Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А затим истресе многе, Док га издаде говор, а онда и саме ноге, Па пође кметовој кући. Кметица била је сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе, Па журе,
Исприча кметици редом све што се од јутрос збило, И гледи кметицу нешто, па, Боже, здраво му мило! Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра, Засук'ла рукава оба и малко открила недра, Те кравар ушара много.
Најпосле укрсти очи, Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи. И сасвим изгуби памет. „Кметице!“ рече јој смешно, „Како се, онако, имаш?
И сасвим изгуби памет. „Кметице!“ рече јој смешно, „Како се, онако, имаш?“ И онда подмигну грешно. Кметица затури главу и засмеја се таде, Па гурну кравара тако да овај на земљу паде И чисто рикну од среће...
Под топлим губером, они Спавају и хрчу тако да цела одаја звони. Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице, Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице.
Метнувши крај уста шаку Он кмета хлађаше крилом и реч му прозбори таку: „Достојна презрења сваког, кметица кравара љуби, Отвори четворе очи, о кмете, и ово туби.
Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити.
Тако се десило чудо, те глас по селу пуче: Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче! А кад га донеше дома, кметица, од грдне бруке, Затури с чуђењем главу, плесну се у снажне руке И подбочи се само.
„Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи, „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. Па и кметица, ето... Он није изрећи смео. „И она да греши тако!“ Толико рећи је хтео, Но та га уплаши мисо.
Ал' он је вукао звона И као господњи узвик свечано грмљаху она У мраку и олуји... Но, пре нег олуј дође, Кметица лепо се спреми и онда у забран пође. Идући пољаном дуго, кметица времена доби Да појми дубину греха.
Но, пре нег олуј дође, Кметица лепо се спреми и онда у забран пође. Идући пољаном дуго, кметица времена доби Да појми дубину греха. Њу зној мртвачки проби Од мисли на крајње дело.
Она се стидела јако, Зашто да презре мужа и брзо посрне тако? И ради кравара јадног?!... Кметица очајно скочи, И просто пољаном јурну, покривши рукама очи.