Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али дарнута је клица зла. А она је буре барута. У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... Сад — не заустави!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца.
Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета... А страшна међа шта значи, Што дели покрет од мира?
Сад опет куцам на тим вратима Са којих пођох; опет вапијем, Клица живота неповратима, На првом врелу да се напијем!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Код ранијих песника српских било је клица романтизма, али први прави романтичарски песник српски, писац који је на поезију стао примењивати романтичарске идеје
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Недело блага, биљко тишине, јеси ли жива? - Петак се мути, Уторак гракће, клица гњилине Суботу шарка, Среда већ жути, клеца Четвртак - замор га хвата. Првоме данку никојег брата, никоје сестре.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
у њиви бацају исту мрест као човек што сеје кроз класје порука у вис веје у зеленом струку људско се узвисује клица саму себе гази ко се клијања држи тај се ускрсује и траје такво је извешће и знање што се у камену црта и вијуга
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Дан ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог сунца свуд трепере.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Таман ветар баци на прозор шаку семења. Семења мокрог, без клица. Аћим не осећа да му је брада мокра. ...Зелено млеко ливаде још јаче замириса кад крупна и ретка киша прсну по трави.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ одговара ми Лагранж. „Већ само проналажење и постављање каквог научног проблема само је по себи научно дело, клица његовог каснијег решења“. „Слушамо напетим интересом што ћете нам о томе рећи“, додаје госпођа Лавоазије.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
према њима (а и њиховог према мени) научио сам како можемо годинама с неким живјети а да се међу нама не развије клица било каквог осјећања.
Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти. Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!
— Свирајте само, Егидио! Само ви свирајте! Осјећао сам да у тој Егидијевој пажљивости према баки има као нека клица отпора и неодобравања према дједу, и извјесне солидарности с њом у некаквом уображаваном, прећутном али латентном
Има у њој нешто стабилно, непогрешиво, као у вожњи железницом. Но каткад зна да се јави и нешто неугодно, као клица досаде, у том комотном и сигурном посједу љепоте, у том искључењу сваког ризика, сваке могућности изненађења, сваке
Смрт. Вјечита мисао. Друг из дјетињства. Насушна храна мојих дана и мојих ноћи. Притајена клица свијести у нашим заборавима. Једино стално и вјечито присуство у нама.
Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки
И вјеровао је да ће та клица „оног нечег“, упркос свему, (упркос чак и евентуалном дугом намјештању виолине или другим недаћама и недаћицама
Далеко је од мене била свијесна помисао да је то коначни одлазак. Ипак, у том кречном зорином зраку била је клица слутње. (Или можда трунчица позе? Бјегунац, изгнаник.) Пожурио сам се да пишем Алди још с пута.
А ако се у нама ипак роди клица сумње о нама самима, довољна је једна мала помисао да нас рехабилитира и да читаву ствар опет уравнотежи: ми не знамо
А послије још неког времена, кад је све то прошло, упитао сам се једном: „Збиља, да то није ипак била клица зависти у теби?” Насмијао сам се.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ат хатар — имање хесап — рачун хеспап — роба хефта — седмица, недеља дана цекин — млетачки дукат цимина — клица, пера, прво лишће у биљке цревље — ципеле црепња — „округао поклопац од печене земље под којим се пече хлеб”
Ћипико, Иво - Приповетке
осјећаји, донесени с поља, кроз тијесне улице, поступице се стишавају, док се не слегоше и посташе у њеној души као клица у зрну, ишчекујући свјетлост и топлину да оживи. ...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
а неодољиве боје и слике у самом срцу таме: Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
У деци је света клица, Нова моћ се у њим’ крије, Бољи свет би могô нићи, Кад би знали развити је. Волим дечју чисту душу Посматрати,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О, правдо божја и истино света! Дај стаблом да нарасти таква клица, Да све то лепше пева српска вила! Већ стари Латини су међутим знали да није довољно ако је песма само лепа: нон
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица. 5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У врху једне од њих, високо у облацима, живи дечак блеђи но кромпирова клица. У врху друге — живи девојчица, ломна и издужена као пузавица. Нити дечак види девојчицу, нити девојчица зна дечака.