Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више
Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти! А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице;
а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.
Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали
Однесмо мртваца... и ја остадох опет сама, сасвим сама: као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки дан приповедају жалостиве или
Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?... Зар моју љубав?... И њега, мога љубавника?...
Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала. Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену,
Пијаницо једна!“ Живко је ћутао; а кад је калуђер отишао, он је јаукнуо, као човек кога су ранили. Миладин се ућута, а мало после погледа у звезде.
Онака човека он да убије!... Па да је другог кога, него баш архимандрита!... Е! Е! — То мора да је потера... — слушајући капетанове речи, мислио је Миладин...
ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: — Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! Дамњан прочита неколико редака.
— После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи. Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три
Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: — Праштајте!... И чувајте ми дете...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Наравоученије „Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се највише људи туже него на комшије и на пријатеље! Данас се љубе и друже, а сутра се псују и руже.
Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују?
— Право се орао на своје перје тужи. Ништа није жалосније човеку него кад од овојих сродних страда; од кога ће дакле помоћи чекати? Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе.
Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко је, како
Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду, несоједињеније и неслогу међу људе? Христос спаситељ христјаном заповеда да просе од бога всеопште
Ево какав је христјански бог кога Христос проповеда. Напоље дакле између свих поштених и паметних народа лукаве лисице, које са человеческа сујеверна
” Наравоученије Добро треба гледати од кога ко помоћ иште и благодјејаније чека. Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се
Зато опет пофторавам: да добро ваља гледати од кога се помоћ и благодјејаније иште. Преблажен они човек који сваки | дан добро твори само зато што себе пред богом дужна к
чесному чловеку и правому патриоту морају бити нерушиме и свете, и нека не мисли као неки свештеник с Грахова у Босни, кога су питали зашто апостол Павел вели: „Ко жели епископства, добро дело жели?
” Тргне се ови, викне слуге, спопадну сви који мотку а који ајдамак, и измажу здраво нашега појача. Наравоученије Кога к чему природа није створила, нека се у оно не пача.
Људи, бојећи се да он не збаци њиховог бога, шчепају патарице и почну ти га уздуж и попреко, док позна које, кога ли носи.
По случају пролазећи туда рибари, устреле га. „А, неверно море,” — рече уздишући — „баш ти ли ме издаде од кога сам се ја надао да ће ме сачувати.” Наравоученије Никад нико не може знати откуда га беда и напаст може наћи.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2.
- Петар и Милоје, - око чега? - око тога ко ће испред кога! Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака, расцепи се, расколи српска земља - на шта?
Када видиш ко га чиме гађа, шта му купус и кукуруз плàви, шта му крушка над асталом рађа, сам ћеш знати кога свеца слави! КВАНТАШКА ПИЈАЦА Што је јуче коштало 20 динара, данас кошта 20 хиљада! А сутра ће 20 милиона!
ЛАЊСКИ СНЕГ На београдском Тргу Републике, кога неки, без много разлога, ал с много жара, зову Трг слободе, бронзани кнез Михаило Обреновић свечано јаше на
Захвата их неколико хоризоната одједном, точкови камења, камени точкови ветра, цвет кременом укресан, кланац од кога хвата вртоглавица, кроз главе им севају златне ливаде Арголиде, међ ногама се открива зрно пшенице, али јунака
ПОСЛЕ УЖАСА Шта се то - од века дубље и моћније сад, кад је све занемело, гласи овим треном кога испуњава сунцем упаљен мирис мирођије?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити,
и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе
Ја почнем учити у једном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била; и учио сам овако: „аз, буке, веде, глагоље итд.
Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да те
Он је непрестано по кнежини ̓одао и кога кметови и сељаци оптуже, и да је крив види, казнио га је онде у селу где је погрешио.
Бирчанин Илија заједно по с неколико кметова дођу у Ваљево и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине прешао какав паша, или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или
и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине прешао какав паша, или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или што друго плаћали што се мора на сву нахију порезати.
Па кад ћемо по царевим чаршијама од зулумћара гинути, то подносити даље нећемо, но ти гледај кога ћеш поставити кнезом ваљевске нахије, а ја више ни у чаршију отићи нећу, а то ли ћу кнезовати; него ћу из цареве земље
̓ — Ми му благодаримо и одемо весели, што смо опет нашег Хаџи-Муста-пашу повратили у његову стару доброту, кога митрополит Методије беше потурчио.
[Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше буљубаше сваки своје уписнике спремити, на прво позивање, да буду готови.
Виде да̓ије, да и тако не успеше, а имаду зуб на све главне кнезове, али особито на мога оца, кога су се бојали и мрзили што је немачки официр био и фрајкор на Турке предводио, а јошт више мрзили су га зато, што је
— Турци кажу: „Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашег оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнежи”.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М. — Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио.
Даље опомену их да се добро чувају »републиканаца« и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом остарешини, а он ће већ даље чинити што треба.
— вели кмет. — Та није то требало... Баш није требало — вајка се токорсе капетан. — Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ... — Понеси, понеси деци, господине! — гракнуше остали. — Деца су, нека им засладе каву...
одонда је и то уобичајио да изјутра седи на доксату, да пуши на дуг чибук, и да за што било виче на чељад или на кога му драго. Већ сам вам напоменуо да је газда Милун један богаташ.
Ако му затребају сведоци, ту је одмах Веса; Голуб и Бора. Ма шта било, само ако треба да се на кога позове, они су ту, готови као запете пушке.
— Ехе! шта је то! — викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. Куд си наго? — Пусти ме да убијем пса! — Кога? — Ама оног... срете ли га где? — Није зар Среју? — Баш њега... пусти ме! — А што? Стани мало, смири се!
Неки га запиткују за врљике стоварене пред механом; шта ће му, од кога их је купио, пошто? Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће
Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога. Ћир Трпко је имао и тај обичај да никоме неће за живу главу казати од кога што купи.
Ћир Трпко је имао и тај обичај да никоме неће за живу главу казати од кога што купи. Питај га ваздан, он ће ти само одговорити: »хе, хе« и куцнути се прстом у чело, токорсе каже: »То само ова
ваздан, он ће ти само одговорити: »хе, хе« и куцнути се прстом у чело, токорсе каже: »То само ова глава уме да нађе од кога ће што купити!...« Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи.
— Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воле и да ли ће понети ваш поклон... А ја ћу јој казати већ од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате. Али кад и ви велите, онда је боље да ја ту посредујем, као познаник.
Навалише гости питати га шта је то тако лепо и ретко. Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И... ејвала његовом „Требнику”!... Ако кога ухвати грозница, тролетна грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!...
На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду... Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило.
На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду... Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило.
Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд... Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се.
Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје... Поглед му се нехотице зауставља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна... Та, само срце лупа и гурка га напред... к њему!...
Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео. Да си му ма шта заискао, дао би. Да си кога грдио — он би га бранио. Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!...
Не бој се!... Лазар заколута очима. Он није веровао да те речи субаша говори. Да не беше још кога у соби?... И он поче зверати око себе... — Не бој се!... Не бој се!... — рече Крушка и опет благо.
— А колико оно рече да је било? — Равних две стотине дуката!... – Две стотине дуката!... Их!... А сумњаш ли на кога? Иван умукну. Саже главу и пониче ником... Кмет је ходао преко одаје.
У мислима сећао се он сваког домаћина и његове чељади, и не смеде, ама ниједног часка, посумњати ни на кога... Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. — А је ли?...
Он исприча попу како је Ивану нестало новаца. Кад кмет исприча, попа се окрете Ивану. — На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! .....
Он погледа у кмета. — Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати? — Зар ти ниси ово украо? — Украо?... А од кога, наопако?... — Та шта ми ту извијаш?... Прави се: не зна!...
То је Лазар. Па шта је он? Душманин... Душманин кога треба тући у главу као гују... Не!... Душманин кога треба најпре измучити најнечувенијим мукама, који треба да осети
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора. И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора, Гордо, са далеко раширеним крилом,
Личи ли страшни ангел с мачем Судији моме или брату? На мосту међу обалама, Збуњен и крвав од свог ланца, Кога ћу ноћас срести сама — Убијцу или доброг странца?
НАТПИС С мора на чијој црној плочи Сва мирна сунца седају, До на брег смрти, с кога очи На оба света гледају — Понор по понор, где год сину С небеске светле чистине...
Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.
ЉУБАВИ И СМРТИ Пријатељу Слободану Јовановићу ХИМЕРА Невидљивом сунцу пружам жудне руке, И отварам срце неком кога није; Душа ми је пуна мрачне хармоније, Којој никад нисам саслушао звуке.
И ја кључар чудне лепоте, да с тајном Срећом видим јасно да је ова жена Од истога светлог ткива начињена Од кога и болни мој сан о бескрајном. ЗАВЕТ Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти.
И по мирном путу од мене до Бога, Иде чудно гнездо, као бајка гола; А сви звуци отуд што допру до кога, То је глас још никад нечувеног бола.
Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи.
који није јео ништа цео дан док је светац говорио учећи људе милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба. Дух светитељев био је испуњен великим истинама, и он није осећао да посрће од глади.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
оздравити од некаке тешке болести; и о неком другом доктору који се дао исецкати на парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче:
Много ми је, чини ми се, лакше гледати човека за кога знам да ће наизвесно умрети. Али ово!... Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина!
А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа,
Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао. Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого.
Онај у фесу — Благоје казанџија — цео дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна одакле да се почне чешати; улажаше у станичну
руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он окренуо дами леђа,
— Ваљда... та да... овде и нема Турака... А лађа се ваљда и не може бобандирати? Капетан ћути. — А кога ви чекате? — упита опет Благоје. — Жену! — А ја сина! Рањен је.
Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму.
Због тога он опет јуриша на капетана: — Јесте ли видели онога с ногом? — Кога с ногом? — Та онога без ноге? — Кога без ноге? — Та онога са штаком? — Кога са штаком? — Са штаком!
Због тога он опет јуриша на капетана: — Јесте ли видели онога с ногом? — Кога с ногом? — Та онога без ноге? — Кога без ноге? — Та онога са штаком? — Кога са штаком? — Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу?
— Кога с ногом? — Та онога без ноге? — Кога без ноге? — Та онога са штаком? — Кога са штаком? — Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу? — А што су му одсекли?
Он се наслони на буре из кога је малочас пио и поче умирати, али тако слатко, да му се чини као да га грли Анока и као да га носи бесан кулаш
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева
за врат вино; а и иначе је несносан), — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову, и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч: »Триста, без попа
« Понекад се господин попа помало, бога ми, и зачуди кад му тако дође Аркадија црквењак па га позове да крсти. — За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака.
Та колајне и висе на грудима; а кога сте још видели да му висе на трбуху?! А био је заиста и награђен, јер поп Спира је имао црвен, а поп Ћира само плав,
солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења, па га поп Ћира спасао од батина, а он му онда из благодарности
Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена!
и једнако јео жута шећера, а бркове увек поткресавао и дотеривао, — а како да једва не чекају овога новога учитеља за кога су већ причали, који су га видели, да је млад и леп, па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир,
Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!).
Уз бунар је стајао ног валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина, а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за
А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!« — »Ма кога, само њега моје очи више да не гледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп Спира — то-то-то-тога
« Он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива. »Гледај само обешењака једног како се прави светац!
Чим се вратила и донела мачка, кога одмах однеше и затворише у »шпајз«, одмах је салетеше с питањима и мајка и ћерка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после
— Ете... — почела да муца. — Па шта? — храбрио је попа. — Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу?
И заиста Таја је више није хтео, код себе, у своју собу. Примио варошанку. А Вејка није имала више код кога, но је од тада морала сама по пољу да ноћива.
као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав. В МИТКА — А, и ти ли?
И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа. Али та колија на њему, некада лепа, сигурно кога богаташа, ублажава. Сви га познају. Прилазе му.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде!
Господар Белкић био је особите ћуди човек. Могао је због мале ствари кога заволети, а, опет, због багателе презирати.
имала кћер, или сина за женидбу, та јој је морала ласкати, јер благо оној коју госпођа Евица похвали, а тешко оном кога она покуди!
Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у соби. Марта ђипи са канабета. — Добро јутро, фрајлице! — поздрави Чекмеџијић.
— И ја га носим, па ко ће ми стати на пут?! — одгонетне Алка. — Бацимо то на страну. Кажи ми кога ради долази к вама Свилокосић, тебе или Јефте ради? — А кога ради долази овамо? — Марка ради.
! — одгонетне Алка. — Бацимо то на страну. Кажи ми кога ради долази к вама Свилокосић, тебе или Јефте ради? — А кога ради долази овамо? — Марка ради. Свилокосић му помаже, он је код њега јурат, да се поучи.
— А кога ради долази овамо? — Марка ради. Свилокосић му помаже, он је код њега јурат, да се поучи. Али, кога ради к вама долази?
— Али, Ћирковић је богат човек, ићи ће у Пешту, па ће себи наћи каквог фишкала. — Нек тражи кога хоће; што већи, скупљи. Свилокосић слеже раменима. — Нек буде воља твоја, Марко, теби сам обавезан.
Мориц ти обрече да ће ти је доставити, а сад ни трага од ње? — Знаш, Алка, искрено ћу ти рећи. Мориц зна у кога је тепсија, а тај иште за њу десет дуката; толико не вреди.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
била притајила и подала утицају оне ужасне сумње да је можда нејака и слаба, пред снажном претњом оног надувеног џина кога није познавала и чију моћ није могла одмерити.
Битка која је отпочела ноћу једним случајним, несмишљеним сударом из кога се изродио и развио најстрашнији хаос над хаосима, неред у коме ће војнички писци после рата пронаћи најпрецизнији ред
њега ранио у ногу а он улана убио на место посред самога срца из свога карабина који је отео у бугарском рату и без кога никад не иде у извиђање.
Тада је, вели, био примећен од непријатеља и заједно с торњем, по сред кога је ударила разорна граната, једног од нај тежих калибара, стропоштао се сав у прашини са оним звонима и кубетима доле
— Знам, знам ја, ево да ти кажем ја: дакле, плакала би малко, жалила би ме неко време, па после „тешко оном кога нема.“ Зар је мало забушаната? Ево овде пуна је варош. — Ух, одвратни су ми, стреса се она и јежи.
па и пријатност оне топлине коју је оцећао y почетку ишчезе сасвим пред црним предвиђањима последица оног злочина од кога му се крв мрзла у жилама и за који је покушавао да се оправда.
Ето шта ме снашло, па нити имам кога да ме посаветује, него идем натраг луђа него што сам отишла. — Колико има година? пита важно огреѕѕе.
А њу сам срео баш онда кад сам у дрхтавој, нежној чежњи тражио ону помоћ свих жена, онај ваздух без кога нисам могао. И у блаженој невиности својој, у својој доброти, она је пожурила да ми ону помоћ укаже.
на вратима се појавила нека друга жена, висока, лепа и дражесна фигура па је лако поздравила главом не гледајући ни у кога и заузела оно празно место жене која је изашла Јуришић у њој познаде жену Христићеву, и кад им се погледи сусретоше,
— Ја знам ту вашу особину и волим је. — Добро. На кога се односило оно мало час? На вашега мужа, је л' те? — Да на њега.
Да ми је да сам паметна као ти, па да нађем нове, никад неречене изразе овом осећању, овом блаженом сну, из кога ме ти, је ли, драги, никад нећеш пробудити, је ли да нећеш? Погледај како дрхтим, како сва, сва дрхтим.
да те могу изгубити, ја сам увек пред собом гледала страшан бездан, црн, ужасно мрачан понор у који би пала, из кога никад више не би изашла. С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар.
Африка
Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је. Сва чар неизвесности пропала би. Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке.
Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?
Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом.
“ На броду нам кажу да га је требало ошамарити; то је, веле, једини начин да се објасни нешто црнцу кога је узбуђење заслепило. Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу.
“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео да је сасвим антипатичног лика и безобзирног држања. Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер
Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу
Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду.
Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити.
Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија. Режим банана које тражим да ми узберу, читав грозд од ваљда педесет воћки, још назрео,
Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога имају кад хоће, колико их занима та моја игра.
Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога теја, кога је понео без мога знања. Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна
Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било. Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
да те да учити гитар, а и то не би учинио да ниси гитар на поклон добила, и да му није гитар-мајстор дужан, од кога иначе не може да се наплати.
Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду.
КАТИЦА: О мени? Каквим поводом? МИШИЋ: Случајно у разговору. Најпосле дође реч о вашој будушчој срећи. Знате ли за кога намјерава ваш господин отац вас дати? КАТИЦА: За кога? МИШИЋ: За кир Диму. КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите.
Најпосле дође реч о вашој будушчој срећи. Знате ли за кога намјерава ваш господин отац вас дати? КАТИЦА: За кога? МИШИЋ: За кир Диму. КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите.
ЈАЊА: О, чекај угурсуз, идим да ти дам на магистрату, да ти обеси, знајш? ПЕТАР: Добро, бар да знам код кога сам служио! ЈАЊА: Оћиш да ми вучиш штрикла? Чекај! Душо Јуцо, ид<и>м на магистрат, да го веша.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек кога је Двор био изабрао да у Темишвару заведе, међу Расцијанима, реда.
Мајсторија је била у томе да се сви играчи раздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, који цима, да погоди, кога је цимнуо. Урнебес би био велики и сваки се кревељио.
Тако је разаслао гомилицу официра око својих кола, куд кога. Однекуд му паде на памет да би касировани пук још могао да тражи и новаца, за сеобу у Росију, и то га поново доведе
“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу. Насамо, то двоје је лудовало, иако су били већ пет година у браку. Онај кога су та два брата и њихове жене спремали се да испрате, и сам се, за то време, спремао, уморан и неиспаван, туробан, са
Па доста је да те остави недељу, две, ту, доле, да те грознице уморе, а уши да ти пацов поједе. Кога да се Гарсули боји? Имали смо разне тамничаре, ал’ ни један међу њима није био кицош.
Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође. Због узбуђења – и зато што је била црномањаста – лице јој се чинило још блеђе.
са којом се добро слагала, седела, леђа у леђа, на клупи, у провидној муслинској, лакој хаљини, смејући се мужу, кога су читави ројеви мушица нападали. Она је лет мушица пратила, својим зеленим очима, као да су стреле.
Сердце ме боли видети те таквога! Ух! Боли ли те, рано? Боли ли те?“ Жена Петрова, међутим, стајала је пред човеком кога приведоше, широм отворених очију, бледа, а видело се на њој да ће да падне.
Стићи ћу ја још до Беча, и до Бестушева.“ То је опет био онај високи, охоли, Павле, са намирисаним брцима, кога су знали годинама. Перикмахер му је био то јутро удесио златну косу и она је треперила у увојцима.
била је све лепша, све снажнија, и, чинило јој се, све млађа – што се, заиста, није могло рећи и за овог човека, од кога је била окренула главу, да га при растанку не гледа.
Он, вели, има деце. Има, каже, и међу комшијама – и међу сународницима – шпијуна и улизица. Питаће га кога то има у кући? Ко је то? Одакле? Куда ће из Будима?
Њему се и сама помисао да у Беч путује, безбрижно, јавно, у друштву, чинила луда. А још више да путује са човеком кога дотле никад није био видео. Трандафил му се, међутим, смејао: „Та ја сам већ капарисао, молићу лепо!
Теодосије - ЖИТИЈА
добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути.
Када су ушли у Свету Гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика.
А неки им рекоше: — Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, и још је ту. А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши
И када је ово чуо онај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж, побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с куле
И када је ово чуо онај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж, побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с куле позва их по мраку.
Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој Вољи.
О, ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с толиким трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо? Како смо били безумни!
Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира? А он одговори: — Ученик сам оца Макарија, од кога сам по потреби био послан у манастир Свимен, а
Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира? А он одговори: — Ученик сам оца Макарија, од кога сам по потреби био послан у манастир Свимен, а настојатељ манастира и братија задржаше ме, да по мени пошаљу хлебове
Ономе кога ћемо вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим да будете добропокорни и верни, као што мени самом
И тако слатко у Господу усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу, кога изнад свега заволе. А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако
мучени и нису имали ништа да даду за откуп, довезавши их у Лавру продаваху их као стоку за клање и питаху да ли ће ко кога од клања искупити.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
У свакој области има један одређен правац, дуж кога се најјасније виде промене психичких особина разних етничких група.
Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима. Чакавски дијалекат, кога уосталом брзо нестаје, ограничен је на неколика мала језична острвца у северној далмацији и у јужној Хрватској, на
Хрвати из три гранична округа, из загребачког, вараждинског и крижевачког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред штокавским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик.
Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и
„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све
Бирају првога који ће почети напад, онога, кога сматрају као миљеника судбине и тај избор пропраћају шалама. Песма вели: „Нека буде свеколика кавга на онога Срдана
у моју собу турски официр висока раста, који се представи као Сали-паша, родом из босанске Тузле, мухамеданац Бошњак, кога сам већ био запазио под зеленим шатором, али који се није мешао у разговор.
год., реч је о подели животних намирница становништву; један стари, слепи ускок, кога води унука, враћа се с оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку а народ је у хору прихвата: сви су је знали.
Њихово православље то је „српска вера“, православље Св. Саве, кога сматрају као свога заштитника и помагача. И међу њима има примера верске скрушености, само су они ретки.
варошког духа, трговачког менталитета коме је циљ зарада и јагма, који увек гледа да олако дође до ћара и код кога се ништа друго не цени осим „работе“. Познат је значај који у Солуну имају Јевреји, Грци и Левантинци разног порекла.
образују квадрат или правоугаоник са заједничким „двором“ или „авлијом“, усред које је висока агина кућа, чардак, са кога он надгледа сабирање летине. Овај се облик чифлука ретко јавља изван јужномакедонског варијетета.
На брду изнад Мавровских Ханова често се скупља становништво око рушевина једног манастира, близу кога је света вода, „водица“, којом се умивају. и лече. Сви су прожети неком старом и дубоком побожношћу.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“ ТРЕЋА ГЛАВА Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме — О, баш морам
— Мириси из непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!
Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика: — Хајде,
послије много знојења, уздисања, штуцања, зијевања и лупања по челу, саставише овакво писаније: ОГЛАС И ПРОГЛАС Из кога ће сваки човјек који ово буде прочитао сазнати шта је у њему написано, а написано је баш оно што доље пише, а доље
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку ТАЈНА
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа.
АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате!
АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића? АНТА: Онога чији си ти наследник.
АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића? АНТА: Онога чији си ти наследник. СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени...
да је влада решила да изврши слободне изборе; сва чуда на свету примам, разумеш ли, сва чуда, али да си видео човека кога смо ми пре три године сахранили, е то не могу да примим! И да те пита човек зашто си потрчао то госпођи да саопштиш?
Овде је главно и основно питање: како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...?
РИНА (нервозно): Ја не могу, ја не могу никако да се приберем ни да се умирим. СПАСОЈЕ: Па добро, кога смо ми сахранили? НОВАКОВИЋ: Одговара он и на то питање. СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам?
ВУКИЦА: Молим! (Оде.) ИИИ АНТА, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ: Јеси ли га пронашао? АНТА: Јесам! Није он, знаш, сарадник кога листа или да има свој лист, па да га можеш лако наћи. СПАСОЈЕ: Него?
АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу. Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно.
зар оно дело??! ПАВЛЕ: Да, оно дело на основу којега је он добио катедру на универзитету, на основу кога је он проглашен научником, на основу кога је он постао директор те ваше „Илирије”, на основу кога је постао зет и на
Да, оно дело на основу којега је он добио катедру на универзитету, на основу кога је он проглашен научником, на основу кога је он постао директор те ваше „Илирије”, на основу кога је постао зет и на основу које га сте му ви дали толики мираз.
на основу кога је он проглашен научником, на основу кога је он постао директор те ваше „Илирије”, на основу кога је постао зет и на основу које га сте му ви дали толики мираз.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.
У томе има, можда, и нечег тачног: оне имају мамине златне косе и очи, мамин ход због кога вам се чини да не корачају по земљи.
Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа. Говорио је о нашој будућности иза смрти, о свему што ћемо имати кад умремо.
На страну што ће стари понављати како не види на кога личим и како су његова сведочанства кад је био у мојим годинама знала само за четворке и петице.
Испод насипа галопирали су двогодци, а сунце кога у граду више није ни било, овде је као растопљена ватра палило реку.
Њени су имали крдо деце, а отац јој је био грађевински радник кога су сваке суботе увече Неда и њен четрнаестогодишњи брат мртвог пијаног извлачили из кафане.
Написао сам то, а онда схватио да је бућкуриш последње врсте. Фудбалер, онај који је постојао, и онај кога сам измислио, били су даљи један од другога него Северни и Јужни пол.
Идиотизам! Као да сте видели фудбалера коме проницљивост није у шутовима! Нашем, карановском, кога је „Партизан” купио за милионе, она је ту. Мрзео сам Весну због њега.
Друг директор је ћутао неко време, а затим је, не гледајући ни у маму, нити у било кога, рекао да се чистим из његове куће. Он није дужан да храни све битанге овога света.
- Још више! Измлатио сам свог очуха! - отпљунуо сам у страну желећи да изгледам као неко кога сам видео у биоскопу како то ради, али сам изгледао јадно и она је то знала. - Зар имаш очуха?
Предложих јој да је отпратим до куће, иако је то био непотребан предлог. Ја сам био тај кога би требало отпратити, бар тако ми је рекла, а онда, гурнувши ме шаком у леђа, потрчала назад према прузи.
Онда су ми на памет почеле да падају сасвим будаласте ствари: уобразио сам да се гуштер кога сам последњег загњурио у шпиритус миче. Устао сам и проверио. Није се мицао.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом „рештаурације“ кога ће за што бирати, и онда како је госпођа Сока казала, тако је морало бити.
— Сваки за себе, ал’ ћемо у скупу куповати, па онда код куће поделити. — Хоћемо ли још кога с нами повести? — Можемо Чамчу; штавише, можемо га онде имати, купиће и он нешто мало, а ми ћемо му нешто допустити.
— Хајд’ сад опет да пијемо, да уталожимо код кога јед, код кога страх. — Свети Никола, благодарим ти. Како први пут у цркву ступим, одма’ ћу ти од фунте свећу запалити
— Хајд’ сад опет да пијемо, да уталожимо код кога јед, код кога страх. — Свети Никола, благодарим ти. Како први пут у цркву ступим, одма’ ћу ти од фунте свећу запалити и сребрно
— Но, то је први поштен лопов за кога чујем. Но баш не би’ се бојао ни тог Јанотича, само да ми дође под наџак. Ону тројицу лопова, што су у биртији седели,
Гостионичар одговара да су страни, али да их он није питао откуда су; вашарско доба, ко ће кога о том питати, код толиког света.
Латов гледа на Перу, вешто намигне, већ су се разумели. — Тај коњ је мој и недавно су ми га украли, богзна од кога си опет ти украо. Но праштам ти. Ето још једна форинта на пут! — рече Пера.
дувар окречен, украшен зеленим гранчицама, зимзеленом; четири огледала, неједнака, једно веће, друго мање, како је од кога узајмљено, од каснара, натшумара, или натароша, па онда црвеним „вапером” украшена.
гледај твој посао, читај, пиши, шта знаш, ја опет морам своје надгледати, што је и твоје, јер видиш да помоћи ни од кога нема. Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим.
Нато изиђе из друге собе стари Полачек, види да кочијаш држи писмо, мисли да се њега тиче и пита га од кога је то писмо. — Ко ти је дао то писмо? Дај га овамо! Кочијаш се затеже. — Та . . . ово писмо . . . хм . . .
Опрашта јој, али сутра одмах мора родбини на далеко путовати. — Но то је гавалир! Ја сам касапин, нисам фишкал, али кога девојке штрангом вуку, тај се неће никад оженити, — рече поузданим тоном Полачек.
— Та ма откуд, само се жени једаред. Та да ми није жао за покојном матером, куће ради сâм би’ се женио. Та на кога ће све то остати? Де, сврши једаред! — Друге недеље идем на пут; имам већ једну забележену. — Па иди једаред!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Меланхолијом која се претварала у ћутање, све упорније што је бивао старији, и он је, као и отац му, кога је при свакој важнијој изреци спомињао, мирно ишао у рат.
Сачекујући се, на дну, у јаругама, под логором, скупљаху се по тројица и четворица, испитиваху се брзо: ко је из кога села, под којим официром, а после, јурнувши кроз жбуње, тражаху пут, под вођством онога који би пошао први.
Тад, када је први пут нађе бремениту, Аранђел Исакович виде кога је привео своме брату. Права и снажна, као што су анђели, високих колена, са крилом и грудима што су, при сваком
Његов брат Вук, кога је неизмерно волео док беше дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као
Ако је икада, при тој неприлици са девером, осетила пожуду, осетила је за мужем. За мужем својим огромним и тешким, кога је госпожа Дафина волела некад неизмерно и који је сад био тешко оронуо, остарео мада се каткад још чињаше, на коњу,
Изузев час ујутру, кад јој је долазио један стари хећим из Београда, кога је доводио на својој лађи сам кир Аранђел, а који је лечио неким травама што их је морала пити у топлом купатилу, и
Била је уверена да је тај млади официр њенога мужа, кога је често замишљала као вођу разбојника у планини, смртно заљубљен у њу.
Мајнца и Вормса, војска ђенерала фелдмаршал‑лајтнанта барона Јохана Леополда Беренклау, страшнога победиоца Баварске, кога Карло Лотариншки одабра, нарочито, за извршење упада.
„Кога врага ради тај човек“ – рече тихо Беренклау, коме је било стало да прва смотра прође што величанственије, гледајући нет
Не знајући ни зашто се бију, ни с ким се бију, ни за кога се бију, или не размишљајући о томе, Исакович је газио по бојиштима као и кад је ишао друмовима, гојазан, тежак, са
Беренклау, кога је начин ратовања Карла Лотариншкога доводио до очајања и који је био своје предстраже истурио до градских зидина,
Исакович зато сиђе пред вечер на реку, очекујући код скеле да му се, са друге стране, јави човек по кога беше послао војника.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(ређе младићи) настоје да помоћу тумачења извесних знакова проникну у будућност, односно да сазнају када ће се и за кога удати (оженити).
“¹⁰ На Кордуну девојка уочи Видовдана треба да метне под јастук цвет видић, па ће, кажу, сањати онога за кога ће се удати.
Ти плетеш мрежу по цијелом свјету, уплети ноћас мога драгога, те ми га бар на сан доведи.’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.
„Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.
чини се често врше па извесном моделу који представља момка, са жељом да се то исто што се чини моделу деси и ономе кога овај модел представља.
„Уочи Ђурђева дне расече девојка дотле сачувану слатку јабуку попола, и говори: ’Не сечем јабуку, већ срце (нпр. кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном;
„Уочи Ђурђева дне узме девојка главицу белог лука, забоде ск(р)оз чиоду и говори да не пробада лукац веће срце онога кога воли. Потом ту главицу обеси у димњак, да се, тако намењује, суши срце онога кога она воли.
Потом ту главицу обеси у димњак, да се, тако намењује, суши срце онога кога она воли.“²³ Слично, нимало нежније, поступа се и на Тимоку.
Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да погледа момка кога је изабрала. Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав.
³² Ефикасно средство су и тзв. рогови, то јест у неким крајевима млада кришом испружи кажипрст и мали прст на онога за кога сумња да је може урећи, па ће тако, мисли она, поништити штетно дејство.
кази се верује да овог дана човек може лако да оболи од неке „треске“ (грознице), која се зове торник треска, а кога она обори, тај се више не диже.
песмама често се спомињу људи, обично велики јунаци, које је задојила овца, а добро је позната прича о Краварићу Марку кога је задојила крава. ПОВИЈАЊЕ Дете се први пут обредно повија на земљи да би било јако као земља.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих,
О ОДБЕГЛУ РОБУ Ако одбегли роб, био од Срба, Грка или Арбанаса, из моћне Византије, или било кога краја, потражи уточиште на двору цара, да роб такав у сва доба под његовим кровом нађе спаса; и највећи од царске
се свачија путања и место, и кад ко изгрева у пуној слави и докле му траје плима, зна се којом светлошћу ко сија и од кога је прима.
све који могу лако пасти исте судбине, за унапред знане невоље њине кад стану као облаци да се пласте, за дом око кога освану санте што их нико не отопи, не премости, за оне којима су само ласте под стрехом гости.
Царе душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из
ЗА ВАЖНЕ Тражим помиловање за оне који имају позивнице за сваку поворку и панораму, за човека кога и у возу, и на гозби, и у храму, и у рају, нумерисано место чека, за оне који још за века гробницу где ће лећи
ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ Тражим помиловање за човека који се вратио с дуга пута а погубио доказе и пергаменте да је онај за кога се каже и који јесте, те му људи не верују на гола слова.
За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли. За витеза коме су руку љубиле мајке и кога су благосиљали
За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли. За витеза коме су руку љубиле мајке и кога су благосиљали старци докле не посече троглаву неман граду испред самих довратака, док не потуче по стењу шарке и не
неман граду испред самих довратака, док не потуче по стењу шарке и не повади змијске жалце из ногу босе чобанчади, а кога забораве за трен ока, још док гледају мртву аждају и мртву шарку и поскока.
За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може
За војника кога кад борба прође баце као сломљену пушку у старо гвожђе. ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА Тражим помиловање за слугу Јернеја који
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кент, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.
распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су побегли… Све то испод уличног часовника који се тражи.
У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер!
Божић-Бата, Свети Никола и Деда-Мраз су раскринкани. Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало
»Даме су бирале« и дуго обилазиле салу одлучујући се кога да изаберу . Из тих суморних гимнастичких дворана изашли су у свет вољени и невољени, очајници и срећници, разбијачи
Французи су ломили језик док га изговоре. А Французи не воле да ломе језик ни због кога ко није њихов. Па је после скратио презиме, да га не ломе, јер се љуте кад морају да га ломе. Французи!
неког бившег света и његових рушевина, а чим дотакнеш некога од својих другова који беже од тебе као од шуге, било кога од њих, чим га додирнеш, бићеш мање сам — твоја срамота и твоја осамљеност, болест твога сиромаштва мање ће да те
ТЕРАСА Попео се на Терасу са свежњем новина под мишицом. — О, кога то видим! — поздравио га је шеф Терасе. Сјајно изгледате!
и ливрејисаних келнера; сећао се и времена у коме је почела да влада платоом за игру, и доба када је цео град питао за кога ће да се уда, ко ће одвести тај лепи тамнопути и светлооки цвет са Страдуна, кога ли чекају она и њена мајка?
и доба када је цео град питао за кога ће да се уда, ко ће одвести тај лепи тамнопути и светлооки цвет са Страдуна, кога ли чекају она и њена мајка?
се код Баш-чаршије, плове мириси трулог поврћа, шербета и сока од смреке, мемла и рески воњ искованог бакра, од кога се праве лажни источњачки ибрици, мешају се ту са лебдећом прашином црвоточних соба и киселим задахом тек обојене вуне.
Али нисам био тамо. Седео сам са Пуфком кога је хватало очајање. – Никад се нећу извући одавде – казао ми је тада никада!
Матавуљ, Симо - УСКОК
— најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству...
Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари бан бјеше почео јахати прве године деветнаестога сољећа и који му добро послужи за вријеме дугог ратовања.
се ту одликова соколасти Крцун Сердарев, син оглашена јунака, сердара Нова Бојичина, који погибе под Дубровником и кога владика не могаше прежалити.
— А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју!
? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за кога: „Војевао је сто година, па погинуо!?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко!
послати писмо на дубровачку пошту; наћи ће се, ваљада, и њеки од трговаца которских, какав пријатељ црногорски, на кога би могао стићи одговор.
Има нас од свакога племена по један, по два! — А кога још има уз владику? — Имају два калуђера, ђакон, седам-осам ђака и момци. — А нема писара?
Одатле њих двојица отидоше ка Ћором весељаку, уз кога се смијаху више од часа. Његова жена Бела бјеше још виша од Живане, голема носа, погрбљена.
Ти доиста умијеш се сјећи! — Како сјећи? — Сабљом, или ножем, када би те ко напао, или ти кога! Је ли да је то вјештина? — Још каква! — одговори Јанко смијући се.
Једино што сви Петровићи могаху завидјети Тому Маркову бјеше красно мушко дијете од три године, кога зваху Раде. Јанко никада до тада не виде љепшег и умнијег дјетета!
Питко је, реско, миришљаво, дивно! Има ли га колико још, брâто? Јосиф, кога он тако зваше и који бјеше подрумар, одговори: — Има пуна десетача!
Очеву се није поуздано надао; међутијем протече већ тридесет дана, па ни од кога ништа. Свакога јутра устајаше с надањем; цио дан провођаше у томе; свакога вечера, кад би Бајица поштоноша испразнио
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ПРОВОДАЏИЈА: Шта хтети, стотина је моја, а ја толико ваљда искуства имам да знам, то јест, што је за кога. Да нисте ви, био би други.
МАТИ: Види се бити добар момак. ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти. МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка.
МАТИ: Баш си добро дошла, довече је Јулкин прстен. КУМАЧА: Је л истина? А ја сам чула нешто. МАТИ: Од кога си чула? КУМАЧА: Та већ говоре сви. МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика?
ЖЕНА: Онај нитков, онај, свему је он крив! МУЖ: Е сад, или да се човек туче с њима, или да побегне. МАТИ: Кога ћеш ти тући? ЖЕНА: Све ми тим једнако прети.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
У прегледу 20тх Центурy Цхилдрен'с Боокс3 наведено је да у то време „пада раздобље ширења, у току кога су велике 'дечје куће' утврдиле свој углед, и многа велика предузећа, први пут, покренула дечја одељења”.
преузимају се добровољно; песник се обраћа измишљеном детету, детету по сопственој мери и укусу, идеалном читаоцу кога може бити и нема.
Али они би промашили, и то још очигледније, да су писали било шта и за било кога. Постоје, дакако, добре сликовнице, успеле адаптације, привлачне телевизијске и радијске емисије, као и духовити,
Корак устрану, у којем треба видети стваралачко лукавство помоћу кога се један доживљај стварности, у целини, уобличава на нижем, поетски такође занимљивом нивоу, хвата се, дакле, тамо где
Песника, који станује у близини школе, она је доживљавала као занатлију из комшилука, као пиљара код кога се, у свако доба, може набавити кесица ванилиног шећера или коцка пекарског квасца.
Мени је то деловало као штампарска конвенција, или графичка шифра... (У суседном селу живео је један човек кога су звали „Змај”, и ја сам, у једном часу, помислио да он саставља те песмице.
Она постоји, као што и неке друге природне и потребне ствари постоје око нас. Змај је песник преко кога нам долазе први ритмови, прва сазвучја нашег језика.
Уместо добрих, лепо васпитаних дечака на сцену ступају уличари, дечји пролетаријат: довитљиви шегрт Крака, кога мајстор Лазар „грдно лема”, мали радник у трикотажи Ждера Њоре, чија је највећа жеља да се претвори у кита Па да
У тим причама он се потврдио као наш највећи песник детињства — песник код кога је детињство све: и тематска опсесија, и највиша вредност живота, и надахнуће, златна мера доживљавања, морални
књижевност Лукић је писац који задовољава све захтеве текућих теоријских уопштавања о дечјој књижевности: то је песник кога деца прихватају и воле, осећајући га као свог саговорника и пријатеља.
Он је лиричар старог кова, кога извесна вербална понесеност и приклањање утицају нове дечје песме наводе да се и сам поигра стварима и лексиком, иако
Тешко је тачно рећи када и кога пародира; најчешће је то иронично опонашање устаљених поступака и смешних изражајних навика.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Охо! ЛЕПРШИЋ: Та једна реч „охо заслужује да се у новине стави; а тешко сваком, на кога почну новине викати. ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити?
СМРДИЋ: Пала Пешта. СВИ: Шта, шта? СМРДИЋ: Видим ја гди се нешто узмували, па запитам мога хонвнда, кога иначе лепо раним, што је то?
Ако се нешто на лицитацији прода, те новце нико не види; ако се марва закоље, од коже и лоја нигде рачуна. Кога оћете, затварате; који вам што да, онога пуштате.
Бедни народе, на кога ти спаде да се за твоју срећу брину! Они који су се на рачун твој обогатили, беже; а што ће бити с онима који не могу
ГАВРИЛОВИЋ: Они мисле да би могли и ви оружје носити. СМРДИЋ: А на кога би оставили одбор? ГАВРИЛОВИЋ: О, за одбор би се нашло људи и сувише, него за логор требало би да сте се бринули.
Госпоја Зеленићка или, по српски, Плавићка имала је одавно познанства с једним Маџаром, Нађфалудијем, кога сви познајете. И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Велике победе и сјајна владавина Петра Великог, — »цара московског«, кога народна песма почиње величати, »самодржца всем православним«, »цара нашега«, како веле српски записи из тога доба —
до 1736), знаменитог и ученог руског теолога из почетка XВИИИ века, кога један руски историчар књижевности назива »најобразованијим човеком тадашњега рускога друштва«, и који је у црквеним
Идуће, 1784, опет у Лајпцигу издао је два дела: Совъти здраваго разума, од кога је друго издање изишло у Пешти 1806, и превод с немачког Слово поучително Господина Георгïа Иоакима Цоликофера, при
Верске мржње међу људима, синовима једног истог небеског оца, распирују они за које је вера постала занат од кога живе: маги, брамини, бонзе, јерофанти, ламе, хоџе, фратри, попови и калуђери.
оно има више живота и стварности, почива више на искуству но дело иједнога српскога писца до њега, но дело ретко кога српскога писца и после њега.
Он је остао тип кабинетског књижевника нашега код кога се увелико јавља сентиментална разнеженост и пасторалност с краја XВИИИ века, али који, пишући на туђем језику,
Људи управо мисле, да књига није ни за кога другога, осим калуђера и попова. Тако не само кнезови и кметови, и народни трговци по селима, него и многи варошани...
и противречности, психологија је наивна, готово детињаста, тако да се Вук Караџић у једној полемици питао за кога пише он своје романе, »да не приповиједа дјеци, у порти код пештанске цркве под липом«.
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА ЖИВОТ. — Сима Милутиновић је први писац нове српске књижевности кога је Босна дала. Рођен је у Сарајеву З. октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који је тамо дошао из Србије.
Доситеја Обрадовића, који је у комедији тражио »у игри и шали прекрасне и превисоке науке«, као код Јоакима Вујића, за кога је позориште било »особито нужна школа«. Тако је и за Јована Ст. Поповића »театр школа где се људи уче«.
његових драма и комедија и утврдили му стари глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога ни данас још нико није претекао, »првог нашег модерног литерата у правом смислу те речи«.
Он је сав у идејама немачке идеалистичке филозофије и естетике, нарочито Шилера, кога радо преводи и често наводи и од кога је нарочито примио идеју о социјалној и моралној мисији уметности и идеалистичко
Милићевић, Вук - Беспуће
Он се журио кроз ту гомилу свијета, не марећи да опази икога, да се осврне за којом женом, да поздрави кога или да коме врати поздрав.
наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема. Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана.
дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!
дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!
из страховања да се сам не кори безутјешно и не каје горко кроз цио свој живот, и из жеље да сачува остатак имања од кога је он и сувише потрошио, своме брату, он је био наумио да сврши са животом.
Небо је било залеђено и сиво. Свуда наоколо непрегледан дубок снијег из кога се издиже, поред друма, оголићено дрвеће, прозирне шуме и планине у снијегу и облацима.
главом дубоком упалом у мекани јастук, он је тражио мира и сна, слушао пуцкање расушеног старог покућства и глоцкање кога миша. У авлији по који пут залаје пас, и, од времена на вријеме, закукуријечу пијевци. Старински сат шета и избија.
Он ју је видио кроз прозор гдје се жури, са зажагреним очима и са зајапуреним лицем преко кога је прешла рукама неколико пута, намијештајући косу и гледајући преда се, још сва уздрхтала и узбуђена, пуна неког
лијено и спокојно окретали се точкови на двоколним таљигама, прљавим и слупаним од дасака, пунима смећа и ђубрета, из кога је вирила једна прљава лопата; таљиге вукао један крупан, стар и лијен коњ, с обореним очима као да дријема и са амом
моста, пуног шупљина, кроз које се провиди блистава вода која благо шуми не реметећи кротку тишину свечаног дана, кога не буни бучно окретање витлова с водом, која пршти и расипа се у пјени на све стране, ни пуцкање с брда, и лом рада,
Пред њим се црвенио звоник мале и здепасте црквице, са кога се мјестимице сљуштила боја и голи лим упијао сунце и заслијепљивао очи.
његовим ријечима, заплакала у себи ради његовог подсмјеха или зажалила и осјетила горко кад би опазила да тај човјек кога је волила има према њој само једну ниску жељу.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран!
— Господин — Пајо — вели Каја и диже чашу — ово у ваше здравље. — Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још. Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.
Е па, поштовани читатељи, а нарочито ви што ником нити дајете, нити од кога тражите потпис, ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који
Он настави: — Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући.
А син му је и био несташко и окаченик, тако да се забринути отац често запитао: »На кога се уметло, ако ко бога зна!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће
шећу па ми беле платно, Сунце сјаје, лице одсјајује, Сукња с' дигла, нона провирује, Ао лишце, ао ноно бела, Кога не би ти овде занела? Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни.
кад свију цветове, Онда дођи нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.
Куда гледа, на кога ли лаје? Па погледа крају и обали, Гледну тамо, па ми се ражали, Виде онде оног дивног Еља, И још Ења, њему
речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати.
гвожђем љуто нагрђене, Ага пешке, а бег без сарука, Жива, брате, овог света брука, Ни по бруке да је још од кога, Већ од раје, скоро од никога — Шкрипи зубим' Арслан Сулејмане, „Ох ђауре, чекај докле сване“.
Ти не беше онај расте силни Кога бура с уком доле руши, Веће цветак скрован и умилни Који цвета, вене, па с' осуши.
што друго: Том срце младо од милости пуче, Па дошô амо да дочека луче; Тај опет милог огрлио кеца, Па дошâ амо да кога упеца.
Ал' ко је, пусти? Он чека, ал' кога? — Зацело ајдук чека плена свога, Па чуо да ће сада туда проћи, И то га нагна овамо по ноћи, Па још се љути што га
“ Наш Стојан зачу, онамо с' окрену, Но што се стресну, кога тамо зглену? — „Та откуд ти ту, да ли из мртвила, Да л' моја т' пушка лоше погодила?
8. Ала, брацо, само гледни, Није л' тако кâ сам рекâ: Све ка врати гледи једни, Није л' канда кога чека; А то ко ће друго бити Него какав кицош вити? 9.
Ко то коре, ко то куди: „Хеј Шајкаши, срам вас буди!“ 37. Сваком сину сузно око, Свак угледа — али кога? Свак угледа тебе, Ђоко, Свог сокола премилога; Јесте теби мана доста, Ал' ова ти слава оста. 38.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога је радио.
Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...
наша — додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.
Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“.
Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа, погодба је готова, он ионако нема срца да кога одбије. Посљедњи најменик кога је дјед примио против стричеве воље био је неки Раде с Брдара.
Посљедњи најменик кога је дјед примио против стричеве воље био је неки Раде с Брдара. Упао је у нашу кућу једном око подне, бјежећи пред
— А од кога то бјежиш, брате? — меко приупита дјед, рачунајући да овоме веселом тркачу, по свој прилици, мањка која даска у глави,
— А који си ти? — опет ће дјед. — Ја сам ти неки Раде с Брдара, ходам по најму. — А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан.
— А који си ти? — опет ће дјед. — Ја сам ти неки Раде с Брдара, ходам по најму. — А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан.
— Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се ... Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао се с њим, свађао се, па тек онда га предочио дједу Ради да га и он види?
Није он џабе био онај дједов „весели Ниџо“ од кога се уви јек очекивала само каква неподопштина и замешатељство које ни сам ђаво није кадар да размрси.
Вала ћу једном ... Дјед Раде, опет, гуди не гледајући ни у кога: — Зажелио се неко вила, видим ја. Испаде од наше Маријане невиђено лијепа кобила, кобила и по.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш!
(Улази бег Пинторовић) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Чуо си, беже, за нашу несрећу? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Од кога је, бољем се нисам ни надао. Јеси ли спремна? ХАСАНАГИНИЦА: Како „спремна”? Шта значи „спремна”?
ХАСАНАГА: Е, кад би он мого све оно што оће! ЈУСУФ: Није реч само о њему. Реч је о оном кога он тражи за зета. Ко зна с ким ћеш имати посла. ХАСАНАГА: Ништа он мени не може.
Мислиш да све држиш у својим рукама, чврсто и сигурно, а на крају испадне да си чинио онако како је хтео неко кога и не знаш.
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, ајде! Не мораш ми одма бибер у очи! Овог пута је озбиљно! Разумеш? Долази човек до кога ми је стало! Друге сам одбијо јер сам чекао њега. Није то неки прирепак, него фактор!
Хасанаги не мош да се вратиш, то ти је ваљда познато. И шта сад? Узима те човек кога си сама желела! Богат, угледан, паметан. Добар домаћин. Кадија се због тебе није женио! То треба да цениш!
Ја сада имам дете... У Имотски... Шта ја да радим у Имотском? Кога ја имам у Имотском? Како то човек вама да објасни?
Ал овде, где је место младожењи, ја видим коња! За кога моју жену удајеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта под тим подразумеваш? Шта тим хоћеш да кажеш?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен.
Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех.
Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо!
Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо!
— Еј, еј! — Кличе он, и сав радостан истрчи на улицу, па свакоме кога нађе прича: шта ће му Тода купити, кад се уда. — — — И то би! Запроси је учитељ са села.
Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане, овеће, каменове.
И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.
После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.
И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: „Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?
Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. Мало по мало преклопи му имање.
Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе. За тобом изиђе и он ћутећи и поводећи се. Изиђох и ја за вама. Узалуд ме мати заустављаше мимиком.
Чуће!... — Ко, ко, ко? ... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега? Чекај, ћерко моја кога ћеш ти? Њега, а, њега? — И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Нудер обазри се не би ли и ту кога нашао, који би изволио соопштник | општеполезнога дела бити; кажи му, да што је год Србаља, од Адријатическога мора до
разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем
Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји? — Кога такне Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће
Кад је стварао бог ову земљу, то пуначко девојче, створење у кога је срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш.
је л' чудо што и нас, жичине друге, нескладне туге обузе склад, зовемо сенку, гонимо над? А кога зову, кога ли маме синови таме?
је л' чудо што и нас, жичине друге, нескладне туге обузе склад, зовемо сенку, гонимо над? А кога зову, кога ли маме синови таме? Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет?
Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан? чије чујем гласе? ох, благи боже, преблаги спасе!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Иза њега долази Врчевић, али не толико по својим способностима колико по квантитету прикупљеног материјала из кога се има шта одабрати.
средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.
шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити.
страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.
Кад изићу на чардак онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: — Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те
сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели удала?
Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек? Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала.
Царев син кад их опази, приступи к њима и упита их, би ли се удале и за кога би која најрадија. једна одговори да би за млинара, јер он има доста круха; друга за чобана, јер има доста млијека; а
Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.
Иза тога царев син опет, дуго путујући, срете једног човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара? Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо.
Онда му баба рече: — Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако не сачуваш, узећу ти главу.
Баба му одговори: — Синко, што је погођено оно ваља да буде. Ето од дванаест коња бирај кога хоћеш. А он рече баби: — Та што ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал? СОФИЈА: Код своји људи. МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити. МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати?
МАКСИМ: Бар је моје друштво. СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог. МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу. Ви поседале наоколо по клупама као вештице.
Или се боји; да ју муж не бије, или да се не разболи и не умре, па неће имати после откуд да живи, или кога да мучи. Али да не мислите да говорим у ветар, показаћу се сасвим умиљат. (Виче): Соко, о Соко! 5. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ.
СОФИЈА: Има мужева који држе да су они господари, а жена скот, која је зато у кући, да ради и чисти, и да има кога, кад му воља дође, псовати и тући.
ДОКТОР: Купићеш — трифеља. ИСАЈЛО: То морам записати, па питати кога, зашто ја сам човек прост, ви знате добро. МАНОЈЛО: Да није то немачко трифел? ДОКТОР: И Немци тако зову.
ПУТНИК: Ја мислим оно је пашквила, гди се на чест кога напада. ДОКТОР: Може ли веће бити бешчестије, освим кад се каже да моја књига не ваља.
Како вам је име, господине, да га непрестано у памети носим. ПУТНИК: Мени је име критик. ДОКТОР: Критик, на кога сам ја толико викао. ПУТНИК: То обично бива код људи (смешећи се) којима разум код куће седи.
ВЕЛИМИР: Да како може друкчије бити? НЕША: Ајде, ајде, трошите бар Швабама артију. Најпре кад имадо кога да тужим, идем капетану, или ако ми се не допада, Господару, па крај. Како ти пресуди, тако ти је.
— Знаш шта сам ти хтела казати? ПИЈАДА: Ста? ЉУБА: Удајем се. ПИЈАДА: Е, врага! За кога? ЉУБА: За Милана. ПИЈАДА: Ћеститам! Бас је лепа партија. ЉУБА: Је л’ даје леп? ПИЈАДА: Као уписан; благо теби.
НЕША: Ја кога сам год запитао, сваки је добру реч за вас реко, а и сам сам видио да сте честит и ваљан дечко, зато вам са свим срцем
Куд се он део? ЈАКОВ: О, чича, теби су вечити путови непознати. Онај исти магарац, кога си ти толико мучио и кињио, коме ниси сламу на време давао, кога си на киши и снегу остављао, — онај исти магарац био
Онај исти магарац, кога си ти толико мучио и кињио, коме ниси сламу на време давао, кога си на киши и снегу остављао, — онај исти магарац био сам ти ја. СЕЉАК: Како то?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала. СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне. Зашто ми ниси ти, као муж, избирао, него си напустио да ме други варају.
СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш! Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари.
Нек је човек како назлобрз и бесан, подај му само злу жену, пак ће бити као јагње. Оћеш да кога сневеселиш, подај му само злу жену. Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену.
Оћеш да кога сневеселиш, подај му само злу жену. Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право.
Ако је ко тужен, и не може да нађе доброг адвоката, нека поведе са собом злу жену. Ако кога и куга нападне, нека пусти на њу злу жену, пак ће и њу у море отерати. Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5.
СТЕВАН: Бре, срећа је твоја што ја с мајстор Сретом добро живим, а сад би ти показао на кога ти замањујеш. Срам те било, ождркељала си се као крмача, па си дошла пре зоре да узнемирујеш људе.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
крајем јула Кад све је, мислиш, на дохвату: чула Оштра ко нож још топао од точка Брусача, али битно недостаје: Анђела кога слутиш нећеш срести, А ваздух трудан је од благовести. (8.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Расту деца због витамина... Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка...
Бебирони уфуравају у моду! А затим поносно седа на оно седиште покрај возача изнад кога пише РЕЗЕРВИСАНО ЗА РАТНЕ ВОЈНЕ ИНВАЛИДЕ! Што јест, јест, дуго смо се растајали...
Криза не знам ни ја чега смењује кризу не знам ни ја кога! Провалишка! Када смо учили оно о разуђености обале, стално су нам истицали сироте Талијане за пример.
— Има! — одговори Суленце. Један Дача је пљунути ја! И тако пронађу тог Дачу, пљунутог Сулета, кога су у његовом крају звали Дача Тупавко, онако од милоште, због тога што су му била потребна најмање два саобраћајца да
После нас покупе као векне хлеба и поређају по столовима. Време је да и ми примамо прве животне шљаге, и то од кога — од бабица!
сексуална привлачност и ти фазони: једноставно, као да сте излазећи из школе сусрели сасвим случајно старијег брата кога нисте видели једно осамдесет година. Тако некако ...
Мишелино, највећи гребатор кога сам икада упознала, гребао се чак и о струју! Просто да човек излуди! Провирих кроз куполу — негде у том бетонском
Онда господар оде на пијацу, пронађе оне изгубљене корпе, кад тамо — има кога и да види: Смрт! „Шта је, бре“, каже он, „зашто уплаши мога слугу?
ме сретне на улици, није да му не би било драго, али никада онако као кад сретне некога ко му нешто значи у животу и кога може треснути по рамену и упитати: „На чему сада радиш?
директно у главу; мислим, све ствари које би споменуо коштале су, па се стицао утисак да је живот нешто као аутомат у кога треба непрестано убацивати ситну ловуџу. Тако нешто. Провод! Иначе, био је сладак; сав некако чист и испеглан!
пред-еротско надраживање, као, ја сам познати фригос, па сада треба да ми разбуђују машту), а онда један такав клинац, кога облачи кева сваког јутра, пита лежерно, као у неком филму: „Виски или џин-тоник?
Најпре, то ме голица — кажем — а онда, ерогене зоне ми се налазе на сасвим другом месту! Тај уџбеник из кога си се синоћ преслишавао јако је застарео, кажем. Ту њега обузме изненада страст и јурне на моју џемперишку.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити старог једног пријатеља, код кога сам се више мјесеци задржавао. ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл?
Ја се чудим да сте се могли рјешити овде пребивати. ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам.
је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога. МАРКО: Но, бога вам, драги, ко је тај господин? МИТА: А могу ли вам подробно описати?
Јошт пре хиљаду година, кад су српски цареви владали, био је један сирома војник кога су подсмејателно голим сином називали. Догоди се једанпут битка с Турцима, наши изгубе и почну бежати.
МИТА: Охо! АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла. А зар би ово прва свадба била гди се није или младожења или девојка преварила?
МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић. МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице.
АЛЕКСА: Совершено. БАТИЋ: То ми је мило. Само ћу ја полицији јавити да претресе мало тога барона, и нас извести за кога Јелица полази. АЛЕКСА: Драговољно, драговољно; ја се надам најбољој сатисфакцији.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Понекад видиш зорицом раном, Међедовића са буздованом, ломи се гором, у лудом трку. Од кога бјежи, куда ли жури? Погледај само ко ли га јури! Видиш ли за њим страшнога брку!
А близу куће, под прозор сами, незнанац неки вјешто се скрио. Кога ли свјетло Мачково мами и ко би ноћни ухода био?
Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли даје на мору знак? Ако у кулу завириш крадом, тамо ћеш наћи чичу са брадом, гледа
Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли даје на мору знак? Ако у кулу завириш крадом, тамо ћеш наћи чичу са брадом, гледа кроз прозор у
Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг;
“ Касније газда у гневу љутом, по густој магли шибао прутом: „Ни од кога ја се варати не дам, врати ми, магло, гусака седам! . . .“ У подне у вис магла се диже, однесе гуске месецу ближе.
Читавог парка чувар и глава то ти је главом ујкица Сава. Он чува лава, зверињег цара, из кога блиста краљевски зрачак а ипак ујка с осмехом тврди: „Ово је само велики мачак!
Ја вам јуначку задајем веру сад ће возачу да узме меру. „Име, презиме, из кога града?“ „Пуж Пужевић из Вино-Града!“ „Да ли господин кућу има?“ „Ево је, момче, на леђима!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам ипак у друштву механичара, кога сам прво срео на обали.
— Имали су право кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. — Код кога идете на острво? — Никога не познајем.
— То ће бити неки грдан рат? — Страшан. Сви смо у организацији и не бојимо се никога. — А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи.
— Да, бацамо их понова у језеро. — Не можете ми рећи шта је са оним старим рибаром, дебелим, црвеним? — Не знам на кога мислите? — Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име.
Младићи почеше давати живе знаке некоме који је долазио уз обалу. Били су срећни да могу најзад да утврде за кога сам питао. — Је л̓ онај старац? — Мислим да јесте, али је сувише далеко да бих био сигуран. Да ли још лови рибу?
Ви сте необично паметни и можете да отресете то са себе. Изгледа да се ни иначе, никад и ни код кога, ствари не поделе како треба. Каква несрећа наш живот, ако га гледамо с једне стране. Жалим вас уистину...
Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела. Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам.
Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Отаџбино, мајко тужна, Има л' кога у мом роду, Да распали роба сужна, На бој свети за слободу, К'о у доба она стара, Против Хуна и Авара?
Све што данас духом дише То молитве шаље сад; Са молитвом поздравља га Роб и госа, стар и млад. Ал' кога ће небо чути, То зависи и од нас: Снажној вољи, ведрој руци, Изостати неће спас! Мила децо!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови довратци, говорите! Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно.
је у пећини у пећи врати се пази на свом путу држи се речи КЊИГА СТАРОСЛОВНА Изгибоше Србљи на Голију (не зна се од кога зашто и од чеса ...
Или само стоји поред арханђела с мачем? Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно с њима на светлост изићи!
је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није никакво зло једино треба да се зна чега и кога нема и шта нам значи немање то Нестварност не може да буде побеђена стварањем.
створе и криви мач изникне у сваком оцу из прса и пресече гнусобу кћер само што покрива рањена ждрела има ли кога још стварно жива да га пренесемо у своје собе крај црвеног гумна испод сунца на горње чаршаве ветра где се калпак
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек са оволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор. СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно!
Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде,
одело, оно што га је правио за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми од кога општинског одборника црну машну, а од погребног предузећа црни капут; па нека Трифун направи тужно лице као кад на
ПРОКА: Била би одиста велика срамота, него да ти, Агатоне, пођеш до адвоката. АГАТОН: Кога адвоката? ПРОКА: Овога стараоца, па да му то некако вешто објасниш како смо се ми уселили овде у доброј намери.
Разумете једанпут, ни речи више! (Даници.) Господин је узео себи слободу да, ни од кога овлашћен, говори о извесним стварима. ДАНИЦА: Ја сам господина молила да ме поштеди.
САРКА: А која си ти рупа, тако ти бога? (Они онако натоварени стоје у реду те праве један фронт, испред кога Агатон шета.) АГАТОН: Која сам да сам, пречи сам од вас...зато, видиш, ја остајем овде. СВИ: Остајеш?
Ми питамо: откуд ти овде? АГАТОН: А што не питате за кога се удаје? СВЕ ЖЕНЕ: Па за кога? АГАТОН: За адвоката, за оног њеног адвоката! СВИ: Шта???!!!...
Ми питамо: откуд ти овде? АГАТОН: А што не питате за кога се удаје? СВЕ ЖЕНЕ: Па за кога? АГАТОН: За адвоката, за оног њеног адвоката! СВИ: Шта???!!!... МИЋА: Па то је ужасно!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— обрати се један од послужиоца неком рањенику. — Ти си пребринуо бригу... — Не дао ти бог! — Из кога сте пука? — Петог прекобројног. — Како је тамо? — Не питај, све изгибе. Онда опет застадосмо.
У рату неко мора погинути и тај ће бити исто онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са кога је скинута обућа, те су прсти раширени и натекли, слично корену у алрауне.
У рату неко мора погинути и тај ће бити исто онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са кога је скинута обућа, те су прсти раширени и натекли, слично корену у алрауне.
Однекуд се чуло запомагање. Јаукао је рањеник, кога су четири пешака носила у шаторском крилу. По путу се видео крвав траг. Сретосмо и групу рањеника.
Изгледа као да су се мртви ослободили мука. Али је мучно посматрати онога јадника кога је зрно ударило у главу, па му позади вири парче мозга.
И изненада ми паде на памет, шта ли је било са оном патролом. Мучила ме је стрепња да не наиђем на кога од њих, јер су ми њихови ликови остали у свести, те су ми били блиски.
Нагађамо где смо отприлике сада. Ноћас смо ишли све неким пречицама и стазама и нико није уочио важнији објект помоћу кога бисмо се оријентисали на карти. Чудимо се ко ли нас је то водио ноћас и како се тај снашао по овој мрачној ноћи.
Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру... Али на кога?... Десно од нас јекну праскави тресак и очи нам засенуше од топовског пламена.
Тада колона застаде. Виши команданти са ордонансима одјахали су у правцу села, око кога се у овоме моменту водила борба. Штрчао је звоник цркве, као да вапије за помоћ.
Срели смо и групу рањених коњаника, а ме ђу њима и једног официра, кога су војници пресамитили преко седла. Сељаци се прибили поред пута и чекају да артиљерија прође...
Али ваљда нисам ја сам који овуда пролази — храбрим самога себе, провирујући иза храста, не бих ли кога угледао. А преда мном нека нива засађена тиквама.
Кријем своје узбуђење и чудим се мирноћи са којом он то говори. Неко опали из пушке у близини да ми писну уво. — На кога овај пуца када је мрак и не види се ништа? — То су стални осматрачи. Сигурно је приметио нешто...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
стаде, скиде с главе прашњави шешир с опуштеним ободом, извади из џепа прљаву мараму и обриса њоме ознојено чело, са кога падаху крупне капље зноја.
све се то пред њом угибало, све је сматрало за највећу срећу на кога се она осмехне, све се то радовало, што их је она усрећила својим доласком.... А оно, гле: умало је не одјурише.
Он поче да се смеши, очи му се засвет лише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња усна се, заједно с брком, нервозно трзаше.
Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти. Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста. — Јест... болест ме смела. До године ћу имати право да се јавим на практични испит.
— Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !...
Љубици се веома свидео и овај паметан разговор, из кога се увери да и Гојко располаже добрим и не малим искуством у школском раду; свиде јој се и овај позив Велимиров и ова
Гојко и Љубица враћаху се, пуна срца, весели и задовољни, као што се обично враћамо кад испратимо кога госта, с ким смо пријатно провели неколико часова.
Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати, није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то. Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном... опазила сам то.
Од тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства, у положају од кога и сам по мало зависи.
Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо. Све да вам спремим. — Ха-ха-ха... окрете Љубица у шалу. Кога ли сте наумили заклати, да се тако брзо обогатите ! Нека, молим вас : тако млади, па да идете на робију...
Ја, братићу, тако је то. А ти се не бој, што се тиче... — Море шта ти је, кога имам да се бојим... И шта ми ко може ! Она се упути у школу.
а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и још некакво осећање, веома пријатно и драго, од кога му и срце живље куца, али се он стара да га засад угуши, јер му данас и у оваким околностима није место.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Мислила су два брата рођена За кога би сестрицу удали. — Ако ће је дати за Месеца, Он се мења за годину дана Пуно право до дванаест пута, Дванајст
“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.
“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.
Бан Стијено Јову говорио: “Да мој брате, сјајне мјесечине! Благо, брате, ономе јунаку Кога није на далеку драга; А моја је драга на далеку, Иструну ми јаглук и марама; У марами грожђе односећи.
“ “О дјевојко, лијепа љепото, Да видимо тко ј’ од кога љепши! Ти изађи у поље зелено, Ја ћу изаћ на брдо високо. Ти укажи сву своју љепоту, А и ја ћу своју указати.
“ 165. Ој, Лазаре, на води возаре, Чувај добро на води бродове, Пази добро кога ноћу возиш, Ноћас ми је одбегла девојка, И однела два дуката златна: Један даће, да је превезете, Други даће, да
на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!
258. Слатки тато, подај ме за злато Ил’ за њега ил’ у Дунав с брега! 259. Боже, спари ко за кога мари, А распари ко за ког не мари. 260. Волим дику ал’ се не одајем, Мени драже кад он први каже. 261.
стечник - онај који стиче или је стекао стрњик(а) - стрниште или стрњиште, њива са које је покошено стрно жито (од кога се добија брашно) Таламбас - врста малог старинског бубња, метална здела са разапетом кожом преко отвора текелија -
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
БЛАГОЈЕ: Зашто питаш? СИМКА: Ко је пуцао? ТОМАНИЈА: На месту су их побили! Из машинке! СИМКА: Кога? БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао?
БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао? ТОМАНИЈА: Убили су окружног начелника! БЛАГОЈЕ: Домазета? СИМКА: Ону рђу? ГИНА: Ко га је убио?
ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам зашто играмо баш те Разбојнике! ВАСИЛИЈЕ: Зато што је Шилер немачки писац! Кога би нам другог дозволили да играмо?
СИМКА: Секула је, напротив, диван младић! И ја сам сигурна да он није у стању ни на кога да пуца! А поготову на жену! Ако је ико оличење нежности, то је он! ВАСИЛИЈЕ: Да л ви то плачете?
Како да глумим, кад не знам где ћу да спавам? Ако већ треба да глуматараш, глуматарај оно што треба, Карла, кога вечерас треба да играш! Ја више ни у једном моменту не знам ко си и шта си!
ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза завесе светли свет који се пред њом угасио! (Светлост на позорници се гаси, а у
БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже? ГИНА: Ама кога се одричем? БЛАГОЈЕ: Одричеш га се сада, кад је у затвору! ГИНА: Ја да се сина одричем! Ти си полудео!
СОФИЈА: Какав драги? ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога! На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите?
СОФИЈА: Какав драги? ТОМАНИЈА: Зар си спала на оног батинаша? СОФИЈА: На кога? ГИНА: Не зна на кога! На батинаша, који ми сина убија! СОФИЈА: О чему ви то говорите? ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту?
СОФИЈА: Пустите ме! ГИНА: Шта си се острвио одједном? БЛАГОЈЕ: Крв ми је пала на очи! ТОМАНИЈА: Нашла си кога ћеш да китиш цвећем! Содомисту! БЛАГОЈЕ: Јеси ли се за њега толико купала? СОФИЈА: Боли!
ФИЛИП: Друге ћу ја да побијем, који су ми мрскији него ти! СОФИЈА: Остави ме! Не дотичи ме! ФИЛИП: Нема тога кога бих дотакао с већим правом, него тебе! (Софија му се отргне и побегне, Филип остаје збуњен. Све јачи ветар. Затамњење.
Што нисам знала, то сам измишљала! Глумила сам, ко да је глава у питању! На крају ми га је било и жао. ВАСИЛИЈЕ: Кога? СОФИЈА: Тог батинаша. ЈЕЛИСАВЕТА: А можда је све то било срачунато! СОФИЈА: Шта срачунато?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско.
катедрале, била је српска Саборна црква, са двором владике, од мрамора, и мала школа мог српског учитеља Берића, код кога сам учио четири основна разреда. Наша црква била је чувена по иконостасу Данила.
На прослави Доситеја, у Чакову, први и последњи пут, срео сам и Скерлића, кога је свет тада јако поштовао, Био сам са њим у истом возу, у истом купеу. Био је у свечаном, црном оделу.
Патриоте на Ријеци окупљали су се, у то време, у кући доктора Пахани, код кога је долазио и Мештровић, али је много лепши био дочек тих војника пред кафаном „Континентал“, уз свирку Цигана из Шапца.
Такав сам улазио у кућу тих разних младих девојака, и у њихово друштво, и оне нису ни сањале кога имају у друштву. Само ме је Ромилда Морпурго познала, и у домину. Живео сам ја, на Ријеци, весело.
Међу хрватским песницима тог времена највише сам волео Марина Сабића, кога сам, после неколико година, упознао у кући свећеника, на острву Вису. Био је заборављен и скоро сасвим ослепео.
То је био онај лепи епископ Богдановић кога је читалац упознао у почетку ових коментара, у Темишвару. Био је извршио самоубиство.
” Није га се стидео. У Галицији се изгубио и онај Биримац, кога читалац познаје из коментара, у Бечу, а који је добио куршум у ногу и предао се Русима.
светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има јавну кућу у Кикинди. Имао‑не имао, он је и под артиљеријском ватром стизао до нас, у мраку.
Пијем у славу друга свог, Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог.
Господо, прву чашу у славу друга мог. Шустера Проке Натуралова, генералштабног каплара славне армаде Бечког ћесара, кога су стрељали 916, новембра првог. Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата.
Чашу у славу банаћанског рата, чашу генералштабном каплару, кога су стрељали у штабу банаћанске дивизије, у једној венеричној болници славне хабзбуршке династије.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара. Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио
Људи, поданици његови, много су се бојали свога цара. Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу.
Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао? Госпођа у црнини: Да... тешко... Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем... Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико
Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.
Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од
Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра. Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим
— Па, како да вам кажем?... Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.
Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!
То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место очију, и у устима држе свеће.
још из патријархалног друштва кад је народ збила имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника.
прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу... После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
— Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше. — Нека се јави који је! Нико се не јави. — Ти си, што не устајеш? — рече председник ономе осумњиченом.
да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени луди у земљи. (Потпис).
Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла. Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим лудима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И ено га, примиче се једном бурумку и отпочиње изазивање... Пролама се долина од страховитог букања, од кога и теби срце живље закуца, па гледаш помамног бика како је клекнуо на предње ноге, заб'о рогове у бурумак и, са
Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а он, горд и
Слама је претресена, коњи се уводе и опет почиње једначит кас око стожера... А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се
протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја.
остаје го, углађен кицош, кога хитра десница баца на гомилу.... Слабо светлуца бледи пламичак лојанице, једва му зраци продиру кроз густи мрак, те
— Е није 'асне, не мо'ш им ништа, вајка се ч'а Марко, а знам да се онда сетио многог момачког ђаволства. А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо....
Преко зечице прелети вештица: јаши на вратилу, на дну кога стоји привезана метла, па из сваке сламке метлине сукће варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица
А у селу права мртвачка гробница... Тек у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу...
То беше одговор на чичину ларму. — Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош. — Ама коме? — Ко кога одведе? питају готово сви. — Одведе Јово Перов моју прију Милицу. Настаде ларма к'о на вашару...
Било му је око 45 година. Живео је усамљен, као сова у дупљи; никоме није ишао, нити је кога примао. Шетњу је много волео; шетао се много ван вароши, и то вечито сâм.
Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога чисто читаш да је готово да дели с тобом све што те снађе.
Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?... »Ето, дошао човек да се одмори после мучнога посла, да отпочине, па му преседа.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме. ЈЕВРЕМ: Ко спусти? ЈОВИЦА: Господин начелник. ЈЕВРЕМ: Ама, и он, кога год сретне, а он му спусти руку на раме! Па шта ти вели? ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!
А то још овде и бива, али тамо... ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би? ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја. ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп.
СПИРА: Хоће. Али опет, ја мислим да то није ништа, то је више онако, политички. Политички можеш у Србији кога хоћеш да изгрдиш, па опет...
Па кад ми дође, а ја тек: „Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а? А, овај, за кога ти, препелице моја, мислиш да гласаш, је ли за газда-Јеврема Прокића. а?” ЈЕВРЕМ (задовољно): Хе, хе...
СРЕТА: Па шта радиш по цео дан код куће? ЈЕВРЕМ: Бринем се... ето, то, по цео дан се бринем. СРЕТА: Шта кога ђавола бринеш, кад ми носимо твоју бригу? ЈЕВРЕМ: Није за изборе, него се бринем ако будем изабран.
? (Сети се.) А, јест!... Не, није! Не знам просто ни с кога краја да Почнем... Е, ово је баш права ситуација. И дедер ти сад реци ми, шта да радим? (Размишља се и досети се.
Знаш ли ти шта значи то кад ти народна свест дође у кућу? Ја бих волео да видим тога кога то не би збунило? ДАНИЦА: Па је л' треба да им говориш? ЈЕВРЕМ (дрекне): Па то је оно! И бар да су ми раније јавили?
МЛАДЕН (показује на Ивковићева врата): Па... за онога... ЈЕВРЕМ (хоће да га шчепа за гушу): За кога, бре? МЛАДЕН (престрављен): Па... за зета! ЈЕВРЕМ: За зета? А како си, бре, смео за њега да гласаш? МЛАДЕН: Па...
ДАНИЦА: А зашто да ми кажете? СПИРА: Па зато да се оканеш овога. ДАНИЦА: Кога овога? СПИРА: Па овога што ти је до сада био вереник. ДАНИЦА (изненађено): Како досад?
ДАНИЦА (улази полако у Ивковићеву собу, седа за сто и преписује говор). ЈЕВРЕМ: Е, а од кога си чуо? ГРАЂАНИН: Од Симе порезника. Чух, па рекох, 'ајде да свратим те да те обрадујем.
(Шета узбуђено и смишља говор.) СПИРИНИЦА (Спири насамо): Јеси ли гласао? СПИРА: Јесам! СПИРИНИЦА: За кога? СПИРА: Па за зета, али ћути да не чује, јер видиш како је испало.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
И сад си ти други, што дође послије њега, кога ћу да служим. — А како се слагао с кметом и попом и са сељацима? — Па лијепо, господине.
Никако није ћео! — А је л’ било контра-кандидата? — Како рече? — Је л’ било још кога да претендује на то место? — Ама, прости ме, палио сам прангије кад је оно владика овуд пролазио, па их јако набијао,
Њиме је једном тако надражио бика у селу (за кога и најмања зоологија пише да не трпи црвену боју), да га је спасао само оближњи багрем уз који је загребао као мачка.
Хвалио и Бочариса и молера, хвалио их обојицу, па не знаш кога више! А сељацима је тако лепо објаснио ствар да су многи сељаци после непрестано држали да је Бочарис моловао кафану
Иза келнераја стоји обично келнерче или »ћелер«, како се оно само назива. Он је земљак, из истог је вилајета из кога и ћир-Ђорђе, и зове се Ташула, али сељаци га обично зову Зац нарочито кад хоће да га наљуте, а зову га и Кићо кад су
Волела је да се млати са кучићима поваздан. Имала је једног малог и кудравог и пакосног пинчику, а »дечко« се звао, кога је јако пазила, мазила, сваки други дан га купала, а поваздан га држала у крилу, чешљала га и кинђурила га плавим
И у кревету је још неко време премишљао. Мислио је с ким ће све отпочети и кога ће истаћи. Чекао је само прву прилику па да отпочне; да стане онако прса у прса с влашћу.
своје краке испод губера, као оно римски император Титус, назван »љубимац рода људскога«, што би обично рекао кад би кога дана учинио добро дело, па увече прегледао рачун шта је тога дана учинио: »И овај данашњи дан није ми пропао!
— »Само, кога ћу за председника« — размишљаше Срета у кревету, претурајући се и збацујући губер да му не смета, — »а већ гласача ће
То је све Мићина сорта! Њих је убила касарна. Убила им дух! Ниједан нема моралне снаге у себи. Другог, другог кога! Знаш ли ти тако некога коме није идеал милитаризам? — Ама, што ми се ово нешто ноћас гаси овај дуван!
Чича Милисав га је пре две године однекуд добио и пазио га не друкче него као свога сина. А имао је кога и да пази. Беше то поносит, госпоствена хода, петао.
тим чудноватије што је све ишло на рачун ћир-Ђорђев, а он, сем пролазећих војника овога или онога батаљона, слабо је кога почастио. Настаде џумбус. Једно право весеље, онако свесрдно.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ДЕДА НЕ ПОБУНИ 347 КАКО ЈЕ ДЕДА ПОБЕГАО У СВЕТ 349 ДЕДА ЗАМИШЉА КАКО КАЖЊАВА ВУКУ, МАГДУ и ЈОШУ 352 ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА 355 МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ 358 ГОВОР ВУКЕ МАЖДРУКЕ 360 ТУЖБАЛИЦА БАБА-ЈОШЕ 363 НЕГОДОВАЊЕ
Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ... — Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо.
Нервирају га београдски фрајери, И туче их, где се на кога намери. „Нисам, маме ми”, каже фрајер. „Је ли, маме ти?” „Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!
Маратонцу се не призна напоран трк, А другог по Европи прослави брк! Кога Фортуна благослови, На добро му крену сви послови, И зрачи, ноћу, његов ореол Као запаљено складиште Југопетрол!
Кажи, ко је завереник! На кога се човек може Ослонити, и у постељи од злата Одспавати, после ручка Три до четри сата?
Из дана у дан, тако, чамује. Ал чини ми се да знам шта му је: Заљубљен је, тако ми Бога, Иако ни сам не знам у кога!
Сунце тад огрне бунду, и слично је старом учи На кога се нико не осврће више. Увече иза плота, може се видети где чучи, И дуго, пред смирај, суши се од кише.
Како ли је било нашој светини Вековима, на балканској ветрометини. Где дању и ноћу дува одасвуд А не знаш кога да гониш на суд?
А за крај Ово знај: Крај је у једној њиви, Па у потоку подно те њиве — Велики, црни, влажан камен Око кога расту беле гљиве. Ко крај хоће да пипне, Ко гљиве жели да штипне, Нек оде с јесени, Увече, Кад су путеви росни...
ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА Деда се ухвати за срце: „Ту ме Стеже, и хоће да ме прекоље!... Где си сад, Ђоко
” У забрану покрај Кокиног Брода Јабука се свила од рода Чекајући ђаке-мародере Ил било кога да је обере. „Ех, кад бих могао ма и обноћ Да јој притрчим ја у помоћ.
То је тема већине мојих новијих књига, и не верујем да ћу је брзо исцрпсти. То би могло занимати и понеког до кога не допиру моје књиге... Касно детињство, између 1945. и 1953, проживео сам у прилично тешким условима.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе
Запажено је да је лов бакалара, од кога у тој земљи искључиво живи читав један свет, издашнији кад су температуре ниске; помоћу просечне мајске температуре
Кад та метаморфоза буде потпуно довршена, јегуља је спремна за велики прекоокеански пут са кога се више неће вратити и за који чека само погодну прилику.
јегуље су у великој мањини; остале, у огромној већини, крећу се из својих дотадашњих пребивалишта на далеки пут, са кога се више ни једна и никад неће вратити. ТРЕЋИ ОДЕЉАК: ЈЕГУЉА НА ЊЕНОМ ПЛОДИШТУ XИ.
већ се крећу по површини овога тражећи храну, имају нарочито подешене органе који их спречавају да упадају у муљ из кога би се тешко извукле и по њему се кретале.
се нарочити инструменти којима је циљ да убрзају одвијање и намотавање кабла на цилиндру који се окреће и око кога је он омотан.
одбије се од њега и врати се на брод; тачно измерено време од тренутка експлозије до повратка на брод даје податак из кога се лако израчунава дубина. Од 1920.
Један од његових старих момака, на кога смо поменутом приликом били наишли и који је ту, на пустоме острву остао стално настањен и обављао такав исти посао,
Али, тако би исто било и онда кад би се јегуља метаморфозирала у други какав створ, у облику кога је она можда и била хватана, али се није знало да то није ништа друго но негдашња, сад метаморфозирана јегуља.
Као што је напред речено, није никад, ни у једној прилици, и ни од кога ухваћена било жива, било угинула јегуља после мрестења.
Постоји, међутим, нада да ће ускоро успети да се спусте и до те дубине на месту испод кога се налази то плодиште. Брод на површини океана, који спушта и диже апарат, имао би га тада лагано померати по плодишту
светом над површином мора, и кад при пењању избије где год на површину, то би се помоћу тога апарата јавило броду са кога је спуштена у море. Са Бибовим апаратом постоји та незгода што је он готово непокретан.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јер моја је душа силом дувна седа Што међ четир зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа, Нит̓ је кога знала, нит̓ њу когод знао.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити...
Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро бити, на муци се
нећу, божја ви је вјера, више слушат оџе у Ћеклиће ђе гугуће сврх оне стуглине кâ јејина сврх труле буквине! Кога зове уз оне главице свако јутро како зора сине?
ВУК МИЋУНОВИЋ Будили се ти тако проричеш, мишљаху ли у свијет за кога? ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада.
Како пушка пукне на Цетиње, грохота ће бити на све стране. Благо томе кога срце служи и ко није сасма остарио, доста ће се посла нагледати!
Из Цетиња у Ћеклић пођосмо. Ћеклићки се разбјежаше Турци, мало кога од њих посјекосмо, ма њихове куће попалисмо; од мечета и турске џамије направисмо проклету гомилу, нека стоји за
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И тек за хаџи-Трифуна, од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то богатство, које
Доле, до капије, утврдио бињиш од мрамора, са кога је узјахивао на своје чувене коње. А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом, пиштољима
ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао.
“ И ваљда због тога спољњег, неблагодарног | света, од кога су се они толико одвајали, бежали, али којега су се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов
Пошто је остала удовица, никако се није удавала. Пола вароши нежењено остало, надајући се да ће се преудати ма за кога од њих, кад већ остари и мало попусти лепотом.
она је једина и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено нарочито у своје лаковане, плитке, и то дупле, праве турске ципеле.
Али он је и био све и сва, особито код Софкина оца. Никада га овај није питао од кога је узео новац, које имање за то заложио и под којим условима.
И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге! Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци.
Ако би са њим било још кога у друштву, који је не би знао, или био чуо за њу, али још је не видео, онда би Софка увек за собом, кад би они
су тако лепе, што тако зачуђавају, увек била по нека на капији, како увек отуда овамо на улицу истрчавају, да сигурно кога боле виде или се томе боље покажу, да су ту, на капији, и да га чекају.
дошавши овамо и видевши је, зарадован што ју је нашао, и пијан, срећан, муцао је и мимиком јој поче показивати од кога је и колико данас добио. — Ба... ба... ба!...
и после ће му испричати о њима, својим газдама: Софки, матери јој, оцу, а највише о њихном деди, код кога је она служила.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
„Ал’ ја сам ипак задовољна, када У вече, све кад сном мртвачким спава, Извадит’ могу с болом срце своје Из кога липти крв (пуно је јада); На њему твој је урезан лик.
Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку!
Ко нам старе ране још може да вида? Можда тихо, плаво, разнежено вече... Има л' кога да још своје снове зида, У судбинске сате реч смелу да рече, Кад га авет вечних истина затече Пред редовима злих
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Јадник“, рече Ивана, „Бог зна шта је промишљао гледајући све ово ноћас, а ми га заборависмо! Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!
Ваљда су стари знанци, они двојица! Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан. Фала Богу, кога гледа по томе пустоме снијегу?
Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је кога ноћ затекла и код кога је свратио. Владика је веома пажљиво слушао то.
Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је кога ноћ затекла и код кога је свратио. Владика је веома пажљиво слушао то.
Тај би дар и од њих кога могао допанути, али та помисао не понесе сна с очију ни једноме. Ни гаврани, што их гракањем поздрављаху у пролазу,
Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!“ „Кога познајеш од њих?“ упита лагано Марко Спасоја. Овај одговори: „Сва три она на коњима позна бих са вр’ планине.
Сунце већ нагло бјеше за гору. Турци оставише три мртва, а толико их рањенијех пође. Оста им један коњ здрав на кога посадише два рањеника, а један је могао да иде. Оташева дружина понесе Мишана и Јанка.
На путу сретоше неког старог сељака, кога све село зваше „стрико печени“, ваљда што је збиља наликовао печену јарцу.
те избављати сина, но да опере љагу, ћаше га драге воље својим рукама задавити тога „изрода, одметника, антикриста кога је Пшенел отровао“ — како је он говорио.
У исти мах уздахну дубоко и затвори очи. Она се тада диже и отиде над рањеника, кога је неко вријеме посматрала, па извадивши нешто из ковчега, поврну се опет к огњишту. Бјеше узела чешаљ.
Ти Медиковићи бјеху такођер народни видари. Газда, код кога је служио, имао је више синова, али сви бјеху неуредни људи и распикуће.
„Е, обишао сам много нашијех крајева, ама вјере ми, не видјех нигдје, присталије женске главе!“ „А од кога је, ха!“ прихвати неки, чисто с поносом.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
његовим телом и деловима његова тела (Изгубити главу, Чувати као очи у глави, Има више дугова него косе на глави, Вући кога за нос, Скрхати коме врат итд.).
(И ово ће се данас сутра звати лане; У радина комадина; Невоља очи нема; Ко крива жали правоме греши; Кога нема за њим гроб не плаче, итд.
сама су по себи и као опис занимљива, а не и без поетске каквоће; не ретко баш таква казивања су мотивско повесмо, из кога су се преле маштовите народне бајке и епске легендарне песме.
Оне служе деци за разбрајање на стране при њиховим играма. На кога падне последња ударна, обично кратка и наглашена реч, тај испада из даљег разбрајања, односно на тога је ред да
се издваја сватовски чауш — редитељ сватовског церемонијала и покретач сватовског весеља, прави народни глумац, кога „одмила“ зову и „чаја“.
— као благослов у шали кад се ко с ким састаје — (н. п. жени се или узима слугу) за кога се мисли да неће дуго заједно живјети. 2) ЗАКЛЕТВЕ Ако сам, од мене остâ траг Бранковића!
Црна се земља под тобом распукла — и у њу пропао! Што ти руци то ти на врату (било)! (Клетва звонару кад звонећи кога узнемирује; мисли се на уже, тј. да буде обешен). Б) ПОСРЕДНЕ Бесан море локао! Бијеле власи плела!
Можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још рјеђе лажем. На чуну катана. — (Кад се за кога хоће да каже да је рђав војник).
— (Кад се за кога хоће да каже да је рђав војник). Није био дома, кад су му кројили (каже се у шали, кад на кога виде какву хаљину — преуску и кратку или предугачку). Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе.
Ржу му новци по кеси (кад се као с подсмехом хоће за кога да каже да нема новаца). Сади купус. — (Рече се у подсмјеху ономе који храмље).
Како оваца не држим, паса не чувам. — Одговори се кад ко пита за кога, а онај који се пита хоће да каже да за оног нити зна нити се с онакима меша. Као сиромах у богатој вароши.
— Одговори се у шали ономе који каже да га што боли? Сит весео, гладан плакао. — Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже. Тешко томе кога воде, а још горе кога носе.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.
Иза тога царев син опет дуго путујући срете једнога човека, па га запита: „За Бога брате! еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?” Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо.
У тој и у тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чили, али је он најбољи; он је брат мога | коња, њега ко
” Али он | једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.” Баба не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости па пође водећи
” Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три.
” И тако се окладише у стотину златнијех цекина, и рекоше кога најприје срету да им о томе суди. Идући мало наприједа сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па
Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. „А шћер твоја од кога се научила?” упита цар, а сиромах одговори: „Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина:” Тада му цар даде тридесет
Сјутрадан глас кроз народ: „умръо краљ! кога ћемо за краља?” Те тамо те амо, те више те ниже, те ура те фура, богме брата му, њега те њега.
У том ударе онуда некаки Чивути, па кад опазе ватру, дођу к деци па их запитају шта раде онде, и имају ли још кога онде, а пошто им деца приповеде све шта је и како је, реку им Чивути да иду с њима и да ће им у њих добро бити.
Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ хајде да лажемо, па који кога надлаже онај нека носи сву погачу.” дијете помисли у себи: већ се сад нема куда, па рече: „Хајде де! почни ти.
” А синовац му одговори: „Сад ћемо, | стрико, док се мало охлади. Него дотле ми хајде да се плашимо, па који кога поплаши, онај први да почне јести.” Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати: „Бау! бау! бау!
брат повичу: „Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову, најмлађу сестру знати, куд | је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво
Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира са свом братијом и да бирају
Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога.
Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види? И ову заповест имамо од њега, да који воли Бога, да воли и брата свога.
Јер кога ради журимо ово да стекнемо, ако не ради ваше врлине, браћо моја, као што рекох? Него, поручујем вам побожно и благочас
су најстарији, и да уђу у цркву и да промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи, него и душевне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и преподобију, који има одважности да каже: „Ходите, децо, и послушајте ме,
И тада оног неподобног уклоните са заступништва вашег, а онога кога сте изабрали уведите, а овога оставите да се затим покори.
Не само да неизмењен буде, него и да се отуд не покреће, и никада ни од кога не узима. А ко од овога нешто отимајући узме због користи неке, у грех црквене крађе да упадне и због овога законском
(Мт. 7, 13) Онога који испуњава овај устав који написах овде у овој ћелији, кога видите да жели и љуби горе написано, било да је стар или млад, а такав ће се наћи међу вама, кога оставих да живи као
овде у овој ћелији, кога видите да жели и љуби горе написано, било да је стар или млад, а такав ће се наћи међу вама, кога оставих да живи као мој ученик у овој ћелијици, таквог пошаљите у ово место, а не онога кога видите да није подобан.
ће се наћи међу вама, кога оставих да живи као мој ученик у овој ћелијици, таквог пошаљите у ово место, а не онога кога видите да није подобан.
И о свему томе, од Рођења до Крштења Христовог, остављам расуђивању игумана. Ако он кога у нечему разреши, нека је разрешен. (...
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
МИЛЕ: Је л би ти хтео још и да собјашњаваш? Знаш ли ти ко сам ја? Знаш ти кога ја познајем, и то лично? СТАВРА: Пусти човека на миру! МИЛЕ: Видиш ли како групаше!
С њим би се много усрећила, нангро! Да му носиш по затворима цигаре! ЦМИЉА: Видиш ти оног тамо? ИКОНИЈА: Кога? Ааа, оног! Видим, нисам ћорава, сипам човеку пасуљ! ЦМИЉА: И ти то тако... Ништа, сипаш му пасуљ?
ПРОСЈАК: Само да привирим, тражим једног... ЦМИЉА: Каже само да привири, некога тражи... ИКОНИЈА: Кога тражи? ЦМИЉА: Пита Иконија кога тражиш! ПРОСЈАК: Ма једног, није важно... А!
ЦМИЉА: Каже само да привири, некога тражи... ИКОНИЈА: Кога тражи? ЦМИЉА: Пита Иконија кога тражиш! ПРОСЈАК: Ма једног, није важно... А! (Улази) ИКОНИЈА: Шта је, данас не носиш мамце? ПРОСЈАК: Ко зна!
ЦМИЉА: А да ти знаш за моју трагедију! ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало! Изађем од вас, кад кога видим? Онај матори напасник, манијак, стоји крај канте и, дизвинете, пиша! Нигде никога, мрак, лепо премрем!
МИЛЕ: На кога ти то циљаш? Ја сам у БАСК-у подизо тегове и растезо федере преко груди! ГОСПАВА: Какве сте ви бедиње и сплачине!
ГОСПАВА: Кад видим како изгледају поштени, кажем: фала Богу што сам курва! И кога сам ја само нашла да молим! Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш?
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то
Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога. Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер
и покорности једног слуге него осећања пробуђене мушкости, ко зна од кад си лом затајаване, у њу заљубљеног човека кога, као таквог, није досад познавала, само замишљала, сањала. Годи јој да настави истраживање у том правцу.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком
у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали.
Од кога би[х] год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима
К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и
Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај, боже! Боље сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета
” Ово изрекавши, истом викне: „Положи!” Ова би му горка и чемерна формула била кад би заповедио кога повалити. Мене — положи? О, положили га у носила!
Између прочи[х] разни[х] разговора, при концу обеда по случају уведе се ови знаменити разговор кога сам врло слушао и упамтио; и, заисто, достојан је да га овде опишем.
Не би могао бити ни благ, ни милостив, ни праведан, не излијавајући ни на кога милост и благост своју и не показујући ником правду своју.
сложио, не би више смео у њи[х] како год у жеравицу дирнути, није нај по ћуди био ови последњи владичин разговор, кога за прекратити и на коју другу страну окренути, како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах
Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењени[х] с фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси?
Епископ: „Доста већ, Маленица кукавче! Ала си, брате, као олуја; тешко оном кога ти окупиш и запопаднеш! Лашње би ко од гладна медведа утекао него од тебе!
Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до | нашег дућана био. Не могу се начудити какво је непостојанство чловеческог срца, а најпаче у младости.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ма на кога си се увргâ, не било те!... Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио
Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а
Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични
све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд. Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић.
(Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда:
Ђаконе и ђаке подуши смијех. Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик...
Бјеше то доста пространа зграда, подијељена на троје; средина бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; насред пода бијаху два
Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања. Најзад Балеган расјече њеколико јабука и пошто понуди служинчад, нали
Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања. Најзад Балеган расјече њеколико јабука и пошто понуди служинчад, нали чашицу ракије,
А он је био тако јаје, па је пукао од студени... — Сакррр! — викну мајстор. — На кога се увргао, сакр!? Ја сам се двадесет година ломија по Талији, по Чешкој; бија сам три године у Бечу, четири године у
— Шта је? — питају га. — Ајме мени! Видија сам га... — Кога? — запита Срдар, па скочи и стаде према њему. — Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се...
“ — „Желим, да ти се исповидим!“ — „Душо кршћанска, ајде ка коме редовнику споради тога!“ — „Не, него баш ономе, кога првога удесим! Тако ми је наређено, за педипсу шта сам то пропуштија учинити уочи смрти. Дакле, слушај...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег руба Испод кога мами хладан дубок вир. Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук.
Ту смо се тужно љубили У сенкама, по клупама. Ту су ме весело убили И бацали по рупама. О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...
Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те частим слатком ракијом. За четвртог сина.
— Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна
за лошег сликара и уседелице, не за оног несрећног учитеља, за њега не, а овај његов завичај је беда, сажаљење због кога се кајеш.
Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом. — На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине. — Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште Куда ће?
— Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате? За кога сам се мучио? У овој кућерини живе мишеви, слуге, дукати, ти, моја несрећа... И ја... камен, сув, ништа...
Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити? Чиме ће децу исхранити до пролећа? Мора да га моли.
— Сви су му луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што се гусеница гази.
Тако је. Нероткиња нема душу. Баш је брига што ће њему ноћас сва крв истећи у мучењу, несаници. Шта се кога тиче! Оженићу се, девојком. Нећу. Оженићу се поштеном удовицом која је рађала децу. Мушку децу. Црква га неће венчати.
— Ико, све истерај напоље. Кафеџија једна дочека: — Фајронт, господо! Опрошћавајте, господо, и сада знате за кога треба да гласате. Главачке изгурани, Цигани се први нађоше на улици.
Ђорђе није крив што ме је тукао. Ја сам грешном телу попустила. Ти, Господе, знаш на кога сам помислила. Нисам помислила! Неко ми је шапнуо. Своје тело, и ноге и груди, жарачем ћу да наружим, спржим...
извиру из Вукашиновог одласка, остају за брзим коњима као бела пртина и црно дрвеће и врзине, док он из забрана, из кога се лепо види дуго кривудање пута, посматра, седећи у седлу, како Мијат шиба коње, коњи бацају пут под трбух, санке,
Официр се окреће и командује: — Вод у стрелце! Пушке на готовс! — Војници, синови наши, на кога пушке нишаните? Зар на сељаке, Србе, поштене грађане што бране своја права, зар на своју браћу и очеве?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Брзина којом је девојчица учила збуни старицу. Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било.
Девојчица у чуду протрља очи. Је ли могуће? Била је опет у свом подрумском стану изнад кога су се, као стрме литице, дизала бетонска здања замрачујући видик. »Сигурно сам све то сањала?« — помисли.
Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак! Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак.
Погледај ону малу крај пећи! На кога личи? Девојчица се пажљиво загледа, набра обрве, али није могла да погоди ко би то могао бити.
— Кога си видела? — мајка у чуду рашири очи. Девојчица пребледе. — Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла
Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода. Кога све није питао, док није дошао до једне ливаде и ту застао као укопан. Је ли могуће?
»Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!« Кад гле чуда! — Не знамо ми ништа! — рече најстарији бркати сом на кога је наишао. — Не постоји такво створење међу нама. Питај птице!
— пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче. Где их све нису тражили? Кога све нису питали? Али нико ништа да каже. Необављена посла врати се чета војника у двор.
Негде пред зору мајци се учини да дечак са неким разговара. — Не даш се? — свађао се с неким кога она није могла да види. — Па, и не дај! Да видимо ко је јачи!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
А те заслуге никако нису биле мале. Зато је Господар Јеврем тај, уверавао је Вучић, од кога се очекује да спасе династију док народ, огорчен и разбешњен, не узме да је мења. То Карађорђевићи једва чекају.
иако брат и у истом котлу, није му сада био пријатељ, још мање Љубица; можда, чак, ни деветнаестогодишњи Михаило, за кога се тукао. Јахао је, већ стар, под засењеним небом касног августа, и то му се небо, први пут, није одазивало.
Господар Јеврем Обреновић, Председник Совјета уставобранитеља, прилазио је полако, хром и мршав, да Кнеза и свог брата кога Уставобранитељи на челу са Совјетом шаљу у изгнанство, пољуби у руку.
Али, Сима сад не мисли на љубав: мисли на чувеног бечког банкара, Цинцарина Сину, код кога је, сасвим млад, радио. Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова, обичавао је, док ујутру загледа своје службенике и
Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља
нико то није ни приметио, људи су се, сви, разбежали, и роде, и дивље патке, само је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз одшкринути отвор на сандуку десним оком гледао у сунце које је стизало свој зенит.
Мржње су ницале лако и скривале се дуго, сумње су увек биле ту. Колико пута је он, за кога се говорило да је праведан као сам Бог, у себи изненадио зломисао према оном који се с њим у нечему није сложио.
великог угледа и кнез грочанске нахије, Васа је и дале препознавао у себи оног змаја, неосетљивог од вечне младости, кога је сад требало затомити.
Можда би, загледан у Кнежев лик од бронзе, могао да га упита да ли је тај уклесани лик владара кога је његово доба промашило један од правих, један од оних које би и Михаило био склон да прихвати, или није?
Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посећи.
Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посећи.
затим догађа мање је познато: противнику који му се приближава Стојан, јунак на гласу, одједном се причињава као неко кога је шчепао један од оних потпуних а непредвидљивих страхова што отапају храброст и окивају покрет а могу се догодити
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јер моја је душа силом дувна седа Што међ' четир' зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа; Нит' је кога знала, нит' њу когод знао.
О памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди? Да ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, и јошт кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом на Вујицу, Вука, Вукашина, богомрске Српства отпаднике - злоћа њима
Ево жертва с олтара чистога! Не даду јој право к небу ићи, на кога је славу сажежена. Поклоника виђи сиромаха како плови морем к светилишту: готово је смрзнут побожношћу, носи
Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони. Кораци су моји божествени, но ја могу то назват простором.
равни ужасна простора, - овај простор што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.
Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом погледати! Посље страшна његова карања, кога небо јошт виђело није, легиони два вјерне војводе забуњена погнаше Сатану и његову изгубљену војску, на границе
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он се обрну. Пред њим стајаше, сав зајапурен и ознојен, Никијас, дворски чиновник из Пеле, кога познаваше још из раног детињства. Никијас је сав дрхтао од умора. „Куда јуриш, синовче, као избезумљен?
Но прикупљени подаци о помрачењима Сунца стоје колеги Клејтомаху, и сваком кога занимају, на расположењу“. „Сада, када си ме о свему тако тачно известио, не сумњам више у исправност твојих рачуна“,
Како је, напослетку, Клеантес, кога сам у својој причи о Аристарху такође напоменуо, своју, историски утврђену, оптужбу против Аристарха подигао као
Али кад такав мехур не надувах потпуно, већ само толико да је остао смежуран, па га оставих у стаклени реципијенат из кога сам исцрпео ваздух, заобли се мехур тако, као да сам га надувао из све снаге“.
Весела и поносна што су са својим великим братом изишла, причаху на дугачко и на широко како је било у цркви, кога су онде све видели и шта су људи говорили. У таквом разговору прође им време до ручка врло брзо.
Они се куцнуше чашама. Ујак загрли свог нећака кога и сви остали срдачно изљубише. Ујак беше толико тронут, да мораде испити још једну чашу, јер му се, како рече, гуша
„Овде преко пута“, настави Пембертон, „у оном великом зданију, седи ваш славни презимењак, а ви, кога сви сматрају за његовог рођака, седите овде и пијанчите. Шта ће помислити намештеници ковнице кад вас овде опазе?
Шећкам се по вароши. На кога год да се питањем обратим добивам предусретљив и љубазан одговор па зато се убрзо нашао пред лепушкастом кућом грофице
Затим се врати опет мени и шапну: „Имате среће, мој господине, посетилац се опрашта са господином бароном. Кога могу да пријавим?“ „Путујем у строгом инкогниту“, шапнух му, „као аустриски царски саветник тај и тај“.
Са тим тобожним његовим смртним остацима прокрстарио је целу Француску да за паре показује кости тевтонског војсковође кога је Мариус победио код Акве Секстије.
био начисто да ли је то само шала или генијална интуиција, јер кроз те речи просијавао је јасно велики, а дотле ни од кога не изражени закон физике, принцип одржања енергије. Фарадеј се обрати свом служитељу и рече му: „Доста, драги мој!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
сву тежину бесомучног удара, да она постаде мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада непријатеља, кога је у овом, посве жалосном и нежељеном случају, представљао човек са торбама од потпуно нове и фине жуте коже и супруга
не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не можеш уопште да се скрасиш; тражиш само с ким ћеш да се посвађаш, кога ћеш да изазовеш. Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо.
И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада бризну у такав плач од кога не знам како ми срце није препукло. То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво
Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан. А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба.
Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали
Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало.
испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати.
Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био. Ни на кога се нисам бацао, нисам био рђав, пакостан, ником зла ни сам желио. Никад. А ето до чега сам доспео.
Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.
А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати. Утом мршавко устаде и подиже чашу: — Меѕѕіеурѕ, мангонс ет бувонѕ, цар демаин ноуѕ моурронс!
овога, чуло се само шкргутање његових зуба, које не знам како није поломио, ваљда савлађујући се да не удари мене или кога другог, док се ја одлучно не подигох тврдо решен да напустим друштво. Али ме он зграби: — Седи... марш... седи!
— Ајд', ајд', магарци. Шта ви имате да резонирате?! И тога дана истога, Секула Ресимић, кога колективно оптужише сељанке из Јаребица да је од њих куповао јаја за официре а није платио, извуче за свако јаје по
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоручује некога свога — вратар је највиши до кога његова препорука може да допре. Затим промичу, жустро и доста весело, два млада доктора у бијелим капама.
демократичне истине чини неправда баш оном обичном, просјечном, свакидашњем човјеку, који твори базу људске пирамиде и кога такве истине-зубобоље највише тару и погађају.
Повукао би се из дискусије — и физички би се малко одбио од стола забацивши се леђима на наслон столице, као играч кога не служи карта и који је одлучио да пропусти неколико дијељења без свог учества.
Ђордано Бруно, најстарији од мушке дјеце, у кога је Егидио полагао много нада (а мислим да су у његовом протестном имену имали неког удјела и брадати либерали из
Постало ми је чудно што ме никад не пушта даље од раскршћа с кога се одвајала њена улица. Једне вечери, подрашкан радозналошћу, и можда подбоден ко зна каквом сумњом, почекам иза угла,
да иступи на приредбама, те су се припремне радње обављале иза спуштене завјесе, која се, на један његов миг (због кога се можда смјеста покајао), подизала нагло, као на препад, пресијецајући му одступницу.
и немоћан, да би одмах пошто је изабран за папу одбацио штаке и исправљајући дуго сагибану фигуру загрмио гласом од кога је подишла језа оне исте кардинале који су га изабрали. Она ми је најпластичнија илустрација те истине.
према баки, према фра Анђелу, излињала је у онај танки младички површан осјећај, сасвим вањски и декоративан, од кога се лако откупљујемо разгледницом из свијета или писмом о годовима, испуњеним од врха до дна драгоцјеним подацима о
Сухо врело љето, посљедње које сам провео код куће. Преко уличице, у узаном Егидијевом дворишту, из кога је заувијек нестала Калпурнија, њена најмлађа сестра, мала Алда, израсла је у дјевојку.
Најзад се надовезао мене. — Хоћу да правим тестамент. Молим вас, ви пишите, а ја ћу вам казивати у перо. — Али за кога тестамент, кад никога свога немаш? — настојао сам да га разувјерим.
Мора да сам им направио дојам човјека који неће нашкодити осим нехотице, но кога никако није добро позивати за свједока.
Вјероватно постоји неки источњачки мит или легенда (а ако не постоји, требало би је створити) о човјеку кога је смрт могла да заскочи само на спавању, само док мирује.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.
Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин. Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака,
Марко се само чудио и вртео главом. — Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком.
У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.
— Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. — Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати.
али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде.
Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.
Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. — Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети?
Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у њега.
Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.
Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.
Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао. Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, са заметнутом косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то види господин бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако
бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако до смрти служити.
Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара? Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо.
У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко
Онда му баба рече: — Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.
Али он једнако остане на своме говорећи: — Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено. Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи
средњи брат повичу: — Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.
Шта се учини с нашијем сестрама, кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити.
страх их попадне да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.
Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: — Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те
сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита: — За кога си се — вели — удала?
Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек? Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада? За мном стоји чега немам, а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена.
Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме. О нисам знао да смо тако близу. О нисам знао да си у том низу Боје и снова,
Шетајући дуго, уз долазак мрака, Причао је мени он, капетан војни, Кога су бојеви дигли до јунака, А случај не хтеде да буде покојни — Причао је ствари из првога рата С речитошћу оном што
О, кад би знала колико си дивна Ономе кога смрт страшна не боли, Чија је љубав ведра и наивна, Који тек мисли да те дуго воли.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
То је тежак задатак за изумитеља, кога врло често погрешно схватају и не признају. Али он налази огромну надокнаду у задовољству које произлази из његове
Било је то чаробно осећање после кога је следило горко разочарење пошто бих доцније схватио да је заблуда. У том периоду у мени су се стекле многе чудне
Забава је трајала док изненада нисам добио ударац у потиљак од кога сам пао. А онда су ме жестоко напале. Морао сам да пустим оне две птице и био сам срећан када сам могао да се
Овај научник је био најбриљантнији предавач кога сам икада слушао. Он се нарочито заинтересовао за моје напредовање и често би остајао у слушаоници сат или два дуже,
Међу мојим новим пријатељима био је бивши градоначелник, господин Бозен (Баузин) кога сам ја већ донекле упознао са овим и осталим својим изумима и чију сам помоћ настојао да придобијем.
До тада нисам ни схватао да имам посебан изумитељски дар, али лорд Рејли кога сам увек сматрао идеалним научником је то рекао, и ако је то заиста било тачно, осетио сам да треба да се усредсредим
Непосредна сврха овог мог подухвата јасно је у кратким цртама дата у техничком опису тога времена из кога наводим следеће: » “Светски систем” је комбинација изумитељевих оригиналних открића у току дуготрајног периода
Царнегие), који може са правом да се сматра оцем ове идеје, пошто јој је дао више публицитета и подстицаја од било кога другог, пре него што је то учинио и сам председник.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Добро се сећам његових прича о Карађорђу, кога је лично познавао. Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никад се није умарао причајући о његовим
Али нико не зна да су и функционисање и њено име вукли порекло од српског гајдаша кога сам слушао неких двадесетак година пре него што сам дошао до свог изума 1892. године.
Била је хладна октобарска ноћ. У купеу треће класе био је свега још један путник, један дебели Мађар кога ништа нисам разумео иако се он трудио да ме увуче у разговор.
Прага, пријем и разговоре са Ригером и Палацким, а навелико сам писао и о паралели између светог Саве и Јана Хуса на кога ми је обратио пажњу Палацки, а што сам веровао да ће интересовати моју мајку.
Следећег дана био сам сав укрућен и непокретан. Он се због тога много наљутио и назвао ме најгорим ”жутокјљунцем” кога је икада срео. После два дана поново сам био на послу, захваљујући стручној нези жена на фарми.
Имао сам тридесет долара у џепу па ми је Кристијан рекао да изгледам богат као Комодоур Вандербилт, кога је он сматрао најбогатијим човеком у Њујорку. Кристијан ме је одвео на Чатам Сквер да купим ново одело и рубље.
Власник, кога сам у међувремену обавестио да сам молер без тренутног запослења због економске кризе, често је приватао моју понуду.
Покојни Мозес Тејлор Пајн биоје мој домаћин и њему сам показао брест испод кога сам доручковао пре четрдесет година. Студенти су примили моје предавање са великим одушевљењем.
Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са ње. Тада сам видео да је овај старац поред мене, бесумње, оригинал који се налазио на слици.
Онда ми је испричао једну анегдоту о Аристиду из Атине. На молбу једног гласача, коме нешто није било сасвим јасно кога човека треба, због неког тобожњег злочина протерати, својом руком уписао је своје име.
ми за руком да га доведем до угла Кортланд улице и Бродвеја, надајући се да ту сретнемо једног веома познатог човека кога сам овде раније неколико пута сретао и препознао га према његовој фотографији која је била изложена у једном излогу.
Хамилтоновог живота, не може а да се не сретне са још једним великим именом Колумбије, првим министром спољних послова кога је поставио Конгрес, и врховним судијом Сједињених Држава кога је наименовао лично Вашингтон.
Ћипико, Иво - Приповетке
Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.
мекоти времена и питомини код мора, и одредили да остану док год радње буде, да не дође овај наручени скитач, од кога једнако стрепе. —Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи.
И чисто јој жао што се преда њу доставило оно голо високо брдо, иза кога је сигурно доре и камо ће она домало отпловити.
Дође јој непријатно на пароброду, зажели се краја, и преко воље назире складност околиша поред кога пароброд плови. Куће, вртови и сами надстојни крш уобличили се заједничким уредним обликом, досада од ње никад
уредним обликом, досада од ње никад неопаженим; дрвета лимуна и наранча истичу се мрким прелијевањем зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а крајем бијели се жало, и ту је свјетлије море начичкано пјеном валића који се тек замећу.
А кад осјети на челу руку му, махом јој се чини да је прибранија и сигурнија: има да се на кога ослони. Милиње је спопада, вели му: — Нећу ти љубав никад наплатити! — и, да је није стид, сита би се наплакала.
Не буни је ни Спасоје, који се у град из Америке повратио и кога често види: газда је као и господар јој, а и жена му је права госпођа.
Тако дјетету пролажаху дани у непрекидној трзавици, да по дану, гонећи стоку на пашу, нађе кога од мушкића од њене добе да се с њим прође у разговору; и најтеже јој бијаше кад би морала код куће остати под
А кад би господар повратио се у село, хитро би од куће побјегла, гинући од чежње да кога нађе. И сваки настајни дан бјаше за њу о себи одјелит, и ношаше собом нову трзавицу и уживање.
Никако да се већ разумије са сеоским момчићима. Једнога од њих, кога добро познаваше, на у луци ухвати усрдно за руку, како је чинила на шкољу.
на гране других танких жбунова што у пукотинама манастирскога зида расту, оне се повијају и пригибљу земљи, као да кога к себи маме а оно неколико борова—самаца уоколо непрекидно, једнолично жаморе својим јединственим звуком.
већ није на вријеме, знаде боље да је цијени; сада јој се сама из душе јавља: никоме стално не припасти, нити се на кога у животу заувијек ослонити, већ слободно живјети на своме пустоме шкољу!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У ствари, све што сам досад рекао има једну једину сврху: да ме приближи оном доста уском аспекту или стајалишту са кога бих желео да изнесем дветри мисли о савременој поезији.
Али да га види очима обичног човека, за кога је неимарово понашање загонетно и чудно, јер је без остатка и у сваком тренутку у власти неког неразумљивог
“40 А онај, опет, за кога нам се у песми саопштава да је управо из ковнице изашао или се тамо упознао с тајнама ковачевог заната или је можда
Оно је, уосталом, у поеми о вуку дато у оштрој амбиваленцији. Опонирано вуку, кога скривају (штите) кућни простор, ноћ, тама и влага (вода) – сунце долази с даном и оличење је светлости и огња.
]. Пријатељ кога је песник у давну недељу изневерио зарад својих путничких пустоловина и тај исти пријатељ коме доцније у страшном
Он је песник који искушава расуло. Или кога, обрнуто узевши, расуло искушава. Па и поред тога је повремено, већ од раних песама, умео да дисциплинује синтаксу и
Као што ћемо видети, то није једноставан, него прилично сложен поступак, до кога је Матић повремено долазио у неуморноме преуређивању синтаксичких низова.
Последњи „чин“ те драме, иза кога је већ остало неколико најзначајнијих Куленовићевих сонетапесама, покушао сам да интерпретирам и донекле критички
обликовањем у природноме језику: настаје класично строг, сажет, с мером сведен и у себи самом смирен поетски облик, од кога се као од белутка одбијају сва лична осећања и сентименти.
спрезањем далеких и супротних слика и смислова, оно непоновљиво догађање (а не изношење) поетских значења на основу кога препознајемо праву поезију – то је све садржано у узајамном налегању различитих смислова „сламе“, различитих слика
приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост рађа.
И што је битније: може се пронаћи и кључ, језички и митолошки, помоћу кога се те „херметичне“ творевине могу откључати, па се лепо може излучити коначан број поступака, известан кôд на основу
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ПЕРА: Има. ЖИВКА: Говорите! ПЕРА: Видео сам га. ЖИВКА: Кога? ПЕРА: Њега, господина. Видео сам га, отишао је у Двор, има цилиндер на глави.
Било што је било, шта ћеш му, али – ако се ствар може поправити, треба је поправити. ЧЕДА: Ама, кога да поправите? ЖИВКА: Тебе не, не бој се!... Него ствар... Зато сам ја и мислила да ми тебе најуримо. ЧЕДА: Тако!
ЖИВКА: Па озбиљно, дабоме! Овај зубни лекар, код кога сам намештала зуб, примио се за проводаџију и већ је разговарао са човеком.
Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море, какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са
ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао? ВАСА (чита): Тетка Савка.
ЖИВКА: А кога си још записао? ВАСА: Тетка Даца и њена ћерка Христина. ЖИВКА: Је л' она што је положила матуру? ВАСА: Јесте.
ЖИВКА: Па добро, ујка-Васо, шта ти хоћеш сад са тим списком? ВАСА: Па да их примиш, Живка. ЖИВКА: Кога? ВАСА: Па фамилију. Да их примиш да ти сваки каже своју жељу и да видимо шта може да се учини.
ЧЕДА: А и на то сте помишљали? ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене?
XИИИ ДАРА, ЖИВКА ДАРА (дотрчи): Шта је, забога? ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га! ДАРА: Кога, забога? ЖИВКА: Онога твога! ДАРА: Али зашто? ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном.
Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити. ПАНТА: Па ако неће сад да нам се учини, ја не знам кад ће.
РИСТА: Ништа. ЧЕДА: Па ипак, мислим се нешто, само како ћемо да се опростимо оне вуцибатине? РИСТА: Кога? ЧЕДА: Па њеног мужа, тај нам много смета. РИСТА: Како, зар вам није казала госпа Живка?
РИСТА: Па, наложена пећ. ДАРА (мајци): Дакле, то је тај почасни господин кога си ми наменила? Е, баш ти хвала, мајка. ПИСАР (Живки): Треба ли, госпођо, да узмем овог господина на саслушање?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
стилизацију - али су зато после назнаке да је почела да мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди.
Пред нама је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно долажење до израза него што му се даје да ужива у хотимичној књижевној стилизацији.
Тренутни однос између оног ко говори (ја), коме се говори (ти) и на кога се упућује изван говорног чина (он) израстао је у примарни троделан образац „најближе - даље - најдаље” који је широко
Човек би се овде могао присетити Станковићевог приповедача из Старих дана, кога ликови зову Миле; рецимо у часу кад сустопице прати Томчу и - како је раније већ истицано - у његовој мимици и
живота (он за њу умире заједно са родитељском кућом, па у тој мери и она сама умире), и преласка у други живот, од кога се Софка унапред ужасава.
се, као што знамо, на старим свадбама у песмама тужило, нарицало, девојке су у хору плачевно набрајале (шта све и кога невеста оставља у „топлом”, „свом” дому, а одлази у „хладан ”, „туђ”)99, и то свакако и у Станковићевоме крају, и
]”. 119 Касније, када јој је муж умро, кога није волела, и остала јака љубав према Ити, коју није смела ни пред собом признати, она у постепеном избезумљивању све
ланцима; па онда оне њихове испред куће и по моткама пребачене бисаге, узде, узенгије, а доле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са
јаке забране, обзири и потискивање чим се осети да су побуде инцестуозне, ето то је, укратко, унутарњи конфликт од кога је Јовча на крају изгубио здраву памет. При томе је упропастио и судбину своје ћерке.
Спречена љубав махом је обострана, а осујећена осећања углавном и изазивају онај скривени немир у лику око кога се као око унутарње жиже окупља Станковићева приповетка.
Софка, за разлику и од ње и од толиких других, нити је кога волела, нити кога воли кад јој се саопштава очева воља о удаји.
Софка, за разлику и од ње и од толиких других, нити је кога волела, нити кога воли кад јој се саопштава очева воља о удаји.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Као и многи по селу. Сваке године уочи Пантелејице сиђу старији Горани до Призрена и тајно упитају кога од српских првака: да ли се треба надати скором пзбављењу, да не би своју децу кварили — да после, као хришћани, носе
Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда готове како за кога. Свакога петка у подне силазио је у џамију да отклања, а ончас после тога у каву код Шедрвана да се види с пријатељима
Чиста истина није могла да се утврди, тим пре што се не памти да је кога о Божићу посетио, док је међутим сваке славе код Трифуна Леденичанина пио ракију до зоре и благосиљао уз сваку чашу
“... А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад српске земље да га сачува Србији, и
Оскудних година је чак и враћао на прост зајам сву своју четвртину. Али ни за кога није имао ни лепу ни лошу реч. Ћутао је и, на изглед, презирао.
Да је видна и широка, да је станиште човеку који се не боји и ни од кога не заклања. Вичемо да нам се отвори. Брзо прилази један сељак, јамачно слуга а не чувар, неки старији Косовац, који
Знао сам гласитога проту из брда, кога је волео изнад свега. Његова жупа, опкољена Арнаутима, стиснута између шарских брда око брзе реке, била је последња
Или кад би дошао на какав сабор по призренској околини. Силници, који би тамо долазили да кога уцене или посматрају једре снаше, одмах би се повлачили у манастирске конаке да на брзину ручају и брзо се разиђу:
— даће Бог елбете — свакако, без сумње злоковар(ник) — зло, недело јалица, јахалица – коњ који се води у поводу, на кога кири– џија ставља свој пртљаг јеменија — марама за повезивање у женској муслиманској ношњи каваз — стражар, пандур,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
(Можда још и сад у пола знамо Под овом травом кога имамо.) Дуго је вила овдена чала Крај гробна крста дрвена, мала, И кад већ дрво трулеж заплени, Долази камен да га
Оних седам Даничића, Што их српски гуслар гуди — Има л’ кога да не призна: То су били узор-људи. А „Данице“ нашег Вука, Оне књиге тако мале, Зар те нису нове стазе, Нове
Љубав му је кумовала. — Љубав има своја права Кâ и слава што ће да му Спомен вечно обасјава. — Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама.
— Па зар кога прати ваља Од божанског оног плама? Зар је љубав срам за кога? — Срам је тад’ и младост сама. Та зар љубав са науком Упоредо не сме стати?
Вредан био, сиромаш помагô, Свуд прилагô што је Србу драго. Не тражио ни од кога хвале, Кâ да нису твоје руке дале. Мрзио си све што год је мрско, Волео си све што год је лепо.
»Јавор« 1886. ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда. „Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо.
Поквари се жеља Младог иностранца — И моја романца. ОНОМ СЛОНУ У БЕЧКОМ ПОЗОРИШТУ кога је Шваба научио да стоји на глави Видео сам и то чудо, Баш доле, с партера, Како можеш изиграти Највећега звера.
Још само тражим титулу часну, Титулу за те згодну и красну — Јер кога одом обаспе лира, Тај ваља да се и титулира.
Добра си топла, добра си хладна; Пред кога дођеш, не дâ те ником, У хладном стању дивно те гледат’ Где дршћеш, дршћеш — твојим аспиком.
гесло, главно правило за живот, кога се неко држи; девиза; одзив у војника. Гирфилд (1831—1881), председник североамеричких савезних држава.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан.
Да ниси анђео кога страх мој кроти Чудовиште би био у својој лепоти Чије порекло у мојој је жељи Да уништен будем тамо где постаје Моја
Прими и цвет кога презиру љиљани Запамћене мудрости у сусрет мом праху. Истинске су речи тужне; прави дани Празни. У прашини траг нађи
ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а у моме духу око кога су се ројили златни инсекти чула се зимска музика што сања слатке врхове.
на коме се реч ни ноћ не зауставља Види птицу која лети изван зла Излетевши из једне једначине ругајући се Онај кога је свладао свет И стране света одузете од сунца Види чудо најдивније: Око сунца кружи ружа земља је прошлост Онај ко
Краков, Станислав - КРИЛА
Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари. Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих.
Далеко доле кроз долину, видела се жута равница, брежуљци набрекли као женске дојке и језеро, изнад кога се дизали кровови и минара Соровића. Плави планински ланци пресекли су видик за Флорином. Тамо је све било мирно.
Потом га је помиловала по проређеној коси. И бароница Ивон је била увек задовољна. У павиљону зубара Рожеа, кога су иначе његове колеге међу собом звале штуком, често се у вече на млечном стаклу видела њена сенка, како чини чудне,
Скинуо је шлем са главе, провукао руком кроз своје беле косе, и окрете се најзад маломе потпоручнику крај себе. — Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта. Овај чека и ћути.
А сви тако једнако јаучу. И овај кад су му заболи бајонет у груди, и онај кога су вукли за преломљену ногу, да му је глава ударала по камењу. Све су их бацили у јаругу. Рус сад кркља и јечи.
Није се први пут та сенка јавила крај њега. Јаукао је ноћу у сну, викао и скакао помамљено. Увек је тада не кога тражио. И увек је чуо јаук у ноћи. Пио је жедно млаке воде са стола. Било му је бљутаво по устима.
Бора је слушао неразумљиву причу ветра и зујање елисе. Доле по врховима планина је било снега, преко кога је трчало јутарње сунце.
Храмао је још на рањену ногу. Ипак је морао отпутовати. Пред командом места задржао га је жандарм, и питао кога тражи. У ходнику је срео кривог иследника који је вукао гомилу оптужби, и гледао све разроким погледом.
Душко је одговорио да он не познаје ни благајника од кога треба да прими дневницу. У чекаоници кашљали су и пљували рањени војници.
Сипљива кобила је бректала. Код неког села претрпаног балама сена и муницијским сандуцима сео је у мали камион, кога је терала подшишана Енглескиња. Она му није знала да каже да се планина на коју су доспели зове Јурка Кулбелери.
Запалили су и свећу. Ставили су је на сто начињен од сандука, низ кога се сваки дан лој грозно сливао. Неко је извадио карте. Сви су много пили.
Петровић, Растко - АФРИКА
Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је. Сва чар неизвесности пропала би. Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке.
Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. „Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био?
Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом.
“ На броду нам кажу да га је требало ошамарити; то је, веле, једини начин да се објасни нешто црнцу кога је узбуђење заслепило. Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу.
“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео да је сасвим антипатичног лика и безобзирног држања. Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер
Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу
Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду.
Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити.
Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија. Режим банана које тражим да ми узберу, читав грозд од ваљда педесет воћки, још назрео,
Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од кокоса, кога имају кад хоће, колико их занима та моја игра.
Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога накиселога теја, кога је понео без мога знања. Имам утисак да више нисам жедан, али сам себи не смем да признам, као човек који још не зна
Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било. Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
„Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.
И с Кара-Фејзом, са крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!... Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба?
тмином да се оженим: И онде, љубећ црну невесту Са грешним жаром огња пакленог, Да рађам пород, тако страхотан, Од кога ће се, кâ у грозници, Грбавој земљи кора јежити; Отровне тице, змије ватрене Које ће, репом хитро шибајућ, Спржити
(Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво
Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад!
Све до Паланке... А онда ће га звати муселим, Кога у свему мораш слушати. Па буде л’ згоде да га вежете, Веж’те га одмах!...
А онде ће се до лудила збунити: јер је неће на дому застати. ХАСАН: Кога? ЋЕРИМ: Њу... Ту жену своју. ХАСАН: Шта?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр... Комаров посла једнога коњаника да види шта је.
Сваки предмет у пределу, преко кога се непријатељ примиче вароши, добија неки живот, неки жубор, неко кретање, оно страховито кретање, што се опажа на
Владан га опипа, погледа и рече: »Свршено је.« Оставим овај жалостан призор, па се окренем бедему иза кога наши пешаци беху отворили јаку ватру, а из топова се већ пуцало картечом.
«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог. Черњајев га пољуби, захвали му и замоли га да се држе храбро, па онда пођосмо.
Тако је скончао човек који је у војсци важио као врло ваљан официр, у грађанству као врло поштен човек, кога оплакују сви који га познају.
Ја сам брат човека кога сте ви убили, и мени је немогуће да служим даље под вашом командом. Ви ћете то појмити«... Однесем писмо ђенералу, но
Ново превасходитељство рече ми те написах конзулу овакав одговор: »Човек, кога тражите, није у нашим рукама. Из битке од 11 августа ми имамо уопште врло мало заробљеника, али утолико је већи број
један на други и стињили се као лепиње; два чопора оваца, што су била у вагонима, претворени у крвав качамак, са кога се још цеди крв и точура на насип; тело машинисте одбачено на 20 корака.
помицали напред и најпосле истискоцмо Тyпке и заузесмо излазну ивицу шуме, а Турци утекоше у један стрељачки ров, иза кога је мало подаље грмила једна турска батерија. Иако цмо довде побеђивали, сад беше наш положај врло мучан.
Због тога издаде се ових дана заповед од Високе Порте свим командантима што, кад би србски жители с кога ни би мјеста и села дошли код команданта царске војске, и предали своје оружје и замоле милост, да им се да заштита
« А ти, сама чудовиште, правиш то и од човека у кога се уселиш. Ствараш: »Уместо срца гују, Уместо душе бес, У оку дивљи пламен, У руци самокрес.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми срце славља, Кога сад тек разумева. Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе.
Кад јунаци за слободу Чуда почине, Није штета ни за кога Ако погине. А за мене понајмања Српски умрети, — Та ти ћеш ми сина дати, Да ме освети.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тамо је подстрек у мојим рукама. Знам од кога треба да се чувам. А овако... Све зависи од случаја. Ја не знам куда смо ишли, и како изгледа та планина.
Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење. Не може се маћи ни лево ни десно. Имао сам осећање као онај кога су везали за колац и сад чека плотун... Срећом, њихова артиљерија није погађала. Сигурно им је осматрач био далеко.
Досађује нам само камење које пршти преко наших глава. До мене је лежао каплар Ранко, кога су војници звали „Балави“. Он се наједном утиша. Гурнем га да видим је ли жив. Он се трже и хтеде да скочи.
Зашто се убијају људи, иако један другом нису ништа нажао учинили... Шта је мени скривио тај Борис Желчев, кога сам мртва упознао. А и он је волео, сањарио о животу, чезнуо за својом кућом, исто као и ја.
Ти си артиљерац и не знаш можда. Пешаци у борби пуцају изнад главе, мислећи да се бране, и не знају да ли су кога погодили. Али на Желчева је пуцао један. Тај исти убио је и његовог посилног.
Прогутао сам три стотине пастила хинина. Боли ме све! — и размахне руком од главе до колена. Посматрао га Бранко, кога су прозвали „Позитив“, па ће му рећи једно јутро, кад је изишао лекар: — Бре, мајку му, остави нешто мало и за нас...
— Ко, је л’ ја? — одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу. — Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам — правда се.
Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса.
Сада још само да вам покажем земуницу мога водног наредника. Ту ћете и ви становати. — А зар немате кога официра? — Имао сам једнога, али је он пре три дана погинуо. Изишли су увече из рова и почели да намештају жицу.
Али командир као да одговара на моју мисао, настави: — Он је већ пети водник кога губим за последњу годину дана. Смрт је дакле овде свакидашњи догађај.
При косим сунчевим зрацима светлуцали су бајонети из бугарских ровова. Војник кога сам затекао на објавници седео је и, онако окренут сунцу, задремао. Дозвао сам командира пете пољске батерије.
Одстојање ћу мерити према великом камену иза кога је онај мерзер. Чекао сам неких четврт сата. Телефониста ми јави да ће батерија отпочети сада.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јер, кога би данас могла још оправдано загрејати, и који поетски став или потребу плодно потпомоћи или правдати ова не много прив
Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема, страшнога душманом, И снажна копљем, буздованом.
„Кога љубов силна [може] одолити, Кога ли Купидо себи покорити?“ Но то не [— — — —] мора бити Сени, Јер на таке речи од стида
„Кога љубов силна [може] одолити, Кога ли Купидо себи покорити?“ Но то не [— — — —] мора бити Сени, Јер на таке речи од стида црвени.
вода громови севала, Славујевим гласом сова пропевала, Пре би сунце зрака лишило се свога Досад него Ана обљубила кога. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.
Ја помислих у себи: — Вала, ево зиме! Благо оном кто имат чекати ју с чиме! У кога се ваљају гојани по свињцу, Кто се рујну радује у подруму винцу, Кто у бечку проколе ред по реду слаже, У кога се
У кога се ваљају гојани по свињцу, Кто се рујну радује у подруму винцу, Кто у бечку проколе ред по реду слаже, У кога се ваљушци по лонцу не траже, И кто много јама пуних имат жита, У кога се потпиче с' сиром масна пита; Кто имат на
винцу, Кто у бечку проколе ред по реду слаже, У кога се ваљушци по лонцу не траже, И кто много јама пуних имат жита, У кога се потпиче с' сиром масна пита; Кто имат на двору много младе живине И кому се гуља шета на брег из долине, У кога по
кога се потпиче с' сиром масна пита; Кто имат на двору много младе живине И кому се гуља шета на брег из долине, У кога по двору играјут сја ждрепци Или ноћу кукуричу мамузасти пјевци, У кога се диче јунци на салашу, Ах!
кому се гуља шета на брег из долине, У кога по двору играјут сја ждрепци Или ноћу кукуричу мамузасти пјевци, У кога се диче јунци на салашу, Ах! И тко грли и цјелује своју лепу снашу!
Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже. Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране.
Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана. Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака Кога простор још раставља једне ноћи мрака, Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти, Што ће двоје уживати сутра с
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв! Ал’ да је знати барем узрока, За кога тече последња кап. КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што?
А бог је свемогућ. И ево ти се кунем, госпођо, Свемогућега светим именом, Заклињем ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути
(Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе). Још питам ко?
(Јелисавета одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сирота!... Вујо!... оруже!... Хе, има ли кога ту?... (Вујо долази.) Оруже, Вујо, иди похитај!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. „Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!
је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је, да се никад не пробуди.
Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо! — очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.
Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо!
Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу из кога бије влажна, пријатна свјежина. — Бога ми, брате, мене лијепо страх!
— Тешко оном кога други брани! — дочека' га ја кô из свог штуца; састави' ватру у ватру. Попасно је доба. Сунце привило крају и већ
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.
А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шаљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе. И кô Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле. И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже.
Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче!
Запитам газду: има ли ово два-три дана кога путника, а он вели: има три недеље како му никакав путник није прекорачио праг.
ЖИКА: Ама, кога покрали? МИЛИСАВ: Ја држим, знаш, свој веш овде, у фасцикули, па ето нема ми нових новцатих чарапа.
МИЛИСАВ (дајући му): А, каже капетан, треба и два грађанина, присутника... ВИЋА: Јес', боме. Шта велите, кога да узмемо? ЖИКА: Једног имам овде, а другога... јес', бога ми, имам и другога: јуче сам ухапсио Спасу механџију.
(Звони. Јоси, који се јавља на вратима.) Доведи ми онога господина из 'апсе. ЈОСА: Кога? ВИЋА: Онога, де, јутрошњега. Као да су ти пуне 'апсане господе, па не знаш кога? ЈОСА: А, јес'! (Оде.
ЈОСА: Кога? ВИЋА: Онога, де, јутрошњега. Као да су ти пуне 'апсане господе, па не знаш кога? ЈОСА: А, јес'! (Оде.) ВИЋА (Милисаву): Јеси ли написао заглавље? МИЛИСАВ: Јесам! ВИЋА: Уписао си и ове?
(Дочепа звонце и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (Појави се Јоса на вратима.) Има ли још кога ту? ЈОСА: Алекса! КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица! ЈОСА (мане главом те улази Алекса). КАПЕТАН: Држите овога!
Најзад застане пред Вићом и више поверљиво.) А овај... Шта би ти рекао, господин-Вићо, на кога се као односи ово што она пише? ВИЋА: Па на вас, изгледа. КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе.
КАПЕТАН: На здравље!... (Пауза.) Шта сад, мој господин-Жико? ЖИКА: Немате куд, морате га спровести. КАПЕТАН: Кога? Ђоку? Море ћу да га спроведем, везаног ако хоћеш; метнућу га у џак, као мачку, па ћу да га пошаљем у Београд!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У историји манастира Ђурђевих ступова обрађен је лик ктитора, Стефана Немање, кога зла и неправедна браћа прогоне због његове ктиторске делатности, али га патрон манастира, свети Ђорђе, спасава и
прелаз из епохе постојања слободних и самосталних српских држава у епоху робовања под Турцима, преломни тренутак од кога почиње и другачије рачунање времена - на оно пре и после битке.
Он пише стилом надахнутог усменог приповедача, код кога има једноставности и наивности али, исто тако, тешке животне збиље, историје, размишљања, хумора.
Последњи велики песник међу романтичарима Лаза Костић (1841-1910) био је контроверзна личност, писац од кога је критика створила случај.
Већ је Љубомир Недић (1858-1902), кога с правом можемо сматрати претечом унутрашњег тумачења књижевности, подвргао 1893.
Њој је у почетку припадао и Дучић, као и најзначајнији приповедач кога је Херцеговина дала Светозар Ћоровић (1875-1919). Ту није прекидан континуитет развоја с књижевношћу 19. в.
Највише су, међутим, дошла до изражаја стилска обележја импресионизма. Томе је близак Петар Кочић (1877-1916), код кога је понекад тешко повући границу између песме у прози и приповетке (С планине и испод планине И-ИИИ, 1902-1905).
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Напомена Ђуре Јакшића НОЋ У ГОРЊАКУ Као бедем тврди црна поноћ стоји, Преко кога прећи пуст се живот боји. Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу давно нашла мира.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин чардак«.
Младен полегали, угасили свећу, отац би још тамо код бабе остајао бројећи паре и дајући јој рачуна шта је, колико и од кога пазарио, купио... Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан.
Цене свачему већ је знао. Већ је у мислима увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити новаца.
Прича јој и казује јој колики је био пазар, који је од трговаца долазио, тражио и вршио обрачун, или од кога је он узимао.
И заиста, ч̓а Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар, немајући шта да ради, изишао у чаршију да до ручка проведе време.
Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео! Нигде ништа заведено! Хајдуче, у гору, бре!...
А овом моме и донеси, и принеси, и води му рачун, аја! Хајдук! Ни води рачуна коме даје, ни од кога узима, већ само гледа кад ће дућан да се затвори, па а по маалама, а са девојкама, песме, играње! Младен слуша.
кадикада се заплаче, да они, отац, мати, не пребацују себи да су пропустили а да не учине све да им дете пође за онога кога воли... Али, кад неће он сам, онда сигурно: писано је, судбина је таква.
Седи. Сад ћу ја. — Па баш добро — дочека она. — И раније да идемо тамо; знаш, немају богзна кога. Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће? — Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас? — Јесу! Дала сам им.
Обично је то бивало увече. Младен, чим би дошао кући и видео кога како седи тамо у кујни са женама, он би већ знао шта је.
смеју на себе ништа да приме, да он не би после, ако му буде рђаво, можда буде тешко, осети се несрећан, да не би имао кога за то да криви, и тиме мање буде осећао несрећу.
И та му је ноћ била најтежа. Кад први пут сазнаде да му, ако хоће да је као што треба а не ослања се ни на кога, не обавезује ником, да би то своје, себе, могао да носи, треба много снаге, бола, и да је јак, јак... Јак над собом.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ко такав струк б. л. носи са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не
Б. л. се баје око болесног места (ЖСС, 329). Кога хвата грозница, испече пре сунца главицу б. л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу,
код Грка ‹људска имена Θεοφόρα›) сачувано име, епиклесу, бога кога је свети Петар наследио; 3) важно је што п. — богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она
и астме (ГЗМ, 4, 145); кад је поремећена менструација (СЕЗ, 17, 563); код тешког порођаја (ГЗМ, 12, 1900, 150); кад кога боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 353); меће се на посекотину (СЕЗ, 13, 1909, 354; 17, 565; 19, 231); против беснила (СЕЗ,
СЕЗ, 31, 1924, 67 ид). По б. врше се и гатања о удаји. Девојка, ако жели да зна за кога ће се удати, узме увече уочи Богојављења два-три струка б.
»На путу му броћ и глогово трње« — каже се о вампиру, и уопште о свакоме за кога нисмо ради да дође (Вук, Посл., 3702. Упор.
С тим се слаже малочас споменуто веровање да ђаво, због кога громовник и шаље на земљу гром, не сме на врбу. — У овом смислу — као апотропајон — треба протумачити и обичај да се у
Ненадовић... Од г. мелем за рану и Беговић, 249; ЗНЖОЈС, 11, 264). Упор. и немачко веровање о валеријану, с помоћу кога »даѕ Флеиѕцх ім Топфе зуѕамменхеілт« ‹=»месо у лонцу срасте«› (Марзелл у Хандw. ДА, ѕ. в. Балдріан). Иначе се г.
Довољан је и сам г. трн да се вампир уништи или отера. Понекад се мртвацу, за кога постоји бојазан да ће се повампирити, забоде у пупак игла или трн од црнога г. (ЖСС, 326); понекад се у њега забада г.
трпезу у цркви, и да ту остане кроз три службе; нека је после извади и обнесе око себе три пута, и метне под прстен: кога момка тим прстеном дотакне, он ће се за њом окренути (Беговић, 219). Такође има магичну снагу и д.
, 197). Д. се даје у ракији болеснику кога завија пупак (и при том се говори басма, ЖСС, 286). Такође је лек од змијског уједа (ГЗМ, 12, 1900, 134; 150), и
У Босни, пошто се пре сунца оките дреном, изиђу на сокак и првоме кога виде »предаду« дријем (ГЗМ, б, 666). »Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет
Ћипико, Иво - Пауци
А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом код Илије радили?
На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу да попије каву и поздрави кога знанца. Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд. Поздрави се са суцем и сједе.
свечара могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојку видимо, — и показа руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљали храстићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хтјео да му запријечи раст
И опет се диже старац отац Дионисије и вели: — Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога? — онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера! —Добро је! — упада у ријеч газда Јово.
Неко у пољу свирајући у двогрлу извијаше из ње питоме, тужне гласове; пође прама свирци, мислећи наћи кога свога друга, а зачуди се кад мјесто друга нађе оца. Вели му: — Што то, оче, ти?.. . Стари се прене као иза сна.
Како се момче стидило, помисли Раде — кад оно кући дође. Никако да кога пусти да му у очи завири, већ главом једнако креће тамо и амо...
А да не би мене, газда Јово однесе му је за оно двадесет талијера, као је ли бог на небу... Ето, па помози кога! Говори и лијева у се вино као у празну мјешину, и нуди људе да пију; неки прихваћају, само да трошка има, и не могу
Ходаше улицама у којима бијаше највиша врева. Завириваше у непозната лица. Мишљаше да ће бар кога познати од оних отаџбеника што их је гледао у портретима, по илустрованим листовима. Ну не наљезе ни на кога од срца.
Ну не наљезе ни на кога од срца. Дојади му се и то ходање, и поврати се у хотел да обједује. Сједе и јави се. Носач се одазва на њемачком
— прекиде Иво. — Вирујте, посве мало; ма да је и чагод, кад камате изиле труде и земљу! —А у кога сте узимали новац? —У истих господара земље.
Валићи се котрљали до у заклоницу, до самих Ивиних ногу. Плачкају бијели, испрани камен, иза кога је још тек уска пруга хлада, гдје се ослушкује благи шум у сјајној и топлој природи...
За њом пристајаху Јуре и Марија и неки странац кога није познавао. — Је ли право да све однесете? — викаше жена сипутљивим, промуклим гласом.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија. Вир је био миран и гладак, сунце је блештало по лењој води.
Јелена Данас смо сазнали да је у манастир дошао неки калуђер из Ариља, за кога кажу да је вешт видар. Могла би то бити прилика за Лауша.
За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугама као кукавица јаје. Његова жудња за славом била је несамерљива.
Но Јевђеније је био човек кога није лако отерати. Познавао је он добро људске слабости и пустио је да време ради за њега.
То ће се све одиграти на неком пропланку са бујном травом, поред сувог дрвета са кога је отпала кора. Припреме су потрајале пола године и за све то време Јевђеније се гостио у Кули као какав краљ.
Угри, Византинци, Бугари, Дубровчани, сви они нису могли да надокнаде одсуство госта кога би овде желели најпре да виде — краљевог брата, бившег краља Драгутина.
лево-десно кроз светину и давао, с времена на време, упутства двојици копача: Митру Питићу, манастирском меропху (кога је изабрао зато што се за овог говорило да никад није дотакао женску), и Ждраки, глувонемом себру из Сече (који ништа
Располутила су ме питања на која не знам одговор. Зар нисам и ја својим исмејавањем натерао тога човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав излаз?
Шта ће бити с делом кир Јакоса, Грка, мог учитеља и пријатеља? Кир Јакос. Најбољи, најлуђи и највећи човек кога сам икад упознао. Дошао је у Вратимље из Ариља.
га прозвали Јаки, због снаге, а можда због тога што им се име Јакос учинило претерано страним да би тако звали човека кога су волели као свога, па су га просто скратили.
здравља, младалачког смеха и живота није ту наодмет, да Бог не помисли како је створио један ужасно несрећан свет од кога само вапај допире.
Старешина наш, наш игуман, кога смо се из не знам којих разлога сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за постељу, али, изгледа,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним?
Каква мрачна мисô: спавати у ноћи, И знати да неко поред одра стоји, Кога не познајем. И дух, у самоћи, Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Говорена реч, велите, умире често чим се роди, а живи у најбољем случају док још има кога да је се сећа. Писана реч, напротив, дужега је века, а има их које вечито живе.
Ми данас знамо да се све те планете крећу око Сунца, око кога и наша Земља оптрчава, па из тога стварнога њиховог кретања следује оно привидно које нам се на небу оцртава.
На њему виси слика једног грчког архипастира. То је, како ми рече митрополит, патријарх Глигорије В, кога је, пре сто две године, баш на сами Ускрс, турска руља обесила, у његову свечаном орнату, на портал те капије.
он одахну, задовољан, и рече гласно: „Архимедово дело „Ефодос“ које напомињу неки грчки и арапски списатељи, али од кога се, сем тог наслова његовог, није очувало ни словце, пронађено је и васпостављено. „То је историја нашег живота.
“ Тихо настави, заваливши се у своју наслоњачу. - „Његово Величанство, дански краљ Фридрих други, кога је Свевишњи прерано позвао у своје царство, није пропустио да при рођењу сваког свог детета даде саставити његов
У самртном ропцу, изнесоше Тиха из дворане. Свирка умукну, гости се разиђоше. После напрасне смрти Тихо Брахеа, кога положише на вечни починак у цркву Св.
А када се дигнемо у вис, онда она не би била више ни за кога опасна; она би се, трењем у атмосфери, ражарила и испарила.
Богати Ловел подиже онде, у Аризони, велику звездару, да оданде открива тајне Марсове, па и познати Пикеринг, кога смо већ упознали као посматрача Месеца, упре свој доглед на Марс. Па шта су све видели ти посматрачи Марсови?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИРОН Ама да ипак, ниси болесна? ТАШАНА Не! МИРОН Па? ТАШАНА (решено): Страх, дедо! МИРОН (уплашено): Од кога? (Досећајући се): Ама да те ко не плаши?
Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује! МИРОН А, ја, да... Имаш право... Јест. Свет је...
(Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.) Бре, бре, од кога те покојника тако удесише у те чохане чакшире, па и џемадан, па чак и свилен појас! Само си рукав опет врпцом везао.
СВИ И мен, и мен! МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико мучи.
тек јасно, сад тек знам: зашто је она увек кад би тако заједно спавале, па се пробудимо ноћу, и ја јој почнем причати кога сам тога дана видела, како ме ко погледао, како ми се који допао, а она онда, сирота, лежећи поред мене, у моме крилу,
ТАШАНА (разнежено, готово да заплаче): Па зашто, дедо, зашто да нема кога, да неће бити кога? Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи.
ТАШАНА (разнежено, готово да заплаче): Па зашто, дедо, зашто да нема кога, да неће бити кога? Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи.
Али, она ме нападе. »Свима ћу«, вели, »да опростим, само теби не. Зар ти, кога сам као брата дочекивала, не нађе да ме походиш, да видиш како ми је самој, затвореној, у црнини?
РЕШИД БЕГ Ти на аву? Ти твоју фараонску циганску крв да охладиш? Ни када умреш, па ни тада нећеш бити хладна. Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке хришћанске удовице, одведе? НАЗА О бива, бива и то понекад.
И то је била моја несрећа. После, научих у тамбуру да свирам и певам. ТАШАНА Па где и од кога научи толике песме? САРОШ Па ту, у берберници.
У дну баште назире се некадашњи шедрван, пресушио, зарђао. Иза њега, по остатку старога зида вије се ладолеж из кога вире трошни, земљом и травом покривени каменови.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Варошица зове њега „џепни муж”, а њу „весела удовица”, и сви чекају да виде ко је кога боље преварио. Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина.
Изгрдим момка, оног пустог коцкара Милана, кога би требало и да избијем, али ми одједаред дође жао што је слуга, и окренем се и шмркам.
При јелу, не трпи да је прекидају, ни за што, ни за кога. То је нарочито важило за вечеру. — У економским кућама је вечера одмор, и нећу да ми се залогај хлади ни за чији ћеф,
Лежала је у постељи око два месеца и добијала нападе ужаса. Лечио ју је млади доктор Мирко, човек кога госпа Нола није бадава много запоштовала и заволела.
За кога? То је питање избијало почешће. Проблем туђе деце окренуо је и своје друго лице. Знам добро: како деца расту, тако се
Врата на кујни, и онда мртва тишина. Чуло се канда у целој кући до тавана како Милушић, кога нису примили, рамље низа степенице, дрвене, шупље, старинске, и како се за њим заврнуо велики кључ на гостинском улазу.
Жене би дакле требало пустити у науку. Убрзо бисмо знали да ли има људи на Марсу, и уједно и ко се од кога разводи. Једног јутра, неочекивана вест.
” — Како говориш, дијете, забога! Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат изучити и хлеб зарађивати...
Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем? Тачно ону цуру која буде салаш наш у својим рукама имала, па била која била.
Јулица запира мужа и повија га у пелене, и ћути и трпи. Ја тражим ко ће те пеленке прати. Знате ли кога, старију неку жену, да младо створење не заробимо за добар новац.
Не знам, али коцкар је за мене пут на робију. Са свим његовим манама, свет га воли. Волим га и ја... Шта, кога ђавола, онда волимо у човеку!... Људи ме теше и кажу: никоме до сада никакво зло није учинио...
Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили... Али где био да био, вас заборавити нећу. Први свој рад ја у себи вама посвећујем.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
— Али таки при почетку мога сочиненија напада ме недоумјеније, кога би ја по обичају призвао да ми ово тешко дело свршити помогне. Музу?
Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође
А какве су лепе огрижине кад тко кога у рачуну омане, кад ко лажљиву облигацију начини и другог до костију оглоби, или туђе имање себи присвоји, или карте
достојинства и девојке које њему по њеном расужденију боље него млогима пристоје; штавише, видио сам и таког вешати кога је мати као очи из главе чувала, на кога је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него
расужденију боље него млогима пристоје; штавише, видио сам и таког вешати кога је мати као очи из главе чувала, на кога је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан пророчествовала да ће бити велики
У оваковом упражненију и у честом јашењу коња, кога је свештеник највише њега ради купио, стигне Роман до шеснајсте године.
Коњ млад и прекрасан, за кога би сваки паша 10.000 гроша дао, сабља оштра као змија, на десној страни наџак и копље — све то нашем путнику особити
Пређе него што даље чудеса овог витеза видимо, по заповести Хорацијевој, кога млоги похваљују, мала част читају, а још мање разумеду, требало би мојим читатељма показати откуд ове палате у тако
Житељи се пробуде. Какво је впечатленије учинила речена музика, сваки ће погодити кога је у спавању — комарац ујео. Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и
Поред остали својства она особито на милосердије гледаше, тако да није у свој околини ни једног — момка било кога не би она у крило — зашчишченија примила.
година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак тела мога радо жертвовала, и с другом половином совршено задовољна била — тако ме је поразило, да су моја
ја би аљину као што се у Паризу носи; а ја да највише на балу играм; а ја би опет желила да се онај у мене заљуби кога ја оћу«. Верујем, господичне, лепа је ствар желити. Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке? каже једна пословица.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ти биографи, наиме, имају обичај да се после смрти кога познатијег човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице
би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао.
Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости.
Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим. Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло
Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим на тесто нарасло у наћвама, које ће тек доцније велики пекар, господ бог,
Лакше је бити министар но берберин. Берберин, прво, мора знати бријати, а, друго, мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора знати бријати нити мора пазити хоће ли кога посећи, јер, и ако посече, није
бријати, а, друго, мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора знати бријати нити мора пазити хоће ли кога посећи, јер, и ако посече, није крив.
уопште, сањам такве неке чудновате снове, као човек који је заспао под утисцима најлепших перспектива за будућност а кога ће пробудити очеве батине.
Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два
врло пажљиво смо посматрали сваки покрет његових руку, бојећи се да не звизне кога. Идућег часа, разуме се, настало би пропитивање онога што смо прошлога часа слушали.
“ На ту тему сећам се само једног одговора, који је гласио: — Кад човек нема прилике да позна кога другога, није рђаво, од дугога времена, да позна самога себе. Најлакше човек може познати само га себе на огледалу.
јениџајес, остала нам је заједно са алвом, бозом и долдрмом од Турака и играла се на тај начин што би један од нас, на кога би пала коцка, повио се а остали га прескакали, старајући се да га не додирну ногама нити којим другим делом тела.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу. Командир нареди двојици ордонанса да се врате, не би ли га нашли и повели собом ако је у животу.
Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле.
— А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш! Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну
Сви су ишли у једном правцу. Пристизале су трупе и са бугарске границе. Али нико ни за кога није распитивао. Трагедија је општа. 3емља је изгубљена.
Али ја моје војнике не могу да оставим. Ево баш пред твој долазак, пришао ми је поднаредник Светозар, онај кога сам ја изударао, и вели ми: ,,Господине капетане, чули смо да сте добили нову батерију...
Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну. — Ама нећу да питам ни за кога! — љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи!
Пред вратима собе где је командант, стоји војник са пушком. — Код нас војник стоји пред спољним вратима. Али кога овај чува? — разговарају официри. — Ех, знак достојанства... Зауставих једног официра, да запитам за стан.
Затварам очи, да ме вода не занесе. Очекујем сваког часа да се коњ саплете и непрестано мислим на онога несрећника кога вода однесе. Коњ се гиба с ноге на ногу. Опет прогледах.
Требало је сада њега извући. Можете замислити муке тога човека, коме су обе ноге сломљене, и кога ми сада вучемо преко шиљатих стена. Када смо га, грешника, извукли, он је био мртав...
— Све је приковано, господине капетане... — А ви сте пробали! Ђаво ће вас однети. Ако ли кога ухватим, тај има да лети у море. У другоме ходнику затече Душан једнога свога војника. — Где си ти био?
У другоме ходнику затече Душан једнога свога војника. — Где си ти био? — Ишао сам да питам оће ли бити вечере. — Кога ти можеш да питаш... и како да питаш ?? — Па... нашао сам кујну. — Добро, молим те, како си питао?
Наредили су да будемо код војника, па ћемо излазити када на кога дође ред. Војници су покупили своје ствари и настаде лагано померане.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И кога далека глад одбаци у наше крило.
сазнах: ГО, И час преображења неодложног да удара: Једном корњачом кором у дно мраморне лубање, А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах - и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.
одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест, да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене кога му је немогуће изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу
Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук!
Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине Или руку неку нестварну кад се појави и узбере Наш сан, кога је река требало тек да полази, Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сада је на време стизао у школу, али је учитељ, свеједно, био незадовољан. Шта хоће та главата, бела наказа? Кога се у мрављем племену тиче шта раде звезде и лептири?
— дотаче дечак моћни врат рибе и гледајући је право у очи пресече ножем мрежу. Какав ли вртлог сад настаде! Ко ће кога: мрежа Сребренку, или Сребренка мрежу да победи? Јака је и храбра Сребренка, али је процеп у мрежи мален.
Сад су му већ до појаса допирале. Једна му скоро до рамена дође, звездо небеска, на кога ли га подсети? Сва је као свитац треперила прилазећи му. — Ој, Дуго сам те чекала! Хајде!
»Куда?« помисли Старац. »И, ко је она?« »На кога ли га сећа?« врти се Старац у својим сећањима као миш у клопки, никако да се сети.
Ах, да! Ако постоји кула и у кули Принцеза мора постојати начин и да се до ње дође! Али, коме да се обрати? Кога да пита за савет? Родитељи су отишли да зараде кору хлеба. Брата и сестре — нема.
У крчму улази, осмехује се. Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни преварио Баш таквог Варалица чека. Зар је подвиг поштеног преварити?
Мора му наћи лека. Слепа и без косе истрча она на улицу, стискајући сина уза се, молећи сваког кога је срела да јој Варалицу нађе. — Само док Месец из млађака у пун не пређе имам времена. Само ће дотле Смрт чекати.
Још и данас светом хода. Зар није воду живота прогутао, Смрт надјачао? Жив је, живцијат. Смеје се и вара, ако има кога да превари: силно је потомство изродио, није му лако. ЧАРОБНА МЕТЛА Све прљавији бивао је град, туго црна!
Од бриге више није ни јела, ни спавала. — Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Зар нема где да изјаше? Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем? За кога овако стар седим тамо у брдима, у хану?...
Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем? За кога овако стар седим тамо у брдима, у хану?...
да видим њих, децу, дом, кућу своју. (Бесно): А оно? Кога имам да видим? Њега, с Циганкама по механама; и њу, мајку, што само плаче и кука... (Гневно): Ах!
Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?
Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?
Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?
« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?
Што се у њу загледа — очи јој испале! Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?... Кога наружих, кога оговорих, кога сиротог не нахраних и не напојих; коме лоше помислих те ми оволико, Господе, црно, црно
Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?... Кога наружих, кога оговорих, кога сиротог не нахраних и не напојих; коме лоше помислих те ми оволико, Господе, црно, црно досуди?
Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?... Кога наружих, кога оговорих, кога сиротог не нахраних и не напојих; коме лоше помислих те ми оволико, Господе, црно, црно досуди?
Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти! МИТКА (оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи): Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.
Не скитај се, бре, и не крви, зашто ће те, можда, убијев!«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота. У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то.
сваког другог, или сваких неколико стихова“ (припев је од шест, ређе од пет слогова, и „понајвише не додаје стиху иза кога се налази ништа ново, него га само раширује“). Гусларске песме добиле су назив по томе што се певају уз гусле.
забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску
реците им: збогом). деца су најузбудљивије оличење отаџбине, будућности, живота ради кога треба умрети. И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од
У једној песми он то сам изриком каже: Нисам слуга, нити дворим кога, но у Стамбол цара честитога, а код њега не мислим другога док је моја на рамену глава.
У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у кога је „оштра сабља, рука самовољна“, који је дорастао сваком подвигу, јер је мудрији и јуначнији од свих душмана.
Такав је Марко о коме песма каже: Ни бољега коња од Шарина, ни од Марка бољега јунака. Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов: Десна ти се посветила рука! Душмани ти под ногама били како Шарцу под копита чавли!
тјерали и тражили а код куће их по зградама и по шумама крили, опет се кадшто догађало да су их хватали и убијали: кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке
су их хватали и убијали: кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац.
Хајдуци држе свој закон, посте и моле се богу као и остали људи, и кад кога поведу да набију на колац, па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „Па зар
“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјевају иза гласа, показујући да не маре за живот.
храбар да украде ножеве, али није био довољно снажан да њима лако пресече везе на рукама свога оца Грујице Новаковића, кога су Турци свезали: Ал' детету невоља голема: ножи тешки, а дете нејако, једва ноже довуче до бабе, оберучке једва
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја гњавим Немам појма ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА Откуд мени ова снага Где бих стеко те мишиће Да ми храна није драга
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.
ИИ Почетком те школске године у село Липово стигао је нови учитељ, злоћудни старији човјек, кога су, по казни, због пијанства, премјестили у село из оближње варошице.
Уз пут, враћајући се из Гаја, договорили су се кога ће, од бијених ђака, примити у дружину. — Цурице никако! — свечано изјави Стриц и ратоборно намаче на чело свој
— Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш. Не знаш, не знаш, баш, баш!
Неискусни Николица донио је отровну бунику и љековито велебиље, оно од кога се козама рашире зјенице. Боко загризе и једно и друго и разроко се загледа у малишана.
— А од кога срамота? — питао би неко. — Можда највише од Јованчета, од Стрица... — Не, не, ни од кога појединачно! — признао би
— А од кога срамота? — питао би неко. — Можда највише од Јованчета, од Стрица... — Не, не, ни од кога појединачно! — признао би сваки дјечак. — Ми се стидимо највише од наше дружине, од чете.
— Чекајте, идем ја да видим — рече Јованче и куражно закорачи према ономе стаблу изнад кога се чула галама. Стао је под саму букву, пажљиво се загледао у њезину крошњу, а онда гласно викнуо: — Еј, шта ви
Пред њим је стајао Јованче. — Шта је, дугајлија, за кога то питаш? — Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц.
Што да се радујеш туђој невољи, па ма ко то био. Чак им је помало било и жао што, ето, одлази онај због кога су се одметнули у шуму, изграђивали логор и доживјели много узбудљивих и необичних ствари.
Око Прокина гаја множили су се и укрштали трагови зечева, вукова, лисица, чак и вјеверица. Просто не знаш ко је кога гонио, ко од кога бјежао. Глава да ти се заврти пред том замршеном мрежом бјегунаца и гонилаца.
Просто не знаш ко је кога гонио, ко од кога бјежао. Глава да ти се заврти пред том замршеном мрежом бјегунаца и гонилаца.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И који је тај други, поснажнији закон од божија закона? Јест и врло поснажнија човечја жеља и зла ћуд, којано нит се кога боја боји, ни мора, ни дуге болести и зле несреће, ни саме вечне муке.
А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује! СВОЈОЈ ДУШИ Јучер си била душа хананејска, с грехом обтоварена, дор к земљи погрбљена, а данаске си се
И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у јаму, да би и он тамо натратао и за њим би се увалио?
Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу извадити, Док и с главом не заплатим.
Кад сам на мога злотвора, кога ми је ваљало гладна нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га нестане, И род му и пород погине,
Бојим се с разумом да не омахнитим, зашто не ктедох се освестити да кога удобровољим; не сетих се за сироте и сиромаш; мене, своју овцу, зове именом и вели ми уразуми се о моме звању!
Ама и опет, бојим се с мојом душом, да враг не попадне ка лав душу ми не имајући ми ни од кога пријатељства, избављења ни ослобођивања.
После тога, добро знате Да се нејма од кога што купити, Ни има зашто ... ДАН СМРТИ У веселу спомени се туге и невоље, у младости ломне старости, у добитку штете,
А да одсад који ћу већ добар разговор имати од кога ли, гледећи ми тебе на последњем концу издишући? Него још, још бар штогод ми проговори кано по завичају к матери даруј
Молим те, изреци ми коју последњу реч, да мешто твојих слатких уста удиљ споменом услађујем своја уста! На кога ме препоручујеш, коме ли ме худницу, остаљаш, којуно си тако омиловао, да и својом божеставном матером изволио си бити
Нити ћете се од кога бојати и тога неће бити који би вас престрашио, јер сваке ваше пакостнике и непријатеље, који год на вашу земљу
И старо испред новога да исцрпивате и преручујете и у снази се, у миру обживите сви скупа. И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство. — Од кога си гу, збори, бре, научија?! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора. — Ти ли ће за Зону песну да појеш?!...
Калфа Коте не доби одговора. А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била.
Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму.
Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма.
Ту седи и пуши, пије кафу и амберију, одатле наређује и саветује и грди, али и кад се наљути и грди кога од млађих — ипак је тих дана добре воље. Био је стари ашик.
И сам стари пензионисани председник суда, кога су млађи чиновници међу собом звали „мачор“, и он би се сваки пут окренуо за Зоном, а кад би му пребацили и дирали га,
Редовно се тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити!
сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине.
Било јој је то особито задовољство да једним таквим погледом охрабри кога, да му улије неке наде, да га залуди, а после да га одбаци.
Варају се јако! „Добар петао се измалена учи кукурикати“, па тако и оне; све оне виде и знају: ко кога поглêда, ко кога гурне, ко се о кога очеше, ко се до кога најрадије хвата, и све те и такве ствари.
Варају се јако! „Добар петао се измалена учи кукурикати“, па тако и оне; све оне виде и знају: ко кога поглêда, ко кога гурне, ко се о кога очеше, ко се до кога најрадије хвата, и све те и такве ствари.
„Добар петао се измалена учи кукурикати“, па тако и оне; све оне виде и знају: ко кога поглêда, ко кога гурне, ко се о кога очеше, ко се до кога најрадије хвата, и све те и такве ствари.