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ

Испрекидан лавеж паса и испрекидан пој петлова, још од поноћи, али далек. Туп удар копита, међутим, као под земљом, чује се једнако, у близини, под сном.

Туп удар копита, међутим, као под земљом, чује се једнако, у близини, под сном. Често буђење што га обухвата, пролази као неко љуљање у тој помрчини, која му продире под плећа и ребра најежена од хладноће.

коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и изнуреност у костима, од умора.

прво зачује лавеж паса и пој петлова, да одмах затим широм, у мраку, отвори очи и не види ништа, али да му се учини као да види, у висини, бескрајан, плави круг. И, у њему, звезду.

И као да је то прво, јасно сећање ума било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трч

му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби. Свакоме је видео лик, сваког је познао, сваког се сетио где је који легао.

Непрегледни врбаци и ритови, модре ледине и црвени шибљак. Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита

Лепотица на гласу, пролепшала се још више, у првој години брака. Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.

водице и босиљка, који је синоћ била спремила, да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је дизао и носио празно буре, он стиже до врата и отргну их.

Ватре су још шарале по мраку велике сенке и причине, али чим пуче прва пушка, све као да одскочи са земље и заигра.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

се тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој (да буде лепа, привлачна, заводљива). Као последица ових промена она магијски постаје атрактивнија за супротни пол.

“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

приволели на удају: „Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.

кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном

она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав. Извођачи љубавне магије су, као што се и види из наведених примера, готово увек девојке (каткад удовице).

један систем веома прецизно кодификованих симболичких акција у којем ништа није случајно: ни време, ни место извођења, као ни поступци и средства.

хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

) јер као што мртви не могу ни да виде нити да чују, тако исто се нека особа може учинити „слепом“ и „глувом“. „Српске и бугарске

Пошто је попије, муж постаје слеп за све женине љубавне пустоловине, као мртвац на чије је очи био стављен бакарни новчић.

Када појединца угрозе моћне стихијске појаве којима не може успешно владати на основу искуства, а то су кобне појаве као нпр.

Почетак брака може бити срећан или несрећан, од њега зависи цео каснији ток заједничког живота, као и то, што је најбитније, да ли ће се или неће остварити основна сврха брака — биолошка репродукција.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Где у село дође да му се поклони вера, да му се као госту указују части, да му се с пута склони трн и камен, да се преда њ не да разбојнику ни гуји; па пошто руча или

се преда њ не да разбојнику ни гуји; па пошто руча или повечера, другоме селу да се поклисар преда и уз пут заклања као пламен на олуји.

и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима. Као између планета и звезда пратиља, зна се између поданика и цара колико је миља, и којом стазом ко ићи мора да не дође

И себру, који као Кумова Слама неизбројан, и неодређен као маглина, неуништиво из земље израња, зна се путања. ЗА СЕБРА Тражим

И себру, који као Кумова Слама неизбројан, и неодређен као маглина, неуништиво из земље израња, зна се путања. ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у

ЗА СЕБРА Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за

ране, за столове тишином завејане, за бокале и за купе где ветре у оцат претворена стара вина, за сланике нетакнуте као целац јануарски, за човека који залуд очекује да се пријатељи крај њега скупе, за онога чија зла се једино памте.

Тражим помиловање за све који могу лако пасти исте судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под

барута и метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.

се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје

ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ За људе који мисле да је слобода само оно што се пушком до пушке дода, које, као хртове, у борбу погна само мирис барута и огња, који су храбри само кад гину, само у јуришу.

крв људска што се у боју просу, остану негде иза врата, иза прозорског смеха и сјаја, за час дана кад буду сами као звук изгубљен у космосу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да је то први роман на свету – најважнији и једини!

У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!

њом смо се гађали на великим одморима или је држали над главом уместо кишобрана, док смо још умели да трчимо но киши. Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише

Истина, чим бисте отворили станиол, унутра би се све расуло у белу прашину и мрвице оштре као стакло, па је стара дама плакала што је Божић-Бата последњих година пао на тако ниске гране.

Јака ствар! Бајка је иначе била тотално упропашћена, а моје веровање потпуно изгубљено, кад сам у војсци, као једини писац у целом гарнизону, морао и сам да изигравам Деда-Мраза официрској деци. Ја Деда-Мраз!

Све остале бајке биле су сумњиве. Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку, када ме једнога дана моја рођена кћи обавести како су у првом разреду учили да Деда-Мраз уопште не

Узалуд сам се смрзавао на симсу куцајући споља у прозор, као, тобоже, деда-Мраз, узалуд сам гутао батеријске лампе да постигнем ону чаробну унутрашњу светлост — ништа није вредело!

Рокенрол је отерао у старо гвожђе буги-вуги, за који смо мислили да је вечан. Једно време тресли смо се као суманути у ритму егзотичне »рашпе«, да бисмо коју годину касније учили кораке мамба, самбе, румбе, ћа-ћа-ћа, боса нове

и колико значе другима, али даме поново бирају и овај пут су то заиста даме, па више нико не може бити сасвим сигуран, као некад, због чега је изабран.

пустити досадне вести или извештај о водостању, па ће минути одређени за слушање побећи у неповрат, ненадокнадиви као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо

Али четрнаестогодишњаци расту као из воде и сви штеде на њиховој елеганцији. Важно је да су чисти и да им није хладно.

Дали смо слушалице најпре Јелениној баки, као најстаријој, али она није ништа чула. Само је покварила фризуру. Јелена је чула Хари Џејмса.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу: — Молим те, Марко, проговори им ти, у тебе је јачи глас! Ивановић викну иза браника: —

? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић! Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки!

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић! Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки!

— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић! Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки!

— Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству... Прођ’те се познијех ријечи!

Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град!

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака,

Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој.

— Стару, крваву кућу — настави Његуш сједајући и нудећи мјесто до себе Приморцу... Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца!

и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се, занаго, чини, као и мени да је све то снијевао! Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека!

Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један! Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА И МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА: Као што вам реко, педесет управо које мушки, које женски, ја сам, то јест, усрећио; и ако Бог да, мислим, још толико.

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу се владати по вашем савету. (Пође.) ПРОВОДАЏИЈА: Чоја за аљине да буде лепа, а не као што ме је један с овом преварио. Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест.

Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако?

МЛАДОЖЕЊА: Немајте бриге. (Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити! Проводаџија је као восак, то јест, што слепљује ствари, које по себи не стоје.

Сад ко је луђи, то јест? - Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе.

(Привезује наново кецељу.) Па кад идеш, иди људски. Врат исправи, шта си се погурила као баба. Кад дођу, изнећеш слатко и ракију; старог пољуби у руку. Ајде, шта си стала, иди облачи се. (Девојка пође.

(Девојка пође.) Опет рамљеш? ДЕВОЈКА: Па шта ћу да радим? МАТИ: Ја сам ти казала да се тјелом све као окрећеш, па ће други мислити да ти је такав ход, или да се мазиш. Ајде, сад иди! (Девојка одлази.

МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила. МАТИ: А ви нисте скоро овде били? ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест.

ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, да вам кажемо зашто смо, то јест, дошли. Као што сам казао, то јест, овај господар, млад као што га видите, има кућу, винограде, стаје и све што му је нужно, то

ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, да вам кажемо зашто смо, то јест, дошли. Као што сам казао, то јест, овај господар, млад као што га видите, има кућу, винограде, стаје и све што му је нужно, то јест, да може лепо живити.

ОТАЦ: Ја вам благодарим, али ви знате, као што сам и казао, ништа не може силом него ако буде од Бога суђено. ПРОВОДАЦИЈА: Да, да!

) ОТАЦ: То богме. Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе. МЛАДОЖЕЊА: (Новце забога!) ПРОВОДАЏИЈА: Као што ја момка познајем, није лепо да га у очи фалим, а чућете, то јест, и од други како је добар, вредан и паметан.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

По чему се добра дечја песма, ваљан дечји роман или успела прича, као најчистији облици дечје књижевности, разликују од одговарајућих родова озбиљне, опште књижевности?

О самој појави, о њеним унутрашњим законитостима и условностима, мало се и нерадо говори. Књижевна уметност као таква васпитаче, изгледа, превише не занима.

Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље, сврстати у поглавље хумористичке поезије, као што би се многи ваљани дечји романи дали подвести под пустоловне, а дечје приче се лако могу укључити у бајке, или и у

Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко. Тек пре два века први пут је у историји обраћена озбиљнија пажња на децу као

Тек пре два века први пут је у историји обраћена озбиљнија пажња на децу као читалачку публику, тек тада је започет разговор о деци и детињству уопште.

Тзв. дечја књижевност настала је у освиту модерне ере: једном је излазила у сусрет детету као читаоцу, други пут опонашала добру вољу и предусретљивост, а најчешће је ишла за собом и са собом.

ће, ипак, бити да њене прве трагове потражимо у књизи 0рбис пицтус хуманисте Коменског (1592—1670), који је деловао као васпитач на територији Чешке у XВИИ веку: од тог дела, па до данашњих дана, могуће је пратити непрекидност једног

Французи немају истакнутијих стваралаца у овој области: Пероове (Схарлес Рерраулт, 1628—1703) бајке, као и дела Жила Верна (Јулес Верне, 1828-1905), немају превасходне одлике дечје литературе.

Слобода духа, неспутано мишљење и учење на примерима највиши су идеали којима се тежи. — Данас, као и пре два века, пореци силе и власти одбацују Русоове ставове, и у пракси иду супротним путем.

Русо је из васпитавања деце изоставио књиге као оруђа наметања ставова; ауторитарни пореци за ту функцију књига једино и знају, или највише до ње држе.

У Русији, као и у многим другим земљама, издавачка делатност за децу претходи увођењу дечје књижевности, тј. поспешује је.

Народне успаванке одзвањају нам у уху још од колевке; приче и песме усађују нам се у душу као знамења народне душевности.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити

Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као

као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч.

Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и

ГАВРИЛОВИЋ: Ја се трудим да будем од партаје поштене. ШЕРБУЛИЋ: Шта ви ту све о поштењу, као да ми нисмо поштени! ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем. ЖУТИЛОВ: Оставите.

Ви знате шта су Србљи били у старо доба. Од душана дрктале су стене самог Цариграда. Но ова лепа слава наша пала је као жертва бесомучне навале турске. ГАВРИЛОВИЋ: Због нас сами и наше неслоге.

Па би најпосле изгубили били и име, као што су и по црквама увели били маџарске протоколе крештајеми. ШЕРБУЛИЋ: То је заиста најбезбожније дјело што су могли

Плава је боја отлична черта народности српске, којој се црвена и бела као две миле сестрице придружују. ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска! СВИ: Живила!

МИЛЧИКА: Ја мислим да оће. Изволте сести. ШЕРБУЛИЋ: То је ђаволски посао. МИЛЧИКА: Ниједан се тако није показао као ви. ШЕРБУЛИЋ.: Маните бестрага, може ми пресести. МИЛЧИКА: Како?

СМРДИЋ: И ја тако велим. (Поскидају кокарде.) ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да метнемо маџарске кокарде, као господин Жутилов?

ЛЕПРШИЋ: Дакле, народна боја вама није ништа? ГАВРИЛОВИЋ: Опет ви! Боја је за народ одлични знак, као и за човека аљина. Али ја, богме, због аљине нећу се тући ни погинути. ЛЕПРШИЋ: Зашто немате чувства за народност.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Између школског и овог издања ове књиге исти је однос као између издања у Ларусовој збирци, лівре де л̒Елèве и ливре ду Оаîтре.

Најзад, уз ово издање иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским писцима, као и регистар поменутих особених имена.

То је парадокс, анахронизам, доказ наше културно-националне заосталости, али то је тако. Хрватска књижевност, као и локалне књижевности српскохрватскога језика (дубровачка, босанска, славонска), овде нису додираване.

И ја сам, схватајући књижевност као највиши израз народнога живота, у своме историјском детерминизму толико убеђен у потребу и корисност излагања

Из тога разлога обраћена је нарочита пажња писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.

Из тога разлога обраћена је нарочита пажња писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.

Ту сам изнео разлоге из којих нисам могао усвојити ниједну од ранијих подела, као и разлоге зашто сам дао ову поделу.

како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини српски писци, у њиховој књижевној особености и као саставни делови једне књижевно-историјске целине, — овде је изнето, на основу разлога, са уверењем и искреношћу.

филолози упознају Србе са њиховом старом књижевношћу, која је од XВИИ века била само један мртав споменик прошлости. Као и средњовековна књижевност, тако и локалне књижевности од XВ до XИX века нису имале никаква утицаја на стварање нове

Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је нарочито сметало да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално

Павле Соларић прича како је једну такву књигу, када му је дошла до руку, бацио у пећ »као анатемисану«. И у таквом стању ствари појамно је што су латиницом штампане књиге далматинских књижевности, иако писане

За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју.

Милићевић, Вук - Беспуће

очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он

трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја

И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње одвратне,

Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових

може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним

заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема. Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана.

Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом.

И као да још види кад је, између старог, крупног дрвећа уз које ново и вижљиво стабље дјетињски трепеће младим лишћем, угл

упијао се жељно у воду која је весело одсијевала, губила се и помаљала, а он је непрестано чекао и тражио погледом, као да има нешто да јој каже. Касније га ухвати сан.

око себе, са мјесецом који се помаља; још му табао у глави кас коња и звецкала сјецкајући звека бронза; још непрестано као да одскачу точкови од камења, уз труцкање кола и пуцкетање бича.

Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако дуго времена и запрашено; таванице се пружале изнад главе, црне и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове.

И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора.

и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био.

а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.

јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.

И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у

већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству. Као практикант понашао се примерно, био пун такта.

»Вредан к’о кртица, миран к’о бубица«, изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако

Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе. С одаџијом је лепо живео.

Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога.

Он добије само податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више

А Јова седи тако у механи, па вреба сељака као паук муву. Тако је радио неко време и трошкарио се, бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.

моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

Ал' опет је превесело Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.

на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо,

Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј

од истока пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно, ал' само до поле, Пола оста као кака врата, Драга браћо, од сувога злата.

Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?

Ти већ зађе, небо је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ

Ти већ зађе, небо је црвено, Као да је крвљу обливено, Ао сунце, као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори, Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори; Ја се шетам, дружина са мноме, Ми

а доста и тесна, Око стола седи раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, Ал' де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за Вино даде?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако — и јест и није.“ Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета

— Пазидер га, сва се башта модри као чивит. Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је

— Није тачно, вук није зелен. — Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.

— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит. Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није.

Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није.

Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урокљивих очију.

неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код каквог древног праведника. Није га чак волио ни у руке узети бојећи се да га на неки начин не обесвети и не упрља.

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава.

То „гледање у сат“ за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан. Ако си рођен за то, ти ћеш ту работу и научити, ако пак ниси, џабе ти је.

Дјед обриса оба длана о чакшире и прими сат побожно као нафору пред олтаром. — У реду, побро, биће пажено ко очи у глави.

Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао: — А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав.

За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао. За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Не вреди да кажеш, ако он није казао! ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши! А дали смо последње паре, послали у касабу Ибрахима, као, он је највештији!

ХУСО: И баш разјурио? СУЉО: Ма, као кокоши! А дали смо последње паре, послали у касабу Ибрахима, као, он је највештији!

Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније! А он у њих ко у рој мува! Оставиле су, вала, димије по трњацима!

Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле!

Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала! Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага!

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Што нико није морао, он је морао. Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст! ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Он је почео одакле је могао почети. Друго си ти.

Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја... Мојој дојци топло у твојим устима као грешнику у милости Алаховој... Брате! Куран каже да га две године дојим! До две године има више од године!

А ко је успео да заведе ред? ЈУСУФ: Ништа није опасно као успех. Поготову тамо, где нико није успео. Кажем ти, ако вратиш Хасанагиницу, од много чега ћеш бити миран и

Али дај боже да си ти у праву... ХАСАНАГА: Можеш ли ти мени неку чињеницу, нешто као нож, бакрач, конопац, лонче, да ја то опипам? ЈУСУФ: Не може се то само прстима...

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како си спавала? ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека.

Време је највећи лекар. Данас ми изгледаш мирнија. ХАСАНАГИНИЦА: У ово доба дана, светлост ми изгледа као нека милост... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Добро је и то. И то је неко побољшање.

Има их који се и у несрећи понесу! Па им се чини да су својом несрећом нарочити међу људима! Па, као, они знају оно што нико живи не зна! Могла би ти да будеш мало скромнија, и да престанеш да се заносиш.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане.

Најзад попа, у споразуму са виђенијим људима из комшилука, договори се, те му одреди као неку плату, којом му се куповаше одело.

За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом.

Па онда као луд, бесан од неке среће и радости трчао је, играо махнито, витлао се и сваког је часа трчкарао час ка Тоди, час међу

— ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати.

Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима,

Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече. И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу.

Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада! У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким

гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну. — Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове!

И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала зашта и као да си се тиме и поносила. А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити.

А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде,

У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“ за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Пак ти одо(х) шетати се по граду на води; пак ти поарчи(х) све што имадо(х); пак ти се врати(х) го, наг као мали прст, с пуном кесом надежде.

од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и наш општи језик издати.

Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те

»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво, као што владари на земљи колајне деле, колајне сјајне и речи лепе теби, ропски свете!

Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.

Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.

Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа тек, а осећај му кâ и образ мек, промотривост му бритка као нож! Ал' британски је Шекспир био бард, пред њиме бриткиј лебди халебард.

подоцкан од вечере из друштва весела; са ближње цркве куцнуло је триред под кључем кад ми шкрину капија; на дванаест као да беше.

Тишина је; ал' не тишина блаженог санка, већ као тишина око боника тешког; подухује ветар, као испрекидано грчевито дискање болесниково.

Тишина је; ал' не тишина блаженог санка, већ као тишина око боника тешког; подухује ветар, као испрекидано грчевито дискање болесниково.

двориште тамно, само тек уз опали прикућак као да се миче нешто бело; помислим да је неспокојни дух покојна каква гласа што се у Матици породи некад, предлажућ да се

се мало, душе, у топлој чим се нађем одаји, уздахнућу једаред за тобом, та имам кад — јер ја сам матичар, а ти ћеш, као што видим, бити за трагичан моменат натичар.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

156 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА 158 НЕ УЗАЈМЉУЈ ЗЛА, ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА

244 ЗАШТО ЂАВО ОПАНКЕ ДЕРЕ 245 ЗАБУНИО СЕ КАО ЦИГАНИН У ЛУКУ 246 БОНИК И БОЛЕСТ 247 УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО 248 КУДРОВ И КУСОВ 249 ЂАВОЛУ СВИЈЕЋУ

266 КРЕПАО КОТАО 268 А ШТА ТИ ЈЕ 270 СЕЉАК И МАГАРЕ 271 МЕДВЕД КАО ПУДАР 272 ЛАЖ И ПАРАЛАЖ 273 ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА 274 ДОБРО ЈЕ КАД-И-КАД И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 276 ШЉИВЕ ЗА БУБРЕ 277 ПОМОЗ

допринос оцени и поштовању народне поезије уопште а српске посебно, дали су такви културни радници и уметници као што су: Клопшток, Гете, Ј.

Вукове српске народне песме дошле су у прави час и на право тло, као пролећна сетва на јесењу угару. Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.

Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.), српски десетерац летео је Европом као својом баштином.

Своју мисао преноси и на Вука, и саветује га да почне скупљати и народне приповетке, па да их штампа као прилог и допуну песмарици. Вук је мало збуњен.

— ја управо и не знам шта је то; него ако су то оне приповијетке, које народ прости приповиједа, таквих у Срба има као и пјесана. Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица.

Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица. Има их врло лијепих и удивителних, него су по већој части срамотне.

То уједно и објашњава зашто су тако ретки комплети Давидовићевих додатака из 1821: повезивани су као књига народних приповедака!

И као што је радио са оним добијеним од Вука чобанина, чинио је то и са овим другим: размишљао и речи намештао, поправљао им

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд.

СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место.

СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака.

Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај.

Међу тим ћу ја као сојузник с друге стране начинити диверзију. Тако ће непријатељ или капитулирати, или коначно бити побеђен.

Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу!

СОФИЈА: То је добро. МАКСИМ: Није него да разглави вилице као ти. СОФИЈА (Маги): Шта ти ради дете? МАГА: Богами, јошт једнако страда; пишти, пишти по целу ноћ.

МАКСИМ: Опет је боља од тебе. Није трошљива, није бесна, него ћути, па седи код куће, нити тражи сваки дан колача, као твоје госпоство. СОФИЈА: Ћути, бога ти; ко те чује, мислио би, богзна шта се ту троши! МАКСИМ: Него није! 9.

СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас? СОФИЈА: То заиста нисам; али, као газдарица од куће, треба да се за кућу и бринем. Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш?

Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави? Мислиш и мене као ону прву? О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.

КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо. МАКСИМ: Бог ти добро дао, куме. КУМ: Како је, куме? МАКСИМ: Као наопако. КУМ: А шта је? МАКСИМ: Не питај, молим те. КУМ: Да ниси штетовао на свињама?

КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет добро. МАКСИМ: Бар се уштеди што.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Из овог узрока и називам позориште ово сопственим дјелом, и надам се да ће од моји читатеља онако исто примљено бити као и досадашња моја сочиненија.

Ја женски род онако исто почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио женити се, нисам милије

) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба?

СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З. СТЕВАН, ПРЕЂАШНЕ СТЕВАН: Милостива госпоја...

Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З. СТЕВАН, ПРЕЂАШНЕ СТЕВАН: Милостива госпоја...

Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном? СТЕВАН: Ви сте казали да се упрегну коњи. СУЛТАНА: Вози се ти с твојим дедом сад под ноћ.

СТЕВАН: Е добро! (Пође.) СУЛТАНА: Куд си пошао? Свршио си посао, наједио си ме и изуједао као пас, сад можеш ићи. СТЕВАН: Заповедате јошт штогод? СУЛТАНА: О, што ми није нарав заповедати, да ти језик ишчупају!

Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне. Зашто ми ниси ти, као муж, избирао, него си напустио да ме други варају. Оћеш да изгледам у њој као додоле.

Зашто ми ниси ти, као муж, избирао, него си напустио да ме други варају. Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем.

Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је. СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши. Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж!

ТРИФИЋ: Ти си право дете. СУЛТАНА: Дете? (Плаче.) Право кажеш да сам као дете, зашто би иначе морала кућу упалити од толики секатура! Ах, Боже!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ГРОБНИЦА 55 ПЛАВА ГРОБНИЦА 56 ВИ 60 ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА 61 АВЕ МАРІЅ ЅТЕЛЛА 63 НИКАДА САМЉИ 65 РАВНОДНЕВИЦА 66 КАО МОЛИТВА 67 ПИЕТА 69 ПИСМО 70 СЛОВО О СЛОВУ 72 МОРЕ 74 ДОДАТАК 78 ДВА СОНЕТА О ЛОБАЊИ 79 ПИСМО И ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН Све

бдију — На некој звезди море се расцвета, Прадавне шуме загрцнуто пију Ваздух и воду будућега лета; Последња слика: као ретровизор Пун друма што се одмата у ништа Бесане очи рајски назру призор Потоње несанице, уточишта. (5—6.

(5—6. ВИИ 1975) ЕЛПЕНОР Он лежао је мору на домаку, Разбијен као лутка, изненађен Блеском празнине у наглом помаку, Прекорно згрчен; тако је и нађен, Крчаг из којег ветри мирис

(3. ВИ 1989) ОКТАВЕ О ЛЕТУ Кад већ почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад

Пурпурне крпе лепршаве зором! Покретне слике, вртови на коси! Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да

Покретне слике, вртови на коси! Куле што роне усправно у понор Преврнут као купа! Усхит што си Одевао у речи, као пророк Што само слути будуће, а не зна Колико може машта, неопрезна, Ко вино да се преломи у порок !

у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у чашки суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко

ваге: Ал године се косо слежу И мрве у архипелаге — У сабирању овом земном То двојника сам погледао; Смешим се као Агамемнон У двострукоме огледалу. (5. ВИ 1989) ЗАПИСАНО НАД ЈЕДНИМ СТИХОМ Ох Діоѕ, абріендо, ентре ла ѕомбра, лімоѕ.

кише, благе киселине, Боже мој, ево нагризају лето; Данима тек по лишај паведрине, Сунце у мрли, једва започето; Као да неки ослепели зограф Икону хоће прстима да схвати, Па скрнави је.

Октобар у јуну. И трну зуби и опада коса, Огледала се од погледа гасе, Будућност разложена као глоса Нејасне строфе. Болест обнавља се.

вртлог од празнине; Безлична, знам ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми

Павана За инфанткињу. Музика тескобе Што раствара се у ваздуху собе И слеже као талог на дну дана. Корак у празној соби. Гласови Под куполом од кости. Дечији су. Секунде дуге као часови.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари

и тетка Гина што је у гостима, а на крају ни матори није издржао, него бацио новине и довукао се иза кеве, да види, као, шта се то дешава. Боже, кад пре израсте ово дете! Како пролети време!

речи за жену која очекује бебу, највише ти се допао израз благословено стање, док су ти остали изрази били гадни: као да се односе на краве или жирафе: гравидна, трудна и у другом стању, у ком то стању, кеве ти?

Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900.

Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших! Најгоре је што ме нико познат из школе неће видети како седим са вама и изигравам зверку!

Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга... Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто.

Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам. Моја се амбиција састоји у томе што волим да чаврљам са финим особама. Мислим, да се дружим, и онако ...

У ствари, кад зрело размислим, мислим да сам помало сноб! Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто.

се, на пример дружите с неким месечарем из свог оделења који је цакан и све што уз то фура, то вам отприлике изгледа као да глуварите са рођеном систер.

друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се као ватамо у некој смрдљивој капији пуној промаје и будних настојника, добијајући хронични бронхитис, а о дистонији

Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу „табу“, разменио је четврту банку живота, има жену и осредње забавиште деце.

И уопште, то је живот у конспирацији: осећате се као у некој филмчуги о илегалцима за време окупације. А тек њихове приче! Господе!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

БРЕГ 83 ПРВА ГРОБНА ПЕСМА 85 СЕНТАНДРЕЈА, ІРІЅ ФЛОРЕНТІНА 87 КРУГ РАЧАНСКИ, ДУНАВОМ 90 И 91 ПУТ ПАНОНИЈЕ 92 КАО ЛАЂА ПО ПУЧИНИ 99 ИИ 103 ВИСАРИОН РАЧАНИН: РАЧОМ О ПОСТУ ЧАСНОМ 104 ПРОХОР РАЧАНИН: ЛИПА РАЧАНСКА 105 КИРИЈАК РАЧАНИН:

Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра. Као Ново свето слово расцвета се Купиново. Из трњина и оструга прхне птица, засја дуга. Није магла већ олово.

(Изгрејао Христос с фреске.) А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају као сузе калуђерске. Молитвено Дуд шумори (шумор чују жалне врбе): да купачи са Бистрице не наврате, не наврате;

Са зреника сјакти кост. Прелазећи сунчев мост у Зарожје стиже гост. У свануће пукне глас као нада, као спас. Тророг ветар дигне пласт. Звизне бич му црвенкаст. Висибабу, зденац, лес обузео чудан стрес.

Са зреника сјакти кост. Прелазећи сунчев мост у Зарожје стиже гост. У свануће пукне глас као нада, као спас. Тророг ветар дигне пласт. Звизне бич му црвенкаст. Висибабу, зденац, лес обузео чудан стрес.

Свирну врата сипљиво: мрачна шпила - пећина. Из пећине с лỳчићем Зубобоља прозуби крезаво и шкрипљиво, као зуб да скруњује: Гушобољо сестрице, испљуваљку испљуни, те развуци повјесмо, па да, сејо, гледамо како праште

куће сјануо; из пећнице пециво румен мирис испушта у дуванску маглицу (јекавицом настављам) - а ракијску стаклицу (као дукат, ћилибар) вијенац је ракије (прстен сребрн, мјехураст) расцвјетао пјенасто.

- Као да се нà кућу свето миро просуло. - дим је плава кудјеља, с наборима хаљина; сјенке врвеж изгоне поврх шкриње жутн

- Коме ли се природа у сретање спремила? - кад је живот грдија, таљигање, педепса, а свијетом изрода као пасјег накота! - Бруј пчелињи: такуше цвијетом се осуле. (Не бјежите мракуше и вас здјеле чекају.

Око стола аура, тишинини незуји. (Свети Марко, хитро си жито с браде просуо!) - Као зрела махуна када сухо запуцка, тако знаке крстове, роморећи стишано, чељад круни низа се.

То храм је, а не авлија: крај чесме гола Марија као да нешто послује. ПРЕЛЕСТ СЕВЕРА ЦРКВА ДРВЕНА І Пој, јутрење: зуји пчела са плешивог светитеља.

Чуван сапун, или мило, распламса се уз кандило. Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица. Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио. АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити.

у сљедству тога, поводом тим,“ и млоге овакове које страшно звече, а ништа не значе речи, те сам њима пунио артију, као и млоги други. Али кад од једнога изварам сто форинти, видим шта ми се пише, пак — испод жита.

ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку. Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо!

у Бечу, а друго си ти; зато баци те беспослице, па гледај те буди добра газдарица, и онога што те је испросио љуби као верна супруга. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, ви јошт не знате шта је љубов.

МАРКО: А ја теби кажем: гледај твоју кућу и економију, па кад стечеш, и твој муж буде исте памети као што си ти, онда можете ићи куд вам је драго. 4.

4. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Барон Голић своју препоруку шиље и жели Господину Марку Вујућу, као најотмјенијем у овом месту лицу, своју визиту учинити. ЈЕЛИЦА: Нама ће особито драго бити. МАРКО: Барон Голић?

АЛЕКСА: Ви се варате, господине; ја сам казао наипаче, које толико значи као немецки зумахл или бесондерс. ЈЕЛИЦА: Јест, беѕондерѕ, беѕондерѕ. О, љубезни татице, то вам је ауздрук.

Алекса: Ово је језик славено-сербски; то јест сербски, но по правилама углађен, којим су се највећи духови, као Стојковић, Видаковић, Вујић и прочи у књигама служили. МАРКО: А, и ви сте од књига!

(Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши. 6. АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА АЛЕКСА: Ваш су господин отац веселе нарави. ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити. АЛЕКСА: Ви сте били у Бечу?

Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош. ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде?

Како сте се унтерхалтовали у Месецу? АЛЕКСА: Не може боље бити. Баш се онда догодио хофбал. Нас као стране пусте унутра; ја измеђ мога друштва нешто отмјенији био, добио сам чест отворити с тамошњом царицом бал.

ЈЕЛИЦА: Како игра? АЛЕКСА: Као перо. Но опет месечњацима се допао мој штелунг, премда морам и то исповједити да сам сва могућна употребио, како би

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ноћу се среташ са чудом другим, као из маште ђавола писца: то Лакат-Браде са копљем дугим опрезно каска јашући лисца.

На њему ћурак, ни нов ни стари, па тамно црвен и сав се жари, тиња у снијегу и чудно сијева као да ватра догоријева. За њим је широк, распухан реп, признати ваља, прилично лијеп.

„Станидер, лијо, црвено псето, у доброј руци шкљоцаре ето, биће ти кожа као решето!“ Натисну Лисац што може јаче, сувога грања све стоји лом, на њему торба лудачки скаче и Пијевац скаче

Весели одсјај као чигра из пећи скаче, зида се маша, по разапетом крзну игра лукавог лисца Мудријаша. Над њим је оквир у ведрој

Жарко и Жућа у чуду стоје, пред њима бљеште чаробне боје, смјешка се ведри безбрижни дан. Жарку се чини као да снива: какве ли тајне љепоте скрива предио овај, из прича знан?! . . . . . . . . . . . . . . . .

Крај букве лежи њивица проса, по њему, јутром, сија се роса као да блиста камење драго, па врапци Ћоси мира не дају, од саме зоре подижу грају: „Ух, алај имаш велико благо!

„Далеко је моја кућа, ја сам главом овчар Жућа, ноћни стражар као ћук, познаје ме сваки вук.

“ Као труба Сивко њаче, пијевац громко кокодаче, Жућа вије као вуче, а Цицибан

“ Као труба Сивко њаче, пијевац громко кокодаче, Жућа вије као вуче, а Цицибан мијауче.

Страшна језа газде хвата, натискоше сви на врата као да је пукȏ гром, потрчаше снагом свом, све по шуми стоји лом.

врата, мачак чучну уз огњиште, Сивко пред праг, на ђубриште, а Мамузар, као очи, на високу греду скочи.

“ Иде Раде као сјена, види: ватра угашена, ал мачкове сјаје очи. „Шта је ово?“ газда крочи, ал у

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Затим, не могуће одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени а изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела.

Међутим та је де хуеспедес за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљена. — За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа. — Добро вече!

Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу.

Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите? — За хватање јегуља. — Имате јегуља у језеру?

Згазим погрешно, те се склизнем за два степена; то начини страховиту ларму, као да сам се и ја поломио, и да су се степенице подамном срушиле.

— Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те?

Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод мишица.

Два младића, пријатних ликова и брижљиво одевена, запиташе ме да ли сам ловио птице као они по језеру и да ли сам видео капелицу на месту где се искрцао Сан Диего када је долазио на острво.

— Изволите овде, господине. — Ако ми дозволите, ја бих овде, а ви изволите у чело. Иначе ћу се осећати као туђин. Имам девојку прекопута себе и два младића.

Иначе ћу се осећати као туђин. Имам девојку прекопута себе и два младића. Девојчице спавају по великој жени као по каквој косој постељи, не сметајући њеним покретима.

— Мигуеле вас много воли. — Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, — каже крчмар.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром славе, Да икону кити светитеља Саве.

кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том

Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд! А стари бабајко надгледа и пази, Обилази бурад, где се грожђе гази, Па весео старац усред

Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне

НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на Голготи, Кад га Јуде разапеше, Векове је Србин страд'о, Ал' на крсту није клон'о; Јер му вера тврда

Са мрачних домова њини' И древних, камених платна, вињага густа се вије, Ил' шуми на висини, И као прастаро гробље лиснатом мрежом их крије. Ено на суром Вису урвине вековне стоје К'о страшан, огроман скелет...

Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа, као да човек ни руком дотак'о није, Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских.

А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно рудничке планине — Ал'

Налакћен на столу он је мрачно ћут'о, Као тајни ужас да му души мори — Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још један пут зачу.

6 Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишини, Глув некакав шум се разли по самоћи, Као вал огромни на сињој пучини — И потону у ноћ...

ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин. И завапи горко она Пред светињом Божјег трона: „О Господе, који храниш Сваку живу земску твар, Који слабе

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Старе су напеве као бурјан тргали не би ли црква тврђе им стајала, и мрзели су на мене! У беди минух, по мраку сахрањен, ко

Уздрхтим и раширим руке као да сам гонитељ птица и стајем на леђа делфина; мирују пегава леђа под мојим босим ногама и месец излази.

Коледари само певају за срећу новог сиромаштва. НОЋ Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о

И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.

Знам сада само путе у подножју памети моје и дуж напева дугих што ме с једне обале на другу преведу, за руку као облак. Ако ме гласници на коња ставе и скоротече поведу ко зна у којој ће ме земљи на престо попети.

Опрости ми, говорим као да сам се понео, као да хоћу да проричем, но и пророци су говорили о прошлом да би у тами двери будућег дотакли.

Опрости ми, говорим као да сам се понео, као да хоћу да проричем, но и пророци су говорили о прошлом да би у тами двери будућег дотакли.

У корену је посечен празник и сунце као храст паде преко нас. Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо

Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају

свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу имена своја повлаче. Два се бога о тела њихова отимљу и безброј риба.

Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда? Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге, раменима да подупремо тужне

Други су је тражили према звездама као да је острво и налазили је у кладенцима где с водом родне речи гргољи. Храбро сам поднео смрт, но каква је у томе

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо.

ето, био си толико година срески начелник, управљао си народом, па ћеш умети управљати и мојим имањем.” ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

Ето, погледај га, молим те! Тридесет година се сушио у општинској архиви, изгледа као изгладнела стеница кад измили из старе фасцикуле. ГИНА: Ију!

али ја мислим, нисмо дошли овде да се вређамо, већ да се искупимо око успомене покојникове, да га ожалимо као што приличи једној фамилији...(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш?

АГАТОН: Молим те, прија-Гино, да не сматраш ти то као увреду што сам ја казао за Проку. То је онако, само примера ради.

Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим? АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху. МИЋА: Како у ваздуху?

ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се). САРКА: Боже прија-Гино, ти као да те је ко најмио. ГИНА: Тешко ми је! (Прекрсти се, служи се.) Бог нека га прости!

АГАТОН: Копкало ме па сам отишао и код самог старатељског судије и питао га: можемо ли ми, као фамилија, захтевати да се тестамент отвори? ТАНАСИЈЕ: Па шта вели?

од кога општинског одборника црну машну, а од погребног предузећа црни капут; па нека Трифун направи тужно лице као кад на једанаест извуче кеца; па нека се овај отмени пријатељ Мића обуче тужно, по журналу; па нека се жене огрну и

АГАТОН: Удесио, него! Кô вели: нека моја фамилија, тако маскирана, иде четрдесет дана, као ожалошћена породица; нека иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми пале свеће, а после,

САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго. АГАТОН: Шта има да те буни, прија-Сарка, девојка као свака девојка. МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста!

САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само... ПРОКА (пргаво): Ама, шта сте се ту закачили за покојников нос, као да је то главно. Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чудне су вечери на високим планинама... Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега

Осећао се отужан мирис изгњечене папрати и чуло шушкање бубица... Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре... Негде је лануо пас.

Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре... Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао

Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

Па да, ту је било и стадо... И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати. Могуће, могуће... Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала.

Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну.

— довикну чобанин, па се и он диже те изиђосмо заједно. Огромни врхови оцртавали су се према звезданом небу и као џинови се надносили над црном земљом. А звоно као да је јецало.

Огромни врхови оцртавали су се према звезданом небу и као џинови се надносили над црном земљом. А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора.

А звоно као да је јецало. Погледах у правцу села, далеко доле, одакле су светлуцале ватрице као из каквога понора. Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?...

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

— Е-хе-еј!... Објављена мобилизација!... Покупите стадо и терајте у долину. Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Деца се зачудише. Видело се да су све друго очекивала, само не то, да ће им се овај прљави, криви путник приказати као учитељ. Опет се неки засмејаше, а један довикну: — Бијеш ли ти ђаке?

— Шко... школа где је? промуца учитељ оборених очију, осврћући се око себе бојажљиво. — Школа! рече момче као чудећи се што овакав путник пита за школу. Ево је, брате... право на ову капију.

»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у

Цело његово држање одаваше обичног сеоског левенту, који не ради теже послове, а живи боље од сељака. Вазда је одевен као да ће на сабор, пуши дуван господски на муштиклу »од пене«, носи чешће ципеле и куповни штап.

Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену

Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу весело и учтиво, као сваки нови познаник, који се жели што боље препоручити. Његов поглед као да говораше: »Ето ти...

Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ

Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне. Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина...

Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат. Море, знам ја: да ја нисам само привремени, да ви’ш како би облетала.

Он поче да се смеши, очи му се засвет лише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња усна се, заједно с брком, нервозно трзаше.

Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.

Међутим Гојко је досад спокојно шетао по трави, и тек кад је ну спазио, почео је немирно тумарати, као да је у неком послу. Она му приђе слободно, као да су стари познаници, и смешећи се поздрави га: — Добро јутро!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

12. Град градила б’јела вила као Цариград: Љепше га је саградила него Цариград, По њем пирге испиргала као Пирин град, Начичкала камичцима боје

12. Град градила б’јела вила као Цариград: Љепше га је саградила него Цариград, По њем пирге испиргала као Пирин град, Начичкала камичцима боје хиљадам’: Па бедеме граду гради, чудом чувене, Све од силне коњске кости и од

Гости су ми дошли Браћа материна, Браћа материна, А моји ујаци. Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!“ 41.

И поштени род родили! И с родом се подичили, Као паун златним пером, А шеница равним пољем, И лозица бабер-грожђем, И пучина сланим морем; Тако с вама мила мајка!

Све јунаке под крилима, Све се мани крајевима, Као сунце небесима! Домани се завичају, Ту ћеш наћи много брата! Поздрави их, о Јоване!

117. Девојче, девојче, не стој спрама мене, Не стој спрама мене, изгоро за тебе, Изгоро за тебе као лан за воду. 118. Ој јаворе, мој рођени брате!

“ “Ако кара, убити те неће, Ако бије, а ти бежи к мени, Код мене су врата отворена У пол’ ноћи као у пол’ дана!“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује.

очим’ погледала, Нијесам га срцем севдисала: Очи — вода гледају свакога, Медна уста са сваким говоре, Са недрагим као и са драгим, Над очима капиџије нема, Над устима млада језиџије; Ко мој буде — оженит’ се неће, Чија будем — удати

229. Ој, солдати, браћо нерођена! Нерођена, као и рођена! Скин’ те с мене зелену доламу, На долами три џепа свилена; У сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој

други позлаћује, Тећи меће халке на јабуке, А четврти алем камен драги, Покрај ког се види вечерати У по ноћи као у по дана.

239. Јово ми се санком кара, Као да се разговара, Боље санком, него с мајком: Санак ће га умирити, А мајка ће пољубити. 240.

- круна (овде: Сунце) кујунџија - занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра кути - уста - уста као кутија шећера (игра речима) Ложница - постеља луд - млад, незрео Мартонош (мартолоз) - назив за хришћане који су у

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и упркос гађењу које

Или ће се оклеветани и прогнани Карл појавити у последњем тренутку, да освети оца, да одбрани љубљену Амалију, и да као муња казни свог злочиначког брата?

ДАРА: Глумите на неком другом месту, а не овде! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Газимо по крви као по кишници! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба!

Имате ли аусвајс, или немате? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја уопште не видим какве везе ми, као глумци, имамо с таквим стварима! Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите?

Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење?

СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете? МИЛУН (после краћег размишљања): Стефане, напред!

СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете? МИЛУН (после краћег размишљања): Стефане, напред!

На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ви не знате чиме су наоружани глумци? Дрвеним мачевима, као што је овај, топовима од чункова, вештачким пушкама!

И да дрвеним мачем не могу да се одбију ударци челичног? ЈЕЛИСАВЕТА: После мачевања, то би могло да служи као ситнина за потпалу!

А ти не мислиш? О томе нема шта да се мисли! То је по уредби немачког војног заповедника за Србију! И вама, као глумцима, ако сте ви уопште глумци, то мора да је познато! ЈЕЛИСАВЕТА: А поготову оном ко води трупу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

УЗ ПОВРАТАК ИЗ ИТАЛИЈЕ 198 КОМЕНТАР УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О „ПОЗДРАВУ“ 224 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ

Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули.

Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод

А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке. Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја.

Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја. И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и

страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп. СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам.

разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет. Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин.

ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња.

Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у животу веселом и тужно насмејаном.

бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у животу веселом и тужно насмејаном. Као просјак са барикада пуцо, и ко Цезар долазио са мора. Ал чим се заљубиш...

Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари, благосиља. Тела нам се узнесу, као камење у небеса. Да прште грме и горе у мржњи, разочарана, у бесу. БЕЛЕ РУЖЕ О, немој доћи кад те зовем.

Дрхте од радости, а кад их додирнем тако брзо потамне, као да се прозор смрзо и раскидо цветове невеселе ледене тајне.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и провала, много извора и потока, горских језера, сјајних и глатких као огледало. У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева.

Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним,

А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима. Црвених ружа онда није било, већ само белих.

Оне су као велико грмље расле по дољама, по брежуљцима и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења, међу камењем; оне се пењале

оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и љуљале се на тихом поветарцу.

На њих је ноћу падала роса, и кад би их Ева јутром брала, роса би се из њих изливала, бистра и обилна као вода из препуних кристалних чаша.

А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се

Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно

кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су из корена и с хуком обарале огромно дрвеће, набујали потоци јурили су као помамни по ждрелима и ваљали камење; звери подивљаше: лавови су рикали тражећи плен свој, зверови се клали и

А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем.

А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем.

А руже, оне беле, невине руже поцрвенеше као ватра, као гнев, као страст са својим злим жељама — због Евина греха поцрвенеше беле, невине руже и обрастоше трњем.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Видео сам много градова, много села, много земаља, многе луде и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу.

) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину. Ево како он даље прича.

иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...

уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је земља коју толико тражиш!“ Наједаред, трже ме неки шум.

Зар ни по чему није чувена? Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече: — Кажу да има у Тој земљи доста свиња.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет.

— Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан. Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине.

— Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште... А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? — заврши питањем обратив се мени. — Нисам.

Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, — што и ја, разуме се, урадим, — и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске. — Драго ми је!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв... Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт...

Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео не хтео, мора да иде међу њих.

Ништа не може радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу гору — хранитељку.

А небо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раденичко...

Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутарња свежина. Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо,

сву околину, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре капљице сад се само пред тобом преливају и одсјајкују, као најчистије драго камење, правећи безброј варијација фантастичних, дугиних боја...

није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ...

Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на други крај гумна...

Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја. ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива? ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”.

Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански.

Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку

Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини. ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него?

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се. Да си ти као други људи, да одеш на дан избора па да гласаш, 'ајд', 'ајд'! Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек.

Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати.

ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити! ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану? ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би!

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка... ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам.

Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па...

ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао? ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било? ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине! ЈОВИЦА: Ја смео с ума.

ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”. ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то? ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили.

Сва су скоро те исте судбине, и то зло опште је зло, и зато се само наметало као хитно за предмет приповетке. Дакле, доста да вам кажем да је у једном мирном и идиличном селу, у коме се дотле

и кафана и механа И магаза, те према томе је било исувише разлога да на мапи Србије буде записано крупнијим писменима, као све варошице у Европи, — да је у том и таквом, дакле, селу живео један од многобројних учитеља и звао се Сретен.

он у књижевности, пишући страховито многе дописе и такозвана Сељачка писма, познат много боље под разним псевдонимима као: Геџо, Геја, Сељо, Раденик, Пролетер, а најрадије је узимао за своје псевдониме имена оних великих раденика из

загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и револуционара, као: Прудона, Роберта Овена, Бакунина, Карла Маркса, Пугачева, Стјенка Разина, Кибаљчића, а није се устручавао узимати за

Маркса, Пугачева, Стјенка Разина, Кибаљчића, а није се устручавао узимати за своје псевдониме и чувена женска имена као: Лујзе Мишел, Вјере Засулићеве, Софије Перовске и још многих других, јер ко би их све запамтио.

министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду; однети га далеко од позорнице славе и испричаних догађаја!

поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова начела с краја на крај Србије као вечитог Јуду.

увезује креветске хаљине у ћебе, а даске и ногаре уједно, и креће се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље.

браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве америчке републике). — Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима!

Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду.

Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду. Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ... — Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо.

Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче. Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа У јесен, са нежним лицем Ђоконде, Скине му блатњаве чизме,

Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа У јесен, са нежним лицем Ђоконде, Скине му блатњаве чизме, целог га разоружа, И тихо запита: „Докле, о Џоне

Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину, И ветар, око зидина, као пас љутит кевће. Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину Стао уз кревет, велики као брдо, и почео

Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину Стао уз кревет, велики као брдо, и почео да трепће. Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина, Па из кухиње, где су јела разних врста,

јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на којој нема два прста), Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави, Помиловао болесног дечака по глави.

Па поново заспао, ознојен, као снег кад ојужи, Са нечим топлим и ведрим испод очних капака, Зажелевши да се то вече доброте продужи До краја живота

Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету, Млечни зимски зраци заслепљују му очи. Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не

А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело.

Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови, Жмирка, очима и наочарима, Као да држи говор сав се укрутио...

Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови, Жмирка, очима и наочарима, Као да држи говор сав се укрутио...

ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ Одједном, тролејбус је подскочио Високо, лудо — чак до крова! А као муња дотле је ишао. Наједном, тролејбус се укочио, Троле се извиле ко крива слова, — А онда је даље прошишао ...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила

Оно је занимало и Аристотела који је, мислећи о њему, налазио да је то нерешљива загонетка, као и питање о томе на који начин јегуља завршује свој живот.

У средњем веку су јегуље сматране као живи доказ егзистенције божанства, и то као најопипљивији и најпоузданији доказ за ту егзистенцију.

У средњем веку су јегуље сматране као живи доказ егзистенције божанства, и то као најопипљивији и најпоузданији доказ за ту егзистенцију.

Нико никад није видео младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и запазити.

заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају заривени док не одрасту толико да могу бегати од

Такве је трагове нарочито Сиреви доцније, 1874 године, добро проучио. Међутим, никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би ту биле расплођене.

Међутим, никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би ту биле расплођене.

А Петерсен је пре тога 1894 г. био утврдио да су сребрнаста, жута и зелена јегуља, дотле сматране као засебни вариетети јегуље, у ствари једно исто.

Све су то били први кораци за расветљење мистерије. Њима је било утврђено да се јегуља, као и друга риба, плоди мрестењем, и то само у морским дубинама.

Узео је учешћа и у једној данској научној експедицији у тропској области. Као асистент велике биолошке станице у Копенхагену и шеф микроскопских радова у политехничкој школи у Копенхагену,

Шмит је тај бродић искористио 1903—1911 г. за истраживања у појединим удаљенијим морским областима, као што су околина Исланда и Фероерских Острва, Северно Ледено Море, Средоземно Море и т. д.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Но ако си и прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом. Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПЕСМА 30 ОЧАЈНА ПЕСМА 31 ЛЕПОТА 33 ОБНОВА 34 ДРУГЕ ПЕСМЕ 35 СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО 36 ЗИМСКА НОЋ 38 КАО БАЈКА 40 ДОЛАП 42 РОСА ПАДА...

Пре одсудног боја ја ти нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца и заплачу жене.

Да, песма моја биће моћна тада. Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела!

Да, песма моја биће моћна тада. Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају победника смела! Отмена, свежа, поносна и врела.

И тако крај цвећа остаћемо сами... — Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће мирише...

О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам. док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких

док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких зала, Пригушен шумор некадање

И ти ћеш, бедна жено, као вазда Слушати радо ове речи лажне, И захвалићеш богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне.

ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма. Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да

ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма. Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска.

Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска.

Зашто И теби годи празних речи праска? О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МИЋУНОВИЋ ЛЕЖИ БЛИЗУ ВЛАДИКЕ, ПРИТАЈИО СЕ КАО ДА СПАВА, АЛИ СВЕ ЧУЈЕ ДИВНО. ВУК МИЋУНОВИЋ Не, владико, ако Бога знадеш!

ВУК МИЋУНОВИЋ Не, владико, ако Бога знадеш! Каква те је спопала несрећа тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће? Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти?

Објесио пушку о рамену, па чепука, тамо и овамо, по пољани као сви остали; а одовуд неки од нашијех, умимогред, покрај оџе мини и тисни му од лакта рожину његовојзи у грлић шишани.

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо!

Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо.

Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш.

Бег Иван бег, јуначко колено, бораше се као лаф с Турцима на све стране у горе крваве. Полу земље Турци му узеше, но пошто је сву облише крвљу и пошто му брата

Вјечна зубља вјечне помрчине нит' догори нити свјетлост губи. ВЛАДИКА ДАНИЛО (међу свима као да је сам) Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине. Је ли инстинкт ал' духовни вођа?

ВЛАДИКА СЕ ТРЗА КАО ИЗА СНА. ВЛАДИКА ДАНИЛО Удри за крст, за образ јуначки, ко гођ паше свијетло оружје, ко гођ чује срце у прсима!

Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи. — И звјерад су исто као људи, род свакоји своју вјеру има; за кокошку и орла не питам, но што стрепи лаф од гуске, кажи!

Иако је земља поузана, двије вјере могу се сложити, кâ у сахан што се чорбе слажу. Ми живимо као досад братски, па љубови више не требује. КНЕЗ ЈАНКО Бисмо, Турци, али се не може! Смијешна је ова наша љубав.

под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте. Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама. Собе | је раскошно искитио најскупоценијим ћили мима,

Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“.

И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине. Мужеви као да нису смели првога дана преда њ, а знали су да ће он, шта би за њих имао, преко тих њихових жена поручити им и

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више

ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао.

Изгледа као да, досадивши јој се напослетку тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и

Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео,

то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га види, али ипак да и на њега, као на остале, слуге и чивчије, дигне руку — то није могао.

њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

према њему, те зато, што га бајаги толико воли, једнако лаже за њ и оволико га упорно брани, као да га само она воли, као да је само њен син, и само му она добро жели. А зна када је ноћас дошао. Чуо га је.

Чак није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла: — Немој ти.

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ПАУК 229 ПОСЛЕДЊА ТЕЖЊА 231 БУДУЋИ ДИЈАЛОГ 232 ПЕСМЕ И БИСЕРНЕ ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха

малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију бисерних.

свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без мотива; О, у

кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се једва од галаме чуо) „Мој љубавник. Он је човек честит, добар...

И видећеш да се бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.

Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре

Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу росу.

И у то тужно доба, Када се мис’о ниха К’о цвет врх рана гроба, То је кад лепа туга Спомена мојих редом Засија, као дýга, У меком сумраку бледом. Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

отегнутим бијелим чарапицама до кољена и загрнут табаром „а ла венезиана“, набадаше несигурно својим танким ножицама. Као одабранији кућић и кољеновић, он ођаше пред осталијема. Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође.

Онамо опет испод бедема, граја се дигла, коњи вриште — ларма као да се сви ђаволи жене. „Брже, брже! Ословите их у вашем језику, питајте их рашта су дошли, шта су наумили?

“ рече заповједник, дочекавши Которане на уласку. Господа, дишући као цигански мјехови, протискоше се кроз војнике.

Конте, на то, опружи лијеву руку, стиснувши балчак од свога мача; десну подиже, онако као што чине проповједници. Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли.

Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у

Бленули од чуда, као да је конте са својим табаром и власуљом полетио у облаке. Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом.

Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“. „Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!“ поче он, скинувши тророжац с главе и приступивши к заповједнику.

„Природа је сасвим проста и... то јест ствар је сасвим проста и природна, а ви овдје као нов и невјешт...“ „Ајте до врага ви и ваша реторика!“ прекиде га срдити ђенерал.

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше прашина, што се дизаше

главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је у својој авлији. Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају.

студена вјетра фијукну испод свода, врх њиховијех глава; помрачи се; неколико капи љосну на калдрму, ама крупнијех као љешници. „Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко.

Тај џин раздрљио груди, објесио струку низ раме, у лијевој му дуга пушка а у десној чибучина као тољага будалине Тала. Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

са толиким појавама модификација и гласовних преображаја како по садржини и врсти, тако и по употреби и по функцији, као што је то случај са народним говорним стваралаштвом, — том врло бујном и необично шароликом духовном вегетацијом.

Уствари то су — по принципу економије речи — сажете, посебне говорне целине, које се употребљавају као унапред спремљени клишеи — фразе (С мéне па на уштап, с брда с дола, с неба па у ребра, на врат на нос, на једвите

Практична примена говорних израза у говору увек је у вези са датим случајем и одређеном пригодом, кад се она користи као пример и потврда, зачин и украс.

Њих срећемо скоро на сваком кораку у обичној свакидашњој употреби, — и то: а) као говорне изразе дословног значења, б) као поређења и в) као говорне изразе пренесеног значења; али осим њих постоје и

Њих срећемо скоро на сваком кораку у обичној свакидашњој употреби, — и то: а) као говорне изразе дословног значења, б) као поређења и в) као говорне изразе пренесеног значења; али осим њих постоје и друге врсте реченичних обрта, паразитних

на сваком кораку у обичној свакидашњој употреби, — и то: а) као говорне изразе дословног значења, б) као поређења и в) као говорне изразе пренесеног значења; али осим њих постоје и друге врсте реченичних обрта, паразитних фраза и фразеолошке

грађе беспојмовне и појмовне, ономатопејске и имитативне, тонске и стилске каквоће, којима се народни човек служи као говорним клишеима, како би што боље и јаче, лакше и брже — економичније — изразио свој спољашњи и унутрашњи живот

ЗНАЧЕЊА Говорни изрази дословног значења представљају мноштво друштвених, конвенционалних и стереотипних фраза (као што су то уобичајени и устаљени поздрави и отпоздрави, захвале, похвале и честитке) или и гаталачко-враџбинске формуле

Од ових и оваквих говорних творевина истичу се као експресивне и као стилске, чак и као поетске целине: клетве, заклетве и благослови.

Од ових и оваквих говорних творевина истичу се као експресивне и као стилске, чак и као поетске целине: клетве, заклетве и благослови.

Од ових и оваквих говорних творевина истичу се као експресивне и као стилске, чак и као поетске целине: клетве, заклетве и благослови.

Толико ми зле очи наудиле! Да бог да ми свака срећа посахнула и не имала напретка као ова сламка од јутрос! — и при томе ломи сламку). Заклетве могу да буду ширег (Тако ми живота! Тако ми очњег вида!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

122 39. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ. 124 40. ЦАР ДУКЉАН. 125 41. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА. 126 42. ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА. 127 43. СОЛОМУНА ПРОКЛЕЛА МАТИ. 128 44. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. 129 45. КРАЉ И ЧОБАНИН. 131 46.

па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: „Стрижено! стрижено! стрижено!

— Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: „Држи, да си ми по Богу брат!

близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: „Држи, да си ми по Богу брат!

Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!

“ Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па

Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и

Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства

ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла. ИВ. ЕРО И КАДИЈА. Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с

Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао).

онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ ИX.

“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Било да буде неко, као игуман, или други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да има

У суботу, пак, и у недељу рибе, и сир и све друго, и двапут дневно једе се. А за пост Рођења Христовог — као и у друге дане што установисмо, нека и тада буде исто.

А у пост светих апостола исто да је као и у друге обичне дане како установисмо. У појању да држи овакав устав: јутрење и вечерње — као што је обичај, на

У појању да држи овакав устав: јутрење и вечерње — као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када“ без

На трећем часу, и на шестом и на деветом певамо по три катизме псалтира, са метанијима, као што имамо обичај. На сваком почетку, на „Приђите, поклонимо се“, по три метанија.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже „Трисвето“ и „Помилуј ме, Боже“, и потом појемо

И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш. И потом се свршава као што треба. А свете и божаствене литургије према

И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш. И потом се свршава као што треба. А свете и божаствене литургије према могућности да се служе.

О слободи места овога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и Пресветом његовом матером, као што писасмо овде да не буде измењено.

Красно, као и Богу угодно, сачувано је и за вашу не малу корист, у Господу Исусу Христу браћо моја љубљена и чеда моја духовна.

1, 1-3) као болестан и жељан да примите, љубимци моји, установљени вам устав овај богопреданих пенија, умиљенија, и молитава,

од злата сијају и јасније од снега убелише се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

удовица, држећа, у свему искусна ГОСПАВА, држи радњу за отварање рупица; у слободном времену испомаже се радећи као „анимирка” у кафани „Шарган”; тридесетак година, али у лошем стању ЦМИЉА, према потреби: шанкерка, келнерица,

близу двадесет година АНЂЕЛКО, звани „Ћора”, лопов, нешто преко тридесет година МИЛЕ, старији човек, представља се као активиста СТАВРА, средовечан, повучен, стално чита новине ПРОСЈАК, невероватно стар СКИТНИЦА, преко шездесет година,

ЈАГОДА: Видим да сте у послу. ИКОНИЈА: У кутњаку ми као бургија! Ко да ме чела ујела право у живац! Нађиде ми оне комовице, да држим!

Оћу да је изненадим! Само испитајте, онако изокола, као случајно, где живи, и то. Ако вам није тешко. ИКОНИЈА: Што да ми буде тешко!

Са све пиљарима, домаћицама и тезгама! ИКОНИЈА: Нису то више пијаце као некад! Све то сад прскано хемикалијама, назор сазрело, назор обрано!

(Излази) ЦМИЉА: Згодан овај! ИКОНИЈА: Није да га узмеш за пелцер! ЦМИЉА: Овако скинут, изгледа као анђео! ИКОНИЈА: Арханђео Анђама и Брадаило! Репоња крилати! ЦМИЉА: Нисам га виђала.

Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла! ИКОНИЈА: Ћоро, ко зна шта је, немој дизлазиш! (Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим.

Да и не помињем команду Прве армије! ТАНАСКО: Да је мени парче сира овчега, укисељена црвена паприка шиља, и, као круна, велики мачвански лебац! МАНОЈЛО: Поделићемо следовање вечерас! ТАНАСКО: Опет онај пексимит француски?

Да нису склонили ону предикаоницу, мого би у њој да преспавам... Не знам шта је то с овим народом! Сви се деру као чувари у логору.

Идући тако, унатрашке, судари се са Милетом.) НЕПОЗНАТИ: Извините! МИЛЕ: Не улази се у кафану као говедо! НЕПОЗНАТИ: Привукли ми пажњу ови напољу... МИЛЕ: Је л би ти хтео још и да собјашњаваш?

издрндана, и матора, може да има на сваком прсту по десет, а ја, овако млада и очувана, здрава ко дрен, румена као јабука, не могу ни једног на десет прстију! ИКОНИЈА: Ако те није смандрљо на брзину, горела ја ко ова сијалица!

Узми Милета. Зашто, на пример, тај Миле иде на скупове? Шта он, буздован, да тражи на јавном скупу? Скуп користи као мишју рупу! ЦМИЉА: Где ли се вако наљоскала? Базди на вињак! ГОСПАВА: Има још примера, идемо даље!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко

МАРИЈА Синоћ. Не знам зашто, тек ми као да смо знали, те синоћ не одосмо на седење код Аритонових. Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако.

МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође...

шта је? МАРИЈА (стојећи до зида, погнута): Ништа. ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је.

А сада, хајд иди, и тамо у чаршији покупуј па метни у бисаге и после раздај свима, као да сам и њима донео. (Љутито): Хајд, сада иди!

Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за перчин ухвати... Не може се више, сестро, мора, мора да се каже...

Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син... Ти, као што знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном

И као што ми ти нареди, нисам хтео да му кажем да су то твоје паре, да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, ком

И он изучи добро, нећу душу да грешим, најбоље. Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек.

И онда ора, песме, веселе. Ако славу слави, по три дана се пије и весели, као да је први, хаџијски син. И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак?

И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела!

И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела! одговара и гледа ме попреко.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ову ћу, дакле, колико мучнију толико потребнију, материју као на нишану имати у свем мојем писању. После ползе и забаве, коју желим ком год од мојега рода узроковати, неисказано

Ја ћу се само старати ништа против мојеј совести и против правилам здравога разума не писати. Ко се задовољава само као овца ићи за другим овцама, правда да њему није потреба ни мислити ни расуждавати.

Ако ли што гди буде погрешено, учени ће људи после мене исправити и мени ће человекољубно као чловеку простити. Мени је довољно утешенија дајући приклад ученим мојега народа да српски почињу на штампу што добро

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали.

смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио. Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама.

У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати.

сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати.

било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили.

видећи ме одвећ бојажљива, да како би ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја би[х] с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега нама[х] на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми

и ја с њим, с наканом да нађем какву пештеру илити пустињу и да ту останем; но, онде видећи да калуђери једу и пију као и други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х]

ме и одвратити; многократ би ме загрлио, љубио и с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ и покој у

се на[х]оде у наши вилајети — најмања им је старост светиња; људи су како год и ми, једу, пију и раде да стеку новаца, као и други који имаду фамилију на врату. То говорећи, ја и[х] не осуђујем; тога се ни они сами н[е] одричу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

укидоше још толико бискупија, опатија, каптола, сјеменишта, деканата, парохија, капеланија, манастира и цркава. Као год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима,

ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији има братстава која су у непрекидноме низу дала тридесет-четрдесет сердара, барјактара итд.

које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.

Ево тијех биљежака у буњевачком говору, сасвијем као што је у поменутој књизи: „Фра-Брне ИИ (†† 1519). Привеја је пуно пука из старога закона у католичку виру, у чем су

За његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија...

То је, дакле, просто обичај, њеки зао обичај ако ћете, али ништа друго. А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три.

— баш као кад Бошњак рече: „За Кулина бана“, а Херцеговац: „У доба херцега Шћепана!...“ Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

ИИ КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити.

добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом врт и десетак дана грохота, као што је сва земља у Зврљеву; под бријегом око петнаест мотика винограда и њешто загајене ограде.

Душа ваља, у злој години фра-Брне је помагао највише старијега брата, поњешто и ону двојицу. То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити.

Сад да пријеђемо на оно што је претежније. Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. РУКЕ БОЛА Дај речи густе ко смола И речи као крв неопходне За наше празне руке бола Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету

Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете. О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров.

Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања.

О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.

О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа. Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап

ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ У једно сигурно лето Топло као кап плача Ходаћеш туђ низ све то Заклоњен зидом шетача. И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш

И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш кроз ред клупа До места где се мрак хвата. Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и птицом ван ока.

(Нечујни водопад!) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век.

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с танким

И лелујава сува влат, понека. Мотри ме зимско небо уврх рама. Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб.

У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем прсте на њеном топлом шикљању.

је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле.

Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .и од стида се два дана није појављивао на послу.

Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.

Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим нешто. Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа.

Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе.

иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке.

„Продајемо шећер, тамјан и свеће.“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти пред дућанима и кришом се грудвали.

Чиме ћеш да храниш и четврта уста? — Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима.

Такви су им чамци. Преко њене главе управили кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако дими.

Такви су им чамци. Преко њене главе управили кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако дими.

Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње се да их боле види, као да расте из напухнутих шалвара.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора. Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни

И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути златним прахом.

Нити је он могао унутра, нити она напоље. Дан и ноћ, као бледа бисерна шкољка, сјало је иза решетака девојчино лице.

Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже.

се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они никада нису смејали, а преко свега вејао је нежни златасти прах.

С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала

Ко да побегне од такве страже? Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи

Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине.

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече: — Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река.

Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба. Шта да се о облацима каже?

Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину.

Птица је једва дисала. Шта је могла осим да јој превије крило и нахрани је мрвицама хлеба? А онда потече време као киша низ олук, али врабац се споро и тешко опорављао. Већ.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

На тој граници сучељавају се светлости што, одасвуд, надилазе Трг па круже, измешане и расејане у прах, као недохватна светлосна прашина.

мало је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом

Такве су појединости, као и обично, просто ишчезавале у дармару пролазности. Али, ако су ситнија историјска присећања одгуркивана у непамћење,

историјска присећања одгуркивана у непамћење, неисторијска су, ваљда сачувана у оној светлосној прашини што је, као нит, једнако измицала Позоришном улицом, повремено искрсавала.

које су се, некад у мањем а некад у већем броју, зависило је од прилика, сушиле, изнакажене, на кочевима испред шанца, као приказе из бесомучног карневала историје.

И глава кнеза Алексе Ненадовића, пред Први устанак, и глава Станоја Главаша, пред Други. Те су главе биле, као опомена, окренуте путницима који су у град стизали преко утабане теразијске ледине и заустављали се, пре но што уђу,

Ова неисторијска сећања која су, праве море, повремено обузимале житеље Позоришне улице, као да су нешто избледела у деценији пред Први светски рат, толико драматичној да је осећање непосредне садашњости

Иста је војска (да ли иста?) пролазила, десеткована, и у повлачењу, а по калдрми Позоришне улице, као и некад, у време Кочине крајине по палисаду шанца, ударале су аустријске гранате. Истина, ове из 1914.

Истина, ове из 1914. као да су биле нешто убојитије од ових из 1790. године, али ни то није сасвим сигурно. Изгледа сигурно да су веома убојите

(Кад подне пређе, светлости се распу, одједном крте, по искрзаним фасадама.) Господар Јеврем јаше као што је некада јахао кроз Мачву или преко добара у Влашкој, само што сад пролази између аутомобила а аутомобилисти га

кроз малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у Доситејеву Велику школу, а преподнева трају, наизглед иста као ово, а столећа одмичу, наизглед свако различито, а нека се прашина ваља према Дунаву, који се види и друкчије, и боље

Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а буне се опет спремају. И Милош је то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Да сам цветак, као што сам мала, Ја бих српском свету мирисала; Па би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те

и звезда је мала, Што се тамо горе засијала; Лако ј' звезди, има свога сјаја, А ја имам само уздисаја. Да сам звезда, као што сам мала, На српском бих небу засијала, Изишле би Српкињице мале, Па би звезду жељно погледале; А звезда би

Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а

Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме.

Хрваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен! Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште тер'о?

Ђ. Јакшић XВИ ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал' у пићу Још се никад не осмену' Као да је рујним вином Бог полио хладну стену!

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy

Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре. Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог, Нема мог!

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је

А кад буде, па ту мука мине, Кад слобода као сунце сине, Кад се крвца опере студенцем, А јунаци овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И

Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, - бабо, - купи ми, - бабо... Печења купи јарећег!

Попа, Васко - КОРА

немам Путујем даље Не спотичем се више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну понора за собом За

својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука.

Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара.

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем.

Моја соба за рад која се налазила на горњем спрату куће страдала је као већина осталих, али њене разлупане прозоре замених прозорима из других соба чија су окна случајно остала читава.

Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада. Моја библиотека, како сам је у току година прикупио, разноврсна је, снабдевена делима науке, књижевности и

могао предузети какво научно и забавно путовање кроз царство тих наука и упознати се онда лично са њиховим творцима као што ми је то успело са Демокритом.

Слично путовање сам некад, као разоноду од тешког научног рада, са успехом предузео и описао у своме делу „Кроз васиону и векове“, при чему сам се

Намеравао сам да га предочим личним доживљајима као што се у путописима саопштава оно што се видело и доживело, да својим путовањем постанем очевидац развитка науке и

Познавао сам све што се зна о Аристарховој науци, но о његовој личности дознао врло мало. Зато сам га предочио као предавача своје науке у том, мени добро познатом кругу научника.

Главне личности овога списа одабирао бих тако да бих њима, као главним станицама, обележио развој природних наука. Пре но што бих се за којега од тих твораца науке определио,

Кад бих се о томе осведочио упутио бих се пред њега самог. Да бих онамо доспео, ваљало је, као у случају Питагоре, уживети се у његово доба и његову околину. И за то су биле потребне разне студије.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату

на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно дотуче, стаде као срце у самртника.

Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом.

а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао. И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.. Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем.

је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео.

Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно.

Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.

“ „Ето, да кажем право, трећа.“ „И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Са сваким катом освајала је свјетлост. Узлазио сам као у апотеози, с лаганом омаглицом и плитка даха од узбуђења, а под срцем ми је нешто замирало.

Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести:

Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим бојама, потпуне и живе: сестрица у бјелини проноси

сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на бок којим лађа пристаје уз обалу.

У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле свој невесели, безмирисни живот, као оно пауново перје у вазама од лажног малахита по угловима.

на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други.

На свим су вратима мјесто квака биле кугле од брушеног стакла. И те кугле као да су биле љепше на вратима сунчане стране: њихова засићена плава боја чисто је живјела, као да у њима гори по жижак.

И те кугле као да су биле љепше на вратима сунчане стране: њихова засићена плава боја чисто је живјела, као да у њима гори по жижак.

На сјеновитој страни, кугле су биле угашене. Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац.

да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном.

примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном. По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи. Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима. Зато се и попов поглед заустави на њему.

Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

За њим, као што је ред, гегуца општински биров... Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком

Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја.

Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом. Народ се диже, као на команду. Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу.

— подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип. Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио!

око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. — Стан' дер ти, момче, да се разговоримо.

— Стан' дер ти, момче, да се разговоримо. Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. — Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу!

Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама. Беше то стасита и ретка појава.

младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.

Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело. Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПА НЕ ХТИО 219 ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ 220 САСТАНАК МАЧАКА И МИША 221 КРАВА И ВО 222 ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ 223 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО, А ДРУГА ИЗ КАЛА 226 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 228 КРАЉ И ЧОБАНИН 231 КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ

ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И УЧЕНИК 376 ЦАР И ДИЈЕТЕ 377 ТИ ЋЕШ СВИРАТИ 378 ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН, А ТЕБИ ОСТАЛО 380 НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ 382 И ТО ЋЕ ПРОЋИ 383 ШТО ЗОВЕТЕ

Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети.

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју.

Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као кукац, згрчила се, једва иде, па пође опет горе да пита шта ће сад. Солдат хтједе да је устави, али се она не даде

— Све ће бити, господару. Поклонише се и одоше. Не би штоно се рече дланом о длан ударио, а то се све испуни као што је он наредно, а он онако гладан примаче се па се оне разне ђаконије нађаваса, а оне пусте суховине стаче на

— Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене и матер тамо преселите.

— Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене и матер тамо преселите.

Ту се они поклоне и оду, а он са матером заноћи у својој малој кућици, а кад се пробуди, има шта и видјети: као што је год наредио, све онако учињено, па још и њега и матер му пренијели, а он нити је шта чуо ни видио.

— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер.

Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и

Када цар опази да му нема кћери, стаде је тражити и распитивати, али је нигдје не може пронаћи, као да је у воду или земљу пропала.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал' бегају звезде, остављају боје.

И ту земљу данас познао сам и ја. Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим.

Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како

спава К'о једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.

песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.

осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје. Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику

Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.

Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.

Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.

Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али, уколико се рад схвата као одређено деловање у одређено време према строгим правилима, онда сам ја вероватно један од највећих доколичара.

Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ. За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка

Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила.

Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.” Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је непрестано тиштала.

веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац и за његове проповеди је говорено да су тако елоквентне као оне Абрахамове у Санта Клари. Имао је изванредно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика.

склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

Вративши се у град те вечери имао сам осећај да ми мозак гори. Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу.

Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

Када затворим очи, ја неизбежно прво видим уједначену врло тамну, плаву позадину као што је небо у ведрим ноћима без звезда.

за собом прилично непријатну и тупу сиву позадину, која врло брзо уступа место таласастом мору облака, који као да покушавају да се уобличе у живи лик.

До које је мере машта играла улогу у мом детињству могу да илуструјем још једним чудним искуством. Као већина деце волео сам да скачем и силно сам желео да се одржим у ваздуху.

Понекад је јак ветар пун кисеоника дувао с планина и поигравао се са мојим телом, које је било лако као да је од плуте, а ја бих скочио и дуго лебдео у простору.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био сам сведок овог поступног развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који о овом може с правом да говори.

Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље од мене?

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам

Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње.

смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу претила, као на пример, сушу и кугу.

Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца.

Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена.

Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким

Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих

Имао је изванредно добро памћење и изванредан приповедачки дар. Говорио је као гуслар. Не само да је врло сликовито описивао шта се збивало у Аустрији и Русији у време Наполеонових ратова, у којима

његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз иглице старог бора. Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389.

Иако је Марко био краљевског порекла, никад се није борио као освајач. Онако како га и гуслар описује, Краљевић Марко је истински борац за права и правду.

Ћипико, Иво - Приповетке

Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци. Отимају се ко ће пре, као да неће на свакога доћи ред да изађе. Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње.

—Можемо, вала, обоје! —Не треба нико него она... Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман. —Ругају се, бона не била! — брат ће сестри. — Берекинци! — настави, прислонивши се опег уза зид.

Они су из друштва изостали, не хтевши с њим даље ићи, били су морем и бесаницом уморени. Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају... Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће.

Да им је да се огрију, уз огањ поседе и до њега се успруже! Топли пламен, пун благе влаге, ражган, као да су већ осетили; гледају га како ствар лиже, док му искрице весело врцају испред њих.

При крају, у зиду, испод котла што је пуштао пару као сиву маглу горела је жестока ватра. До огњишта наслагана су дебела дрва: трупићи и цепотке, а по тлу разасуле се

Залажу се. Пламен је нешто попустио, — тек се наднио над жеравицу. Али ипак изгара се и задушљиво је. Лице им је као зачађивало, боје од гњиле маслине; низа њ цеди се зној, измешан с новим уљем, и по образу се прелива.

— нуткала га мати. Узе и испи до половице. Девојке гледају. Чуде се њеној невезеној и шареној прегачи и белој као снег марами што је овијена око коврљка. —Одакле си? — упита је неко од њих. —Из далека, чак из Загоре.

Пара се са дна силом подизала и клокотала, врхом продирала и прскала. Друштво заметну разговор и брзо се упознаше, као да су давни знанци. Зачињајући, пушило се у здели. —Гле, уље се једва циједи!

— одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну. По вечери скупа седећке молили су се богу. После, када и за мртве наменише неколико

Изненада обрну време. Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су изгледали као рашчешљано руно.

Осле кишило је дању и ноћу, као да се небо прогалило. Вејавица, прсак и ветар измењиваху се на махове. Сунца ни за лек.

Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити. И збиља, те ноћи пљуштало је као никада. Цела варош умочварила се и ублатила.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

КУЛТУРА САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА Кад се човек нађе пред овако озбиљном и, очигледно, одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању националних култура1, он готово нехотице, и можда у некој

Ми своју културу носимо – и у уметности, наравно – као стонога својих стотину нога, којима управљамо безбројним навикама.

Док остајемо у њој, док се у њу затварамо као у једину за коју знамо и хоћемо да знамо, ове су безбројне навике (конвенције) за нас просто невидљиве.

су, дакле, у наше време неколике творне идеје у књижевној теорији, лингвистици, психологији и антропологији поникле као откриће крајње „очигледних ствари“, тј.

у књижевној теорији, лингвистици, психологији и антропологији поникле као откриће крајње „очигледних ствари“, тј. као усредсређење пажње управо на ове области у свакидашњем понашању које припадају „обичним“ навикама,

једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као необично, као чудно (да се аутоматизовано опажање и понашање дезаутоматизују), представљало утемељење целе једне школе

из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као необично, као чудно (да се аутоматизовано опажање и понашање дезаутоматизују), представљало утемељење целе једне школе у изучавању

Он је разлучио, као што се зна, три сфере у култури: формалну, неформалну и техничку. По његовоме мишљењу, многи неспоразуми у

културе корелира са мером упознавања и разумевања других културних модела, оних који су ту, у нашем суседству, као и оних који су нам доста далеки.

И мало шта је, у међукултурноме комуницирању, по својим далекосежним последицама толико штетно као криво тумачење туђих културних конвенција.

два смисла у двема суседним и блиским културама. Као малу и лаку илустрацију навешћу, намерно, крајње очигледну и баналну појединост из језичке области: пошто наш матерњи

Наиме, у својим засебним језичким системима словеначко вабити и македонско вика(ти) немају исто место као и истозвучни глаголи у српскоме језику, него им припада место које у овом последњем језику има стилски неутралан

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу. И купуј, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата.

(Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те!

Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!... ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре.

РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао. АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио. ЖИВКА: Ију!...

РАКА: Шта ће ми да се умијем? ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.

Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.

ВИИ ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?

Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем

Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем преврнуту чарапу, и све тако.

ЧЕДА: Рећи ћемо! ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења.

Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах. Знаш како смо ми овде, као на жеравици. ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

синтакса Борисава Станковића и, знатно више, синтакса Милоша Црњанског природно су се због своје особености наметнуле као нешто што ваља најпре расветлити да би се анализа могла продужити на вишим равнима књижевне структуре.

За писца ове књиге посебно су Сеобе Милоша Црњанског биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста добила место какво обично нема у роману, али га зато има у поезији.

У важније разлике ваља убројати и то што су они својим настанком везани за два, као што је познато, по много чему другачија књижевноисторијска контекста, за два периода у развитку српске књижевности:

Неки критичари и историчари књижевности Нечисту крв описују као реалистички роман, усредсређен на друштвено прераслојавање у једној балканској вароши после ослобођења од Турака.

Њихови разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим посебним књижевним програмом.

године у два тома Сеобе и Друга књига Сеоба. Као што се из једног разговора види, а такође и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа

и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа заједно штампају и тиме створи утисак као да је други једноставно продужетак првога.

у контексту раног стваралаштва Милоша Црњанског, уопште не говори о Другој књизи Сеоба, а помиње се узгред исто као и Роман о Лондону или Код Хиперборејаца.

10, послужио је као основица за писање студије о Нечистој крви. Рани текст је само неким деловима укључен у нови. Затим, први покушај да

Потом је за школске потребе објављена књижица „Сеобе” Милоша Црњанског (Београд, 1985). Она је и узета као основица за писање студије Сан Вука Исаковича.

условне, књижевне творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати средствима, рецимо, аналитичке психологије као да су пред нама изворно дате личности.

Тај апстрактно замишљени простор, испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Скићу по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена.

На прекор свих хоџа и улема, Брођани су га одржали. Освануће сутра Пантелејица, па као у прошлим временима, у селу ће се обавити све свадбе, сва весела, сви сунети.

Јер тако потурчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор. Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића.

се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране Златнога Рога.

и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране Златнога Рога.

Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова

Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве —

Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе Ћуприлиће.

Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе Ћуприлиће.

ове крајеве, јамачно би и њега уочио као и његова земљака Синан-пашу, као Соколовићеве — Херцеговачкога и Матскога, као Рустема Босанца и многе Ћуприлиће.

је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном атаману и као ратном стотинашу. Већ је почео да залази у године.

јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном атаману и као ратном стотинашу. Већ је почео да залази у године. Његов је једини син готово момак, а још несунећен.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

4 ТУГА МАТЕРИНА ЗА ПРВЕНЦЕМ* 5 КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! 6 ОРКАН 7 ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА 9 ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ 13 ОДЗИВ 14 (ХАЈНЕ) 16 РУЗМАРИН 17 НА ИЗВОРУ 19 ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ

ЈЕДНОМ ПОЕТИ 331 РЕЧНИК 332 ДРУГА ПЕВАНИЈА И ОТКИДЕ СЕ Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна, Откиде ми с’ исред душе И постаде души тајна.

Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима.

Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје. Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се

ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст. Грина) Седео је деда с мајком Под сеницом, у тишини; Њино лице смешкало се Као зимски сунчан дан. А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир.

А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили се.

Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили се. Падало је лишће жуто Са гранчица заљуљканих; Тихо,

И виле нас српске оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити

— Хај, од дола као и озгора Све се клања — не какоме зверу — Све се клања чистом карактеру. — То је оно од чег’ подлост зебе, Што

— То је оно од чег’ подлост зебе, Што прожимље дворе и колебе, Па се купи, збира и саздава Као светлост права Око жртав’, мученичких глава — Врле крепећ’ худе застрашава.

Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом! Не дај светлост да се спусти у мрачно местанце, Разби ковчег, као што је он разбио ланце, Ковчег разби, пепео проспи па у бурном лету Просеј овај свети пепео по целоме свету, Где

ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који боле срца свога Месечини поверава, На једаред једна мисô Пролети ми као жуња: Божи, бежи — јер ти знадеш Опасно је сонанбил’ма Кад их когод несмислено По имену њином викне.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?

разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет

ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије.

Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута. ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему.

(Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.

ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите. ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава. САРА: Аа, ништа, ништа, доста су воспитани, јошт су млади; прекрасно, прекрасно, то ми је драго. (Поклони се.

ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу. САРА: А, мамзел, њојзи ћемо једног лепог младожењу наћи од велике фамилије; ун шапо, што каже Француз.

ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота. ЕВИЦА изиђе напоље. ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа. Друга би начинила компламент, а она...

Настајавајте, молим вас. САРА: Тгèѕ волонтіерѕ! Он ће њу воспитати, он ће њу нобилитирати; он ће је начинити као памук. ФЕМА: Ах, како ће то лепо бити кад пођем ш њим у шпацир, како ће сваки за мном погледати. (Чепи се.

Учи се по моди говорити: мамице, мамицхен, или ако ћеш сасвим француски, мама, а немој довека бити паорка, као твој ујак... Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

МАСТИЛА 155 КРИТИКА МЕТАФОРЕ 156 ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ 157 ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ 159 ЗАМОРЕНА ПЕСМА 161 СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ

Свуда у свету ужасна љубав влада. На хоризонту се указују као последња нада Облаци пуни птица и будућег биља. ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ М. П. Не осврћи се.

Он је звезда над празнином говор који открива Здробљено сунце подземља као живу у кости. Ту изгубљено сећање пустињу храни.

људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у водама вечитог сна као што умре сунце удну далеких пејзажа закопано за оне чије су речи никле из земље ко лек и буна нека погну главе далеки

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време, ко онај што мења речи а не свет скровити.

Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност силама које су иза зида.

Ах, надо коју врисак зна изрећи, Тескоба и грижа, пре но мир у срећи, Слаби смо и ломни као лист лискуна И не усуђујемо се да будемо друкчији. Преселили смо цвеће под реп змији, А ипак нам је душа наде пуна.

Ружом погрешно и нежније казана ватро, Пролеће прође и нико се не стиди Да преостале дане као будућност види, Коју прелетају гмизавци с птичјом маштом.

Држиш у руци ватру као да је То нешто стварно, анђеле са зида, На уласку у завичај који даје Лобању трулу за злато мог вида.

Истинске су речи тужне; прави дани Празни. У прашини траг нађи уздаху! Као они што се ослободише љубави Љубећи силно, сићи ћу једном празан у свет полутаме, где заборав плâви Поља, а звезде

У тврду земљу да л одлете шупља Од неба, празна као све што траје? Ватра која те види биће скупља Од злата које себе не познаје.

Падај кишо тамна! Ружу нутрине нуде безазлено Промуклом додиру дана да га свлада. Између њих и света стрмог, ено, Као у јаму тешка киша пада. Жуборику биљно песмом дозивају И дан иза леђа ко потоњи цвет. Бела им врана на језику.

Краков, Станислав - КРИЛА

Препоруку заслужује. 1. ЧЕТА. Командир, мајор Љубомир Недељковић из Ваљева. Има искуства као дугогодишњи официр. Због година мање употребљив ва строј, боље би послужио за канцелариску службу.

Коза је мекнула. И ОДЛАЗАК Улазили су широким путем, који је текао као прљава река отуда од Микре. На својим нажуљеним плећима, сем тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана,

тешке ратне спреме, Вукли су и сву топлоту јулског дана, коју су неке дуге крстарице из далеких тропских вода донеле као страшну источњачку болест.

Крај пута су били жути аеродроми, са којих су полетали преплашени авиони, и кружили по избледеломе небу као узвитлале птице. За војничким корацима вукли се лено уморни облаци прашине.

Горе више њих, врх бежичне антене, струјали су далеки таласи, и као у поздрав носили вести о новим клањима. ”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица.

те су вести биле црвене, рањаве... њини кораци су били тешки и нису звоници као претња иако је далеко напред музика трештала налетне, победне маршеве.

Први су били високи И снажни. Једноликост је стварала опсену да су и други такви. Музика их је опијала као обнажене груди жена. Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град.

Музика их је опијала као обнажене груди жена. Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град. Тада би пљачкали и силовали.

По улицама су цветала женска тела замагљена као чаше у баровима. Пук је продирао дуж кејова, крај којих се низале поворке катарки као оголеле борове шуме.

Пук је продирао дуж кејова, крај којих се низале поворке катарки као оголеле борове шуме. Далеко сред залива суморно се смешили на сунцу сивим челичним смехом велики убојни бродови.

Хучао је, јурио је, урлао је, сипао се на њих побеснео, радостан и хладан. Пробијао је као оштрим одапетим стрелицама, и ударао широким камџијама. Ко је говорио о вртоглавици провалија?

Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви. Можда је и клицао као Скит победоносни, али је мотор урлао струјом ваздуха, и све се сливало у огромну, заношљиву игру.

Петровић, Растко - АФРИКА

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас.

Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом.

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са лармом и весељем деце.

Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну. Остатак града и обала удесно сасвим без карактера.

Камено доба западне Африке, као и Италије, изгледа да спада у време египатске и феничанске културе, чији се ситни предмети често налазе у тим каменим

Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо. Пристаниште, као и сва светска, са безбројним магазинима, вагонима, стовариштима, наслагама: вате, кафе, дрва, вина и коже; доковима;

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Има их дугачких и танких, витких, кратких, угојених, главатих, сасвим ситних глава на јаким вратовима, црних као абонос, црвених, у свим тоновима скоро до ружичастог, плавичастих кожа скоро до азурног, тетовираних дубоким зарезима,

обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце. Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Гласно.) Мислим се нешто: ова провала Некад ми зине као гробница, А некад сине као ризница. Ил’ се у мраку њене утробе С костима белим љубе дукати?

(Гласно.) Мислим се нешто: ова провала Некад ми зине као гробница, А некад сине као ризница. Ил’ се у мраку њене утробе С костима белим љубе дукати? И гроб и каса — чудна прилика!

Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге, или хаљина, Закрпе разне што му с грбине, Као тескера турских мурови, По тихом ветру лако играју... РАДАК: Сиромах! ’Ма рашта дође ту? И ко си ти?

РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип! РАДАК: И сад си као кип: На твоме лицу кап не остаде Од оне крви што нам казује Да живот куца још у грудима...

РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип! РАДАК: И сад си као кип: На твоме лицу кап не остаде Од оне крви што нам казује Да живот куца још у грудима... Вуче!

Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.) Потурчен, можда?... Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!... Ког беда рађа, бедно умире!

Сад човек онде, страхом присиљен, Прикрива нејач, обучавајућ Да гласа свога писком тананим Науче лајат, ил’ као сова Кроз поноћ нему гласно крештати, Како их Турци не би познали... ГЛАВАШ: Страхота!

на небо, А јаук нему поноћ раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног

(Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела! ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе, Као што деца сјајну играчку, За љубав можда, много лошије, Макар у какву брљу бацају, Промене тражећ ћуди несташној...

Ми смо робови! Баш као што му земљу радимо: Од сваког плода њему трећину, Ил’ половину јечма, пшенице; Облѝзни л’ овца, од воље му је,

РАДАК: Као хијена! СПАСЕНИЈА: У дивљем страху ја сам дрхтала. ГЛАВАШ: Онда?... А сад?... СПАСЕНИЈА: Сад? Сад сам на твојим

Сећаш се сад? СТАНА: Ах, пропала сам! (Гласно.) Сећам се да сам, као невеста, Тридесет пута руку љубила И триест пута клела часове Што руку дадох једном војводи Те са хајдуци горски

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Мене данас готово силом улисаше у чиновнике ђенералнога штаба тимочко-моравске војске — просто пећи реквирираше ме, као што се реквирира сено, зоб, со и друге ствари.

О слепа судбино!... ИИ Делиград, 6 августа у четвртак, 1876 год. ...Каква разлика између живота у штабу и живота као добровољац на мртвој стражи, где Турци сваки час узнемиравају и не даду тренути...

он се истим друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани

а предстраже истакне до села Планинице, Лубнице и Копите, па у тим положајима остао је и до данас, ишчекујући као и Хрватовић напад Турака.

код Алексинца и Делиграда (или да им не дођу с леђа), а друга брани да Турци то исто не учине продирући друмом, који, као што смо видели, води од Зајечара преко Лукова опет у Параћин.

Тај ће пут свезати Луково, као позадну позицију Лешјанинову, са Делиградом. У Делиграду и Алексинцу концентрисано је 18—20 хиљада војске, да се у

где би је Турци, пошто располажу много већом коњицом, сустигли уморну, дали јој на отвореном пољу једну главну битку и као бројно надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној Јагодини, заузели је, ту се разделили у две

ударили левом обалом Мораве од Суповца па на Тешицу и даље низ, Мораву, не би имали да савлађују тако велике сметње, као на децној обали.

онолику силу, с коликом ће они ударити; осим тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док они као нападачи морају јуришати отворених прсију.

Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада? — то је велико питање — а одговор на њега скрива будућност!

и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с којим никад речи у животу ниси проговорио, говориш тада као са старим познаником. Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу.

нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као звуци удаљене грмљавине.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би љубит’ знао. Певаћу ти нежне песме, Да се топи цвет, Ил’ ако ћеш песме тужне Да

Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би љубит’ знао. Певаћу ти нежне песме, Да се топи цвет, Ил’ ако ћеш песме тужне Да задршће свет.

Да с’ видела кад ми стрела Срце пробила, Од крви се, управ овде Ружа створила. Ружа ми је мирисала Као слобода, Ил’ кâ суза, кâ молитва Тужног народа.

моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред зелена листа.

Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред зелена листа.

Не могу га у вис бацит’ — Па нек стоји иза свега Међ Србима као спомен Мог живота и вашега. ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада!

— Свет је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је Црна рани моћ, — Гледи на ме, оставља ме, — То се зове ноћ.

XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете. Заћуташе горске птице, Само дрва лишћем тресу, А тај шапат кâ да вели: „Не тражи их, — умрле су!

Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На самртном часу, На своме угасу

оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња. Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја.

XИX Ево њена марамица, Ево књига драга, Ево њена подножница, Гле ноге јој трага! Све остало као нека Увреда голема, Пак ми виче: Ту смо, ту смо — Ал’ ње нема, нема. „Ви лажете, нема ни вас, Нема света, сјаја!

“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи! Од јесени до јесени, Од пролећа до пролећа, Од дан’

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу. Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи.

Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу.

Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната.

Сад ћеш да видиш — обрати се поручнику Мишићу. — Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!... Нигде воде, што рече друг Влајко. А језик се залепио за непце.

Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг...

— Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“ — Разуме се, ми смо се навикли.

Налазимо се у висини батерије те нас пуцњи топова просто растржу. У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!...

Али паљба се преноси, час лево, онда десно. Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији. Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно нечије: „Уре, уре!“ Застали смо.

Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче. Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан.

Сунце пријатно пригрева. Људи су ставили пушке у купе, скинули ранчеве и као да су смлаћени топлим зрацима, прилегли су одмах.

Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско језеро. Као око... А над нама се разлеже прасак пушака. Мало ниже пуше се казани. Около војска лежи као снопље.

Као око... А над нама се разлеже прасак пушака. Мало ниже пуше се казани. Около војска лежи као снопље. Болничари превијају рањенике. Неки су већ помрли, те им ту, поред нас, копају раке. Двојица дељу неке гране.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа одрекли једним махом, великодушно, као да нам се збиља пресипа.

На тај начин је читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико

грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у толико

такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па

па одједном заборавио све ове стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило намеће као идеал и канон.

пре Бранка па, неминовно, и без Бранка — може на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час као ташта забава са склоностима за

прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час као ташта забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а

склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка.

текстове које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост, јер такав пример и подстрек, и да овакав приказ непрекинутог песничког развоја уоквири у

Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни пречишћено, и далеко од тога.

Зато, ко би само по њој хтео судити о узроцима многих појава у нашој књижевности од пре стотину и двеста година, као и о несумњивој кризи у којој се та књижевност налазила непосредно уочи појаве Бранкових песама; ко само по њој хтео

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја младост гледала Са

(Леонардо улази.) А, Леонардо!... ЛЕОНАРДО: Светлости! И мило ми је, — Што те на овом кршном престолу, Као госпођу гора слободних, Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, —

страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, — Што те у име дужда, оца ти, Као Венеције први посланик, Поздравит могу, светла госпођо!... ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је.

(Чита.) „Лепота ти је чудна, свемоћна! Ђурђе те љуби... за љубав ће ти Лавова горских дати хиљаду Да као бедем, љутим челиком, Пред венецијанске стану зидове: Силу одбију — силног побију...

— Да би наклоност овог народа За наше цељи могла добити, Република ти даје начина. ЈЕЛИСАВЕТА: Ако је као намера, Начин ће бити подло начињен!

А друго — нисам ли кћи Венеције? А Венецијанцима су ствари такове, Као: поштење, савест, правичност, Простоте тупе празна изрека.

— Ма воли ли је? Је л’ весô, храбар. Је ли погодан? Је ли пред њоме мушки слободан? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Као пламичак свеће воштане, Што на све жеље ветра пристане — Тули се, букне, гаси се, плане, Докле и свеће тако нестане.

сад га мучи што те тазбина Онако царским даром поздравља; Јер то те и у самом народу; И против подле жеље њихове, Као владара силно подиже... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад све разумем — Зашт’ им се свима чело следило Због пријатељства са Латинима.

ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче!

Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома! КАТУНОВИЋ: Ма што зборите као у инат, Хајд’ не чудим се нашем Вуксану, Он управ’ не зна шта је озбиља, Па му је нико и не казује.

ЧЕТВРТИ СЕРДАР: На ону скотску, турску крв!... ВЛ. ВАВИЛА: Вељи је господ, децо! А милост му је као селена — По световима собом створеним Светове ствара, нове милости — Над громовима бди и муњама; А народима и

полећу, звезде презиру Опредељења свога путове И по бескрајној пусти лутајућ, С бунтовници се бију репати, Док као она ситна ђинђувчад У безграничном прсну простору... Силан је он, силан, милостив!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. И ужину с њиме полови.

Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме. — Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

— Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио...

Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином. — Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе.

Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!

Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу.

— Поведите бакове на ову раван ниже плота! Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају. — Трке, Јаблан! — Трке, Рудоња!

Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод

— Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата. — Не дајте, људи, нагрди вола!

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села.

Уздигао накостријешене, дебеле бркове, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. Сува зима стегла.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

БОГОВИ 59 ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ 61 ХИМНА ПОКОЛЕЊА 63 ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР 72 ЈЕЗЕРА 75 ОЧИ 76 МЕЋАВА 79 КРОЗ ПУСТИЊУ 80 КАО ПРОМЕТЕЈ 82 СИНГИДУНУМ 84 БЕЗ ДОМОВИНЕ 86 СЕЈАЧИ 88 НА ОСТРВУ 91 НЕРАНЏИН ЦВЕТ 93 БЕЗ УЗВИКА 94 ПЛАВА

не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А трнов венац сам је Господ сплео.

реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске. Као какав дивљак азијских племена, Што бесни од бола, а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче

У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

(1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне.

И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена, Увела блудница, с које сјај је слао, А она раскошно открива рамена.

Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је био, Јак као небеса и — готов да клоне.

Тисуће иноча стезаху ми бедра. Оне беху беле ко снег са Селмона, песма њина беше као шумор кедра, Очи модре као чивит из Сидона И мирне кô небо у индијске калме.

Тисуће иноча стезаху ми бедра. Оне беху беле ко снег са Селмона, песма њина беше као шумор кедра, Очи модре као чивит из Сидона И мирне кô небо у индијске калме.

Друге беху црне кô крила грифона, Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве кô ритам осионске псалме. Од страсти су моја усахнула ребра.

Друге беху црне кô крила грифона, Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве кô ритам осионске псалме. Од страсти су моја усахнула ребра.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Иди, бога ти! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

ЈЕРОТИЈЕ (значајно прст на уста): Пст! МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена.

Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме!

А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем. Доста он зарађује од овог народа, а ми смо, као власт, позвани да узмемо у заштиту народ од таквог глобаџије.

Не можеш тек узети наше признанице па их послати господину министру као антидинастичке списе! Је л' тако? Него слушај ти мене, господине Вићо.

Што је чисто, прође кроз решето, а што је сумњиво, остане па се праћака као рибица у мрежи. А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!

(Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!

” — „Јесам, господине, како да нисам!” — „Тако те хоћу, голубе мог!” па отрчим одмах на телеграф. (Покрет као да куца у тастер.) „Господину Министру унутрашњих дела.

Друкчије не могу изићи са њима на крај. И онако, кад бих што случајно разбила, говорили би ми: што лупаш као да си заљубљена? Е па ево, сад сам заљубљена и све ћу одреда да разбијам. (Баци тањир на под.

4, и не излазим нигде док ми ти не јавиш. Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао. Као што видиш, поступио сам у свему како си ти желела. Грли те твој Ђока.

управо, ја сам вас позвао, господо!... Господин-Вићо, брате, ти тако гледаш човека у очи као да имаш нешто да му кажеш, а то може збунити и највећег говорника. ВИЋА: Па имао бих да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Шта?

(Таса, се снисходљиво смеје.) Ето, промерите га, молим вас па кажите: је ли сумњиво лице? То вам је, господо моја, као на пример на патарицама: скупе се жене, десет, двадесет, тридесет жена: е, 'ајд' сад ти, ако можеш, познај која је

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Нада Милошевић-Ђорђевић, Јован Деретић, Новица Петковић Кратка историја српске књижевности КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КАО ИНСТРУМЕНТ КУЛТУРЕ И ПРОДУКТ ИСТОРИЈЕ НАРОДА (АУТОР ПАВЛЕ ИВИЋ) 6 Средњевековне прилике 6 Црквенословенски и народни

и међуратна књижевност 40 Савремена књижевност 43 КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КАО ИНСТРУМЕНТ КУЛТУРЕ И ПРОДУКТ ИСТОРИЈЕ НАРОДА (АУТОР ПАВЛЕ ИВИЋ) Језик је основно оруђе културе сваког народа.

те се промене тичу димензија као што су клерикална или световна оријентација, источна или западна (са даљим поткатегоријама византијска; руска и

Њиме се служе осим Срба и Хрвата и словенски муслимани у Босни и Херцеговини, као и у Санџаку (некада Новопазарском), одн.

Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњевековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању.

С грчког се преводило много, а једном настали преводи, исто као и оригинална дела словенских аутора, циркулисали су по целом православном словенском свету.

То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду савршено јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови

Руски утицај устријске власти обилато су искоришћавале Србе као војнике, али су истовремено вршиле притисак на њих да приме црквену унију с Римом.

Аустријске власти намерно нису допуштале штампање српских књига, што се показало као тешка грешка. У улози заштитнице православља појавила се Русија.

арену улази необично даровит и уз то смели и борбени самоук, сељачки син Вук Караџић, који је прешао у Аустрију као избеглица из Србије после слома Првог српског устанка.

Тако су створене и до данас коегзистирају две верзије српскога књижевног језика, што се показивало као извор проблема, културних и политичких. Део тих проблема произашао је из чињенице да су Хрвати у 19.

веку прихватили, додуше постепено, у етапама, Караџићев ијекавски говор као темељ свога књижевног језика, иако је тим идиомом говорио веома мали део Хрвата.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

ЛИПАРУ 33 ПОНОЋ 35 ЈЕВРОПИ 38 ОТАЦ И СИН 40 ОТАЏБИНА 42 ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ 44 КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ 46 КАО КРОЗ МАГЛУ...

Ал’ ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!... Ал’ шта се забеле у горскоме мраку?

Напомена Ђуре Јакшића НОЋ У ГОРЊАКУ Као бедем тврди црна поноћ стоји, Преко кога прећи пуст се живот боји. Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу

Наточи ми чашу вина Из подрума свог; Пољуби ме, загрли ме, Помогô ти бог! Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране.

1860. ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал’ у пићу Још се никад не осме’ну’ — Као да је рујним вином Бог полио хладну стену!

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед;

Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо, Печења купи јарећег...

1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину,

1875. КАО КРОЗ МАГЛУ... Као кроз сиву маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад,

Ој, Козаче, бојни брате, Познајем ти тешку муку И по песми и по звуку, По узвику и јауку, Што задршће са усана Као жеља усијана...

пет стотина Црних риза и мантија — Али нигде ведра лика; Већ кô она туга тија Спустила се помрчина, Па се ваља као змија По грудима становника...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Кропи у јесењи дан. Кропите, сестре, вољене вас преживим, с јесени до јесени гуснем у злато. Златом као ви на походу зајесеним, раскоши пролијем свих умирања. ВЕЧЕРЊА Клоне дан горама у руј.

То куда ступај их лаки, стукнем, брале. Плач и смех врве у вреви, букћу као смола, бледи проносе тугу. И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они

То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч. СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи. Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне.

Син, ево, прогледавам. Мрењем за живота Скидам са себе слепи рођаја знак. И не као ти Стрмоглав оплођењу Слепо на пир.

з Слеп — или погледом мри. Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат. Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало.

Поглед је — патно за нехођени ход крене у мени од искони што стало. 6 Јер и смрти то као живота је мало. Гине ткач, и гине ткање, и влат. Ал’ чудно непогиба мир златали зри, где гинуло се и ткало.

2 И кренем, и родна коб све дубље ме корени. И крикнем, и у срце као нож рођени зарије се крик. 3 И крвљу ту па ту матером у круг.

ОН 1 Трипут кô прутем праснуло о врата. На смртни роди се знак, да живи мрењем. 2 Син, а копривом, као кћер је, трипут, за алчицу од злата, нажари му баба уво, и животом као смрћу да је јак.

2 Син, а копривом, као кћер је, трипут, за алчицу од злата, нажари му баба уво, и животом као смрћу да је јак. 3 И од камен му судбине, и од челик-века, мекано да паперје, да златали звек.

У срцу туга се стани за нечим што се давно, давно збило. 2 И као да се од искони снило: прецветаше журно руже и љиљани, случи се иста прича кô и лани.

ИЗ ОСАМЕ 1 Остани где си, и теци као река, и као дрво расти, и олујом захуји, ил’ цветај као цвет. 2 У завичају мом згурени кровови ћуте и миле

ИЗ ОСАМЕ 1 Остани где си, и теци као река, и као дрво расти, и олујом захуји, ил’ цветај као цвет. 2 У завичају мом згурени кровови ћуте и миле воде и дим по

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује

да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

— И као да је још откада дошао, откада тако седи, чека на ручак, нестрпљиво, гладно почео би да жури. — Хајде, хајде да се руч

— И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир. Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се

увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши, наједе се и да што пре легне, преспава, одмори се од дугог тамо у дућану стајања, продавања.

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у

прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.

После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.

Мати би, као ослобођена очевим одласком а свршивши сав посао у кујни, тек тада улазила у собу и седала код прозора.

и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи. Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу

Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште. Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Теј од к. корена препоручује се у Луіћевој Љекагуші као средство против мокраћног песка и камена (ЗНЖОЈС, 14, 86). БЕЛИ ЛУК Кноблауцх (алліум ѕатівум).

»Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41). За време »некрштених дана« њега носе за појасом »као предохрану од сваке нечастиве силе« (ЖСС, 177); о Белим покладама сви се мажу ‹њиме› или га једу, од вештица (ЗНЖОЈС,

л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399). Као сталан апотропајон држи се он више кућних врата (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 386), и уплиће се у ивањдански венац који се оставља

Иначе се људи њиме дивинизирају (»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или уопште која било епидемија (С. Трој.

У народној медицини б. л. се јавља, тако рећи, као универзално средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу, међутим,

У народној медицини б. л. се јавља, тако рећи, као универзално средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу, међутим, долази готово увек у обзир

Б. л. употребљава се као лек за све болести: велики кашаљ (СЕЗ, 13, 1909, 343), гушобоља (ібід., 338), главобоља (СЕЗ, 32, 40; ЗНЖОЈС, 11,

Б. у ракији (или вину) против грознице, и као примеса других средстава (ГЗМ, 12, 1900, 151; 20, 1908, 346; СЕЗ, 16, 424); у црном вину, заједно са орашчићем,

Б. се, у Самобору (Хрватска), доноси на Бадњи дан и кити јабукама, орасима, лешницима, као што се То иначе ради са јелком или омориком (ЗНЖОЈС, 18, 57 ид). Б. се меће и на божићну погачу (о. с., 60).

По једној, б. је био најпре беле боје, али је на Косову од крви српских јунака добио црвену боју, и после се као црвен цвет свуда раширио (Софрић, 15).

Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк б. и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16).

Софрић, 17). Б. се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље (ГЗМ, 4, 138). Поред жртвених јел која се о Ђурђевдану носе

Ћипико, Иво - Пауци

очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене?

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана на кишу. — Не пуштај га у дућан! — вели момку.

зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да је на јави... Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори.

Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета. Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне.

Ради, враћајући се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама гдје сребрни

Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати.

Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан. Стакне запретану ватру да је оживи,

али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима

се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али

Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи. — Божице!

Мјесец го опрезно стражи, његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјена још мрак вреба...

Над све, докле око допире, пала је дубока, сњежана, зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као Пречиста дјевица! ... А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше... Раде се наједном трже, вели јој: .

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша.

Ипак сам отишао јер су проклете муве биле несношљиве; зујале су ми око носа као око какве цркнуте мачке. Доротеја сам затекао на купању.

Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле. Једно време је правио трзаје као да ће да устане.

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.

Не претрже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкање по околини.

Натерао је сиротог Макарије да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу, и то је овај послушно као мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије.

Устао је, то се не може порећи; почео се шеткати као раније, најпре по манастирском дворишту, а онда и по пољу. Димитрије Глас о игумановом оздрављењу нагло се проширио

Гледам те несрећнике што леже у хладу липа у дворишту. Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја.

Крваве крпетине, окореле од дугог стајања на ранама, скида тако брижљиво и нежно као да додирује латице најлепшег цвета. Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса.

Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса. У том тренутку изгледа као да га једино занима то место, па не обраћа никакву пажњу на грч болесниковог лица, који јежи кожу присутних.

Макарије Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе. Нада у нама трепери као слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра, а опет има снаге да се запали и у олуји, у највећој непогоди.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће.

1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи.

Али по њима није ишô сам. За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над.

Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883.

Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо Уживати зна! Ја сам као лептир мали, Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...

1885. [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] Живот је људски што и дим, Безбројне слике лете с њим За један дан, за један час, Па као и њих нестаје нас.

По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти

Коме сам граду као дете, Непознат јоште с правим злом, Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. У ком је све што срце иште И што

У коме има госпођица (Салона наших прави крас!), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи! Стидљива скромност бог је мој.

Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери, Где вечно млади трепти мај. Но даље с тугом!...

Ах, сећаћу се целог века Као пријатног, слатког сна, Преко јаруга и јендека Кад сам за вама трчô ја! Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео, вашу

Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд... И то је прошло. Вас већ није, Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је - то ја знам!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

сам и објавио у „Летопису Матице Српске“ тридесетак својих писама која су, са још неколико њих, отштампана 1928 године као засебно дело под насловом „Кроз васиону и векове. Писма једног астронома“.

Касније сам то дело превео и на немачки, прерадио га и знатно проширио. Оно је, одлично опремљено, изашло 1936 године као издање књижаре Келер и Амеланг у Лајпцигу.

XXВ сасвим су нова, док су писма означена овде са ІХ, X, XІ, ХІИ, XІІІ, XXІІІ, XXВІИИ, XXXИ, XXXИВ, XXXВІ остала иста као и у првом српском издању; преостала писма су, која мање, која више, промењена и проширена, а сва заједно повезана у

како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци, старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво, као што то изгледа са брзога воза, него лагано и достојанствено.

оно душевно расположење које је нашим разговорима на обалама плавога алпијског језера, давало ток и правац. Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако

Ви ћете и даље пажљиво слушати и запиткивати ме, као и летос. Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што

Разгневљен, као што то показује предња реченица, одвајам свој поглед од тог прашљивца, па га управљам у слободну природу.

Лисје шумице прелива се у свим бојама позне јесени, а поједини листићи блистају, косо дотакнути сунчаним зраком, као смарагди, топази и рубини. Река савија у десно, градић се губи у даљини и тами; и моје мисли беже у недоглед.

Рана и блага септембарска ноћ се спустила, а на обема обалама Дунава трепере безбројне светиљке Будима и Пеште. Као какав фантом гледа ме та двоимена варош из таме, и буди у мени безброј успомена.

То је палата Мађарске академије наука. Ја је гледам као драгог познаника. Ено, оно је прозор код којега сам данима седео и, гледајући на плави Дунав и поносни Будим, писао

Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не смеју да кроче.

При таквим путовањима облачим научне чизме и видим само оно што је наука докучила. При том изгледам сам себи као ваздухопловац при несталном времену, којем облаци и магла често закривају прелетане пределе.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и педагози) су значајни за њено заснивање и развој. Као што је познато, карактеристична просветитељска потреба за образовањем и поучавањем те развој школства у 18.

), као и басне Езопа, Ла Фонтена и других аутора погодне због своје алегоријске, поучне димензије. Не треба заборавити и на ба

Не треба заборавити и на бајке које и у претходним епохама, између осталог, служе као лектира за младе: класицистичке бајке Приче моје мајке гуске (1697) Шарла Пероа писане су за васпитање и забаву

је касније прославио Змај стиховима „Ала је леп/овај свет“) карактеристичан је за поезију за децу млађег узраста, баш као и примена ономатопеја у певању о животињском свету.

Живот и прикљученија 1783, Доситеј у предговору јасно истиче да је намењује младим читаоцима; он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета

прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те да се вреди „обликовати“ док је човек млад.

песништва за децу убрајамо песме Луке Милованова (1789–1828), писара, учитеља и побратима Вука Караџића, настале 1810. као поклон деци за новогодишње и мајске празнике: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој дјеци на мајалес“.

књижевности за децу, било да су преводили стране текстове, писали уџбенике, или састављали антологије/зборнике као врсту дечје лектире, а то је коначно водило и ка самосталном стварању песама, односно прозног штива за децу.

Поповић. Школски надзорник Ђорђе Натошевић (1821–1887) вишеструко је заслужан за развој српске књижевности за децу као писац, уредник часописа и педагог.

Тако је на насловну страну првог броја Радована ставио песму „Поздрав деци“ чиме је допринео афирмисању Змаја као песника за децу (и Венац песама из 1872. садржи чак деветнаест Змајевих песама). У последњим деценијама 19.

да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог месеца пошто своје чедо представља као небеског анђела („па ми сада треба/ за то чедо неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“).

део песме у коме трговац убеђује купца да купи већ похабани капут, шаљиво представљајући „мане“ и трошност капута као његове врлине, неодољиво подсећа на Циганиново обраћање „господару старом“ из Змајеве песме „Циганин хвали свога коња“.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод, као и остале зграде око ње: кујне, штале, амбари.

СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни. Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту...

Слушкиње одлазе. Из спаваће собе излази Ташана. У најбољим годинама. Као свака, веома рано удата, а једнако негована, тек сада, после мужевљеве смрти, пуна сазреле лепоте.

Ја га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?

Ја га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је.

Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа.

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш

Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи.

И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био је мало, слабашно, мирно створење. Као прави и рођени шнајдер није ни могао друкчији бити.

Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао бити.

Мала стопала; ситан глас; танке руке измучених прстију на којима су последњи зглавци као оглодани, од тврдих дугмета, штављене поставе, јаких конаца, и вреле материје испод утије која просто љушти шнајдерске

Све што је крива линија, то он тегли и прошива за машину. Рукави његови су били чувени, као живи. Мајстор га је ценио; мало мало па звизне неку поруку свом млађем калфи, Костици; или му хитне пакет искројеног

штриц, глођу маказе чоју, глође чоја маказе, кад погледате, рез вам сав чупав од руња, а испод кроја штофане прашине као да су дрва тестерена...

” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.

Читао је нарочито радо покраинске листове, и у њима дописе простог света, пуне чињеница. Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице.

Узе Костица комад поставе, распростре је по столу за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у

за кројење, удену десну руку у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у материју.

Један ће тад узети да умири. „Мора се признати да је човек напредовао и све тешкоће, као што се ваља, постепено савлађивао. Почео од рукава, прешао на капут, па на панталоне.

Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио? Сметам ли коме? Цео дан радим као стока, с једним момком; пред вече просто претргнем, легнем на онај мој креветац и изјаучем се у себи, овако слаб и

Али мајстор Кости замаче за око здравље Ристанино, смерност, неки сладак глас, и нарочито осмејак, који, уосталом као код свих што од туђина стрепе, некако дуго остаје на лицу.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Међутим морао сам конац и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу,

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од чичка разликује. И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања.

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или

зраци све поверхности земне предмете озари, и животворну силу на цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса као драгоцени дијамант љубопитном оку представља се, пусти; — тек што јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на

у том полажу да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из високе куће, врло добро испекао.

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио,

се торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио. Она почне своје дете сама дојити.

Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава,

да понајвише ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца. У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

земљу У зајапуреним пупољцима Два ока затвара Трећим оком у камену гледа (1958—1971) КОСОВО ПОЉЕ КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас

чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на Балканско полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период

Чак би се и у животу човековом тај период од рођења до женидбе могао, као и у историји, звати период „од досељења до пропасти“.

и у животу човековом тај период од рођења до женидбе могао, као и у историји, звати период „од досељења до пропасти“. Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“.

Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“.

се то и не опази; ако уметник има мало грбав морал, биограф ће измислити таква објашњења да ће такав морал изгледати као врлина.

Вероватно том приликом, настало је и мало ближе познанство између њих, те му је од тога доба кројачева жена служила као модел.

застарели погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда.

недеља лежати у болници, и од тога доба је сасвим напустио портрете и композиције а одао се пленеру, искоришћујући као моделе краве, козе и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима нашега друштва

човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње.

није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини; Велику школу није учио у Београду, јер је свршио ратарску школу у Краљеву. Као наставник није предавао немачки језик и гимнастику, већ хришћанску науку и нотно певање.

неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као што се жена која је стекла признање да је лепа удешава да би томе и одговорила.

добио тек кад је срео лично кирајџију и усмено (што се не може штампати) му опсовао сто богова и попретио да ће га као мачку испребијати.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.

И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На простору од једнога километра падао је челик праисконским бесом, уз

Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе. Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и

Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела... Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници. — Добро је, није ушло дубоко.

Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести. Али нико не узмиче, док се непријатељ не појави да нас побије.

Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране... Лежао је он као мртав, готово без свести. — Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило?

Са батеријама је изгубљена свака веза, и сада, без икакве улоге, стојимо у овој рупи сличној гробници. Осећамо се као осуђеници на белом хлебу... — Јављају, да је поручник Јанко тешко рањен — извештава телефониста. Гр-р-рууу!

Лукине уснице су помодреле. Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру! Ковитлају, праште, рију гранате око нас.

Гр-р-ру! Очни се капци грчевито затварају. Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи. Ето је... Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена.

Ето је... Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена. Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет... Јури безумно... Ах, смилуј се. Заошину. Гр-р-р-ру!

Ето је... Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена. Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет... Јури безумно... Ах, смилуј се. Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор.

Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у! Гр-у!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ај! ај! Сви корачају данас они испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела. Њихова болешљива малена срца прозебају у капутима, И певуше танко, танко, Док им се зуби

“ Да ли разумеш: најзад пао? Сви корачају они данас испод јесењег неба као испод прокислог сурог амрела. Ај! ај! ај!

Далеко отиче река Сава, Њени таласи ударају испод прозора. И младост прође журно као снежна одора: Далеко ће отећи река Сава.

Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као фантоми чудне слике, Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова. Масни.

Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом.

Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети.

“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.

из средњега века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже. Док расцветане кости белином сијају снега.

Док расцветане кости белином сијају снега. Измеђ огледајућих шума, Чини се као да стрели са зеленога брега У хитрог јелена подигнута с лега.

из средњег века, На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже; Трулу му кожу спирају таласи пристижућ' из далека, Као мека длака ил' руно, алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен,

стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране птица пева, Ко сребром ковано дрво вито, И све је ново и опет као лане.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним. Као сребрне стреле летела су јата риба.

Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао.

Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап. Није се више мицала. Није отварала уста.

Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг.

Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна. Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа!

Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих.

— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис

— Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке.

— говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву. Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега.

Низ кичму малог сунцокрета прође језа: није нека нарочита срећа родити се као сунцокрет! — Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже.

Низ кичму малог сунцокрета прође језа: није нека нарочита срећа родити се као сунцокрет! — Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже.

слушао о таласима Јужног мора, о птицама и рибама златних крила, о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају бели медведи и виле сребрних коса, чекајући поларну светлост да их пробуди.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Забацујући колију, иде по соби предишући): Ја!?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад? Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери.

А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи!

Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе?

МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне.

Ти ћеш да ми играш и да бајеш! С’г те сву на паран-парче исеко! Ти ћеш, старке, по јатаган да ми играш и да бајеш, као вештица у некрстени дни што на снег и на месечину игра. И ти ћеш такој! Овамо ти!

Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја...

МАГДА Немој, слатки газдо, немој да се љутиш што смо младога газду... Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.

И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

МАГДА (нудећи га): Узми, газда. Све је исто оно што си волео када, као некада, лети по месец дана овде дођеш да се разонодиш и проведеш. ТОМА (сетно): Да, као некада.

ТОМА (сетно): Да, као некада. (Падне му поглед на пресушену чесму): А ћутук, чесма пресушила? МАГДА (извињавајући се): Јесте, газдо.

Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем. Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму.

А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини. Отац као да није стари отац! СТОЈАН А ко му свира? СТАНА (устежући се): Па још она... СТОЈАН (гневно): Иди! СТАНА Бато!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири.

'' ... И ми сви, кô вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци. И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци.

Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје. Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.

Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.

! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби! Ми као роса на самотне биљке Падамо тихо на сва срца бона, И у ноћ хладну многих милиона Сносимо топле божије свјетиљке.

Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.

Ми му руку целуј, а он, као јела Висок, изгрли нас, па коњица бела Закрочи. И докле рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред

до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута, Под широким дудом од стољетних дана Гдје кућица стоји кречом

Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на твоја њедра бацих Струк

У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. 1911.

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим развитком друштва, па према томе ни с материјалном основом друштва, као са скелетом његове организације. На пример, Грци у поређењу с модерним народима, или пак Шекспир.

На пример, Грци у поређењу с модерним народима, или пак Шекспир. У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити

у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у области саме уметности извесни њени значајни видови могу да се појаве једино на неразвијеном ступњу развитка

постала индивидуална песма, а на крају родовског и на почетку класног друштва појавили су се и професионални певачи (као и професионални приповедачи, па чак и професионалне нарикаче).

У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога. У развитку епске поезије

епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих времена.

долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар делимично — усвајале и изражавале је као своју.

Лирској поезији (наравно, усменој), као и епској, вели Хегел, недостаје субјект, личност ствараоца. Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у

представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота.

Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.

Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.

Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

кликери звече Ма шта ми рече У Штипу мече уштипке пече Ма шта ми рече У брзом возу шишали козу Ма шта ми рече И као треће 3емља се вечерас не окреће Нити шта ради Нити спава Земља вечерас забушава Ма шта ми рече ДР Миш је

ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се

зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без

ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН

је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у

прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне жеље Дивно срце у грудима Желео је пријатеље

се горко збило Убоде ме оштро шило Рекоше ми буди џокеј Океј океј Бићу џокеј Издаде ме и ту срећа Падох с коња као врећа ЈЕДНОМ КАД МЕ ЗВАО РАК Једном кад ме звао рак Звао рак На свечани доручак Доручак Пливао сам у цик-цак.

И КЛЕКИЊЕ Непријатељ непријатељу : Плави кактус и клекиње Самлећу те у мекиње Мада имаш гадну њушку Појешћу те као крушку Неће бити грдна штета Сејаћу те без решета Јашем добро пуцам често Месићу те као тесто Мада шериф има

гадну њушку Појешћу те као крушку Неће бити грдна штета Сејаћу те без решета Јашем добро пуцам често Месићу те као тесто Мада шериф има значку Пребићу те као мачку Лаје којот иза глога Убићу у теби бога Обавести своје знанце

грдна штета Сејаћу те без решета Јашем добро пуцам често Месићу те као тесто Мада шериф има значку Пребићу те као мачку Лаје којот иза глога Убићу у теби бога Обавести своје знанце Сецкаћу те у резанце Ту где ти је глава

сребра Да ти бушим твоја ребра Могу стати па бирати Куда ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе Признања ће да

ово лице То је лице кукавице Поручите свима нашим Решио сам да се плашим То лав рече испред ловца Сав покуњен као овца ГЊАВИ МЕ ТЕЧА Гњави ме теча Гњави ме тетка Гњави ме чешаљ Машна и четка Гњави ме брица Који ме брије и

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку! — зачу се одговор, али однекле одозго, као с неба, и истог тренутка низ глатко стабло витке букве на ивици заравањка спузну исти један такав дјечак.

— Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло.

“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају. — Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан.

Боме ћемо се пожељети наше добре учитељице Лане. — Види му само носа, као паприка. Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним

— Не, не, то није истина! Стриц је чврсто зажмурио очекујући да нови учитељ ишчезне као привиђење, али кад је поново отворио очи, умјесто лептирасте плаве Лане, за катедром је стајао још увијек подбули

— Их, нос му, као паприка. Господин Паприка! Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети

— Их, нос му, као паприка. Господин Паприка! Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети Никола, и свети Панкрације, и свети Акакије, доведите у разред нашу стару учитељицу,

— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица. — Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц!

је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа. Да лав на њ јурне, чини му се, он с мјеста не би могао да макне.

— Баш ти? — Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца. Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само!

— Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу!

Сви за њим! Читав разред, као да је једва дочекао ту команду, весело јурну напоље и просу се низ двориште у правцу густа љескара куд је умакао

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЦРНИ БИВО У СРЦУ Велики се то ђаво, као црни биво у срдцу гнезди. Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља.

ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА Блажени онај, Који као облак би Сав у сузама, Гасећи огањ Похоте и меса. ПРАВИЦА Кано овца међу вуци, ка голуб мећу крагујци, и звезда у

ПОХОТА ОЧИЈУ Речи божија, пошто ти, речи, плот би, Сачувај нас од похоте плотске, Сачувај нас као зеницу ока Од похоте очију. Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем!

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«... — исуши те крваве потоке да би у тој реки сухима прошли ногами.

поизоставити понешто, а не то махом се обједанпут таки отпуштати с краја са завожењем у дубоке беседљиве широке дуљине као у морске пучине. Јерно преко ширина недобро је возити се с уморни од нешта првом возари. Изнемажу им руке.

Ако су те старејшину поставили, о томе се не дичи ни се на големо држи, него ли буди онакав као и остали што су и постарај се шњима да се о њима развеселиш и похваљен будеш. Говорљив буди, то ти се пристоји...

Где ли пак љути и пуки голић, јоште болестљив, ако би и врло то желио и захтевао онако држати се и носити као неки бољарин, — ал' никако му не може то бити изарад сваке недоскутице.

за роба себи, одведе стрмогледећа, чемерна и невољна, несвесна и преплашена; што год добра имаде све му исто прође то као у сну и проврви као дим ни у што.

стрмогледећа, чемерна и невољна, несвесна и преплашена; што год добра имаде све му исто прође то као у сну и проврви као дим ни у што.

НА МОРУ ГАЛИЈЕ Ка неко друго сиње море тако ти је сав наш овдашњи житак. Те сви људи тако се находе, као у некоме корабу возећи се, у овоме своме телу борављећи с душом, докле ја се на крај извезу, ја ли се где потопе и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Калфа Коте звиждуће нешто, а шегрт Поте се занео у посао, па се у један мах заборави, па запева, онако као за себе: Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш... Калфа Коте остави рад па га само погледа.

Калфа Коте остави рад па га само погледа. А Поте се занео као тетреб па продужи оним својим танким сребрним гласом: Где се премењуваш, леле, Зоне, у нова градина.

— Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би избегао други шамар који очекиваше.

граду, и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана.

Паша већ унемирен. — Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!... — Па... питај ме, пашо, па ће си зборим! — одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир. — Не ли те пита, а ти си сал ћутиш!

издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носу.

Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га. Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију.

“ Понекад се и папучама у шали гађају; а чим уђе мушко, оне ућуте и упреподобе се, као да ништа није ни било и као да ни две унакрст не знају! Из те кујне се већ досад пет девојака подсвојкиња удало.

“ Понекад се и папучама у шали гађају; а чим уђе мушко, оне ућуте и упреподобе се, као да ништа није ни било и као да ни две унакрст не знају! Из те кујне се већ досад пет девојака подсвојкиња удало.

чорбаџи-Замфирове, за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући.

И кад су служиле и двориле чорбаџи-Замфира, нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира.

чорбаџи-Замфира, нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира.