Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником? Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане Лепоте.
Ти не разумеш реч ни поглед сани. Чедна и хладна реч Вечитог пратиш: Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш. XВИИИ Ноћас смо чули Пана како рида, Дршће у своме јадноме оделу, Литију лета испративши