Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Како су тамне ноћи звездане, И страшне замке празних путања! Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања. ПЕСМА Ноћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим.
И још носећ срце и жељно и бујно, Ми смо осећали задње дане наше. Мотрећи у кобни символ што се диже, Душа нам се мрзла и тровала тугом; И држећ све чвршће руку једно другом, Ми смо корачали
та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом. Ми смо се љубили мржњом у то доба, Чежњивом и тамном мржњом. Вај!
И сва ова љубав коју срце сније Што се чини тако и млада, и нова — Све је осветнички фантом старих снова: Кобни ехо речи изречених прије.
Нема твојих стопа путем што крстари, Али ти сад идеш светлим просторима; И твој печат кобни сад носе све ствари; Твоје су сад очи у водама свима.
Цвеће узе боју твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја: Твоја је лепота у стварима свима, Твој кобни чар нема имена ни краја.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у овај мах него рат.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Већ тада нам је било јасно да постоји неки кобни неспоразум између Европе и нас. Европа нас, наиме, није хтела! Желели смо да јој понудимо своју свежу крв и осећајност
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Па ипак, да си само каткад знала Велики кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У страху пружих руке преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди, Да кобни бол се живота зајази. – Ал’ где ли страха нестали су трази Под зором бледом и поднебљем млаким?
Распростире се кроз кристалне сфере, Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа, Очајно тужно, сетно міѕерере! — Кобни звук смрти живота и цвећа.
Тонемо као труп Титаника. Мрак. Неизвесност. дуги, мртви часови. Глуво доба. Круже кобни, црни гласови. А душе захвата слутња, страх, и паника. СОНЕТ Шта је то? Урлик побеснелих руља? — Не.
И не чују се бола крикови; Избледели су драги ликови, К’о избачене старе листине. А изгубљени добри трагови; Кобни плес смрти воде врагови Пред лицем нове, голе Истине.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Па ипак - да си само каткад знала Велики, кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи к'о хала Све друге мисли и наде и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Нико ке би живље, срдачније желео но ја да у развићу једнога народа никад не долазе они кобни тренутци, где међусобна крвава борба постаје неминовна, постаје услов за даљи опстанак и правилан развитак народни.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— опоменух га. — Извлаче се... Дижу се... Трче десно... Скупљају се. Опет ме обузе немир. Као да осећам неки кобни дах, нешто ме гуши. Смета ми чак и каиш од шлема. Повлачим га прстима надоле. Чини ми се, лакше дишем.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ, тим бодрије ту, страшни
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Безвољно њему псовка појури, Не знајући за руку што пружа ми се из детињства Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста; О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
Тај необјашњиви, кобни, и повратни напад удеса, Каткад на један једини звук или на сувише удахнути дах! Цело ми биће после дуго трпи од
се разиђе, Кроз тугу моју само још корача у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На ову жудњу и на кобни овај глас: ”О ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени, У стварност врати лик свој сатрвени, И не спречи, не
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела.