Сремац, Стеван - ПРОЗА
— »А где вам је госпођа Кајо, Јова?« питају Јовину жену друге жене. — Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише!
Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да свугде забоде свој нос.
»Сад ћу те ошурити!« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!
Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету размишљао: како је то славно бити Србин.
— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора!
Не знам само чији је, а ја би’ лако с њим. Да л’ ниси ти откуд дознала? — ’Ајде, ћути ту па спавај! — обрецну се Каја, и Јова ућута.
лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од »сверазоравајућег зуба времена«.
Јова не да нипошто, хоће он. Диже се ужасна вика. Јова вели да је то домаћинов посао, а Каја опет њему да он неће то знати, да је његов алат перо, а не велики кујнски нож.
« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија.
Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а
Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено! — викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове чаше
— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Једини спомен дваеспетогодишњег брачног живота његовог и снаша Јулиног беше им јединица њихова осамнаестогодишња Каја. Лепотом својом надмашила је све а...ке девојке, које су јој за то много завиделе, а она је се тиме гордила.
Ч’а Глиша је се у свакој неприлици умео вешто извући и они доиста живеше боље но многе ћифте а...ке. Њихова Каја беше обучена као прве трговачке кћери, па кад прође кроз варош, калфе да се поломе, а она богме ни главе да окрене на
Ви сигурно и не знате зашто то. Та сви А...ни знаду да је се Каја зарекла да мора бити капетаница и то не онако непаметно као што се многе заричу: бићу то па макар одмах цркла; или
за начелника округа.....« а у таком случају Каја се нада да ће на његово место доћи неки млад, неожењен правник, и онда већ сигурно је као два и два четири, да би она
— Хвала ти, нано, која ме учиш као своје дете, Бог ти дао, но шта да радим кад ми још и не мислимо на то. Каја нема ни једне кошуље нове.
Дође и Каја кући, а у вече ето ти и ч’а Глише. Кад му Јула све исприча шта је разговарала с баба Соком и шта јој је она одговорила,
на сва уста и грдити их, рече им да ће он ићи баба Соки и рећи јој да пристаје; рече им како су оне будале, како ће Каја због те лудости постати уседелица и плести седе косе девојачке и тако даље, и тако даље, — но кад ти се снаша Јула
После Богојављења испроси једну трговачку ћерку и наскоро затим буде и венчање. На свадби била је и Каја с мајком. Баш кад је игра била у највећем јеку прође поштар поред њих.
Но Каја и Јула?... Та ви и сами знате, драги читаоци, шта су оне осећале. Као морнари, које су неколико месеци бацали вали по
Дошло је дакле време да се остваре давно сањани санци... Каја као да је већ постала капетаница, па ти се узе пућити и дизати нос, а Јула се само шири.
приметише на се стадоше гуркати и смејати, па најзад и гласно хохотати, па почеше и речима пецкати; најзад се Јула и Каја опростише с младенцима и одоше кући целим путем гунђајући.
У среској кући журно се спрема, јутрос дођоше једна кола са стварима новог капетана. Тамо су Јула и Каја као домаћице. Намештају два кревета, столице и астал, јер само то беше дошло на једним колима.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах, Сербије бједна, Помошчи лишена От других и сосјед! И сопствена чада Уж расвирјепјели (Каја мње отрада), В упорност приспјели; Утробу терзајут Моју, раскидајут, Сами уж смјатени.
„Ученије утверждаја. царја милост претворјаја. тјем мја прослављајет.“ Преславна Сербије, каја ж’ јему дари воздаси с бољари, отвјешчај на сије? „Викентиј Јоанович, за толики твоја труди многа љета буди!
морализаторском чланчићу О злој женје, где ју је описао овако: „Бог благочестиваго мужа сохранит да не возмет жену каја себе всегда украшајет и лепаја, кладкаја словеса давати и с својими рјечми ласкати знајет.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
МИЛИСАВ (попео се на сто те оставља фасцикулу на своје место): Да не буде Каја Јанковић? ЖИКА (загледа): Бога ми, тако ће бити... јест, тако је, Каја Јанковић. Јесте!
ЖИКА (загледа): Бога ми, тако ће бити... јест, тако је, Каја Јанковић. Јесте! Али, брате, ово К и не личи на слово него на ђерам, или на весло, или на општински фењер...
ВИИИ МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ ЖИКА (почне да ради, иа тресне акта): Нека иде дођавола и ова Каја! Шта ме се тичу туђа деца! И онако ми прште глава! МИЛАДИН (уноси исцеђену крпу): Ево, господин-Жико!