Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Што дигне главу, скончаће, премлаћено, и изгореће, у катрану и сену. Уместо да се сабира, у часу када ни богови не опстају сами, оно што се, вековима расипано, не расу,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
гурају те мирисе крилима преко опустеле улице, гурају их сасвим ниско дуж блиставих шина које се даве у растопљеном катрану, преко гранитних коцки трамвајског колосека. Те птице. Старац просипа зрневље жита и оне га хватају у лету.