Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
друге се речи могу лако нагађати. У Вршцу, месеца септембрија 1837. Сочинитељ ЛИЦА: КИР ЈАЊА ЈУЦА, његова супруга КАТИЦА, Јањина кћи од прве жене МИШИЋ, нотарош КИР ДИМА ПЕТАР, кућевни слуга ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1.
ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди.
Имам 8 О ја нерећан! Слава Богу! деца... Пи! Што ми речи оно нотарош за неко лос? Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо!
Што ми речи оно нотарош за неко лос? Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо! А кад кажи Катица: „Ја сам добила, ја сам господар. Папу не дам ништа“!... О, чекај, шкиљи!
Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо! А кад кажи Катица: „Ја сам добила, ја сам господар. Папу не дам ништа“!... О, чекај, шкиљи! Нећим да ти узмим. Да узмим боље на Јуца!...
Ама десет хиљада форинта у стребро! Јања, бре, чуиш? Десет хиљада форинта стребро! Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица? Е, Катицу је дете. Да узмим за Јуцу. А оно момак? Врашко посла! Зар ја немам грчко глава да го преварим?
ЈАЊА: Докса си, о теос. ДИМА: Е, да извадимо друга. Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица. ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица?
ЈАЊА: Докса си, о теос. ДИМА: Е, да извадимо друга. Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица. ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица?
ДИМА: Е, да извадимо друга. Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица. ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица?
Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица. ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица? ДИМА: За едно црно око, за едно греческо нос, за едно младост што го има, и за едан поштене.
ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо. Има мати што го воспитава за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за
ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи. ЈАЊА: Што оћи, што нећи? Мора, кад кажи папу! Да го шиљим у Атина, да пошљим у Америка, мора
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
ИИИ Господар Софра има петоро деце. Пера је најстарији, па онда долази Ленка, Пелагија и Катица, и млађи син Шамика. Девојчице као три ружина пупољка, између петнаест и десет година. Шамики је седам година.
Мати се тек каткад дигне да надгледа, а Ленка и Пелагија служе. Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се,
Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се, а старији у разговору на њих не гледају.
Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање. Сад отац ослови Ленку да и она седне, и дâ донети „ауспруха”.
Профит је другу узео. Таквог зета неће добити. Пелагија, она лепа девојка, та „пенородна Анзихис”, умрла је. Катица се још није удала, а прешла јој прва младост. Избира, неће да се уда.
И то је гризло. Катица, та дична девојка, већ јој прелази време, неће да се уда, кад је отац није хтео дати за оног ког јој је срце желело.
Њу је убила туга, коју време није могло излечити. По све велика несрећа. Господар Софра изгуби десну руку. Катица изгуби утеху, накнаду за неудес среће.
Господар Софра је као изван себе, скоро није више тај човек; морају га увек тешити. А ко ће га тешити? Катица? Шамика? Та они сами утешитеља требају. Кад је умрла, Шамика није ни код куће био.
Пера тек каткад обилази око куће, да види како је тамо, запиткива млађе. Нема праве газдарице. Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година.
Катица живи у првом кату сама за себе, у дућан никад не иде. Она већ има двадесет и осам година. Та лепа Катица, са палестинским лицем, још је лепа.
Имала је заручника. Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре. Катица, као негда Исауре Цлеменце, иде на гробље на ружичало, дели цвеће, венце, и поклоне чини љубећим се, да им свези
Тек што на врата, а ето Шамике. — Добар дан, оче, ево ме! Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби. — ’Де си сине мој, мишља’ да си у мору пропао. Што се купаш у мору?