Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
заклати, њега, силника и незахвалника што га је удес наградио добрим каквим само цареве награђује, а мрак је тутњао у кацама, јечао и хуктао у црним гомилама: — Не плачи, несанко моја. Сутра, на празник, биће ти очи као ољуштене шљиве.
Неће код мене. Ноћас ја никоме не требам. Загушљиво је од жалости у мраку међу кацама, у подруму. То дуго траје. Неће и не може непотребан да буде. Ни због Аћима, ни због ње. Како ће ми погледати у очи?
Живот му је слатко, из саме кичме, отицао у мрак и врење шљива у пуним кацама. Покошену болешћу под багремом, он је на рукама унео у собу, као сноп шаше: толико је била лака за његову снагу.