Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
с вином и ракијом; шољице, шафољић са слатким од руже, у ком се врло често нађе по неколико мува, мрави свакад, а кашто и по неки ивер или читав шипурак.
Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара. »Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: »Рече да ће бити њих два у механи...
— Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп. — Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе. — По четири-пет дуката! — зачуди се Милун. — Ја шта ти мислиш.
Најбоље би било како у механи. Он ваљда долази у механу? — Долази кашто. — Е ти се нађи тамо, па чим дође, ти ми поручи, ако се ја не десим, да дођем, а дотле задржавај га.
Једне исте ствари набављао је отац Савкин и у исти мах Пупавац је, опет, мислио да је то његов поклон. Адвокат је кашто доносио по неке чарапе или пешкир однекуд, те давао Пупавцу као уздарје од девојке.
мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом. Питају адвоката, а он вели: — То је неки трговчић, мало ударен обојком.
Окисао као миш, све се цеди вода с њега. Мрак — једва се види ићи. Кашто сене муња. Горе свеће у соби Савкиној. Виде се још оне њезине другарице где провирују на прозор.
хватају бубице, лептире, мушице, па то набада после на чиоду и суши их Што ће му то, не зна чак ни поп Вујица, иако је кашто одлазио у Београд и тамо слушао, где има негде — те се тако купе бубе, камењице и травке.
— Па нећеш ти сам, не бој се! — куражи га поп Стеван. — Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?
Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и то. Нахоче је на месту.
Ваљда ће и том злу бити једном крај. — Барем да си ти овде... Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... — Аја, Радојка!... Ја те волим као своје очи... Али шта ћу? Онај рчин не дâ да се узмемо.
Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице... Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим кућама.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
у рукама има наџак, или буздован, те лупа које у што, за капом има по неколико лисичја, или вучја, репа прибодена, а кашто и понеколико кашика зађевене“.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује.
1 70 Неста дима и јуначке вике, И нестаде цике од пушака, Само кашто још по нож сијевне: Турци рубе мртве српске главе.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: — Не плачи, злато, не бој се ништа.
Караџић у свом цетињском издању народних пословица, 1836, тумачећи изреку: „Добро је (кашто) и ђаволу свијећу запалити“. 83. ВАРКА ПРЕД МАРКА: Објавио Вук Ст.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
доспе у велике океанске дубине, где је потпун мрак, а поменути фактори су непроменљиви, она путује брзином од 25—30 кашто чак и по 50 километара дневно.
медузе, и провидне као стакло животињице које су у мору невидљиве, и мноштво разноврсних других морских створова кашто све лепших један од другога.
Тада су их урођеници врло лако хватали бацајући се на њих кратким копљима везаним за руку ловца, набадајући их кашто по две уједанпут и извлачећи их тако из воде, што је тада било без опасности, пошто је горњи крај ужета везаног за
трговачки или рибарски парни брод, ређе по који једрењак, поред којих смо пролазили посматрајући их, као и они нас, кашто са поздравом, чешће и без овога. Галебови су нас до извесног одстојања од обале стално пратили.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Климентија, заменивши га св. Николом. Добро је (кашто) и паметну жену послушати. — Некакав Херцеговац запитао кадију ваља ли жену послушати, а кадија му одговори да не
Онда кадија рече: „Добро је кашто и паметну жену послушати“. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије. — Јер се од зла човјек чува, а добар лакше
“ МАЦАРУО Мацаруо је дијете које умре некрштено, па послије (као што се приповиједа) у гробу оживи и из гроба кашто излази и малу дјецу мучи и дави.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
и кре- | тоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: „Не плачи злато, не бој се ништа.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас; ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг, и стоку уморну поји; И ђерам шкрипи све, и
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи: — Не плачи, злато, не бој се ништа.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XЛВІ Срца стрепе кашто У највећој срећи, Не питај их зашто, Не умеју рећи, Кад би тога часа Говорити знала, Од тога би гласа Неба
Оне стоје ту па гледе, Како вијеш сплет малени Из дубине душе своје Њиној светој успомени. И ако ти с’ кашто чини Да се сузе твоје суше, Ти се сети откуда је — То ј’ топлота њине душе.
Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само лишће кашто шане: Слободно је уздахнути! XЛВ Кад сам на свет овај пао, На свет овај магловити, Кажу да сам много плакô, —
— Верујем ти! Јер с’ и мени кашто чини, Усред ноћи сам стојећи, Кô да чујем слатке гласе, Кô да чујем миле речи.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1889. ЛЕЛЕК На обали пустој, о праведни бози! Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. Затим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно, из
Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче Сву пустош живота бедног и ништавила свога; Одсад је банчио чешће, кашто се по крчми тукô, Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога.