Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи. — Капларе — обрати се наредник — послужиоце води код топова, а возаре у шталу.
— Нови војници, резервисти — покушавао је да правда командир и себе и војнике. — Да, али зато имате капларе, поднареднике, потпоручника, и опет на крају треба све ја да видим — говорио је строго командант, отпоздравио кратко и
— викну кроз стиснуте зубе. Из земунице допре шуштање сламе, неко стењање, док тек један глас проговори: — Је л’ ја, капларе? — Мој отац!