Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила? Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала; уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час пô виси капљица којом душа роси кад јој се мркне и кад свањује. А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Престани да правиш мајмуна од себе и држи! - утрапила ми је Грету и скочила у Тису разбацујући око себе милион капљица и смех. Онда је запливала према банатској обали и ја сам знао да бих испао смешан кад бих покушао да је стигнем.
Црњански, Милош - Сеобе 1
По разливеним водама, у рупама и јаругама, месечине. Трску прозора и крова, са које капље небројено капљица, кап по кап. Облаке, што се ковитлају све наниже. Непрегледне врхове врбака, пуне шибља.
Госпожа Дафина, међутим, не видећи и не чујући више све то, са бисерним низом капљица самртног зноја на челу, гледала је, у надземаљском сјају, у вејавици пахуља снега и ковитлању пламенова, у мешавини
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Гвоздени савез, вели вам Триша, трајаће дуго — као и киша!“ Умину облак, ведрина сину, на Јапри вал се мрешка, капљица блиста са сваког листа, видокруг плав се смешка. А сунце врелу поплаву просу, врбама суши зелену косу.
Дедин је радник ћутао вредни брвана белих и крова стрма, зелен је точак стајао мирно, блистала само капљица срма. Около свуда тишина пала, само се птица огласи која, а деда рече са тихом тугом: „Уморила се старина моја.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Долазила нам је у госте, тужна. Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала. Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Обузме те јутарња свежина. Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Капије скичале као прасад, Док на земљу не паде, најзад, Шест врло крупних капљица! Шест капи! Мајко моја, Ко да их лекар одброја У болесникова уста!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Малочас сте могли назирати сунчану светлост а сад су густи облаци замрачили сунце и ево крупних капљица плаховите кише што почиње падати на морску површину и које одавде изгледају као пушчана зрна што продиру у воду за
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Па, тражи ме и даље... — пређе му старица праменом косе преко лица, а дечак, сав ужаснут, осети како се смањује и као капљица росе тоне у траву. Ко би рекао да су траве тако високе? Тако брбљиве!
Толико је далеко било њено лице да га дечак-капљица више није ни видео. Је ли, заиста, на њој рибља глава? Или му се то само у сну приснило?
Гледао је како Риболика отвара врећу, а из ње нешто блешти. — Па, то је златна лубеница! — Дечак-капљица појури према њој. Али лубеница, наједном, подскочи и поче се котрљати низ брдо.
— Старица је све брже одмицала, али иза лубенице, у поваљаним травама, као златна зрнца остајао је траг. Дечак-капљица потрча њиме, али споро је напредовао, јер су се травке мрсиле и шапутале. Он ослушну.
Зато га и зову Звездан... Занесен причама трава дечак-капљица и не осети како тоне. — Јој, где сам? — трже се тек кад се с осталим капљицама нађе у подземној пећини.
— Јој, где сам? — трже се тек кад се с осталим капљицама нађе у подземној пећини. »Какво је ово чудо?« Дечак-капљица рашири очи, задивљен. Зидови пећине блистали су од разнобојних кристала, треперили, као да је дуга под земљу зашла.
— Хоп, хоп, цуп, цуп! — Скакутали су патуљци, смејали се, а дечак-капљица, и сам поцупкујући, пратио их је погледом. Изненади га девојчица која је играла до коловође.
Мала плесачица прилазила му је све ближе. »Ваљда им то није царица?« — помисли дечак-капљица, кад патуљчица рече да би га волела видети, али да јој је вид тако ослабио да више не распознаје лица.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Зато подиже само десницу у вис. То исто учини и мајмун. Пет тешких капљица зноја поцурише са чела номофилаксова, падоше у прашину и оставише онде свој траг.
- ,Имаш право, Хемфре’, рече Њутн, а ја се обратих опет њој па додадох: ,А и каква добра капљица чини своје и заслађује храну’.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Типична каванска киша, која има читав вид једне комуналне услуге. На огледалу локава провјеравао сам густоћу капљица: нема ту промјене!
Како сам прекорачио преко прага, мимо мене је пројурио аутомобил и заштрапао ме косим блиставим рафалом капљица, равно испод кољена. То ми је, одмах на првом кораку, био поздрав „слободног свијета напољу”.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
на једну велику планину, а на тој планини један велики косати, брадати дида, а том диди и коса и брада пуна свитли капљица. Но, овог ће баш одвалит, па он диди и ни „помоз̓ бог!“ ни „како здравље?“ већ удари по диди.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Хајд’ иди, Вуче!... А кад му вина Капљица жарка груди разгреје, Те већ у срцу живот закуца, Потражите ме... ВУК: Збогом, Станоје! ИСАК: Збогом!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
т. прича се, у околини Ниша, етиолошка скаска. Богородица, пошто је умесила хлеб, опрала је руке, и од капљица које су пале на ту биљку добило је лишће пеге (Софрић, 13). БОЖИКОВИНА Стецхпалме (ілеx аqуіфоліум).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла, јутарња роса на травну земљицу паде, И јасно затрепта тамо.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ушли смо, дакле, у ону зону атмосфере у којој се не може више образовати ни капљица воде. Водена пара је овде суви идеални гас; од пара лебде у овом делу атмосфере само металне.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ух, лења равничарска вода! — гунђа у себи госпа Нола бришући се по рукаву од блатњавих капљица. Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке.
О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет. Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би?
Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог
Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам! Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи.
Можда суза? — Не оклевај! — рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди! Цвет саже главу, а Капљица скочи на Зрачак сунца, или је то, можда, био невидљиви небески коњић, ко зна?
»Високо, све више, у плаву зеницу Сунца и ко зна куда још — идем!« — кликну Капљица, али не осети радост у себи. Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година! — Вратићу се, вратити!
Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година! — Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш!
— Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш! — летела је Капљица мучена сумњом је ли Цвет чуо њене речи, или је остао доле без снаге да се одбрани, без могућности да се нада.
У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година. Нека путује, зар није то сама хтела? Путовала је Капљица, путовала, ко зна колико је путовала!
А какво је тек море било! Капљица није могла да одвоји поглед од његове плавети, његовог сјаја. Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад
Падао је и падао, ко зна колико је падао! Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи.
— рече Доглавник Морског Цара који је веома личио на јастога, али Капљица одречно одмахну главом. Како да остане на дну мора, кад је Цвет коме се заклела на верност чека?