Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
92. Та де ли је, де се крије? Карају га милостиво, Да на земљи дегод није? Па ка земљи све страшиво Оборише очи своје... Заман, заман, звезде моје!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Звери за трпезом на пропланку куну лукавост људи. Ваздушна бића на стазама облака карају звери непокорне. И тешким речима ружи своје анђеле онај што громом збори.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А крошто је то те сад људи мрзе и видети своје свештенике? Они њих светују и карају, коре, поднашају се и подсмехују, подгледају их свуда, меркају на трагове куд ходе, што ли чине, како се носе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине.