Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је
У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је најтеже: отварање,
гробова, а нарочито ноћу растеривање паса који се купе и лочу зејтина из кандила по гробовима све је то она, жена му, клисарица радила.
Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.
— Који? — Истрчала би клисарица уплашено. — Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе
би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.
— Да ми чуваш! — Претио би јој он дајући. — Хоћу, хоћу! — Узимала би клисарица. Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба, већ одвојено, на земљи, у какав кут, ћошак.
праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина ћерка — умреће! Клисарица излетела на њ са секиром. Он побегао. — Неће, неће...
Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је. Клисарица ми је дала. А она, мамећи га себи да га избије, претила му је изнутра: — Оди, оди да ти дам твоје... — Ох леле!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И народ из цркве наже. Једини општински ћата, Зверајућ, застаде мало крај сниских црквених врата. А клисарица, опет, завара женскиње вешто, И пошто отиде народ, дуго су шушкали нешто.