Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кô злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.
ЗАВЕТ Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти. И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом коју будеш утро.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Крајњи циљ клетве је наношење непоправљиве штете или чак смрти омрзнутом лицу. Кобном психолошком дејству клетве доприноси не само њен граматички облик, већ и њена слобода, раскошна „реторика мржње“,
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
да не буде доцне... да ли се то развиђа, расвањује... или са њене душе нестаје мрака?... Што ближе прилази кобном месту, све боље се види. Па ово још није мрак, види се!. Ха, ево њиве!... Полако само... тихо као сенка...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
НА КУМАНОВСКОМ РАЗБОЈИШТУ Као кроз земљу коју Усуд укле, Милимо влаком у сумраку кобном, Кроз пусте равни у недоглед пукле. Све је у муку и у миру гробном. Брзо ли наде ископне и старе!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Од игре картеча заклон нам најбољи Био је у пушци и у бајонету, У јуришу кобном и божијој вољи. И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Сељачка кућа подно вароши за јунакињу - која се у њој кобном удајом обрела - очигледно и није права кућа, у којој би се човек угодно осећао; јер не ограђује довољно не затвара
Тако је све враћено где је и било. Све су противречности развијене. Јунакиња, која их је изазвала својом кобном лепотом присилно силазећи из високе варошке у досељеничку сеоску породицу, прешла је трагичан пут жртве.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
који се никада нису родили видех видех видех и чух и заплаках свирала од земље од шуме од крви дозивала другу обалу на кобном жалу стајо народ и плако о јао јао вама душе уклете с балсамованим рукама и уснама од крви видех видех видех чух и
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Сва Венеција зна му садржај — Јер сва Венеција очи упире, У овом, по њу кобном времену, У тврди престо Ђурђа, мужа твог!...
(Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.) КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо? Озбиљом кобном шта ми доносиш?
КАТУНОВИЋ: Свега — Али ни за лек добро, војводо, И Шуловић нас с подлим Мићићем У овом кобном часу остави, А с њима Вуксан, за њим Пипери Неверницима помоћ дадоше. КАП.
у овој вери, у коју нас је Лукавство грешно грдне тазбине Корачајући стазом крвавом У овом кобном часу застало... Заклињемо се!...