Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Прикините,... ја сам послом дошâ! — Каквим послом, гром те убија! — вели кнез. — Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. — Штаа? Каако? — Ајде по Кењу, кад ти вељу.
— вели кнез. — Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. — Штаа? Каако? — Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му да је његов посâ и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа.
— Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити? — Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан!
— Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити? — Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан!
нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! Послије једног часа доведе кнез Кења. Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи. — Ваљен Исус — назва Кењо.
О Јозефе праведни! — поче опет Барица. Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме поправи.
— рече и Барица. — Јено га под Црним куком, у синици стрица Роре. — Трчи ћаћа! — вели Бакоња давши Кењу новце. — Брзо, мој липи Јере — дода жена. — Ајдмо — рече Кушмељ, узевши кубуру с оружнице, па истура Кења пред собом.
? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу. А кнез се упути к њему, викнувши: — Дај крунаше одма! — Шта? Да вратим?...