Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
„Тамо некога има!“ јаукну са притворном стравом, „Но није никако клисар, ал ту је клисарка главом.“ И кмет је, најпосле, човек; па тако и самог њега Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега, Надвири у окно
Штујући одаје туђе, Кмет се не реши одмах да у дом клисарев уђе. Али, збуњена здраво, и клањајућ му се нице, Клисарка навали с молбом, градећи љубазно лице, Да и кмет пропусти, најзад.
Очаран, без једног гласа, Он чисто гуташе оком облине њенога стаса. Клисарка упази ово, јер на то не беше слепа, Па ни пет ни девет, лепо, но кмета ненадно шчепа И загрли га силно.
И цео догађај овај сврши се, најпосле, тиме: Клисарка састанак пољски заказа довече с њиме. Чим Амор у село стиже, насмејан и добре воље, Истера свињу и прасце и пође на