Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Куна Хасан-ага је био заповедник у Книну, где је и погинуо 1653. Хрња Мустаф-ага (Мујо од Кладуше, Мустафа Хрњица) и његова браћа такође су историјске личности.
Првом су се чашом обредили, ал’ ето ти са Кладуше Муја, с њим поредо његова Алила, сваки води по тридест Турака; на селам их Осман дочекао, од добријех коња
Понеђељник јутро освануло, јоште није обасјало сунце, скочио је од Кладуше Мујо, па он буди свог брата Алила: „Устан’ горе, мој брате Алиле, да идемо на Црвене ст’јене — сехир чинит камене
Мало иде Тодор кроз отоку, нађе Тодор на друму широку, нађе Тодор са Кладуше Муја, с њим поредо Гојена Алила: оба држе преко крила диљке, држе добре коње за дизгене, код свакога по тридест
К њему Тодор трчи по авазу. Кад допаде Тодор до Тадије, али на њег нагазила гуја, љута гуја са Кладуше Мујо с својим братом Гојеним Алилом; хоће Мујо цуру и кочије, да он с њоме бјежи на Удбину, али не да од Сења
Алила ршум учинио; Алил баци оковану ђорду, Тодор му је савезао руке, па он дође те говори Мују: „Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо! Пушти мени побратима мога, жао ми те погубити, Мујо, јер сам чуо, говоре ми људи, да си добар јунак на мејдану“.
За то Мујо хаје и не хаје, а кад виђе од Задра Тодоре, он потеже тешку топузину, па удара са Кладуше Муја; док је њега трипут ударио, с Тадијом је њега раставио, а с црном га земљом саставио, па му свеза наопако руке.
је Туре проучило, па се скиде низ бијелу кулу, невесело по авлији шета, подметнуло руке под пазуке; ал’ ето ти од Кладуше Муја, иде Турчин са зелене лонџе, пригрнуо зелену мавлуту, гледа сина нејака Алила, па га пита силна потурица: „Што
на рамена баци, па се спусти пољу у ордију, те он крену силовиту војску, привати се Кунаре планине; ту их стиже од Кладуше Мујо и са њиме турске поглавице.
мало рахат учинише, Јанко зове нејака Стојана: „О мој сине, дијете Стојане, иди, сине, у турску ордију, те поздрави од Кладуше Муја: нек изведе нејака Алила, нек изведе пољу на биљегу, да сабљама мегдан под’јелимо, нека виде војске обадвије ко
Хитро га је Стојан послушао, те отиде у турску ордију пред чадора од Кладуше Муја, пред Мујом се смјерно поклонио, а вели му силна потурица: „Што је, море, Јанково копиле?
Њему рече од Кладуше Мујо: „Хоћу, сине, Јанково копиле, сад ће Алил на мегдан изићи“. Па он скочи на ноге лагане, те опреми нејака