Јакшић, Ђура - ПРОЗА
тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже: „По тужном небу гони Капља капљицу, По моме бледом лицу Суза сузицу...“ Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га! Ах!
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
стану, које свака мала ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду замишљени као да носе капљицу на длану, за оне који нису слични мени и за оне са мном истоветне.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
добродјетељ; прекаљена искушењем душа рâни т'јело огњем електризма, а надежда веже душу с небом како луча са сунцем капљицу. Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не растура више на изборе, не троши на политику. Ради и чува само за унука, њу пазе као лист капљицу росе. И Вукашин јој написао писмо, њој лично, много је поздравља, жели здравље братанцу, и господске играчке му послао
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ко би рекао да су траве тако високе? Тако брбљиве! Дечак претворен у капљицу виде како се травке нагињу једна ка другој и шапућу: — Баш је будала овај дечак!
»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе.
Сребрна плесачица замочи главу у воду и кликну: — Па, ја видим! Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га. У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А где ћеш зором лица умити, Ту те купине мирис задише; Капљицу бистру воде студене, Што ти са чела капље жубором, Пратећи шумор ове планине... Погледај, душо!... Само погледај!...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— По којој стази тигар путује, С оне се мирно јагње уклања — Притегни срце вољом гвозденом, Исцеди из њег’ сваку капљицу Што неумесну милост заклања... КНЕЗ ЂУРЂЕ: А савест? ЈЕЛИСАВЕТА: Чупај из срца!
Ох жељо, жено!... Змијо, идоле!... Куда ме зане, куд ли поведе? Како ли ужди огањ паклени Што сажаљења сваку капљицу Са својим пламом жељно испије!
КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише Из груди мојих сваку капљицу? Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Завртео је главом као да не верује да то из здепастог Доротејевог плашила тече ракија. Подметнуо је палац под капљицу и лизнуо. Подигао је веђе, оборио поглед и журно отишао некуд, не проговоривши ни речи.
Код другог се узврпољио, а треће је дочекао подигнутих обрва, баш онако као Доротејеву прву капљицу ракије. Помислио је ваљда да ћу ја цели дан доносити из шуме прободене свиње, па се изгубио некуд — да не гледа.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Он је сада у Цариграду и жељно ме очекује да на обали Босфора испијемо коју добру капљицу и освежимо успомене срећних дана.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи. Немир путовања потресао је Капљицу од врха до дна и жудња за одласком ускоро постаде јача од привржености Цвету. Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам!