Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
(Загрли све колико може и кличе.) „Илирија”! „Илирија”! Завеса ТРЕЋИ ЧИН Радна соба код Спасоја. И СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (стоји крај стола и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
човек XВИИИ века, он воли природу и усхићава се њоме, истиче прост и природан живот; он се лако разнежава, усхићава, кличе и плаче.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Аха, утече ли, је ли! — побједоносно кличе старац. — Препао се грабаља, а, лоло једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:
— Овамо то дај! Види ти њега. — Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу Ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... — Еј, еј! — Кличе он, и сав радостан истрчи на улицу, па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити, кад се уда. — — — И то би!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Не слуша Мачак, већ кличе жарко: „Повратка нема, напријед, барко, рашири једро-крило! Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко
Преко дана што нанижу, обноћ опет крадом дижу. На крају ми дечко кличе: „Ето целе моје приче! Верујеш ли у њу, стриче?“ „Све верујем, ал на страну чоколада на Урану.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.
3 „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи, — Чуј, над мојом главом црни гавран кличе. Крик његов ужасни мој свршетак значи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ишли смо лагано, пролазећи кроз села која су била под влашћу непријатеља. Изашао народ и кличе ослободиоцима, а жене још и плачу од радости. У селу се нигде не задржавамо.
Онда пођосмо. Народ већ трчи и ми се наједном нађосмо опкољени са свих страна светом, који одушевљено кличе, пружа нам руке, жене плачу и љубе нам крајеве шињела.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И поклонимо се у прашину често, на рукољуб шака да ти се пружа? Војска да кличе седоме господару а народ зида по пепелу и гару накинђурен двор и високи зид? На Ловћену је срамота и стид.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(После извесне борбе.) Дај ми кључ, Павка! НАРОД: Живео! Живео! ИВКОВИЋ (појављује се на прозору, и народ кличе, а музика много бурније свира. Даница крај њега.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ вели морка кад снесе јаје; „видим Тител!“ кличе шева кад узлети изнад војвођанске равни; „Отићи ћу чак, чак, / И доћи ћу сад, сад, сад).
2) ИМИТОВАЊА ПТИЧЈИХ НАПЕВА (ГОВОР ПО МЕЛОДИЈИ) • Видим Тител! Видим Тител! Видим Тител! — кличе шева, узлетела у плаво небо изнад банатске равнице, обрасле златним класјем. — Дуг! Дууг!, Дуг на дуууг!
— казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију! За лањску кирију! — одговори јој прва.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Шта да губу штедимо... Дај, Барице, коноп. — О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши. — Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело.
А на четвртом гдје бијаше насликан свети Брнард, који кличе и дигао руке пут неба, лупежи му растегли брк с уха на ухо, тако да се и Вртиреп мало осмијехну.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?
Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима, К'о црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније
У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада. Кличе весело галеб над плавом пучином мора, И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма од некуд грмну.
К'о сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа... нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!... Зна он да није престолонаследник онај коме кличе, али то представља неку врсту бунта, за који му се ништа не сме, и зато у инат и неуморно наставља: — Живио
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами! И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).
Краков, Станислав - КРИЛА
Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
И ти, зар и ти? Та да се куга с грозом љубила, Грознији пород не би изникô! Нег’ ово троје... МИРА (кличе): Бабо, ах, бабо! РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!... Богом сам проклет, немоћан, стар!... (Радош одлази.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Трава из мог тела! Нови живот ниче? Ври живот у гробу, над њим криче врани. Авај, ја у свему, што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише.
(Псалам 89, сг. 15) Господе, да ли чујеш горде трубе? Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази, Док сенке сумње видике јој рубе?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кô сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...
Само Дунаво шуми у мраку и самоћи, Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи, И њихов сурови усклик долеће чак до нас.
На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над седом његовом главом Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт; А кроз урвине снежне, гонећи страшнога вепра, Јуначки звижди Гет.
те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља. 1889.
пастир своје стадо гони, Као млади фаон по росноме цвећу; С Акропола тврдог узвици се хоре, И јутарња стража кличе у даљини; Даљни исток пламти као рујно море, Да позлати главу царици, Атини. Све радошћу дише.
Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне, Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору, И плави поменак ниче.
Један се церека лудо, а један очајно кличе, Као духови зли. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад.
Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута. И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време.
Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад, И немо, гордо време... 1883.
„Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи. Чуј, над мојом главом црни гавран кличе, Крик његов ужасни мој свршетак значи.
Покашто бахат се чује, То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола и горди Пантеон с њима Кô црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније
(КЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) Кличе весело галеб над плавом пучином мора, И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма однекуд грмну.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
– Да чујемо Јанка! – кличе омладина са доњега стола. – Кардо роде, рећи ћу ти по души (Јанко је радо говорио у једнини кад се множини обраћао).
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Месечине покрило га платно. Моје срце лети, и кличе, и гори, Просторима кружи и, кô метеори, По родноме крају расипа се златно... 1912.
У радовању стреми гора стрма, И воде њене, грмјелице пуне, Пробијају се из хриди и грма. Све кличе. Уз то кô да росне круне Класова златних додирују неђе Полако харфе невидљиве струне.
28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна поста: И све кличе. све се смеје и весели, Само моје срце смејања не жели.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
вино пије, кад се жени, коње јашу, славу слави, храни мајка, рано рани, бога моли, протужио, разболе се, санак снила, кличе вила; и најзад тзв. словенска антитеза.
Хоће једном бити према глави, јали мојој, јали према твојој!“ То је Марко у ријечи био, кличе вила с Урвине планине, те дозива Краљевића Марка: „Побратиме, Краљевићу Марко, знадеш, брате, што ти коњ посрће?
њега протрчаше Турци; онда с’ Иван коњма повратио, па одреши два коња витеза, једног јаше, а другога води; кличе Ива кроз луг попевати: „Фала, Турци, два пашина сина, кој’ ми данас коње поклонисте!
“ Говоре му кићени сватови: „Јесте тестир, делијо незнана! Јесте тестир, а да зашто није?“ Кличе Стојан танко гласовито: „Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети
Нигди свога он не пушта гласа: нити пљуну, ни на коња викну; а кад дође гори Гаревици, кличе Ненад како соко сиви: „Гаревице, зелена горице, не раниш ли у себи јунака Предрагога, мог брата рођена?