Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— шапуће. — Још не можеш, док Роза не сврши посао око Симке. Али да знаш: исти је ти! И уво му је квргаво као твоје. Гледам га и кажем: сем нарави, нека ти Бог да све очево. — Морам да га видим. — Рекла сам ти да не можеш.
Милунка га пристиже и рашири руке пред вратима: — Срамота је! — Ако! — гура је. — Немој сад, увенце му је квргаво као твоје. — И шта још? — И чело. — Какво му је? — Па као твоје. Бежи, немој да се срамотиш пред Швабицом!
Ти си газда. дете заплака. Ђорђу затутња по ребрима. Тромо изиђе и седе на степенице од белог камена. Квргаво уво, помисли и опипа своје. Пипа и чело. Какво је?
Само ти плачи, квргаво увенце, и моје чело. — Склони се. Није лепо да те људи виде како седиш на басамацима — каже Милунка пролазећи поред
А не може да не мисли на свирку из јабучара и оно вече кад се удавила у мраку и босим ногама себе заковала за квргаво суво дно. Усправна, као слап воде.
Угаси лампу и седе на кревет. Мрак је као вода текао њиме. Опет је ноћ и опет је с лампом. Колено му је квргаВо. Ђорђе задиже ногавицу, подиже ногу на ивицу Адамовог кревета, упоређује је приносећи лампу час свом, час Адамовом
Само да не заборавим. Главно је да му руке нису на Катиће. Уши и чело јесу моји. Е, зар један човек на земљи има квргаво уво и ниско чело? Не мора то од оца да наследи. Јесте: сва деца имају или квргаве или клемпаве уши.