Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село.
та то је поп-Васин Коста... поп Васа из Сâсâ. Ех, ето шта велим ја! Откуд он зна то? Ја познајем три господар-Јове у Карловци, и ниједан није им’о ћер Драгињу. Све којешта! Макар није им’о друга посла. Ет’ тако!
— Па можда ће бити срећна! Ето, да ми је ко у Карловци рек’о: »Узећеш Сиду!« »Какву Сиду!?« рек’о би’ му ја... Е, а ви’ш сад како лепо живимо... — Е, па дабо’ме!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Средишта су му била Нови Сад и Карловци. Али, иако су остали верни старом балканском духу, изменили су свој књижевни језик.
становништво увек живело истим духовним животом као и оно у Србији, па било да су духовна средишта били Нови Сад или Карловци, било да је то био Београд. Образовани људи из ових крајева су у маси притекли у помоћ Србији после њена ослобођења.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
штампао је доцније под насловом Дѣла Јована Хаџића, у кньижеству названога Милоша Светића (И—ИИ, Нови Сад 1855, Карловци 1858). Хаџић је велики поштовалац »древне вештине«, класичне поезије.
Синтетично дело Духъ народа србскогъ (Карловци, 1858) је дилетантски посао, где се на основу недовољне грађе хтело да праве велика уопштавања.
Апотеоза велкомъ Карађорђу67 (1850), Преодница србске слободе или србски аідуци, »жалостна игра у пет делова« (Карловци, 1863), Смрт цара Миіаила, »жалосно позорије у пет делова« (Београд, 1866), поред тога повише пригодних инсценација.
послови: Иконија везирова мајка (Београд, 1891), Рајко од Расине (Београд, 1892), Кнез Градоје од Орлова Града (Карловци, 1899), и, нешто доцније, Сиромах Марко (Мостар, 1904).
извесне приповетке штампане су у засебним књигама, међу којима Ново оружје (Београд, 1890), На прагу другог живота (Карловци, 1899); Пошљедњи витезови (Мостар, 1903); и Цар Дуклијан (Мостар, 1906). 1893.
109 »Лимунација« на селу изишла је у Београду 1896 (друго издање у Београду 1912). Поп Ћира и поп Спира, у два издања (Карловци, 1898. и Београд, 1911). Вукадин (Загреб, 1903), Зона Замфирова (Београд, 1907). [И Зона је драматизована.
поменути: Божићна печеница (Београд, 1898), Чича-Јордан (Мостар, 1903), Јексикаџија (Мостар, 1904), Три приповетке (Карловци, 1904), Скице (Мостар, 1905), хумористични спев, који је сам илустровао, Човекова трагедија или бал у Елемиру
своју књигу Приповетке једног каплара из српско-бугарског рата, 1885 (друго, попуњено издање, Карловци, 1895). Друга збирка приповедака су му источњачке Рамазанске вечери (Сарајево, 1898).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој Карловци, место моје драго, Кô детенце дошао сам амо, Игра беше једино ми благо, Слатко зва ја мед и смокву само. Дете мало
Ој Карловци, лепо л' живе туде, Ал' што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И да ли си се већ једном утешила да је то младост: та болна мутна судба? Карловци, 1918. ПОЗДРАВ Теби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула ми са врата
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
И тако проведем другу годину у Карловци. По берби винограда отправе нас у Пожун, гди заједно с млади Видаци десет месеци пребудем.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Бр. Радичевић ВИИ ЂАЧКИ РАСТАНАК .............................. .............................. Ој Карловци место моје драго! К’о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сава распалила жећу моје душе; Прво мјесто странствовања блажили Крижовци, Јазвили ме пет година, треће су Карловци.
Дим. Руварац, Архимандрит Јован Рајић, Срем. Карловци 1901—2, 114—5). Између текста из год. 1790. и овога који се овде објављује има извесних ситних разлика: у тексту из
на свјет же сада издани, из сопственог јего рукописа, иждивенијем Господара Стефана Гавриловића, живописца у Сремски Карловци, Будим 1814.
(Тих. Остојић, Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Срем. Карловци 1905, 80). Тако је ова песма Козачинскога заправо химна Вићентију Јовановићу: у Козачинскога драми „долазе са Србијом
Руварац је уосталом у својој књизи Архимандрит Јован Рајић, Срем. Карловци 1901—2, 94, писао: „Рукопис исте Рајићеве трагедије... пропао је код владике Петровића ,из нерјаденија јего’”.
За штампу приредили Тих. Остојић и В. Ћоровић. Београд—Срем. Карловци, 1926), не види се да он зна да је тој песми аутор Рајић: напротив, Ћоровић сматра да је то само у калфенским песмама
Из старих песмарица. За штампу приредили Тих. Остојић и В. Ћоровић. Београд—Срем. Карловци 1926, где је песма штампана под бр. 88, стр. 103—5. Стих 3.
У Иригу, у Карловци, Вуковару и многи други по среди лежећи места падале су немилостиво жертве между народом. За сачувати милитарска
љета сасвим престала.” (Петра Руњанина Историја села Кузмина. Увод написао и издао Никола Радојчић. Сремски Карловци 1936, 26—7.) Исти занимљиви писац у својој аутобиографији (Автобиографија Петра Руњанина, 1775—1839.
Спремио за штампу др Никола Радојчић. Сремски Карловци 1914, 18—9) пише о иришкој куги и следеће: „...какав је страх и ужас народ трпио, довољно изјаснити се не може.
године, кад је Суботић био у шестом разреду гимназије”, па додаје још и ово из Суботићеве аутобиографије: „У Карловци још не бејаше никад ђачког мајалоса. Мајалос испаде прекрасно и донесе управитељу само признање и похвалу.” К.
ЕМБРИОНУ (стр. 255). Штампано у књизи Дјела Јована Суботића, књ. И. Пјесне лирске, Карловци 1858, стр. 281—3; испод песме је назначено да је написана 5. априла 1841.