Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ. Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање.
Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу. — Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.
— Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни срећа с тим Миливојем. Бекрија, карташ, ноћник, окукао је у кавани. Марко мора по њега пандура да шаље; брани ко за њега.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
А ти тако газдујеш: карташ се, пијеш, дајеш на вересију. — Дајете и ви! — Ал’ не сваком гоги, карташу, него сигурним људима.
Перу једнако поучава, кара, али се ништа не хвата. Од Пере, вели, никад неће бити добар трговац; он је коњушар, карташ. Сва му је нада у Шамики, али Шамика неће бити трговац, а ко ће остати у кући, у дућану, као слеме?
— Чујеш, Соко, шта ћу ти нешто казати! — Шта? — Од Пере нашег неће ништа бити, не слуша, бекрија, карташ, ваљда и пијанац. — Млад је још, ваљда ће се поправити. — Да бог да, ал’ тешко. — Ви сте сами криви.
Где се пијанчи и бекрилук тера, ту га нико није могао видети. Није био ни карташ, нешто мало „виста” и „тарока” то је све, наравно у отменијем друштву.