Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом.
— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... Учитељ се диже са свога места, па
Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. — Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува
Мађије су оно!... Хе, главо! — Биће, Никола, биће баш да су мађије... О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. — Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?
— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа.
— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... — А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак,
Гле шта ми учини!... Учитељ се трже: — Никола, то није Богданово дете учинило! — Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући! Где је Лаза биров?...
Јадно моје дете! Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: — Милисаве, признај! — Шта,...
— Добро, господине... — вели капетанова сенка. — Други нико није пред вратима?... — Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима. Довели једно момче. Веле да је запалио кућу своме тутору.
Радован остаде. Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: „Волео бих“, —
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Шта је год хтео и имао заповедати, слао је свога буљубашу и пандуре кмету, а кмет је опет кнезовску наредбу сељацима казивао и тако је себи труд олакшавао.
— То слуша Ђорђе Крстивојевић из Забрдице, кмет, који је дошао с новим кнезом Пејом, пак рече: „Чујеш, кнеже Пејо! Да овај прота рекне: Ђорђе, једи месо у петак и
да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер, или кмет, без разлике и лицемерија, кривца великога за његова дела у синоду јавити, синод пак врховноме вожду Карађорђу, који
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало. Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне: — Их, баш сâм јечам!...
— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?...
— Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карата. — Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?... Де, ко изгуби да дâ полоканик ракије — прихвати трећи. — Ама хоће да зановета.
И не упита се с њим, него одмах поче: — Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет?
Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет? — одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је?
Затреше ми сав кукуруз. — Е, е, затреше?... — Затреше, јакако!... А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! — подвикну Рака још жешће.
Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној ниви, Газда Рака размлатао се и развикао као да их је десет. Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа што се чини.
Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!... А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да
— Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге... — Ја збиља! И ја то хтедох рећи — потврди Сима.
Аја! Баш се лепо миче дирек! — Кака је то напаст јутрос? Хајде, што је ударен ту крај пута — ваљда је кмет наредио да се потес обележи, али што се миче? Били пришао да види изближе, не би ли? Готово га нека сумња хвата.
Одавно није било таке журбе око дочека, као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част...
Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!« Утом сва четири општинара и кмет, те за вајат Ђуки. — Е па дајде, Ђуко — рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
ПРОШЕВИНА 138 10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ 148 11. СКИДА СЕ ВЕО 155 12. ЛОМ 162 13. СТРАШНИ СНОВИ 176 14. НОВИ КМЕТ 184 15. ДВА ОЦА 189 16. ПРВИ СУСРЕТ 195 17. ПЕТЉАЊЕ 200 18. МУЧЕНИК 207 19. ПОЧИЊЕ ОСВЕТА 212 20. ОСВЕТНИЦИ 226 21.
Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.
Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари. Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку.
И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари. Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима. Зато их је чешће и призивао и договарао се.
Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски. Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему разговоре.
Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе. — Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет.
— А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле? — Много веле!... Види се да су размажени!...
Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут.
Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!...
јули. По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал. Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух. Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука. У кући живот.
Ту је и чича Сима, кнез. Дошао да види хоће ли му кмет што наредити. Спокојно седи старина и још спокојније нагиње чутурицом, коју му млађи изнеше!...
– Две стотине дуката!... Их!... А сумњаш ли на кога? Иван умукну. Саже главу и пониче ником... Кмет је ходао преко одаје. Та, то није било за њ само чудо него страх божји...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Послије ћу вам и о њој причати. Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни
Пуца врљика, а разбијених глава као бундева. Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде пред олтар
А послије службе: цмок! Поздрављају се и они који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац којим је био подупро врата од буваре.
Пазићу га као своје! — Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро — рече кмет. — Нека је с божјим благословом! Иконија се врати у собу. — Још нешто! — рече поп.
За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић, а за њим сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете. Кад се сви изредише,
А, послије, у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања.. — Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо? — Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.
Не назва бога, само мало климну главом: — Је ли овдје кмет? Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи: — Ја сам, господине!
Не назва бога, само мало климну главом: — Је ли овдје кмет? Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи: — Ја сам, господине!
Отвори школу и пошљи ми фамилијаза. — Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. — Није сабља за вратом. Учитељ се насмија, ал' само лијевим крајем уста, и лијево око сасвијем му се затвори, а
— Ама сједи да пијеш штогод! — рече кмет. — Нећу ништа, рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње — води ме! Кмет оде с њиме.
— рече кмет. — Нећу ништа, рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње — води ме! Кмет оде с њиме. — Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић. Јал' је нешто превећ мудро, јал' је сасвим лудо!
Већ се хвата мрак. У даљини опазисмо нека кола. Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је. Уједанпут пљесну рукама: — Мара! — Мара!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Има чудних примера, особито у старој Рашкој, како мухамеданац бег и православни кмет сазнају да су од истог рода по некој старој икони, по старом крсту, хаљетку или оружју, који се понекад чувају у
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сâм. Без игде икога. Само пије и лута по механама, бијући Циганке и друге механске жене. Примили га у општину. Ни кмет, ни полиција, нешто средње. Њега нити бирају, нити га ко поставља.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ПАМЕТАН КАДИЈА Један ага видио у свога кмета добра, урањена тукца, па нареди кмету да му донесе тукца уочи бајрама. Кмет понесе тукца аги, па кад је нанио тукца кроз варош, сусрете кадију на сокаку.
Кадији се допане тукац, па облети некако кмета да му прода тукца. Кмет каже кадији да носи тукца своме аги и да га другоме неће продати, али му кадија рече да ће му боље платити тукца него
да га другоме неће продати, али му кадија рече да ће му боље платити тукца него његов ага, и некако кадија узме тукца. Кмет отиде и каже аги да му је кадија отео тукца. — Ти си продао тукца кадији!
— Ти си продао тукца кадији! — продере се ага и скине лулу с чибука па пође да бије кмета чибуком. Кмет почне бјежати сокаком, а ага за њим.
— продере се ага и скине лулу с чибука па пође да бије кмета чибуком. Кмет почне бјежати сокаком, а ага за њим. Кмет је био бржи од аге, па кад виде Турци из каве и са ћепенака да гони Турчин каурина а они не знаду зашто га гони, сви
виде Турци из каве и са ћепенака да гони Турчин каурина а они не знаду зашто га гони, сви похитају да ухвате кмета. Кмет брз бјежао је сокаком, а она руља за њим, па како је сокак био узак, прегази једног Јеврејина.
Свјетина је и даље гонила кмета, па је турнула и прегазила једну трудну булу која је одмах побацила мртво дијете. Кмет натрча испред џамије, и кад је видио да доста Турака клања у џамији и пред џамијом моли се богу, помисли ако утече у
Али Турци неће ни ту да га оставе. Кад кмет то види, скочи с врх мунаре. Како је доље на земљи клањало много Турака, падне кмет на једнога и онај остане упола
Кад кмет то види, скочи с врх мунаре. Како је доље на земљи клањало много Турака, падне кмет на једнога и онај остане упола мртав, али и кмета ухвате Турци и поведу кадији.
Окупи се много свијета да чује шта је кмет учинио и шта ће кадија судити. Ту дође и Јеврејин и потужи се кадији да му је онај кмет избио око.
Ту дође и Јеврејин и потужи се кадији да му је онај кмет избио око. Кадија рече Јеврејину: — Судићемо. Но, али ћеш да ти судим по Алији (по обичајном праву) али по кануну?
прихвати канун и погледа у канун, па рече Јеврејину: — Ни од каква милета не може бити Турчин до од Србина, а овај је кмет Србин па његово око вриједи колико твоја оба. Пушти нека ти избије и то друго око, па онда избиј ти њему једно.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво. Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се штогод каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху.
Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути. — Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте
— Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.
— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља.
— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе на по неку
Кад кмет сврши преговоре с родитељем дечјим, он запише у уписницу име и презиме детиње и друго што треба, па опет стане да превр
До године ће бити лакше; а сад уписујемо и ону децу, која су пре две године требала бити уписана. Кмет зовну Гојка, а она продужи гледати на прозор.
запита Љубица кмета. — Израђено је то све, сутра ће се донети. Нисмо могли све одједном да дигнемо, рече кмет. — Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба.
— Здравља, Боже! Лако ћемо, лако ћемо за то, рече кмет, гледајући окречене дуварове. — Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана.
— Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!
— Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. »’Натема је...
За његову мапу опет беше доста говора, и ако кмет признаде, да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер.
— Ми смо мирни и ваљани људи, — отпоче ми он причати — верни смо и послушни своме кмету. — Зар је код вас кмет најстарији? — прекидох га питањем. — Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.
— Зар је код вас кмет најстарији? — прекидох га питањем. — Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури. Ја се насмејах. — Што се смејеш?... Зар ти ниси знао?...
— Кмет управља са својим пандурима. — Какви су то пандури код вас? — Е, пандура, знаш, има разних, и разликују се по рангу.
да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело.
— То је првак у грађанству. Млад човек, али много обећава. У своје младо доба дочекао је да га је и сам кмет већ три пута до сада јахао. Стекао је више популарности, него ико до сада. — Можда ће њега изабрати?... — упитам.
него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао. — Како се зове? — Клеард. Учинише му почасно место.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес.
ПОТЕРА »Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности.
Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности. Кмет с људима нека буде сутра, пре зоре, код великог раста у Грбићевој ливади« — тако је гласила капетанова наредба.
провлачисмо кроз гору и шибље, покушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и плашљивији суседи, од страха, ућуткиваху.
— он се закопрца. Аја, не ваља; не би ми дали паре, убио га на спавању... А може бити да би дали: кмет је прочит'о да је његова глава уцењена, па кад донесем главу, мора ми се платити, јакако!...
Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о чинима: — Јес' чуо, ти, Живојине.
— Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену капетана. — Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде.
— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми
— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно... Само да не каже ономе...
Неки у сну пружа руку и пипа по трави, тражећи губер да навуче на себе: мисли да је код куће... — Пст! — учини кмет, и сви се тргоше. Оздо од потока прелажаше преко врзине човек у варошком оделу — с пушком о рамену.
Без твоје наредбе нико да не пуца, а ти пази — к'о што сам ти казао. Кмет се начини још важнији, као човек, коме је поверена нека »државна тајна«, па му и цело лице доби неки тајанствен израз.
Капетан оде, а кмет узе да раздаје људима барут и олово које му даде пандур. Чим свану, људи постадоше слободнији и веселији, почеше неки
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Е, тај је, боме, много загустио! СЕКУЛИЋ (Младену): Ко је још долазио? МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница. ЈЕВРЕМ: Ама, прескочи њу! МЛАДЕН: Е, па онда кмет Средоје.
МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница. ЈЕВРЕМ: Ама, прескочи њу! МЛАДЕН: Е, па онда кмет Средоје. СЕКУЛИЋ: Тај кмет ти је риба с обе стране пржена. Гута порезу као шаран муве.
ЈЕВРЕМ: Ама, прескочи њу! МЛАДЕН: Е, па онда кмет Средоје. СЕКУЛИЋ: Тај кмет ти је риба с обе стране пржена. Гута порезу као шаран муве.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Као већ одвајкада, дочекали сељаци капетана лепо. По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то
Пропиштало је, вели, село од прождрљивости капетанове. И поред свега тога што му кмет Милисав рече у чему је ствар, и о чијем трошку све то бива, Сретен ипак тераше своје, па нашара и натрпа на хартију
Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!
— Ах, господин-учитељ, теб’ ти можем овој да кажем. Саг, на пример, да кажемо да сам ја неки кмет у овој село, па си дође капетан код мене, а ја спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим
Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси.
Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси. Ето, реци само хоћеш, а за друго те не питам.
На израз »стрине« трже се Мића и погледа прекорно Крсмана. Примети му да Дон Педро није био кмет и закрати му реч ради овог увредљивог израза, па настави даље.
се неко — да ти, кмете, даш два динара, па ако буде мало нека Вујица дода, а ако претекне, нека ти донесе кусур, а кмет Ђорђе? Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе. — Јок, јок! — виче и један и други.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
дињама; као Ужице шљивама; као Вучитрн делијама; као Софија спахијама; као Стари Влах кметовима (две куће, па из треће кмет).
) за кога се не зна, да би се сâм открио чипчија — кмет, сељак који обрађује земљу турског феудалца (аге) и живи на њој чок — много чороје — дубровачка покладна маска
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву
туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана нити има чим да плати каву
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У Комзи, једном селу тамо код Кроје, био ми је пријатељ, један поштен кмет, који је имао кћер младу, лепу и честиту. Ја сам је изабрао за свога сина, здравог, кршног Рустема.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.
Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: — Господајте, људи! А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: — Господи, Господи,
За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа. За њим, као што је ред, гегуца општински биров...
Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни
— Стан' дер ти, момче, да се разговоримо. Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан. — Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај.
пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. — Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно.
— Доле ту кустуру! — цикну кмет. Ђурица се само одмаче неколико корака. — Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно. — Ножа не дам, а ти гледај своја посла...
али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка? Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.
Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати. Ваљад' познајете господина Миту?
Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.
После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.
Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!..
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву
Краков, Станислав - КРИЛА
Страже се тада смењивале. Сваког су јутра пси лајали. Пред малом кућом, на овчјој кожи лежао је кмет потрбушке. Јуче су га Грци батинали. Говорили су да се састаје са Србима. Крај извора се чуо плач и вриска.
Неко је доцније говорио како је кундаком дотучен. Ко би још сазнао истину у рату? Испребијани кмет се дигао са овчје коже, и уз сузе је поднео хлеб ослободиоцу. Мија је потражио од њега ракије.
То је било тако обично, досадно, да га није ни осећао. Није ни мислио на њега. Сећао се како је кмет са хлебом и сољу имао преплашене, веверичје очи, и како су биле дуге дојке у мале, из рушевина извучене девојчице.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Бор. У Алексиначком Поморављу о славама и заветинама пева се песма: »Насред села зелен бор, Ту се купи леп сабор. Кмет ми седи у столу Те ми пише икону, И светога Николу; Ћер му седи у двору, Те му везе мараму Да покрије икону, И светога
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кад подне на земљу паде, Он узе Амора, дакле, и с њиме пред кмета стаде. Кмет, човек побожан јако, погледа Амора благо.
Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице, Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице. Кмет, опет, подигô губер, од жеге ваљада многе, Па слатко, спокојно сања, а зефир хлади му ноге... Амор се над њима наже.
“ И затим кô звук, кô мирис ишчезе у ноћној тами; Кмет, опет, с кметицом својом осташе у соби сами, Но кмет се пробуди ипак.
“ И затим кô звук, кô мирис ишчезе у ноћној тами; Кмет, опет, с кметицом својом осташе у соби сами, Но кмет се пробуди ипак. Речи га коснуше ове; Побожан будући здраво, радо је толковô снове, Но смисô овде је јасан.
3. Измучен љубавном сумњом и кмет се, најпосле, диже, Обиђе судницу своју и рано у крчму стиже, Преко свог обичаја.
Крчмар се зачуди јако Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако. И кмет осети ово, и пошто по крчми гледну, Он, збуњен, отхукну само: „Дај, вели, донеси једну.“ И пође ракију пити.
Кад спази у крчми кмета, а он се подмигну глупо, Из просте навике, збиља, ал' то му изађе скупо. Јер кмет се помаче само, па диже обрве своје: „Ту ли су, писаре, вели, протокул и књиге твоје?“ И поче да страшно псује.
Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже, Ногом му удари трбух, и кмет се од бола саже, И само зајеца тешко, силно се заљуља таде, Издиже палицу горе, ал' пијан на земљу паде.
Подобан смушеној мачки, сад ћата понова слета, И упре колена своја о трбух беднога кмета. Но кмет у овом часу већ беше у занос пао, Те ћата устаде с њега, јер ипак дође му жао.
Тако се десило чудо, те глас по селу пуче: Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче! А кад га донеше дома, кметица, од грдне бруке, Затури с чуђењем главу,
Дигнувши напитог кмета, под орах гранати оде, Скиде му одећу горњу и онда донесе воде И хладном водом га поли. Кмет само издиже веђе, Па онда истија тако у страшно хркање пређе, Да заспа кô мртвац прави.
“ И после кретоше оба у тихе божије дворе; Напред је ишао Амор, дигнувши буктињу горе, А кмет лагано за њим. А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. 4.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице. А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи
Све се примиче тихо, са свирком сватовца. Испред колибе Коштанине кмет цигански и Ахмет. Дотрчи Курта. КУРТА (радосно): Иду, иду, сватови! КМЕТ (уплашен, утишавајући га): Ћутите!
Испред колибе Коштанине кмет цигански и Ахмет. Дотрчи Курта. КУРТА (радосно): Иду, иду, сватови! КМЕТ (уплашен, утишавајући га): Ћутите! (Курти): Курто, ти горе, на сокак и пази! (Курта одлази.
АХМЕТ (одлази иза Коштанине кућице). КМЕТ (остаје, и сваки час вири. Час гледа у Коштанину колибу, час на друм, са којега се чује свирка.
Спази кмета, бесно пође к њему.) Шта ћеш? Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде? Чекаш да гледаш како ме носе? КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема.
(Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим. (Кида са себе одело, лице, косу.) КМЕТ (одступа пренеражен): Не, бре, Коштана! Не толико! Ево идем! Али убиће ме председник, ако те нема!... Али опет идем.
Али опет идем. Само ти немој толико! А и Асан, добар је — богат је. КОШТАНА (поклапа лице рукама): Асан је! КМЕТ Па и он је човек! (Одлази.) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Пре доласка Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу домаћег феудалца осећао као непријатељску силу.
Пре доласка Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу домаћег феудалца осећао као непријатељску силу. Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија.
Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка
домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и свој суд о старој
сватови — окићени, накићени сватови Кладуша — место у Босни (у Крајини) клобук беле свиле — капа од беле свиле кмет — (у Србији) знатнији сељак (који управља сеоским пословима); (у Црној Гори) судија; (у Босни) сељак који седи на
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
зглед, Телеснога стаса зглавке, те кажите, Који је био који јунак, војак, војвода ли, Просјак, ил' му на гласу кмет, И врли бољарин богат?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Кад га је, приликом неких партијских размирица и неспоразума, зврцнуо кмет Виден, носио је ћата три недеље од истог прстена чворугу на челу, па изгледао с њом на челу као инорог.