Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
зора зори, А беле се по пољу чадори, А серашћер кроз окола свога Украј горе види још једнога: „Бре аферим, црни каурине! Ево мени тебе сред равнине... Горе устај, ко још јунак дрема, Нек' се војска на душмана спрема!
Али шта је то таком јунаку, Он докопа сабљу у леваку: „Грдна рана нека ти је проста, Ал' ми није, каурине, доста!“ Цикну Лима, већма се наљути, Па се Бајку још једном упути.
Ал' кад украј неки провалија, Ал' се отуд оруже засија, Још загрми један из лужине: „Амо робље, амо, каурине!“ Побисмо се, стаде шара цика, Беше мртви, беше рањеника, Ал' без ране не би ниједнога, Сваки љуто бранио је
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Али ме познаваш, бре каурине? — настави у неко доба чисто — горански. Не. — Не се плаши, казуј истину! — Потесно ли ће ме нађеш — испрси се Спаса
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш...“ Не доврши. Звизну сабља!
вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама, наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Или ти је љуба донијела, донијела љуба од мираза?“ Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Ој, бога ми, каурине Марко, кад ме питаш, право ћу ти казат“. Све му каза каконо је било.
Данас бих ти дао агалуке код нашега цара честитога“. Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Бе, не лудуј, каурине Марко! да ти можеш добит агалуке, најприје би себе извадио; већ дај амо сабљу оковану!
у џепове маши, те извади дванаест дуката, те их даде младу књигоноши, па му ’вако Мујо говораше: „Чујеш мене, млади каурине!
Вук — „зову свакога Турчина (који није бег или какав ага) баша“; титула јаничара бе — (узвик) одлази: Бе, не лудуј, каурине Марко!