Матавуљ, Симо - УСКОК
“ Тај први дио поворке завршаваше кнез на своме Путаљу. За кнезом пристав, Кићун Крцов Залажанин, гоњаше натоварену мазгу.
— А, јадо, имâ би и свијет да се чеса нагледа, кад би тебе гледâ! — поврну Кићун. А, богами, ти си баница и бићеш ђегођ била! — И у Цуце! — дода Анђе смијући се.
Кнез положи бадњак на огњиште. Кићун и Шуто унесоше двије бадњарице, називљући као и кнез, а прихваћани истим обредом. Они хитро унијеше још пет бадњарица.
Дајте ракију! Удовица донесе и стави преда њих ониску округлу трпезицу; Кићун донесе скленицу ракије и чашу. — А сад да ти истумачим све — настави кнез.
Надасве Јанко се чуђаше њеним малим рукама и стопалима, чим се махом Црногорци одликују. Пошто Кићун кришом донесе и даде кнезу јабуку, он започе, утањивши гласину: — Ходи мали грдове, ходи к ђеду да се помиримо!
— Још три уре до поноћи — рече он. — Бого мој — шапну Кићун — има сâт као Саво Марков, сав од сухога злата. — А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто.
Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама!
Да смишљаш створење у свему и по свему неналик на оца и на свој род, вјеруј не би га смислио такога, као што је тај Кићун Радојев!
Ако те похарају, платићеш главом! — А сад, ако има ко да одмах отиде у град — дода Јанко. — Има наш пристав Кићун — рече Јоке... — Занаго је и он у колу! Да идем по њега? — Иди — вели свекар.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Па је ли жив син Радојев?“ запита медик. „Јест ја. Зову га Кићун!“ „Па шта би даље?“ рече медик. „Ваистину не би ништа, но...
Докле цура не приспије за удају, о томе се ни говорило није. Знасмо какав је Кићун Радојев, па се надасмо е ни његови неће тражити да се Стана замакне. Зар оваква вила да вијек вјекује с оном узмом?
„Па лијепо!“ рече Владика. „Но, видиш, господару, тај ми синовац Кићун слабодух и невиђен!“ Ђакон се умијеша. „Валај, заиста чудо, Господару... Знам га ја.
Рекли су ми у очи: нећемо!... Ђевојка би, иако преко воље, послушала оца.“ „А тај Кићун, послао те к мени, што ли?“ „Не он, Господару... Шта он зна, не зна ни да путем ходи...