Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Карађорђе узе Јакова, Јанка Катића, кнеза Симу, нашег новог кнеза Пеју, зета Живка Дабића, Милана, од шабачке нахије Спужа Остоју и Ћурчију с њиним
ВИИ Миленко даде мени свога хата, пет момака и сексану, да ме до Катића у Рогачу отпрате. Таман пређемо на Кулићу Мораву, одмакнемо један фртаљ сата од скеле, трчи један човек на коњу мимо
А одсад који жели од мене да изађе, нека ми напред јави” итд. — С отим посао свршимо. Он мене и Катића добро угости. Сутрадан у Рогачу на конак Катићу, пак у Бранковину.
уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше Јаков и кнез Сима и наново у селу Дрену купе, и чекају Катића Јанка, и ко је годе побегао опет сви у војску долазе. — „То није истина”, рече, „код Јакова нема никога!
А и старац мало је више ваљао него његова пушчица, али проклети уби опакога мудрога и преко мере храброга јунака, Катића Јанка. Овога Турчина старца, како је дошао у логор Марко, брат Јанков, за свога брата посеко је.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Је ли, попо? Ти познајеш попу из Белотића? — Познајем. — А Стојана Чупића? — И њега познајем. — Катића Симу? — И њега. — Какви су то људи? — Добри, поштени. — Видиш, и ја тако мислим. И ја се с њима добро познајем.
— викну Јовица. — Онда... не браним!... Поп Милоје му приђе. — Куда ћеш без нас? — С ким ћемо ми? — Ево Ногића и Катића, нека поведу вас. Ја још нисам свршио свој посао... Пођите ви, у име бога, па дижите људе по свима селима... — А ти?..
И пољубише се. Срби сколише са свију страна. Станко смотри оца, попа Милоја, Катића. Он има притрча руци... Алекси су лиле сузе потоком... Љубили су се као на свадби, а не на разбојишту...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.
И последњи дукат да се истопи! И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.
— Па да моји непријатељи пишу у плакатама и новинама да сам лажов? Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази. — Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи.
И мени је Бадње вече. — Платићу ти више него што заслужујеш. — Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.
Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је... Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш.
Ни ти не смеш на газде да удариш. Имаш и право. Да сам на твом месту, и ја бих тако радио. Бих, деце ми. Од Ђорђа Катића немаш шта да узмеш. Јалов је као црн јасен. Дукати теби не требају. Тамо, код тебе на небесима, нема дућана.
Ноћас се и теби родио син, а ти хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...!
Мислите Ђорђа. Катића да варате? — закикота се злобно. — Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови...
“ Тад је Аћим Симку и Милунку истерао из собе. „Јавиће сигурно“, из ината му је рекао. „Неће.“ „Хоће за сина Аћима Катића.“ „Знам те као кошуљу.
ветар вришти под стрехама, па скаче на јасенове што и постоје да би показивали људима где је била пуста кућа Ђорђа Катића. Она, то дисање, његова је зла судбина; она му је накотила несрећу довољну да затре све.
Ножем би му, секиром би га! Зар њу туђ човек да погани, па после да се хвали да је и код ње, Симке Ђорђа Катића, био? Није се тај родио. Ђорђе, сигурно, спава код тих варошких гадура. Газда је, све му с е може.
Људи ће памтити његова дела и речи његове преносити с колена на колено. Име Аћима Катића живеће док је Прерова и сељачког народа. Неће одступити, па нека и пук војске иде. Ни пред којом силом неће одступити.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Године 1805, „поред Јанка Катића, имао је иза Карађорђа највећи углед у земљи“. Године 1810. постављен је за председника Правитељствујушчег совјета, а