Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Због последњега су се у Босни развили филигрански занати: пушке и сабље су кићене и импрегниране сребром и златом, а сарачки је занат на гласу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бар Милета мисли да је тако. Срце њему опета је лако, Опет мисли мисли умиљате, Мисли јунак на кићене свате, И на Цвету и њино венчање, И на дивно с њоме живовање, Те му срце игра од радости...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Божић зове сврх планине оне високе: “Весел’те се, Србљи браћо! вријеме ви је. Приправ’те ми све бадњаке свилом кићене, А одаје и пенџере ловоричицом, А иконе и столове маслиничицом, Прострите шениц’ сламу мјесто трпезе, А по њојзи
Је л’ ти жао, жалосна ти мајка? Кад ти сјутра испред двора прођем, И проведем кићене сватове, На твом коњу и на твом каваду, И под твојим злаћеним прстеном, — Ти ћеш, драги, стати па гледати.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Под венцем и ти, млада, Дочека данас све, Али не као нева Свате кићене. А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ја га знадем и он ме познаје. Краљ га рани седам годин' дана да рашћера кићене сватове и да отме Роксанду ђевојку: сад ће њега за нама послати.
Пак посједе танку бедевију и отиде у приморје равно да он купи кићене сватове. Кад то зачу царева ђевојка, цвили јадна како љута гуја: „Јаох мене до бога милога! За кога сам лице одгајила?
Не да Марко затворити врата, већ он стаде да види Арапа и његове кићене сватове. Стаде јека бијела Стамбола, ал' ето ти црна Арапина на кобили танкој бедевији, и за њиме пет стотина
к себе јазиџију, па довати један табак књиге, искидаше књигу на комате, па пустише по књизи јазију, те позивље кићене сватове.
Кад сакупиш кићене сватове, ти, сестрићу, да си под Жабљака, под Жабљака у поље широко“. Трећу Иван ситну књигу пише ломну Кучу и
рођака главнога јунака, на сокола Кујунџића Бура: „Ти, соколе, Буро Кујунџићу, виђи књигу, не почаси часа, но ти купи кићене сватове, скупи браћу све Подгоричане, па ођени коње и јунаке: удри коњма седла османлије, и злаћене рате до копита, а
је једној земљи старјешина, по имену Јован капетане, што бијаше ђевер уз ђевојку; подранио, поље оставио, и у пољу кићене сватове, а дошао граду на бедене.
на граду топове, прегледује своју госпоштину, прегледује, брате, царевину; највише се очи отимаху на кићене у пољу сватове: није шала, није шуркулија, од Жабљака до Цетиње воде ударен је чадор до чадора, коњ до коња, јунак до
Што с’, сестрићу, јутрос уранио? Што с’ у пољу чадор оставио, и у пољу кићене сватове? Што ли си се, сине, намрдио? У образ си сјетно, невесело: каж’ ујаку јутрос на уранку?
одмакну коње од обале, од студене од воде Цетиње, е се могу коњи покидати, у Цетињу воду поскакати, браћу нашу кићене сватове изубаха ватити грозница; ну објави и свој браћи кажи ђе ће пући тридесет топова, хоће пући Крњо и Зеленко.
Тада бере Старина Новаче, бере Новак кићене сватове, све сватове из горе Хајдуке: кума куми Бороја хајдука, старосвати Средоја хајдука, а ђевери дели-Радивоја.
Све сватове редом покупио, па отиде у клисуру тврду, у клисуру тврда Качаника, куд ће проћи Грчићу Манојло и провести кићене сватове.