Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Договоримо се да ја и Кирилов, четовођа пластуна, са његовом четом пођемо први у ланац, Коле Рашић са 200 својих добровољаца да образује други
На домаку смо турских ровова и батерија — дуго овде опстати не можемо, а да јуришемо — мало нас је. Шта да се ради? Кирилов посла двојицу да доведу остраг и остатак Колетове чете и да прикупе све раштркане људе по шуми па да учинимо јуриш.
непрестано сипао, из стрељачкога рова Турци су били скором ватром; наши, људи, поред свега заклона, једнако су падали. Кирилов ми притрча, дрхтао је од раздражења као јасиков лист сви смо дрхтали; просто це тпецао сваки кончић живаца у нама; крв
— Ово је ужасан положај, рече ми Кирилов. Ми овако дуже не можемо опстати; ми не можемо дочекати потпору, јер ћемо дотле сви изгинути; ово треба или јуришати
— Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одговопа он викну промуклим гласом: —
многи људи поискакаше из шанца и полетеше нам на сусрет, да код нас наста метеж, да неки Рус викну: не дајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га шчепах за једну руку, а неко га узе за другу; да смо донекле
— Љуто ли пострадасмо — рече један Црногорац. Један Рус брисаше сузе: — Само да није Кирилов убијен! Око нас свуда унаоколо трештала је пушчана и топовска борба.
Кирилова однесоше... а мене обхрваше тешке мисли: Толики људи пали, Кановњицин рањен, Кирилов убијен! — Јадни П...! шта ћеш ти овде сам као суво дрво у планини?