Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
се све љутили и кивни били на онај фронт који никако да се макне са оне исте непомичне линије од Ђевђелије, па преко Кајмакчалана до Битоља и Бабе планине, и обијао прагове да добије какву му драго службицу од које би живео (јер се за ону објаву о
Краков, Станислав - КРИЛА
Душкове усне биле су испуцале и бледе. — Рањеник са Битоља? Ово га је већ љутило. Знају једино за Битољ. — Не, са Кајмакчалана... Жена га је смешећи се гледала, јер још није чула то тешко и дугачко име. — Кајмакчалан, 2525 метара...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Са тога места Дринци врше поново офанзиву и долазе до близу врха Кајмакчалана, када је објављено целом свету да је Кајмакчалан пао. Је ли тако? — Тако је!
Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге. — Дакле, на почетку? — На почетку... Ведар дан...
Десетога септембра саопштили су нам званичан извештај, онај што сам вам сам прочитао, о заузећу Кајмакчалана. Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу.
— Ви сте, дакле, били према врху... — Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања. Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко.
— Сад ја треба да питам: — обрати му се Светислав — је ли врх Кајмакчалана далеко од тих Зупчастих Камењара? — Па... није далеко. — Е, сад ја кажем: молим вас, то треба запамтити.
А почели су из равнице. Колико су морали врхова прећи да би се подвукли под сам врх Кајмакчалана. Капетан Радојчић га прекиде: — Ето, видите. Сад ја, у име Дринаца, кажем: молим вас, то треба запамтити. — Наравно.
“... „Ура! Ура!“... „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак.
Доцније сам дознао да је један вод из чете војводе Динића, лутајући кроз маглу, излетео први на врх Кајмакчалана... — То ћемо тек да видимо — упаде Предраг. — Нема шта да се види. Овако како сам испричао, тако је било. — Полако..
Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини. Тада се десно од нас направи нека гужва. Извио сам се да видим... Згрануо сам се...
Нас само интересује шта сте ви, четници, радили по заузећу врха Кајмакчалана. — Шта смо радили?... Хм! Сад тек настаје оно што је главно.
Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала.
Чутурице су нам биле празне. Нико не зна где је извор. По карти видим да однекуда са Кајмакчалана извире неки поток. Позвао сам двојицу и објаснио им где се отприлике налази тај поток.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А... На Кајмакчалану! — Кајмакчалан?... Непрестано слушам о том Кајмакчалану. Пуно вас има овде са Кајмакчалана. Гледао сам секцију на којој је фронт моје дивизије, али тога имена нигде нема. Сигурно је негде даље лево.
Е, сад, на месту где се те две пречаге, назовимо их тако, укрштају, управо секу, ту је врх Кајмакчалана, кота... чекајте да видим — он узе карту. — Двадесет пет, двадесет пет — додаде потпоручник Светислав. — Јесте...
Од овога места пружа се дугачка греда која води право на врх Кајмакчалана. Она, дакле, пресеца хоризонталну пречагу, управо масив... Ту је кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет.
ОД Флоке лево је Кочобеј. Са овога положаја излази се преко превоја на врх Кајмакчалана. Сад прелазимо на леву страну. Одмах на почетном делу левога крака налази се... Чекај... чекај...
Они у ствари чине тактички и стратегијски чвор. Само ту коту Кајмакчалана не треба замислити као неки шиљати врх. То је широки плато, који се према југу полако спушта.
Успех Бугара био је, дакле, непотпун. Да би то надокнадили на другој страни, реше се Бугари да изврше напад са Кајмакчалана. Све важније коте на оној хоризонталној пречаги биле су тада у њиховим рукама. Врх такође.
Али трупе је одржавао занос, који у рату обузима тако често. На врху Кајмакчалана налази се наша граница. Ту је била Капија Слободе.
јуришу, као у трансу, трупе које су наступале од Метери Степе, средином вертикалне пречаге, налете и приближе се врху Кајмакчалана. Прича се да су се одигравале болне сцене. Љубећи своју земљу, гинули су.
“ — И тако даље. — А-ха! Хоће, јес’! — додаје Светислав. — Затим на крају извештаја стоји: „Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији.
браћо, Дринској дивизији, али тек мени из седмог пука Дунавске дивизије пребише руку после четрнаест дана на врху Кајмакчалана... — А мени из четничког одреда ногу — добацује Светислав.
А за то време око коте, на врху Кајмакчалана, био је пакао, покољ. Бугари беже, враћају се, јуришају. Онда довлаче свеже резерве. А наших све мање.