Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Као што витезима српског имена У ово кобно доба приличи — Гађај, Вуче! Милоје! Раденко! Катуновићу! С Катуњанима сложно ударај; Знај да слободу своју бранимо! (Један капетан до Ђурашка пада рањен.) КАП.
(Бију се. Капетан Ђурашко рањен уступа.) СТАНИША: За мном, витези! Победићемо данас ми. — А ти, Катуновићу!... Е, жâ ми те је, Поштен си јунак био свакада! КАТУНОВИЋ: А ти непоштен, рђо, и сада! Потурчен измет...
— СТАНИША: Напред! За мном! А спровешћу их, Катуновићу, ја! Ни ти, ни они, ниједан од вас Неопојани неће наћи гроб — Опојаћу вас све — чућете Пушака наших страшне
Зар има живих још? А ја помислих све је пропало Под ударцима силе погане.... А!... ти си, Катуновићу?... КАТУНОВИЋ: Ја сам — Ал’ ко си ти, кораком мирним Што усред боја мртве полази?... РАДОШ ОРЛОВИЋ: Не познајеш ме!
) Је л’ српска пушка то? Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.) Катуновићу, збогом: Са српском пушком, српском десницом Последњега ти убих душмана.... (Одлази.) ШЕСТА ПОЈАВА Ноћ.