Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Али ваља и ученоме гдишто опростити, „јер је сам господин бог на карару”, вели Кара Мустаф-ага. И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе истркивати, упази први пут у
Кад би могуће било да хиљаду година живи, све би се имао чему учити. Оно што сам ја чуо од Кара Мустаф-аге, такова је важна истина да је сви философи морају припознати: тојест, да је сам бог без уштрба.
” „Свак радо слуша што сам говори” — обичаваше рећи наш добри Кара Мустаф-ага. Свак радо чита оно што сам напише, било шта било.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
године. Међутим, отишле аге и субаше по селима своје обичајне данке и десетке купити. У Београду пак био је неки Кара-Смаил, који је свуда, куд је год ходио, по 30-40 момака јаничара за собом водио; он се спремао да у Београду буде
Али Хаџи-Мустафа-паша, кад се утврди мало у граду, потпусти некога Турчина, те Кара-Смаила, кад је из амама изишао, кроз прозор једне куће из пушке убије.
) ИИ Кад су све аге и зли Турци побегли у Видин (пошто им је Хаџи-Мустафа-паша убио у Београду поглавицу Кара-Смаила), онда некако се притаје Бега Новљанин и Ћурт-оглија у Шапцу. Обојица су се из Босне доселили.
моја политика, да не рекнем лаж, са Дел-Аметом узрок је што ћете у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара-Ђорђу да бије јаничаре; али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да
Дође Кара-Ђорђе и друге поглавице, са сјајном од Турака пљачком, свак у свој логор (у Топчидеру). Сад већ мој први нађени лиферан
Од наши̓ погине из Котешице храбри Марко Кара и више од српског фрајкора. Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући
слоб., ма какав КАЛА, грч., лепо КАПИЏИЈА, тур., вратар КАР, тур., брига КАРА, нем., мунициона топовска кола КАРАБИЉ покв. од карабин КАСАБА, тур.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако кога мало оштрије и покара — нико му не замера; стар је човек, а кара не што је пакостан, већ што је рад да сваког обавести.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крунија се забезекнула. Надала се свему пре неголи томе. Али је срце мајчино меко. И кад кара, оно благосиља. Приђе кревету и ухвати Јелицу за руку: — Устани, рано! — рече.
На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама: Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем, Милошем Поцерцем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар-Јанком,
босанским: Мехмед-капетаном из Зворника, Синан-пашом Херцеговцем, Мулом Сарајлијом, Беширевић Асом и другима. Кара-Ђорђе је имао мало људи према турској сили. Оно што је пред Турке ставио, било је свега 15.000 с коњицом.
000 луди. И то беше сам потурчењак, јунак, брат, јер језик му је матерњи српски језик!... Кара-Ђорђе је у самом пољу мишарском ископао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског.
У уторник, 31. јула, око великих заранака, доведоше КараЂорђу једног Турчина што се сам предао. Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му јавише. — Доведите ми тога Турчина! — заповеда он.
— викну он. — Ја сам, Стојане. — Одакле ти?! — Из града. — Ти га познајеш? — упита Кара-Ђорђе Чупића. — Бог с тобом! Зна га сва Мачва!... Он је многу каду ојадио!... — Којекуде...
— Онда да се договоримо шта нам ваља радити — рече Кара-Ђорђе. И стадоше правити распоред борбе. Докопаше да Луки Лазаревићу даду коњицу.
Слушај како тутњи... И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе... Већ се могаше добро разазнати топот копита. Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати. У тај пар појави се војска.
Први редови ишли су безбрижно, затурили шаре на рамена као врљике... Кара-Ђорђе шеташе шанцем мирно. Ниједан му се рибић на лицу не помери. Он гледаше војску како се приближава...
Којекуде... он је данас скупљи од главе!... Први редови Турака дођоше већ на домак бедемима шарампова. Кара-Ђорђе скочи у шарампов, приђе топу, погледа у нишан и рече хладно као да бога назива: — Пали!
Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму... Кара-Ђорђе рече: — Не пуцај!... Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... Али се Турци нагло приближаваху...
Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... Али се Турци нагло приближаваху... Могао си сваком лице сагледати. Кара-Ђорђе нареди те пуче и трећи топ... Пошто се грмљавина проломи, он погледа на онај густи честар лево...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Колико је само пута пречула Јула кад је мáма зове. — »Ти кад се на штогођ наканиш, не знаш шта је доста!« — кара је гђа Сида и прети јој да ће издати башту под аренду ако се буде једнако у њој бавила.
Поп Ћира ваљада спава, а поп Спира, колико му брига допушта, дремуца помало. Пера бадри коње, кара их и спомиње им оног Мартоношанина (вранца), и кори их и застиђује њиме, те они повуку боље.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ваља поменути да је и једна песма о Кара-Ђорђу и о српском устанку 1804. године врло распрострањена по целој западној Македонији и по моравско-вардарским
Прва звона му је поклонио 1837. године кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. године Кара-Ђорђевићи. Најпознатији калуђери овога манастира су били Мијаци.
У Турско време је главно место било Здеглаве (Издеглавље). На западу од дебрца, у шуми Кара-Орману, је предео Дебарска Малисија, са четири чисто словенска села, која се зову: Локов, Ржан(о), Збожди и Присовјан.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Перу једнако поучава, кара, али се ништа не хвата. Од Пере, вели, никад неће бити добар трговац; он је коњушар, карташ.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
до 1814. Одломак из тога дела је књига »Правителствующій совѣтъ сербскій« за времена Кара-Ђорђијева, или отимање ондашњијех великаша око власти (Беч, 1860).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И уз извор живо шета, Ал' што дале, већа сета. Врело јечи и жубори, Чини му се драга збори: Остављена канда кара, Њему милост преговара. „Прости, прости!“ кликну, рече, И све брже напред тече.
Јасну свећу он запали, Своје злато грлит пође, Али мома на њ навали, То да узме по што дође. „Ајдмо, брже!“ она кара, Он грлећи одговара. 39.
41. У недра јој руку тура, А да види шта ту крије. „Не, о нете!“ кара цура, По руци га млада бије — И то беше, ал' не дуго, А он заче још што друго. 42.
90. „Кад ће доћи?“ јунак пита. „За пет дана“, рече стара. Он верује, назад ита, Ал' у срцу злато кара: Мало му је мучно било Што се чедо не јавило. 91. Кад с(утрада)н нуто среће!
Ал' такова тешка чуда Збивају се светом свуда. 98. Залуд грми, залуд сева, Заман с неба Вишњи кара: Чоек, жена, момак, дева Једно друго опет вара — Брже, злато, брже амо Боља света да деламо. ИИ ПЕСМА 1.
окле ви ту?“ — „Пст!... не збор'те, чуће мати!... Брже, брже!“, кара луче, Па г' у собу собом вуче. 116. Што ће јунак, уђе с њоме И затвори лака врата.
Кроз срце му кô стра мили, Као да га небо кара, Кô да нешто преговара. XВ Сад гром пуче, све затресе, Засину му ћа у двора, Мало што га не занесе, Он се нагна
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Крваво се звезда смеши, из крвавог тог смејутка неки шапат ко да јеца, чини ми се, да ме кара, да ми звезда одговара.
Честити паша замишљен ћути, пред њиме ћуте оци погнути, довели су булу пред господара, господар ћути, пуши, ал' не кара!
Ал' И откуд у тих груди' где мужевом отров суди, за жене им толка слас?” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, а свакојако је тражила узроке да је кара и мучи.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Сад је свака госпођа, па макар била и мумџиница. СТАНИЈА (тресе главом): Пуст свет, покварен свет. Мора Бог да вас кара. ЉУБА: Зато што жена није ропкиња. СТАНИЈА: И ропкиња познаје свога господара, а ви немате ни Бога ни старијега.
СТАНИЈА: Боље узми неку књигу, те читај. ЉУБА: да ме опет караш. СТАНИЈА: За добро се не кара. ЉУБА (узме књигу): Сад читам Робове. СТАНИЈА: Лепо, лепо. ЉУБА: Оћеш и ти да слушаш? СТАНИЈА: Оћу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сећање је било кратко као мисао, па се одмах све изгуби у шуму топова и кара, топоту коњских копита, звекету ланаца и оштрим командама.
Тамни дугачки редови запрегнутих топова и кара низали су се, померали и равнали. Широк је фронт ратног артиљеријског пука, и крила су се губила у помрчини.
Преда мном се стално котрљала кара другога топа. Онако напуњена разорним гранатама и шрапнелима, крцкала је под теретом и мрвила камење на путу.
маррш! На уском путу тешко је окретати топ са шесторном запрегом те послужиоци на рукама занеше задњак топа и кара. Затрупараше копите коња. Али предњи коњи трећег топа устукнуше, фркћући. Мртви се испречили. Следећа запрега најаха.
На врху смо се сачекивали. А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки
И шест пари снажних руку подигоше задње делове топа и кара и лагано их померише, а коњи се прибише уз врзину. Пут је био слободан.
Кроз ваздух се преносио тајанствени шум артиљеријских кара, које су на обема странама одлазиле за попуну муниције. Војници су полегали покрај топова и утишали се.
Као вихор, излетале су шесторне запреге из кукуруза, осветљене муњама, и у месту се зауставише код својих топова и кара. — Четврти топ нека дејствује... Да се покупи и последња чаура. Први вод галоп! — викао је командир, капетан Мирковић.
Одскачу задњаци топова и кара, а на завијуцима занесени рију земљу, или севају варнице испод точкова, док се послуга, згрчена, тресе или одскаче као
“ Возари наједном скретоше надесно и батерија стаде. Послужиоци сјурише са својих места, откачише задњаке топа и кара, а возари са предњацима одјурише кроз неке шљивике у позадину. Чујемо прасак пушака и језиви звизак куршума.
— Разумемо! — проговорише они громко и једногласно. Онда се разиђоше, поседаше поред празних кара и весело запеваше: Кад те видим на сокаку познајем те по кораку...
Шћућурени иза топова и кара, војници су ћутали као да се боје близине оноликих мртваца, којим је окружена наша батерија.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ “Не смем, Јово, караће ме мајка.“ “Ако кара, убити те неће, Ако бије, а ти бежи к мени, Код мене су врата отворена У пол’ ноћи као у пол’ дана!“ 133.
239. Јово ми се санком кара, Као да се разговара, Боље санком, него с мајком: Санак ће га умирити, А мајка ће пољубити. 240.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
обуче, и да га измије, е му бјеше обрашчић још од синоћ остао поштрцан; па све зове, дозивље снаху, шћер, наређује, кара, а сваку попрати: „Живните! живните! е ће људи сад доћи!“ У то, као што рекосмо, дође поп Марко сам.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче). — За својима ране поред срца, а за децом посред срца.
Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара. Мујо умро, Бојчић обољео: Сам Алија војеват’ не море.
Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара. Мујо умро, Бојчић обољео: Сам Алија војеват’ не море.
— Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину. 3 Питао хаџи-Мују Кара-Мустафа: — Кажи ми, хаџија, дика ти, може ли Влах у рај уљести?
(Зеница у оку) 40 — Мојих је родитеља син, а није ми брат? (Ја) 41 — Највише зла чини, нико га не кара? (Језик) 42 — На челу ти сједи кад радиш? (Зној) 43 — Они прели, они ткали; они ваздан, јадни, голи?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, и свакојако је тражила узроке да је кара и мучи.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
?... Штиј фра-Брне! Брне поче: „Кад господин оће да педипше И у гниву да нас за гри’ кара, Неком шаље ружне, ником липше, Једног болес, другог муња пара...“ — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У том тренутку, из гомиле коморџија, Арнаута, топова, пешака и кара, крену једна мајорска униформа и пође к пуковнику Недићу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, и свакојако је тражила узроке да је кара и мучи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Од понављања је саткан и овај прекрасан почетак већ помињане песме Диоба Јакшића: Мјесец кара звијезду даницу: „Ђе си била, звијездо данице? Ђе си била, ђе си дангубила? Дангубила три бијела дана?
Краков, Станислав - КРИЛА
Груну крај њих пуцањ, други, трећи. Све се трже, прену. Батерија крај њих то отвара ватру. Виде се крај топова и кара војничке прилике како се сагибају и додају нешто. Грми топ за топом. — Крећу се наши, наши... искачу из ровова...
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници? ИСАК: И с Кара-Фејзом, са крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога
ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ! ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Војска је стајала постројена с обадве стране друма, а друмом се ређао дуг низ батерија и муницијских кара. Комаров заповеди да се војска полако крене за њим.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«? ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Увек незадовољна, брижна, увек у некој распри са својом савешћу. Све се нешто каје и кара. Међутим, има много вере у себе. Не овако као ја. — Павле поче да се смеје. — Овај живот ти је циркус.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ноћ је стигла, непрозирна и густа. Кроз тишину нечујно одмиче занемела батерија. Звецне понека алка, застење кара, или топ, тек колико да прхне преко наших глава нека застрашена птица.
“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром... Неки коњаници... Они беже, беже! Пролете и последња кара... Појурисмо... У мраку назирем како се заноси слободан задњак топа. Промакох. Сад сам уз возара.
И опет нова гомила барута. Скидају војници точкове кара и топова и бацају на ватру. Други секирама секу руде. Пијуцима буше чауре.
су војници на топовски поредак са шесторним запрегама, те им је необично што не чују оно вечито клопарање топова и кара. Досад њихова колона била је тешка и гломазна и пред њом су се са страхопоштовањем склањали родови оружја.
А путем, као да је витлао оркан, јуриле су шесторне запреге највећим трком. Тутањ се разлегао, предњаци топова и кара су одскакали, возари су махали бичевима, а около је ковитлао облак прашине. Налетеше поред мене. Коса ми се диже.
На фронту је владала тишина. Чуо се само тајанствени шум од кретања удаљених муниционих колона и артиљеријских кара. Много ноћи слушао сам тај шум, који изазива дрхтај срца и тешку слутњу. Известио сам команданта.
Али нама у сусрет јурио је највећим трком потпуковник Благојевић. За њим његова батерија. Уз страшно трескање кара и топова, возари су викали: „Марррш! Марррш! Марррш!“ — размахујући бичевима. — Друм је заузет! Одсечени смо!
Међу њима лежали су мртви војници. Руде поломљене. Једна кара у налету била је пребачена преко топа. На нечијем топу стоји запрегнут само рудни коњ, левак. Дешњака је одвео возар.
Пешаци су поседали ову страну јаруге и отворили ватру. Возари су брзо запрезали коње и бежали са оно мало топова и кара које смо на рукама пренели. Послужиоци су трчали за њима. Разбијене наше чете разливале су се...
Од целог дивизиона, који има дванаест топова и двадесет и четири каре, спасли смо само три топа и пет разлупаних кара. Каква је то била спрема!... Каквим смо се надама заносили!...
— Господине пуковниче — говорио је командир друге батерије — ја сам изгубио два топа и шест кара. Молим да се и против мене поведе истрага.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад дођоше под Кара-Окана, Окан бише три године дана, Окан бише, узет не могоше; Марко с'јече арапске јунаке, па све главе пред цара
“ Па побјеже своме Сарајеву. 47 ДИОБА ЈАКШИЋА Мјесец кара звијезду даницу: „Ђе си била, звијездо Данице? Ђе си била, ђе си дангубила, дангубила три бијела дана?
Прођ’ с’ ђевојке, да је бог убије!“ Кад то чуо Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи, те он кара сестрића Јована, њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване!
“ Кад то чуо Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи, те он кара сестрића Јована, њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване! Бог годио и бог догодио, на тебе се таки санак збио!
камџија кара — црн Карабогданска — Молдавија Каравлах — Румун Каравлашка — Влашка Карановац — Краљево Кара-Окан — град у
камџија кара — црн Карабогданска — Молдавија Каравлах — Румун Каравлашка — Влашка Карановац — Краљево Кара-Окан — град у Караманији у Малој Азији караула — стражара кардаш — пријатељ касаба — варошица кастил — намерно,
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ако ли је зло и пркосљиво дијете, прокуца га и избије достапут отац, пак опет учи и светује га, много пут га кара и прети му, и опет га промлата и неколико пут.
Тко прихвати се руком за рало, а натраг гледа, не шиба му бразда управо. Око на око ком виче. Други се кара а к нама се приговара. Време једнако служи у добру и у злу житку. Невера никоме не верује. С коња на самар седати.
Пази а и кара са страхом служити му а зла се и греха клонити да онога света и нас ка и погане не посатире, него подхвати нас с
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И оне се одазваше и дођоше. Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже
Скупљају се, и ту су већ на окупу све тетке и стринке: Дика, Кара, Рушка, Парашкева, и Николета, и Дока. Све су оне дошле на позив Јевдин, само најмлађа, тетка Дока, дошла је, као и
?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок! — Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!...
и да се кара сас селске мечке оне! А прилега ли на чорбаџи-Замфирово дете да си седи у дућан, да си руча с момци и чираци на ћепенак
ли на чорбаџи-Замфирово дете да си седи у дућан, да си руча с момци и чираци на ћепенак, куде свет пролази, — и да се кара сас селске звери?!... Па ти се, мори, у паре не разбираш; не знаваш што је повише: два гроша ели миланче!?
Силно угризе доњу усну и још силније стезаше за руку Гену, другарицу своју, на коју се од силна дерта и кара-севдаха наслонила... Свршила се и ова игра. Одмарају се и играчи — неки иду „нишаљци“ да се љуљају.
си шњева и како гу резиле оне кучке, тетке и стрине, а највеће она грчка несрећа, Таска, тетка њојна, и како гу фатија кара-севдах... Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило.
јума-басма — тканина јутредан — сутрадан кабает — кривац кавур — неверник казначеј — благајник камик — камен кара-севдах — очајан љубавни бол кардаш — друг качак — хајдук каиф — задовољство келеш — ћелавко келчо — ништак кетен