Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И давно мрак падне већ вани, И задњи лик ствари се затре — А цврчци од сунца пијани Још кличу за подне од ватре. Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот проживи Све оно
Свака беше за Те рана која тишта, А свака реч ехо Твога страшног слова: И сада Ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од градова.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан. Кад је отац дошао, а сви од радости кличу: „Дошао је отац!” „Дошао је господар!”, а Пера на то тек: „Па онда?” Њему су још и сада ноћашњи кечеви у глави.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У седмој строфи зине белина, тек дотакнута. - Ту су утваре, јазбине, ждрела, мрачне провале. Злурадо туда кличу ушаре: Криминал, расап, гадост, подвале! Речи се губе, оне се топе, аветно лебде врх катастрофе.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу. Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо.
Пружим ли руке, распашу се жене падају на колена, и плачем породиља клањају се мени пуне тужног миља и кличу, да их ја загрлим први, први: јер моје су руке мокре од крви, крви. РОБОВИМА Не убијајте псето ни вука.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
се вазда да имате браће своје и с ове стране океана у Прудељу, Среза качерског, Округа рудничког, који вам из даљине кличу: Слава, слава, слава борцима за народна права и прогрес човечанства!« — Слава борцима! — додаде Срета.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Сунце сија, трава клија, на све стране птичице кличу, док народ ради и пјева; а теби кише и снијегови падају, вјетрови душу: нико од зиме ни носа не смије на пољу помолити!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио; бадава ти ватрени поете сатварају и кличу богиње: ја једина мраке проницавам и допирем на небесна врата.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Онај дворац пун је вила, Чаролија, њиних сила, Пленителне песме кличу, Пролазећег сваког вичу, Кад будемо покрај двора, Не сећај се ти одмора, Идућ’ спавај — ал’ не сањај, Нит’ с’
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
2. ПОХОД Преко језера, равница и стења С китама ружа, гранчицама врења, У трку јуре синови Рашана, Победу кличу деца раздрагана.
И нагле, сижу и ветре грле И кличу силни клик победа, Бизанту хрле Синови славни славних прадеда. Проричу ужас њихове трубе, Где црноменске вих'ре
Још неусахла крв копни и воња, Свежи мртваци ћувиком се јате; Краљевић седа на крвава коња И кличу трубе, да му размах прате. Ограшја ћуте. Тајац пољем гази. Белбужд!
Још ангорске су пољане румене И кланци Карста, што су крв нам пили: Једренске сени, стидом обливене, Панонске кличу ране затрвене.
Ћипико, Иво - Пауци
Доктор таман погоди и покаже узао друштву. Сви му кличу, а он се диже и виче: — Знао сам: да у кога ће грош него у биједнога Рока.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
робља, Кô тучне статуе Крона помамно стресају копља И већ, у дивљој страсти, без нежне туге и страха, Кô црни гаврани кличу и Вуку лешину Граха. 1889.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад скачу, И славе чари натуре. Жмиркавим очима мотре Како све цвета лепо; Врабаца песму сишу Дугим ушима