Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!... Помисли се на кога си керка! један си је чорбаџи-Замфир у град; море, до Солун и Филибе нема га јоште потакав! А ти — их што си брљива!
— Е, што је па то друго? — Ете, жална је што је чорбаџијска керка; а има, ете, ники што није чорбаџијски син, а њој гу па много мило за њег’... а њојни викају... неје, ете, прилика.
— Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори! Кој да праћа шефтелије, — зар чорбаџијска керка?! На кога да праћа?
— Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема! И чорбаџијско неје до века... — Е, доста де! — вели јој озбиљно чорбаџи-Замфир.
— А, мајка... како ти се зваше? — Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?!