Црњански, Милош - Сеобе 2
Све се у Махали чинило мирно. Трифун је седео, очекујући жену, нестрпљиво, тог јутра, са главом у диму, који се ковитла и колута. Рана, коју је био добио на паради, болела га је још, као што ударац, пљоштимице, боли, тупо.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Брег за размишљање, био је каменита ледина, обрасла злим памћењем, на којој се ни кошава не задржава него се ковитла са Дунава.
Хиљаде се змајева ковитла, откидају се комадешке облака, прамење фујука пада по земљи, битка је стварно страшна а онда Баш-Челик, тај
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Свет васионе састоји се из простора, атома и кретања. Бесконачно много бескрајно малених, невидљивих атома, ковитла се, један поред другог, и они изазивају тим својим непрестаним кретањем све природне појаве у њиховом непрекидном низу
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Накитио се, дакле, тако, једно вече, Илија Васић, па ти само обара и ковитла оним тесним крфским сокачићима и налеће сваки час на оне Грке што наличе на сараге какве је он продавао у Липолисту, а
је он продавао у Липолисту, а сколили га са свију страна па му нуде и „густирају“ „грандо цисто дама и камара“; све ковитла тако Икета, баш као онај петлић што распрши оно једно крило, па све гребе ноктима и окреће се у полукруг, и опет
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јyпећу нагло са висина, У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина, И ковитла се преда мном. По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Све је дивље, све је сурово и исконско. А зима хладна као авет... Дува ветар кроз Руговску клисуру, ковитла између трошних кућа, вратнице лупају, онда избија са фијуком у равницу, дижући вихоре снега, док се изнурена војска
Вода се пела. Подижем ноге на предње сапи. Сад несигурно седим, вода ковитла около, да ми се по глави мути. Коњ диже главу и поче да фркће. Као хтео бих да стане... — Јаој, не дајте ме!
кроз један крајичак свести, па су предмети унакажени, главе војника велике, велике, а неко огромно клубе поче да се ковитла над мојом главом, и све се ниже спушта... Отимам се, хтео бих рукама да се заклоним.
И заиста, осећај хладноће преноси се за кратко време на цело тело... Поче опет да ковитла... Скинули су ми облог и ставили свеж. Мало сам се примирио. Лекар ми тада даде један аспирин, да бих се презнојио...
Баш и да се изврне ауто и ми сви пропаднемо... Јер нашта све ово? Све је без краја и завршетка и цео свет се ковитла, као да су људи полудели... А и оно дрво се клати и церека, као онај Анамит. Е, дошло ми је да га ударим.