Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу. У Латковића су биле велике и клопаве уши. — Дела, болан, причај што! — Шта ћу?
— Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше. — Онога што је обесио уши, па седи. — Па зар је њему име Клемпо? — Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан. Смех се разлегао по дубрави. — Ама према човеку и уво!
Зар нисам?... — Јеси, јеси! — привикаше са свију страна. — А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у дружини. — Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — рече Латковић. — Па не браним.
— Разговоре наш! Сто си ми пута бригу растерао!... — рече Лактовић и загрли га. — Остави се тога, Клемпо!... Него, да бирамо харамбашу. — Шта да бирамо! — рече Јовица. — Ето Станка. — Али ја не знам...
— рече Заврзан и закачи ноктом за зуб... — Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић. — Ја шта ти тражиш, Клемпо?... Он сав радостан што је набио ону турску тикву на нож!... — Зато сам и дошао у гору!...
За тренут-два нестаде га, па га тек видиш како се, као шило, пробио, пролећући као стрелица и узвикујући: — Тако, Клемпо!... Алал ти вера, Јовица!... Не дај се, Ногићу, стари хајдуче!... Удри, удри, Иванко!... Само нека се прави џумбус!...
— Јуначки, Дево! — довикује Заврзан. — Ала Станко џумбуса!... Гледај Зеку шта чини! Еј, весели Клемпо, зар изгуби главу?... Чек да те бар ја осветим!...