Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кол̓ко има листића, тол̓ко било пилића! Кол̓ко има буквића, тол̓ко било прашчића!« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 140). У Каставштини забележена је прича »Како ј̓ протекла крв з букви«.
»чувар«), а »за оне који су умрли без свеће« палиле су се ватре од в. л. на Ваведење, Велики четвртак и Ђурђевдан; у Каставштини не реже се в. л.
ради плодности (СЕЗ, 86, 1974, 436). Ива. Према веровању у Каставштини, сама трава ива је рекла: »Ја сторин мртвега живега, ако ме скухају и дају му пит моје води« (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 251).
У североисточној Србији л. је посвећена Перуну (штити од грома, ГЕМ, 36, 1973, 60; 42, 1978, 465). У Каставштини »на Велу Стоморину« не пуштају децу да беру лешнике, јер се верује да на тај празник све змије »побегну земји на
; полаженик предаје домаћици м. (ЗНЖОЈС, 40, 1962, 494). У Каставштини м., која се тамо зове улика, носи се у недељу пред Ускрс у цркву да се благослови, и зато се та недеља зове Уличница;
У Каставштини, на Марченицу (25. март, »благдан Мајке Божје«), девојке пресађују р. — да би расле и лепо мирисале, »да Мајку Божју пр
Смоква. Употребљава се и у љубавном гатању и врачању. У Каставштини, уочи Ивањдана, девојка, мислећи на некога младића, откине лист са смокве и метне га на прозор: ако сутрадан ујутру
Сутра гледају по тим цветовима колико ће ко живети: чији је цвет увенуо, први ће умрети« (СЕЗ, 80, 1967, 299). У Каставштини употребљавају је у гатању деца и девојке.
« (ибид.). И у Каставштини верује се да је мрак дух: »велике ноги има, велике ручини на главе, нима образа«; »тапа кô да би сена, пак га ни чут